ИСТОРИЈА СПЦ У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ и ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ
И ЈУЖНОЈ АФРИЦИ
 

 
ПРВОБИТНА ПАРОХИЈА И ЦРКВЕНОШКОЛСКА ОПШТИНА
СВЕТИ САВА, АДЕЛАИД
 
Држава Јужна Аустралија је већим делом полупустињска, сува и безводна територија. Главни град Јужне Аустралије је добио име у част краљице Аделаид (Adelaide), супруге енглеског краља Вилијама IV. Основан 1836. године, када је почело насељавање овога дела Аустралије, Аделаид је пети град по величини у Аустралији. Он данас броји преко 1,100.000 становника. Такође, то је најсувљи град у Аустралији, у коме влада медитеранска клима, а падавина има, углавном, у зимском периоду.
Удаљен око 20 км од обале Јужног мора и подигнут на некадашњем мочварном терену, Аделаид се налази у равници, на просечној надморској висини од око 50 м. Кроз град протиче више потока и река, од којих су највеће Торенс (Torrens) и Онкапаринга (Onkaparinga).
Аделаид је седиште многих државних и финансијских институција. Данас је познат по многим фестивалима, производњи вина, уметности и спортовима.
 
* * *
 
Након Другог светског рата прва већа група Срба досељеника из европских логора, од око четрдесетак људи, након краћег задржавања у пријемном центру Батрст, стигла је у Јужну Аустралију крајем 1948. године. Крајем следеће, 1949. године, у Јужну Аустралију се уселило нових девет стотина Срба, од којих је било око двеста породица. Највећи број новодошлих су били ратни заробљеници.
Обзиром да је међу њима било и добрих фудбалера, најлакше и најпре је био основан спортски клуб Београд. Али, све више се показивала потреба за оснивањем српске цркве, у којој би се венчавали, крштавали, празнике и славе славили. Било је више састанака по овом питању. На једном од њих, на Бадње вече, 6. јануара 1950. године, присутнима се придружио и руски емигрант, протојереј Александар Јасирски, бивши парох из Панчева. Сутрадан, на Божић, 7. јануара 1950. године, организован је шири састанак Срба, на коме је изабран Акциони одбор, са задатком да најпре од других јурисдикција затражи на услугу богослужбено место. Пошто су православни Руси и Грци поставили услов Србима да се учлане у њихове парохије, Срби су се обратили Англиканцима, чији су им представници обећали изнајмљивање катедрале Св. Тројице, под условом да православни Срби најпре организују своју парохију са свештеником постављеним од надлежног епископа Српске цркве.
У то време, Акциони одбор је поседовао адресе само десетак чланова, па је шири састанак организован тек на Видовдан, 28. јуна 1950. Решено је да се о постигнутом обавести надлежни епископ Дионисије (Миливојевић) и да се од њега затражи благослов. Септембра 1950. године, протојереј Александар Јасирски се обратио архијерејском намеснику, протојереју Илији Буловану, да код епископа Дионисија издејствује декрет о његовом постављењу за свештеника Српске православне цркве у Аделаиду. “Овај декрет ми је неопходно потребан да бих могао издејствовати код аустралијских власти дозволу ради оснивања црквене општине и признања аделаидске парохије као правне корпорације”[1] – каже свештеник Јасирски.
У оквиру припрема за оснивачку скупштину, Акциони одбор, на челу са протојерејем Јасирским, септембра 1950. године, посетио је секретара англиканског епископа за Јужну Аустралију, ради информисања о начину регистрације црквене општине. Поводом ове посете, протојереј Јасирски је нагласио: “Са пуно поверења и предусретљивости он нам је дао сва потребна обавештења и затражио од мене декрет Његовог Преосвештенства Господина Епископа о мом постављењу за пароха, без којега не могу бити признат од стране власти.”[2] Епископ Дионисије је 14. новембра 1950. године, снабдео протојереја Јасирског декретом који му је дао легитимитет пред државним властима да може предузимати кораке на оснивању парохије и црквено-школске општине Српске цркве у Аделаиду.
