ИСТОРИЈА СПЦ У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ и ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

 

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ
И ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

 

 
ПАРОХИЈА И ЦРКВЕНОШКОЛСКА ОПШТИНА
СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА КНЕЗА ЛАЗАРА, АЛЕКСАНДРИЈА, НОВИ ЈУЖНИ ВЕЛС
Cnr Renwick and Dibbs Sts. Alexsandrija, NSW
 
Пре оснивања црквено-школске општине Светог кнеза Лазара у Сиднеју, новодошли Срби имигранти из европских логора су већ формирали три црквено-школске општине, и то у Варивуду – Мона Вејлу 1949. године, у Флемингтону 1951. и у Блектауну 1953. године. Обзиром на велики број Срба који су живели у централним деловима града, указала се потреба да се и у самом Сиднеју организује Црквена општина.
За оснивање парохије и црквено-школске општине Светог кнеза Лазара у Сиднеју и уопште за организовање црквеног живота у Аустралији, највећа заслуга припада протојереју Илији Буловану. О своме доласку у Сиднеј, прота Булован пише:
“По доласку на овај континент са супругом и ћерком, крајем јула 1949. године, морао сам, ради издржавања, да се запослим у једној болници Репартриатион Генерал Хоспитал, Цонцорд, у Сиднеју. На том послу сам остао пуних шест година и пар месеци. А, уз то, као најодговорније лице у својству Архијерејског намесника, односно заменика, учествовао сам најактивније у организовању верског, црквеног и просветног живота на овом континенту.”[1]
Пре оснивања црквене општине прота Булован је богослужења обављао у грчкој цркви Свете Софије у Падингтону, а понекад у англиканској цркви Christ Church St. Laurence, Sydney, затим у методистичком храму у Wiliam St. King’s Cross, потом у просторијама Српског културног клуба, а такође и удружења YМЦА у Сиднеју. “Сва та места”, каже прота Булован, “била су неподесна и са знатним потешкоћама, поготову што приватне просторије нису биле уређене за службу Божију, па ничим нису привлачиле свет на молитву и побожност.”[2] Овај недостатак богослужбеног места, поред свештеника, осећали су и побожни Срби који су се заузимали да се за град Сиднеј оснује црквено-школска општина, која би заједно са свештеником преузела бригу о проналажењу подесног места за богослужење и за организовање верског, националног и културног живота православних Срба Сиднеја.
У договору са неколико парохијана, прота Булован је сазвао састанак Срба за 29. август 1954. године, ради разматрања начина организовања црквено-школске општине. Прота је окупљенима на састанку нагласио да ће многи, ако не баш сви, остати доживотно у Сиднеју, што прво треба имати на уму када се говори о организовању црквеног живота. “…Време пролази, деца се рађају, омладина расте и то у једној средини потпуно хетерогеној и по језику и по вери и по националности и по обичајима и по традицији; а ми немамо никаквог духовног центра где би могли да се окупимо, духовно окрепимо, поучимо и утешимо. Немамо места за богослужење, за веронауку наше деце, поучавање у српском језику и у српском писму …немамо црквеног појца ни црквеног хора. Једном речју: немамо ништа што би нас привлачило и јавно манифестовало као Србе и као православце. Због тога, продужи ли се овако, прогутаће нас туђина и омладина наша ће се потпуно изгубити за српство и за православље, а то би био неопростив грех свију нас.”[3]
