ИСТОРИЈА СПЦ У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ и ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ
И ЈУЖНОЈ АФРИЦИ
 

 
МАНАСТИР СВЕТИ САВА – НОВИ КАЛЕНИЋ,
ХОЛ, АУСТРАЛИЈСКА ПРЕСТОНА ТЕРИТОРИЈА
453 Wallaroo Rd. Hall, ACT
 
Током неколико почетних деценија у којима су се Срби досељеници трудили око организације своје Цркве и заједнице у овој земљи, више људи је размишљало о потреби српског православног манастира и једног духовног центра на овом континенту. Забележено је да је на годишњој скупштини црквено-школске општине Св. Никола из Ђилонга, марта 1972. године, Ђура Калуђеровић, изнео предлог о оснивању манастира.[1] У складу са тиме, у јуну исте године, чланови Епархијског управног одбора[2] су послали циркуларно писмо у којем подржавају и разрађују идеју куповине земљишта за оснивање манастира и епархијског центра у чијем склопу би била богословија, старачки дом и дом за сирочад.[3]
Четири године касније, још увек се ништа конкретно није урадило на том плану. Стога се епископ Димитрије, у свом извештају на Петом црквено-народном сабору, децембра 1976. године, између осталог, осврнуо и на потребу оснивања манастира. Међутим, тек доласком викарног епископа Петра (Банкеровића) учињени су први кораци у остваривању ове замисли. У својој беседи у цркви Св. Николе, Блектаун, 4. јуна 1978. године, епископ Петар је позвао народ да поради на духовном развоју ове Епархије, а у ту сврху би било потребно да се оснује манастир. Његов апел је наишао на добар одзив и подршку код пароха и верних у овој црквеној општини, па се још истог дана почело са скупљањем прилога.

Манастир Св. Саве – Нови Каленић, Хол.