У Споменици ове црквене општине се каже: “Половином августа 1950. стигло је писмо од епископа Дионисија и уз исто прикључена тражена акта и правила. На основу тога, сазвана је оснивачка скупштина за 24. септембар 1950.”[3] Међутим, протојереј Јасирски је, преко архијерејског намесника протојереја Булована, службено затражио декрет од еп. Дионисија 16. септембра 1950. Акт епископа Дионисија у архиви Митрополије новограчаничке у Чикагу, носи датум од 14. новембра. А у вези састанка од 24. септембра 1950. године, који се у Споменици наводи као оснивачка скупштина, протојереј Јасирски, 17. октобра 1950. године, извештава архијерејског намесника протојереја Илију Булована: “На дан 24. септембра текуће године, одржана је седница акционог одбора за оснивање српске православне црквене општине у Аделаид. Седници је присуствовало око 50 лица. Сви присутни су се сложили да је оснивање црквено-школске општине, односно парохије, у Аделаид најхитнија потреба.”[4]
У истој Споменици се каже: “На првој редовној скупштини 6. јануара 1951. усвојена су правила и општина је добила име: Српска православна црквеношколска општина Свети Сава, Јужна Аустралија.”[5] Извештај секретара црквене општине, на другој редовној годишњој скупштини, одржаној 1. јануара 1952. године, бележи да “6. јануар 1951. године представља један од најзначајнијих датума наше емиграције… Тога дана се једна група Срба, 55 на броју, састала се у просторијама Church of England, North Terrace да би потврдила већ раније донету одлуку о стварању своје црквено – школске општине и изабрала себи једну сталну управу.”[6] Може се закључити да је седница, коју је Акциони одбор сазвао за 24. септембар 1950. године, са присутних 55 чланова, за оно време заиста представљала импресиван скуп, који је донео одлуку “…да је оснивање црквено-школске општине, односно парохије, у Аделаид најхитнија потреба”[7] – како наводи прота Јасирски.
Правила ове црквене општине прочитана су и усвојена на ванредној годишњој скупштини 18. марта 1951. године.[8]
Протојереј Александар Јасирски је био парох српској заједници у Аделаиду од 14. новембра 1950. до 24. јуна 1951. године, када га је заменио јеромонах Георгије (Ђонлић). Свештенику Јасирском је потом, на личну молбу, додељен канонски отпуст 4. септембра 1951. године.[9]
Постављање јеромонаха Георгија за пароха у Аделаиду, било је проблематично. Пре његовог доласка у Аделаид, члан црквене општине “Ратко Мандић је обавестио присутне да се налази један наш јеромонах у Бонегили у логору, који је недавно стигао из Немачке, али је он истовремено обавестио и о проблему који дотични јеромонах има: да је отац Георгије Ђонлић јеромонах, и као калуђер се оженио.”[10] Упркос томе, “из бојазни да наш црквени живот не стане”,[11] донета је одлука да он почне да врши свештеничку дужност привремено, док не добије одобрење од епископа Дионисија из Америке.