Реч проте Булована саслушана је са великом пажњом, те је на том састанку формиран одбор са њим на челу, за оснивање црквено-школске општине. Овај одбор су сачињавали: др Бошко Малешевић, Павле Мешковић, Јован Марек, Ранко Милосављевић, Душан Лазаревић, Милан Мршић, Милена Видмарић и Нада Мадираца. Одбор је, по договору са протом Булованом, сазвао оснивачку скупштину за 17. октобар 1954. године у згради YМЦА. Због малог одзива, скупштина није одржана. Акциони одбор није губио поверење и наду да ће се остварити племенита намера успостављања црквеног живота. Након три месеца, акциони одбор поново сазива оснивачку скупштину за 16. јануар 1955. године. Тога дана било је присутно довољно парохијана, па је скупштина одржана и на њој је основана црквено-школска општина Светог кнеза Лазара у Сиднеју. На истој скупштини примљена су и Правила црквено-школске општине.
Прву управу црквено-школске општине сачињавали су: Никола Грубјешић, председник, Никола Поморишац, подпредседник, Душан Лазаревић, секретар, Митар Ђурић, благајник, Милан Мршић, рачуновођа и чланови: Др Бошко Малешевић, Бранко Вуковић, Миодраг Милутиновић, Марко и Лазар Хаџи-Павловић. Надзорни одбор: Ранко Милосављевић, председник, Влада Димитријевић и Чеда Пајић.
Одмах по конституисању црквено-школске општине, одбор је упутио захтев аустралијским властима за регистрацију. Надлежни су одобрили и општина је регистрована под бројем 3490 од 8. априла 1955. године. [4]
Прва брига новоизабране управе била је окупљање свих Срба на територији ширег центра града, и њихово увођење у евхаристијски и парохијски живот. Већ 1956. године, нова управа је на редовној годишњој скупштини изабрала протојереја Илију Булована за свог парохијског свештеника. Овај избор је патријарх Викентије потврдио својим актом бр. 113 од 13. јула 1956. године. Приоритетан задатак новоформираној парохији и црквено-школској општини на челу са свештеником, је био проналажење места за богослужење. Нажалост, у почетку је то ишло тешко. Ипак, настојањем пароха, протојереја Булована, нађено је место за одржавање часова веронауке школској деци, при старој англиканској цркви, чији је старешина дозволио одржавање веронауке суботом 9-11 часова.[5]
“Годишња чланарина је била 1.10.0 фунти, што је у то доба била прилична сума (ако се узме у обзир да је просечна недељна плата била 7.10.0 фунти). На крају ове године наша црквена општина је располагала са 265.0.0 фунти, што је остварено од чланарине и добровољних прилога.”[6]