 
Одлука да се оснује фонд манастира донета је на седници Епархијског савета 10. јуна 1978.[4] На својој седници 9. децембра 1978. године, Епархијски савет је решио да се упути апел за подизање манастира у Аустралији.[5] Убрзо је уследио и акт Епархијског савета “да се позову сви чланови овог фонда, изабрани од својих црквеношколских општина и организација на територији ове Епархије, на седницу која ће се одржати у суботу, 3. фебруара 1979. године, у црквеном дому… Св. Николе у Блектауну.”[6] На овом састанку је пројекат узео шири облик и значај, јер су око њега по први пут мобилисане све црквене општине и националне организације. Сакупљање прилога за манастир је одобрио и Шести црквено-народни сабор, тако да је већ током те, 1979. године, тражено погодно земљиште за манастир.
Убрзо је недалеко од Камбере пронађено повољно имање од 16 ха (40 акара), на путу Валару у месту Хол (Walaroo Road, Hall), о чему је поднет извештај на седници Епархијског савета у Сиднеју, 20. априла 1980. На том имању је Евангелистичка заједница почела изградњу свог центра, али је потом идеја напуштена. Тако су се на њему већ налазиле зграда за канцеларије, 12 соба, кухиња, радионица, велика сала, помоћна зграда, спортско и тениско игралиште, и т.д. Поводом одлуке о куповини сазвана је ванредна седница Епархијског савета за 3. мај 1980. године. Том приликом су Недељко Павловић, Сава Станковић и Радомир Урошевић[7] овлашћени да купе имање по цени од $260,000.
Пошто је положена капара, Епархијски савет извештава све црквене општине и организације својим расписом од 17. јула 1980. о куповини имања и позива добротворе да помогну његову отплату.[8] Под председништвом епископа Петра одржана је седница Епархијског савета, на којој је одлучено да се постојећа зграда оспособи за привремену епископску резиденцију.
Освећење имања је обављено 25. јануара 1981. године, у присуству државних представника, многобројних гостију, неколико хиљада Срба и посебно, принца Андреја Карађорђевића, који је кумовао новоосвећеном манастиру, посвећеном светом Сави.
Месец дана касније одржана је и прва манастирска слава. По слављу је 26. јануара 1981. године одржана заједничка седница Епархијског пленума и Савета, на којој је одлучено да се седиште Епархије премести из Кабрамате у манастир Св. Саве. У прво време, у манастиру је живео епископ Петар, са неколицином људи који су помагали у свакодневним пословима и одржавању имања.[9] Манастирски и Грађевински одбор су се бринули о градњи, поправци и сакупљању средстава, а тапија манастирског имања је пренета на новоосновани епархијски Имовински труст (Property Trust).
Почетком 1982. године, у манастиру је одржан српски омладински фестивал, што је потом постала традиција крајем јануара сваке године. У то време је одржан и први састанак свих Кола сестара. Тада је формиран Савез кола српских сестара, за чију председницу је изабрана Персида Дарић. Као помоћ Епископу, те године је из Америке стигао ђакон Томислав Казић. Од тада је он преузео административну и издавачку делатност, међу којима и месечно издавање епархијских новина Весник.
На манастирском гробљу је први сахрањен Карло Мачек, уметник који је осликао цркву у Канбери и иконе у Кабрамати. Преминуо је у својој 92. години, а сахрањен је 23. априла 1983.
Током 1983. године, инжињери Кит Селек и Кит Паркс (Keith Selleck and Keith Parks) су почели правити планове за изградњу манастирског храма. По жељи епископа Петра, то је била прилагођена копија цркве манастира Каленић из 15. века. Једна таква копија је већ подигнута у Јужном Чикагу, па су њихови планови употребљени и за овдашње прилике. Назначење и освећење места за цркву обављено је свечано на Дражиндан, 17. јула 1983. Након завршетка планова уследили су ископавање терена и обимни припремни радови,[10] тако да су темељи освећени 18. новембра 1984. године. То је била највећа свечаност након освећења земљишта. Присутни су били: кум манастира принц Андреј и принцеза Ева Марија, митрополит Иринеј и епископи Василије и Петар, државни представници, многобројно свештенство и више хиљада Срба из целе Аустралије.
Док су радови на храму одмицали, Савез кола сестара, на челу са председницом Милицом Марјановић, одлучио је да сагради трпезарију за дечији камп. Темељи су освећени у Цветну недељу 1985. године. Трудом и залагањем сестара, трпезарија је завршена и освећена две године касније, на дан њихове Славе, Успење Пресвете Богородице, 28. августа 1987. године.
 

Манастирски храм Св. Саве, поглед с језера.