Шта је све томе претходило, данас је врло тешко утврдити. Изгледа да је архијерејски намесник, протојереј Булован, на такву одлуку најпре ставио забрану. У рукопису књиге Историја, ове црквене општине, од члана оснивача Бранка Узелца, наводи се писмо, од 25. фебруара 1951. године, у коме епископ Дионисије каже “да се Ђонлић има сматрати рашчињеним” и уз то писмо, епископ Дионисије прилаже копију свог решења од 2. фебруара 1951.[12] У свом акту од 14. марта 1951. године, Управи црквеношколске општине Св. Сава, Аделаид, епископ Дионисије каже: “Што се тиче …вашег тражења да вам за свештеника поставимо јеромонаха Георгија Ђонлића, овим вас извештавамо да ни у ком случају не можемо јеромонаха Георгија Ђонлића поставити за свештеника нигде, јер се оженио и тиме прекршио своје монашке завете, а такође, и сам је молио да му се одобри иступање из клира и из свештенства. Ми смо му то одобрили и више не може служити и вршити свештеничке дужности.”[13] Из поменутог извештаја секретара црквене општине, на другој редовној годишњој скупштини 1. јануара 1952. године, сазнајемо да је ова црквена општина епископу Дионисију упутила протест због таквог решења, “да је наше највише црквено представништво у Америци примило око 400 сличних протестних писама, и да је правда ипак победила.”[14] Рукопис Историје[15] ове цркве наводи касније писмо епископа Дионисија, од 1. маја 1951. у коме он повлачи своју одлуку о рашчињењу Ђонлића и даје разлоге за то, али нисмо успели да пронађемо оригинал овог акта. На крају, епископ Дионисије је, 2. септембра 1951. године, ипак одобрио да јеромонах Георгије може обављати дужност пароха. Недељу дана касније, слично одобрење је послао и протојереј Булован.[16]
Можда је томе допринео и претходни извештај јеромонаха Георгија епископу Дионисију, за месец август 1951. године, где он не спомиње своју личну ситуацију, али изражава задовољство због већ остварених циљева у парохији. Он наводи да је најпре основано Коло српских сестара, донета су и усвојена правила Кола, затим је основан црквени хор и црквена школа, потом је сачињен план верске наставе, образована библиотека српске цркве, итд.[17]
Тако је, упркос проблему са парохом, током следећих неколико година, настављен започети рад на организовању парохије и црквене општине. Али, не без препрека и даљих искушења: “…политичке групе, које су биле око цркве… све су се бориле која ће да предузме вођство у управи црквене општине! Нормално, то је отежавало рад и свештенику и управи, и због тога, опет, као и претходне године, било је неколико ванредних скупштина и промена управа.”[18]
Након што су неколико пута мењали места за богослужења и састанке, црквена општина је, 1953. године, склопила уговор са конгрегистичком заједницом о изнајмљивању на пет година једног њиховог старог храма. Храм су, на Духове 1953. године, осветили протојереј Илија Булован и свештеник Светозар Секулић, оба из Сиднеја.
Мада је било и ранијих покушаја који нису уродили плодом, током 1953. године је организована и недељна школа при црквеној општини, за коју је најзаслужнији био Радомир Стојановић, учитељ по професији.
 
ПИТАЊЕ ЈУРИСДИКЦИЈЕ
 
Годишња скупштина, децембра 1953. године, између осталог, расправљала је и о одлуци Светог архијерејског сабора СПЦ, којом се, у смислу чл. 55 т.12 Устава Српске православне цркве, управа над црквеним и мисијским подручјима у дијаспори враћа у надлежност српског Патријарха у Београду.[19] Примивши обавештење о томе, управа црквеношколске општине у Аделаиду је донела одлуку: “Да се детаљно простудира Акт Њ. Светости Патријарха Викентија… и писмо од архијерејског намесника за Аустралију, проте Булована, у коме саветује управу да се стави под јурисдикцију Патријархову… Када је секретар прочитао Акт од Патријарха Викентија и архијерејског намесника о. Булована, настала је жучна дискусија. Нису тражена решења, него су се одмах виделе две групе и два различита мишљења.”[20]
Жучна дискусија у заједници и подељеност по питању јурисдикције, су се наставиле до годишње скупштине, 11. децембра 1955. Тада је, како изгледа, не баш радо, већином гласова донета одлука да црквена општина прихвати јурисдикцију Патријарха и Светог синода. Након ове одлуке, двадесетак чланова је демонстративно напустило скупштину, док су други били веома резервисани. “На овакво расположење… имали су утицаја емигранстки листови из Америке и Канаде који су, у то време, доносили врло неповољне вести о посетама разних верских комисија, државама изван Југославије. Нарочито је истицана комисија коју је предводио ондашњи епископ моравички Герман…”[21]