Црква Св. кнеза Лазара, Александрија.

Размишљајући на који начин да се дође до богослужбеног места, прота Булован је дошао на идеју да се обрати патријарху српском Викентију у Београду. У писму прота Булован је нагласио:
“Нама је познато да овдашња Англиканска црква има празних дворана па и понеку стару цркву ван употребе и кад бисмо једну од тих добили, могли бисмо је дивно преуредити за богослужење и задовољити своје духовне потребе, док сами не подигнемо цркву која је у пројекту…”
“Имајући у виду сталне и давнашње везе између наше цркве и Англиканске, а знајући да од Ваше Светости већег ауторитета и утицајније личности не можемо ни замислити, ми верујемо да Вас архиепископ не би одбио кад бисмо имали препоруку од Ваше Светости.”[7]
Имајући у виду шта значи оставити народ без богослужења, поготову у страном свету, патријарх Викентије се обратио Англиканском архиепископу за Сиднеј, Др Моул-у (Dr Mowll), да неку од својих цркава, која им није неопходно потребна, уступи српској заједници у Сиднеју на богослужбену употребу. Архиепископ је позитивно одговорио на ову молбу и уступио је без икакве надокнаде православним Србима цркву Светог Марка у Александрији, све док не буду у могућности да саграде свој храм.
Тако је решен један од почетних и најважнијих проблема српске црквене заједнице у Сиднеју, коју је Англиканска црква овим племенитим гестом веома задужила. Јерејско освећење храма обавио је 14. октобра 1956. године протојереј Илија Булован. Тада је одслужена прва Света литургија. Нарочити труд у послу око добијања храма и раду на формирању прве црквене општине у Сиднеју, испољио је њен први председник Никола Грубјешић.
Црквена власт Англиканске цркве у почетку није дозвољавала да се било шта на спољашности храма поправља и уређује, да се не би повредила осећања чланова Англиканске цркве који су становали у близини храма. Тек 1957. године старешина уступљене цркве пренео је нашем свештенику Илији Буловану и црквеном одбору да могу преуредити храм у православном стилу, а кров и ограду поправити. Ова одлука представника Англиканске цркве охрабрила је наше парохијане. Одмах по добијању дозволе приступило се општем уређењу храма и других просторија које су припадале храму. Нарочити труд показали су др Бошко Малешевић, Никола Поморишац, Мирко Косановић, који је израдио иконостас, затим браћа Ивица и Срећко Станојковић, Богољуб Ранчић, Данило Вицковић, Ђуро Вицковић, Ружа Данило и многи други.
У току 1958. године прота Илија Булован је обишао око 130 српских породица, аутобусом, возом или углавном идући пешице (ретко ко од Срба је у то време имао ауто) и прикупио 72.10.0 фунти добровољног прилога, што је створило солидну основу за доцнију куповину цркве.[8]
Управа црквене општине је током 1959. године издејствовала да се на сиднејском гробљу у Руквуду, поред постојеће три, додели још једна специјална парцела за православне Србе. Само на једној од ових парцела, коју су најпре добили, у то време је већ било око 400 српских гробова. Закуп гроба је у то време износио 9.0.0 фунти.[9]
Посета краља Петра II Карађорђевића, 31. августа 1960. године, била је значајан догађај у животу парохије Светог кнеза Лазара у Сиднеју.[10] Одмах по приспећу са аеродрома, блаженопочивши краљ Петар је посетио ову цркву. Дочекао га је почасни председник Никола Грубјешић и поздравио дивним говором, истичући да су сви српски краљеви, у свим важнијим приликама, прво одлазили у цркву да се захвале Богу, па тек онда у двор или у посете. Поводом овог догађаја, прота Булован у свом Летопису бележи: “Свуда је његов наступ био заиста краљевски и оставио је најбољи утисак не само код нашег света, него и код Аустралијанаца, који су нам за њега пружили највећу подршку и гаранцију. Он је нарочито међу њима уздигао наше име, углед и вредност, па је његова посета заиста била од велике користи за све нас без разлике на веру и народност. Свугде где се појавио препоручивао је међусобну љубав и слогу, радиност и залагање за ослобођење нашег народа испод комунистичког јарма.”[11]