Да би се што пре завршили започети станови у манастиру, Епархија је позвала Србе пензионере да их оспособе и користе. Тако је, током 1986. године, манастирско насеље оживело новим становницима, међу којима су: Милорад и Роса Вековић, Илија Веселиновић, Елизабет Живковић, Момчило и Наталија Мичић, Љубо Миловановић, Добривоје и Милица Марјановић и Никола и Марија Зарић.[11]
Данко Ћосић је од почетка обећао да поклони целокупну гвоздену конструкцију за будући храм. Међутим, он је урадио много више од тога. Да би се избегли оригинални стубови унутар храма, Данко је израдио, поклонио и поставио масивну гвоздену конструкцију, као и куполе од челика, како би црква добила отворен изглед. Крстове на куполама су поклонили Недељко и Мара Павловић – већи крст, Алек и Софија Стојановић – мањи. Куполе и крстове су осветили митрополит Иринеј и епископ Петар, током омладинског фестивала 24-26. јануара 1987. године.
У знак сећања на 1.200,000 српских жртава у Другом светском рату, по идеји епископа Петра подигнут је Спомен Крст на манастирском гробљу. Направљен од сивог гранита, Крст висине око 3 метра, освећен је на дан Сабора српских светитеља, 12. септембра 1987. године, у присуству представника владе, делегата црквених општина и националних организација.[12]
У доњем делу манастирског имања, поред велике сале, током 1988. године довршено је више просторија у које су потом премештене епархијска канцеларија и штампарија, за које је купљена нова опрема и компјутери.
У то време је строги комунистички режим у Југославији почео да попушта, а атмосфера око раскола више није била затегнута као некада. Тако су тада манастир посетиле и многе познате личности из отаџбине, као: Вук Драшковић, Данко Поповић, Александар Пешић, Војислав Шешељ, Веселин Ђуретић, Рајко Ного, Матија Бећковић, Милан Комненић и други. Осим њих, током 1990-91. године и неколико црквених великодостојника из земље је посетило манастир. То су били: Митрополит загребачко-љубљански Јован, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, Епископ далматински Николај, Епископ сремски Василије и Епископ аустралијско-новозеландски Лонгин.
Пошто је најпре подигнута метална конструкција са куполама од челика, приступило се зидању храма. Детаљне планове је израдио Миодраг Шундић, који је иза себе већ имао неколико пројектованих српских цркава на овом континенту. Свечано полагање камена темељца у спољни зид олтара и повеље у унутрашњи зид, обавио је епископ Петар са свештенством, након Свете архијерејске литургије 24. априла 1988. године.
Огромна средства су била потребна за тако велики пројекат. Дарежљивошћу верних и побожних Срба Аустралије, као и неуморним трудом чланова епархијских тела[13] и Кола српских сестара,[14] радови су споро, али постојано, напредовали. Наручена су четири звона, чија би мелодија била по угледу на Саборну цркву у Београду. Највеће звоно је приложила црквена општина Св. Георгија из Кабрамате, друго по величини Савез кола сестара, треће Централна управа Српске народне одбране у Аустралији. Најмање звоно су поклониле две породице: брачни пар Богдан и Новка Вељовић са синовима Предрагом и Митром, и Митар – Мића и Драгица Пајић.[15]
У међувремену, један тужан догађај је потпуно скренуо пажњу са изградње манастира на његовог великог прегаоца епископа Петра, који је након дуже и тешке болести преминуо 4. октобра 1988. године и потом привремено сахрањен на манастирском гробљу 15. октобра. Након завршетка храма, његово тело је пренето у цркву и сахрањено у специјалној гробници са јужне стране.
По смрти епископа Петра, митрополит Иринеј је преузео на себе да администрира Епархијом. Као свога заменика поставио је архимандрита Саву (Јурића) који се доселио из Америке. Он је потом водио акцију довршења храма и сакупљања прилога.[16]
Манастирска црква, Нови Каленић, је завршена и освећена на дан Св. Саве, 27. јануара 1990. године. Освећење су обавили митрополит Иринеј и Епископ западноевропски Василије, уз саслужење бројног свештенства. За време прославе освећења, посебну радост је проузроковао долазак почасног госта, проигумана манастира Хилендара, старца Никанора. Он је својим присуством донео благослов Свете Горе, светог Саве и светог Симеона Мироточивог. Освећењу су присуствовали и кумови, принц Андрија и принцеза Ева Марија, са осталим званицама, у присуству неколико хиљада верних Срба Аустралије. На богослужењима је одговарао хор СОКА из Америке и хор храма Св. Георгија из Кабрамате. Том приликом митрополит Иринеј је унапредио оца Тому у ставрофорног игумана.
Владика Василије је устоличен у трон Епископа аустралијско-новозеландског, у манастиру Св. Саве 23. јуна 1991. године, за време ванредног Сабора. Он је одмах почео са реновирањем епархијске резиденције и капеле у манастиру. Председавајући Десетом сабору 29. децембра 1991. године, епископ Василије је предложио да се манастирски дуг за изградњу цркве и осталих објеката расподели на све црквене општине и тако што пре отплати. Предлог је прихваћен од стране свих делегата и током следеће године дуг је био исплаћен.
Током осамдесетих и почетком деведесетих година дошло је до великих друштвених, политичких, националних и верских превирања, не само међу Србима, већ и у више земаља широм света. То се одразило на расположење у земљи и дијаспори, доносећи дуго жељено измирење у Српској цркви. Раскол, који је трајао 29 година, престао је да постоји измирењем и благодатном потврдом на заједничкој Светој литургији, коју су служили патријарх Павле и митрополит Иринеј у Београду, на Сретење 1992. године. Пре тога, предлог о помирењу је разматран и прихваћен на Црквено-народном сабору ове Епархије, у манастиру Св. Саве у Холу, 22-23. јуна 1991. године.[17]
Ипак, није све ишло тако глатко. Убрзо су настали сукоби ради којих се епископ Василије повукао, прихвативши упражњену Епархију милешевску. Њега је наследио епископ Сава (Јурић), који је већ дуги низ година неуморно радио на изградњи манастира и Епархије. Он је наставио са својим радом све до избора епископа Никанора, који је из овог манастира водио епархијски живот од 1999. до 2004. године.
Владику Никанора је наследио епископ Милутин (Кнежевић) који је устоличен у манастиру Св. Саве 30. јануара 2004. године. Његовим трудом и залагањем је следеће, 2005. године, потпуно обновљена епископска резиденција и неколико других зграда у манастиру.
Од свог настанка манастир Св. Саве – Нови Каленић је седиште Епархије и централно место епархијских сабора и осталих активности. До данас се у њему одржавају све важније седнице епархијских тела, дечији кампови и омладински фестивали почетком сваке године. У њему живи одређени број Срба пензионера и других који помажу у свакодневним пословима и одржавању манастира. Током протеклих деценија, осим Епископа, игумана Томе (Казића) и архимандрита Саве (Јурића), неколико других монаха је боравило у манастиру, али се ни један није задржао. Велики напор целе Епархије, црквених општина и националних организација је био уложен у његову изградњу. Остаје да се у будућности, ако Бог да, у њему развије и монашки живот. Тако би овај административни, црквени и национални центар постао и центар непрестане молитве, поста, православног духовног подвига и сведочења вере коју су Срби светога Саве очували и својим делима потврдили и на овим просторима.
 