Као што смо навели у поглављу о расколу, чињеница је да је нерасположење поводом промене јурисдикције било присутно и у другим црквеним општинама. Током ратних година и након њих, све до 1952. године, по овлашћењу Синода СПЦ, епископ Дионисије је био опуномоћен да води духовно старање о свим мисионарским подручјима изван своје, Америчко-канадске епархије. Он је потом, много учинио на збрињавању и организовању избеглица и досељеника који су му се по завршетку Другог светског рата, као надлежном епископу, обраћали у вези разних црквених и других потреба. Због тога су и у Аустралији многи Срби епископа Дионисија доживљавали не само као привременог управитеља, већ као свог епархијског Архијереја. Враћање дијаспоре, односно мисионарских подручја ван граница Југославије, Патријарху српском на духовно старање, још тада је од многих доживљено више као чин притиска комунистичких власти, односно верске комисије, него као законски поступак заснован на Уставу СПЦ. Слаба обавештеност и организованост, уз отсуство редовних комуникација, прецизних, практичних инструкција и обавештења, недовољна коресподенција, владале су на обе стране. А то није била само последица комунизма у земљи. То чак није било ни нешто ново, што се појавило тек након Другог светског рата. За цео почетни период Српске цркве у расејању су врло карактеристичне речи св. владике Николаја из његовог извештаја Светом архијерејском сабору СПЦ, од 13/26 јуна, 1921. године. Поводом његовог боравка међу Србима у Америци он извештава Сабор: “Најзад, морам да признам да ми, с ове стране океана, немамо никакво морално право да строго судимо, а још мање осуђујемо наше свештенство и народ у Америци због његових каквих недостатака и несавршенстава. Тако се мало пажње поклањало њима одавде, тако слабо кореспондирало са њима и тако нехато односило према њиховој судбини, да је грешно отворити уста и говорити о њима другачије него похвално!” [22]
По питању јурисдикције у Аустралији подељеност мишљења није била краткотрајна. Одређено незадовољсто и неповерење, половином педесетих година, касније се показало као почетак расцепа. На годишњој скупштини 30. децембра 1956. године, донете су одлуке о формирању фонда Самопомоћ, и о куповини два плаца на Порт Роуду, на којима би се евентуално, зидале црква и сала. Црквена општина је тада имала око 280 чланова. Следеће две годишње скупштине су претежно разматрале начин исплате купљених плацева и планове изградње на њима. Тада су се међу члановима формирала два мишљења: једни су били за то да се зида нова црква, а други да се купи стара конгрегистичка црква, коју су изнајмљивали у градској четврти Хајндмарш. Гласање по овом питању је обављено на ванредној скупштини 29. септембра 1957. године, са резултатом да је већина била за куповину старе цркве. Расправа о томе, да ли купити стару или зидати нову цркву, потрајала је и следећих неколико година. Поново је одржана ванредна скупштина 5. априла 1959. године, на којој је такође већина била за куповину. У то време за пароха ове црквене општине је дошао свештеник Милан Радојевић. Упркос одлукама ванредних скупштина, међу члановима два табора дошло је до све већих неслагања. Због насталих несугласица је архијерејски намесник прота Булован, на редовној годишњој скупштини 29. децембра 1960. године, разрешио вођство обе групе и поставио привремено поверенство. Сазвана је још једна редовна годишња скупштина за 1. јануар 1961. године, којој је, поред пароха Милана Радојевића, присуствовао и архијерејски намесник. Скупштина је изабрала управни одбор, на челу са председником Димитријем Николићем, али вођство оних који су били за куповину није присуствовало овој скупштини.
Како није било изгледа да се две стране сложе, чланови су 26. јуна 1961. године, затражили правну помоћ. Несугласице су решене судском одлуком да група која жели да зида цркву добије два плаца на Порт Роуду, а група која је за куповину, да добије стару цркву у Хајндмаршу.