После непуних пет година коришћења храма, управа црквено-школске општине Светог кнеза Лазара донела је одлуку на редовној годишњој скупштини 1. априла 1961. године да се приступи куповини цркве Светог Марка у Александрији. Преговори око куповине храма Св. Марка започети су 2. марта 1960. године са овлашћеним старешином тога храма, Кен Чајлд-ом (Rev. Ken Child). У име црквено-школске општине Св. кнеза Лазара у преговорима су учествовали протојереј Илија Булован и Никола Поморишац, председник. Уговорена продајна цена износила је 3.250 фунти. Скупштина црквено-школске општине је 10. априла 1960. године одобрила куповину храма Светог Марка у Александрији, а 23. јула поднета је Англиканској цркви формална молба за куповину. Новембра месеца исте године, Синод англиканске цркве је прихватио овај предлог, а потом је преко адвоката приступљено регулисању питања зајма. Коначно, храм Светог Марка у Александрији, у Сиднеју, пренет је у власништво српске православне црквено-школске општине 10. маја 1961. године.
У једном саопштењу члановима и свим Србима у Сиднеју и околини, управа цркено-школске општине саопштава зашто су купили цркву и зашто су утрошили новац на њену поправку и дотеривање. “То смо учинили јер смо свесни да црква у овом иноверном свету представља и веру нашу и нацију нашу, па није смела даље да остане у ранијем неугледном стању. С друге стране и сама величанственост службе Божије захтевала је и захтева да дом Божији буде уређен што је могуће достојанственије.”[12]
Куповином храма и настојањем проте Илије Блована, основан је и црквени хор, на челу са хоровођом Душаном Петровићем, који је на најбољи начин доприносио црквеном благољепију. Хор је отпочео са радом октобра 1961. године.
Да би се црквени живот што боље организовао са једне стране, а са друге, да би се развио хумани и социјални рад, било је говора да се оснује једна асоцијација жена под именом: “Коло српских сестара”, “Српска мајка”, “Добротворно старатељство” и слично. “Извршни одбор Црквеног савета за Нови Јужни Велс, на свом заседању 8. априла 1962. године у Блектауну и 2. септембра у Кабрамати, препоручио је да се у свакој парохији и црквеној општини оснује један одбор госпођа који би под покровитељством односне црквене општине с њом сарађивао и помагао, а у свом раду био потпуно самосталан.”[13] У духу ове одлуке, Српска православна црквено-школска општина Светог кнеза Лазара у Сиднеју је 18. октобра 1962. године послала позив свим госпођама на састанак ради оснивања кола сестара, који се одржао 28. октобра под покровитељством црквено-школске општине. Међутим, по неким податцима Коло српских сестара при овој цркви коначно је основано 21. јула 1963. године, на челу са председницом Ружом Данило.
Након две ипо године од куповине цркве, освећење преуређеног и адаптираног храма Светог великомученика кнеза Лазара у Сиднеју обавио је 16. фебруара 1964. године, архиепеископ Руске заграничне цркве Сава. У свету трапезу стављене су мошти преподобног Јована Кијевско-Печерског чудотворца, који се прославља 31/18. јула. Овај значајан догађај за Српску цркву у Аустралији и за све православне у Сиднеју, пропратила је и дневна штампа. Угледни дневни лист Daily Telegraph од 17. фебруара 1964. године пише: “Црква у Ренвик улици је прва за српску општину у Сиднеју. Она је купљена од Енглеске цркве 1961. године …Церемонија освећења је непромењена и потсећа на векове. Унутрашњост и олтар прилагођени су источно православном стилу. У њему су положене мошти светог Јована мученика руског.”[14]
Следеће године, Архијерејски намесник протојереј Петар Радош, извештавајући патријарха Германа о стању наше цркве у Аустралији, напомиње:
“Српска православна црквено-школска општина Св. кнеза Лазара у Сиднеју у својим аналима може да забележи два необично радосна догађаја у минулој години. Први догађај, освећење храма извршено од стране архиепископа Саве, по Вашем благослову и одобрењу. Други догађај је потпуна отплата свете Лазарице, која је сада у правом смислу речи својина тамошње црквене општине.”[15]
Поводом овог успеха црквене општине, патријарх Герман је, својом Граматом и решењем П Бр. 53-Д од 8. јула 1965. године, одликовао црквену општину и њеног доживотног почасног предсеника Николу Грубјешића.[16]
Ову црквену општину је посетио војвода Момчило Ђујић, на своју крсну славу, Никољдан, у недељу, 19. децембра 1965. године. Војвода се тада налазио у посети својим саборцима и другим Србима у Аустралији. У његову част, Лазарица је 15. јануара 1966. године, приредила банкет у “Хакет Мемориал Холу” Алтимо, коме је присуствовало око 100 људи.
У Летопис ове парохије, протојереј Илија Булован је забележио да је посета богослужењима у току 1965. године била нешто боља него претходне. Просечан број присутних на богослужењима у обичне недеље је био 28 лица, док је у току 1964. износио 24. Светим Тајнама Покајања (исповести) и Причешћа, приступило је свега 74, а у претходној 1964. години 48.[17]