1. Срби у Аустралији, Канбера 1992, књ. 2, стр. 28-29
2. В. Милетић, Г. Поповић и М. Ивковић.
3. Срби у Аустралији, Канбера 1992, књ. 2, стр. 29
4. Приватни архив Данила Милинковића, Сиднеј, Епископ Петар, Распис свим црквеним општинама и нациналним организацијама, 28. јун 1978.
5. Срби у Аустралији, Канбера 1989, књ. 1, стр. 183.
6. Приватни архив Данила Милинковића, Сиднеј, Позив Епархијског савета, 2. јануар 1979.
7. Срби у Аустралији, Канбера 1992, књ. 2, стр. 35
8. Приватни архив Данила Милинковића, Сиднеј, Епархијски савет, Е. бр. 5056, 17. јула 1980.
9. То су били: Нада и Раде Урошевић са сином Стеваном. Око шест месеци потом, дошли су: Радмила Тадић – Нана и Миша Лалатовић.
10. У овом послу су се посебно истакли: Данко Ћосић, Сава Станковић, Милош Микић и Чеда Живковић, уз многобројне добровољне раднике и чланове епархијских тела.
11. Срби у Аустралији, Канбера 1992, књ. 2, стр. 57.
12. Исто, стр. 202-203.
13. Међу њима су се истакли: Урош Станковић, Данило Вицковић, Драган Триван, Никола Зарић, Гвозден Поповић, Видоје Ивковић, Добривоје Марјановић, Јово Радимировић, Бранко Момчиловић, Вито Обрадов, Раде Оклобџија, Илија Чубрило, прота Драгљуб Петковић, о. Драгомир Шиповац, Раде Урошевић, Драго Нешић, Раде Дмитровић, Ратко Нешић и Стево Божић.
14. После председнице Јелене Марковић, истакле су се још три председнице: Персида Дарић, Милица Марјановић и Војна Триван.
15. Срби у Аустралији, Канбера 1992, књ. 2, стр. 67.
16. Иконостас, две престоне иконе, Часну трапезу и Дарохранилницу су поклонили Стана и Ђорђе Брадић. Удружење бораца краљевске југословенске војске Дража Михајловић је поклонило велики полијелеј, а многе друге црквене општине, организације и појединци су поклонили остатак потребних ствари за довршење цркве. За све то време, настојатељ архимандрит Сава је неуморно обилазио парохије, сакупљао прилоге и водио епархијске и манастирске послове.
17. Срби у Аустралији, Канбера 1992, књ. 2, стр. 89.