Још један догађај је допринео дубљем раздору. Наиме, на заседању свештеничке скупштине у Сиднеју, од 26. до 28. августа 1961. године, саопштено је “…да је, решењем Њ. светости патријарха српског Г. Германа, П. Бр. 113/60 од 13. децембра 1960. године, стављена забрана свештенодејства јеромонаху Г. Георгију Ђонлићу. Црква позива своју верну децу у Аделаиду да се окупе око свог новог пароха, протонамесника Г. Славка Субића, и да му пруже пуну подршку у његовом пастирском раду.”[23]
Четири месеца касније, 24-26. децембра 1961. године, на првом заседању Савета при архијерејском намесништву СПЦ за Аустралију и Нови Зеланд, “Петар Лазаревић, Бранко Узелац и прота Славко Субић су јасно потврдили очајно стање код нашег света у Аделаиду, где су мирјани у толикој мери завађени, да кум са кумом, син са оцем и пријатељ са пријатељем не говоре, па је потребно то болно стање лечити. Запажена је изјава Стојана Жарковића… Он наводи да није била никаква тајна да се у Аделаиду населио ожењени калуђер и продужио да обавља свештеничке дужности. Знајући да је починио највећи грех, као интелигентан човек, он је већ тада предвидео да то неће моћи да иде у бесконачност, те је због тога, још тада, смишљено и плански завео представнике тадање црквене општине и регистровао цркву као “независну српску цркву”. А, да се то зло не би поновило и код других ЦШО, извештава како су Правила ЦШО у Аделаиду, од стране г. Ђонлића на енглеском била написана онако како су конвенирала само њему, а на нашем језику сасвим у другом смислу написана и показана Управи.”[24]
По овом питању је донета резолуција, која гласи: “Савет при архијерејском намесништву СПЦ за Аустралију и Нови Зеланд, поздравља пресуде Црквеног суда за Аустралију и Нови Зеланд, бр. 26 из 1961. године, и Великог црквеног суда ЦС Бр. 22 Зап. 19, да бившег јеромонаха и пароха у Аделаиду, Георгија Ђонлића, коначно лишава свештеномонашког чина и враћа у ред световњака. Савет даје пуно признање и подршку црквено-школској општини Св. Сава, на челу са председником г. Димитријем Николићем, и упућује позив свим припадницима Српске православне цркве у Аделаиду, да се окупе око јединог српског православног пароха, протонамесника Славка Субића.”[25]
Упркос свих ових решења и пресуда, бивши јеромонах Георгије Ђонлић је остао парох у Аделаиду, у независној црквеној општини у Хајндмаршу, до 1964. године. У међувремену, било је покушаја да се он смени. На поменутом Првом заседању Савета при архијерејском намесништву, 24 – 26. децембра 1961. године, делегат црквено-школске општине Св. Сава у Аделаиду, Бранко Узелац, истакао је да, по доласку проте Душана Поповића, Георгије Ђонлић није хтео да му преда парохијске дужности. Такође је одбио да преда дужност и свештенику Милану Радојевићу, “изговарајући се како је овај млади свештеник још неупућен и не зна да се сналази, па је потребно да га он поучава.”[26]
Најзад и најдубља подела у Аделаиду створена је појавом раскола у Српској цркви 1963. године. Клима расцепа, пренета из Америке, битно је утицала на додатну поделу у црквено-школској општини и парохији Светог Саве у Аделаиду. Након тога, поводом случаја бившег јеромонаха Георгија Ђонлића, Црквени суд Слободне СПЦ Епархије за Аустралију и Нови Зеланд “…донео је решење: Да се примени решење Епархијског црквеног суда Америчко-канадске епархије, по ком се њему забрањује вршење свештених обреда и не сматра се свештеником. Обавестити народ и чланове општине у Аделаиде да он није свештено лице и замолити их да га не примају као таквог.” [27]
 

1. Архив Митрополије средњезападноамеричке, Протојереј Александар Јасирски архијерејском намеснику протојереју Илији Буловану, 16. септембар 1950. године.