Чланова црквене општине у току 1966. године, на списку је било 131, а скупштини је лично присуствовало 28, са пуномоћјима 55, што укупно износи 83, од, како бележи протојереј Илија Булован, “ефективних” 114 чланова. Треба напоменути да је, у потрази за бољим послом и смештајем, приличан број Срба релативно често мењао место боравка и одлазио на територије других парохија и црквених општина. Међутим, многи од њих су се и даље рачунали члановима своје претходне цркве.[18]
Почетком 1967. године, грчки архиепископ Језекиљ је посетио Лазарицу и замолио да им уступе на коришћење собицу поред цркве за веронауку. Црквена општина је понудила просторију без накнаде, а Грци су добровољно давали по 4 долара недељно за трошкове.
Што се тиче српске деце, након вишегодишњег позивања пароха протојереја Илије, родитељи су најзад почели да доводе децу на веронауку сваке последње недеље у месецу, од 9:30 до 10:20 пре подне. Сложили су се са парохом да то није довољно, уз констатацију да чешће не могу. Тако је, после више од једне деценије постојања црквене општине, настава веронауке почела у недељу 28. маја 1967. године.[19] Већ идуће, 1968. године, веронаука је одржавана редовно, а број деце се са 16 попео на 31. Час веронауке је држао протојереј Илија Булован недељом пред Литургију, а од 1970. године, ту дужност је преузео протојереј Секулић једном у две недеље. Како су родитељи све више каснили са довођењем деце, тако је час, уместо у 9 ујутру, почињао у 9.30. Због тога је свештенику остајало врло мало времена за предавање, па су ангажоване две млађе студенткиње, Мира Пољак и Мира Рауш, које су настављале рад са децом предајући на енглеском језику лекције из Светог Писма, према уџбенику проте Матеје Матејића из Америке. Када је на годишњој скупштини, 22. марта 1970. о овоме дискутовано, јавио се инжињер Златоје Шећеров да добровољно предаје деци српски језик и ћирилицу. Тако је најпре парох предавао катихизис и црквено певање, затим су две студенткиње предавале веронауку на енглеском, а потом су деца учила српски језик. Након годишње скупштине, у фебруару 1971. године, Шећеров се повукао, а број деце се смањио.[20] Школске 1972. није било недељне школе при овој црквеној општини, него је она покренута тек следеће године, на иницијативу пароха Секулића и трудом Братислава Стевановића, све до половине јула 1977. године, о чему ће бити речи касније.
Пошто је током 1968. године, пароху, протојереју Илији Буловану, драстично ослабио вид на десном оку, а у јулу месецу исте године почео је слабити и у левом, извесно време је вршио службе Божије напамет. Како се стање није побољшавало, на годишњој скупштини у недељу, 16. марта 1969. године, он је известио о томе и најавио своје повлачење у мировину.[21] Пре тога, он је преко Архијерејског намесника поднео молбу патријарху Герману, који га је, својим актом П Бр 125-2/68, од 30. новембра 1968. године, разрешио дужности и на његово место поставио протојереја Светозара Секулића. Примопредаја је извршена 14. септембра 1969. године. О овој временској разлици, протојереј Илија Булован каже: “…на предлог архијерејског намесника протојереја Петра Радоша, који о свом предлогу и горњој одлуци Његове Светости није известио пароха, проту Булована, него тек у другој половини месеца јула 1969. године. Због тога примо-предаја парохије није раније извршена.”[22]
У својој речи захвалности, протојереј Секулић је истакао да ће се радо посветити верском, црквеном и материјалном напретку ове црквене општине. Он је изјавио да ће бити задовољан приходом од треба,[23] одбијајући да прихвати било какву новчану надокнаду за путне трошкове или хонорар за богослужења од црквене општине.[24]
Крајем 1969. године, при овој црквеној општини основана је фолклорна група на челу са председником Братиславом Стевановићем и кореографом Љиљаном Рашета. Први наступ је имала на Бадње вече, 6. јануара 1970. године, након вечерњег богослужења кога је служио епископ Лаврентије.
Када је епископ Лаврентије по први пут стигао у Аустралију, по слетању на аеродром у Сиднеју, 24. децембра 1969. године, дошао је у цркву Св. кнеза Лазара у Александрији где је одржана доксологија. У име свих, добродошлицу је пожелео парох, прота Секулић, на шта је владика Лаврентије узвратио беседом, пуном хришћанске љубави и јеванђелске поуке. Тога дана, црквена општина је за новодошлог епископа организовала ручак у “Хеленик хауз” у улици Елизабет, коме су присуствовали делегати готово свих црквених општина и њихови свештеници.
Почетком фебруара 1970. године, на иницијативу председника др. Малешевића и благајника Братислава Стевановића, одржан је први састанак српске средњошколске омладине, са циљем да се она упозна са учењем Цркве и да узме учешћа у њеном животу. На жалост, због инсистирања на фолклору, група се није одржала. Ипак, током ове, 1970. године, посета храму и богослужењима се готово утростручила. Опхођење и активности новог пароха, а посебно долазак епископа Лаврентија, изузетно повољни утисци о њему и нове наде у будућност наше Цркве, подстакли су многе Србе, који су дотле стајали по страни, да узму учешћа у парохијском и црквеном животу. За Васкрс те године, храм није могао да прими све који су дошли на службу, а црквена порта и тротоар око цркве су били препуни Срба. Црквени приходи су се такође удвостручили. Стога је, почетком фебруара 1971. године, на ванредној скупштини одлучено да се купи кућа у Самер Хилу (cnr. Denver and Grosvenor Sts. Summer Hill) и тако инвестира уштеђени црквени новац. Предвиђено је такође, да она послужи пароху као канцеларија по потреби. За њу је плаћено $22,400 плус порез и законски трошкови. Исплаћено је 12,000 и подигнут кредит од банке у још толиком износу, са месечном отплатом од $180.
Ова кућа, названа “црквени дом”, на редовној годишњој скупштини, од 21. фебруара 1971. године, понуђена је присутном епископу Лаврентију на располагање за стан и канцеларијске просторије. Међутим, он је са захвалношћу одбио ову понуду рекавши, “да жели да има, макар и најскромнију епархијску кућу, независну од ма које црквене општине, и да он већ на томе ради. У току је и сабирна акција за новчана средства.”[25]
На Цвети, 11. априла 1971. године, након одслужене Свете Архијерејске литургије у Лазарици, у присуству око 100 људи, у црквеном дому је приређена опроштајна вечера епископу Лаврентију, пред његов повратак у Европу. У овом црквеном дому су касније одржавана разна предавања и скупови, као и прослава храмовне славе, када је послужен ручак за око 80 гостију на Видовдан, исте године.
Пошто је ова црквена кућа била сувише удаљена од храма да би служила пароху као канцеларија, а није служила ни Епархији, на скупштини од 5. марта 1972. године, решено је да се она прода, што је убрзо потом и учињено.
Када је парох, протојереј Светозар Секулић навршавао 65 година живота и 44 године свештеничке службе, за лазаричког пароха је као његов помоћник дошао ђакон Драган Јоцковић 25. септембра 1976. Међутим, он је остао само до 29. јуна 1977. године, а прота Светозар је и даље остао да опслужује ову црквену општину.
Пошто је Коло српских сестара, основано још 1961. године, почело да се осипа и не функционише, око 36 млађих жена се окупило 23. фебруара 1977. године у кући Драгане Шундић и ту основале Коло сестара под именом “Царица Милица”. За председницу је изабрана Вида Кљајић, за секретарицу Драгана Шундић и за благајницу Олга Антонијевић.
Пошто је прошло доста времена од куповине и адаптације цркве, храм и просторија поред њега су били у стању које је захтевало генералну обнову и уређење. Почетком 1977. године одлучено је да се црква генерално обнови а просторија до ње поруши и на том месту подигне мања сала са канцеларијом и простором за окупљање. Радови су почели 4. јула 1977, да би били завршени исте године. Обновљени храм је осветио Епископ аустралијско-новозеландски Николај, уз саслужење протојереја Илије и Светозара, као и јереја Мирослава Поповића. Најпре је служено вечерње богослужење 31. децембра 1977. а потом Света Архијерејска литургија, 1. јануара 1978. Кум новообновљене цркве је био Братислав Стевановић.
Током 1977. године, у црквени одбор ове општине ушло је неколико млађих људи са децом, коју су желели да их васпитају у српској вери и духу. На њихову иницијативу формирана је фолклорна група “Србија”, у којој је за председника изабран Милош Лапчевић, подпредседника Мића Црнобрњић, секретара Тома Павличевић и благајника Братислав Стевановић. Веронауку је предавао прота Секулић, а српски језик Б. Стевановић. Ова група, са бројем деце који се кретао од 35 до 40, била је веома активна, оживевши на тај начин недељну школу и фолклор при овој црквеној општини.
Протојереј Светозар Секулић је остао лазарички парох све до 15. маја 1981. године. Пошто је раније најавио одлазак у мировину, одбор је решио да за новог пароха купи кућу у близини. Тако је ванредна скупштина 12. априла 1981. године одобрила куповину куће бр. 26 у Дибс улици, у Александрија.
Убрзо потом, из Србије стиже протонамесник Милан Збиљић, 15. маја 1981. године, преузима дужност пароха и усељава се у црквену кућу. Његовим залагањем, при храму Св. кнеза Лазара основано је, 30. марта 1985. године, Братство о. Јустина Поповића, које као своју славу прославља празник Благовести. Братство до данас повремено организује богословска предавања, бави се ширењем речи и дела о. Јустина и уопште религиозне мисли и штампе, упознаје верне са значајем религије, шири хришћанску љубав међу људима, помаже сиромашне, а вредне богослове, као и обнову храмова и манастира.
Протојереј Милан Збиљић је 29. децембра 1989. године, прешао у црквену општину Св. Саве у Варивиду, а храм и парохију Св. кнеза Лазара преузима на привремено опслуживање протонамесник Милорад Лончар. Његовом иницијативом окупила се једна група младих, која је следећих неколико година сваке недеље долазила на вечерње богослужење и потом имала на енглеском језику разговоре о вери. Многи од ових младих су тада стекли солидно знање о својој вери и постали веома привржени својој Цркви.
Црква Св. кнеза Лазара и сала поред ње, налазе се на лепом месту, у близини центра града, на углу улица Ренвик и Дибс (Renwick and Dibbs). Међутим, од самог почетка се осећала потреба за простором, па су током година постојали разни планови како да се она прошири. Након куће за пароха (бр. 26 Дибс улица), купљена је кућа бр. 4 у Дибс улици, 26. јуна 1984. Између ње и цркве је постојала још једна кућа за коју се одбор надао да ће је у догледно време откупити. Међутим, њен власник није желео да је прода. Пошто након неколико година није било изгледа да ће се и та кућа моћи откупити, одбор је, на ванредној седници 29. октобра 1989. године, решио да кућу бр. 4 у Дибс улици прода и уместо ње купи недалеко од цркве већу кућу, бр 13 у улици Дадли (Dudley Street). Тако је крајем 1989. године продана друга кућа од цркве, а нова је пренета на име црквене општине у јануару 1990. године. У међувремену, на седници црквеног одбора 29. маја 1987. године, поднет је извештај о томе да је и кућа бр. 26 у Дибс улици, купљена за стан пароха 1981. године, коначно продана.
Дужност пароха ове црквене општине, од о. Милорада је преузео 6. јануара 1991. године, јереј Раде Радан. Хор, који је трудом протојереја Булована основан још 1961. године, временом се угасио. Једна од првих иницијатива пароха Радана била је оснивање новог хора, 10. септембра 1992. године, под управом Слободана Живковића. Диригентску палицу је 1994. године преузела Марија Ћук, а потом, од 1995. до 2002. године Тијана Миљоска. Након њих, Ненад Јаковљевић диригује од јануара 2002. до јануара, 2004. године, а овај успешни хор, од марта 2004. до данас води диригент Драгана Јовановић-Милановић, коју је ангажовао нови парох, протојереј Миодраг Перић.
Трудом и залагањем пароха Радета Радана, маја 1994. године је започео обиман пројекат потпуне обнове и рестаурације храма, као и изградња нове сале и зграде, која укуључује канцеларије, оставе, учионице, трпезарију и кухињу, гаражу и друге помоћне просторије. У ту сврху, кућа бр. 13 у улици Дадли је продата у фебруару 1994. године.
Овим пројектом црква Лазарица у Сиднеју је споља и изнутра веома лепо украшена, а изградњом нове зграде је добила много више корисног простора и свој данашњи изглед. По завршетку нове зграде и сале, крајем 1995. године, у њој је основана и Библиотека “Отац Јустин Поповић”.
Фреске у храму су радиле Рускиње, мајка и ћерка, Александра и Антонина Ганин, иконе за иконостас Вероника Ђукановић, а фреске у трпезарији је осликао Горан Тмушић. Витраж на стаклу је израдио Џефри Хамилтон.
Један од оснивача и првих председника (1956 – 1960.) Никола (Пеца) Поморишац, поводом прославе 40-годишњице овога храма, половином 90-тих година прошлог века, записао је: “Када све то видим, као и масе парохијана који присуствују богослужењима, нарочито око Божића и Ускрса, срце ми је пуно, јер видим да се ми стари нисмо за бадава мучили и борили. Нарочито ме радује велико присуство наше омладине и мале дечице.[26]
Протојереј Раде Радан је разрешен дужности пароха 15. фебруара 2002. године. Истога дана дужност је преузео протојереј Миодраг Перић, који је парох ове црквене општине до данас.
 
Председници Црквено-школске општине Св. кнез Лазар, Александрија:
 
17. октобра 1954. – формиран Акциони одбор: председник Никола Грубјешић
16. јануара 1955. – изабран први управни одбор, председник Никола Грубјешић
 
Председници изабрани на годишњој скупштини:
 
8. април 1956. – Никола Грубјешић
10. март 1957. – Никола Поморишац
3. март 1958. – Никола Поморишац
1. март 1959. – Никола Поморишац
10. април 1960. – Никола Поморишац
1961. – Душан Лазаревић
1. април 1962. – Душан Лазаревић
24. март 1963. – Душан Лазаревић
19. април 1964. – Др. Бошко Малешевић
7. март 1965. – Др. Бошко Малешевић
20. фебруар 1966. – Др. Бошко Малешевић
12. март 1967. – Др. Бошко Малешевић
3. март 1968. – Душан Лазаревић
9. март 1969. – Др. Бошко Малешевић
22. март 1970. – Др. Бошко Малешевић
21. фебруар 1971. – Душан Лазаревић
5. март 1972. – Душан Лазаревић
25. март 1973. – Сава Спасојевић
28. април 1974. – Сава Спасојевић
13. април 1975. – Сава Спасојевић
21. март 1976. – Душан Лазаревић
20. март 1977. – Душан Лазаревић
19. март 1978 . – Душан Лазаревић
25. март. 1979. – Јован Кљајић
31. мај 1980. – Јован Кљајић
16. август 1981. – Јован Кљајић
22. август 1982. – Братислав Стевановић
14. август 1983. – Братислав Стевановић
16. септембар 1984. – Братислав Стевановић
15. септембар 1985. – Братислав Стевановић
31. август 1986. – Братислав Стевановић
26. јули 1987. – Братислав Стевановић
31. јули 1988. – Братислав Стевановић
10. септембар 1989. – Братислав Стевановић
12. август 1990. – Драгиша Гајић
4. август 1991. – Драгиша Гајић
30. август 1992. – Драгиша Гајић
15. август 1993. – Драгиша Гајић
4. децембр 1994. – Драгиша Гајић
20. август 1995. – Драган Савић
26. октобар 1996. – Драган Савић
28. септембар 1997. – Драган Савић
27. септембар 1998. – Мирослав Зарић
26. септембар 1999. – Мирослав Зарић
12. септембар 2000. – Мирослав Зарић
17. септембар 2001. – Петар Козлина
6. септембар 2002. – Петар Козлина
19. октобар 2003. – Петар Козлина
26. септембар 2004. – Петар Козлина
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Протојереј Илија Булован, Почеци црквеног живота у Аустралији, Светосавски весник Епархије аустралијско-новозеландске, бр. 19, јун 1999, стр. 17 и 18.
  2. Летопис Српске православне парохије Светог кнеза Лазара… књ. 1, стр. 9
  3. Исто, стр. 9.
  4. Исто, стр. 9-16.
  5. Исто, стр. 16.
  6. Архив Српске православне цркве Св. кнеза Лазара, Никола Пеца Поморишац, 40 година Лазарице.
  7. Архив Лазарице, Протојереј Илија Булован патријарху Викентију, 11. јун 1956
  8. Архив Лазрице, Никола Пеца Поморишац, 40 година Лазарице.
  9. Архив Лазарице, Никола Пеца Поморишац, 40 година Лазарице.
  10. Осим ове црквене општине, Краљ је посетио и друге српске цркве и колоније, као: Варивуд – Мона Вејл, Авалон и Палм Бич, Лепингтон, Кабрамата, Блектаун, Канбера, Волонгонг, Перт и Нови Зеланд.
  11. Летопис Српске православне парохије Св. кнеза Лазара у Сиднеју, књ. 1, стр. 5.
  12. Архив Лазарице, Саопштење члановима црквено-школске општине о Видовдану 1961.
  13. Архив цркве Лазарице, Сиднеј, Протојереј Илија Булован, Летопис Српске православне парохије Светог кнеза Лазара у Сиднеју, књ. 2, стр. 62.
  14. Даилy Телеграпх, Сyднеy, Фебруарy 17, 1964.
  15. Архив Патријаршије, Кабинет Патријарха, Архијерејски намесник за Аустралију и Нови Зеланд Петар Радош патријарху Герману, 19. јун 1965.
  16. Летопис… књ. 2. стр. 120.
  17. Летопис… књ. 2. стр. 128.
  18. Због одређених заслуга неки чланови црквених општина су добијали статус доживотних или почасних чланова. Такви би се заслужено водили на списку чак и када се одселе на територију друге црквене општине.
  19. Летопис… књ. 3, стр. 6.
  20. Летопис… књ. 3, стр. 65-66.
  21. Гласник СПЦ у Аустралији, год. В, јуни 1969, бр. 17, стр. 21.
  22. Летопис… књ. 3, стр. 44.
  23. Обреда.
  24. Летопис… књ. 3, стр. 50.
  25. Летопис… књ. 3, стр. 60.
  26. Архив Српске православне цркве Св. кнеза Лазара, Никола Пеца Поморишац, 40 година Лазарице.

2 Comments

  1. Да ли се зна нешто више о животу Тома Марића , првог српског исељеника на тло Аустралије?

  2. Sapo0njic (Шапоњић

    Pomaжe Bog,
    Припремамо састанак браства Шапоњића па би Вам били врло захвални ако знате негог са тим презименом у
    Аустралији да нам помогнете да успоставимо контак.
    У књизи Лазе Костића “Срби и Јевреји” спомиње се неки В. Шапонјић из Аустралије.
    У напред најлепша хвала
    Владимир