2. Архив Митрополије средњезападноамеричке, Протојереј Александар Јасирски протојереју Илији Буловану, бр. 4, 17. октобар 1950.
3. Споменица Слободне српске православне цркве Св. Сава, Хајндмарш, Аделаиде, 1989, стр. 36.
4. Архив Митрополије средњезападноамеричке, Протојереј Александар Јасирски архијерејском намеснику Илији Буловану, 17. октобар 1950.
5. Споменица Слободне српске православне цркве Св. Сава, Хајндмарш, Аделаиде, 1989, стр. 58.
6. Архив цркве Св. Сава, Порт Роуд, Извештај секретара са редовне годишње скупштине, 1. јануар 1952, стр. 1.
7. Архив Митрополије средњезападноамеричке, Протојереј Александар Јасирски архијерејском намеснику Илији Буловану, 17. октобар 1950.
8. Архив цркве Св. Саве, Порт Роуд, Извештај секретара са редовне годишње скупштине, 1. јануар 1952, стр. 4.
9. Летопис Српске православне парохије Светог кнеза Лазара у Сиднеју, књ. 1, стр. 6.
10. Споменица Слободне српске православне цркве Св. Сава, Хајндмарш, Аделаиде, 1989. стр. 37.
11. Споменица Слободне српске православне цркве Св. Сава, Хајндмарш, Аделаиде, 1989, стр. 39.
12. Архив ЦШО Св. Сава, Порт Роуд, Вудвил Парк, Бранко М. Узелац, Историјат или документација Српско православне црквеношколске општине Светог Саве у Аделаиду (инкорпорисане), од 24. септембра 1950. до 17. маја 1981. године, ИИ део, стр 157.
13. Архив цркве Св. Саве, Порт Роуд, писмо еп. Дионисија Управи црквено-школске општине Св. Сава, Аделаид, 14. март 1951.
14. Архив цркве Св. Саве, Порт Роуд, Извештај секретара са редовне годишње скупштине 1. јануара 1952, стр. 2.
15. Архив ЦШО Св. Сава, Порт Роуд, Вудвил Парк, Бранко М. Узелац, Историјат или документација Српско православне црквеношколске општине Светог Саве у Аделаиду (инкорпорисане), од 24. септембра 1950. до 17. маја 1981. године.
16. Споменица Слободне српске православне цркве Св. Сава, Хајндмарш, Аделаиде, 1989, стр. 40.
17. Архив митрополије средњезападноамеричке, Извештај јеромонаха Георгија Ђонлића о раду парохије и црквене општине, за август и септембар 1951.
18. Исто, стр. 41.
19. Архив Митрополије средњезападноамеричке, Патријарх Викентије епископу Дионисију, бр. 157, 14. јул 1952.
20. Споменица Слободне српске православне цркве Св. Сава, Хајндмарш, Аделаиде, 1989, стр. 42.
21. Споменица Слободне српске православне цркве Св. Сава, Хајндмарш, Аделаиде, 1989, стр. 43.
22. Епископ Николај Велимировић, Сабрана дела, књ. 10, Хилместир, 1983, стр. 464.
23. Архив архијерејског намесника прот. став. Петра Радоша, Перт, Записник Свештеничке скупштине у Сиднеју, 26-28. август 1961.
24. Архив архијерејског намесника прот. став. Петра Радоша, Перт, Записник Првог заседања Савета при Архијерејском намесништву СПЦ за Аустралију и Нови Зеланд, Варивуд – Мона Вејл, 24-26. децембар 1961, стр. 9.
25. Исто, стр. 6.
26. Архив архијерејског намесника прот. став. Петра Радоша, Перт, Записник Првог заседања Савета при архијерејском намесништву СПЦ за Аустралију и Нови Зеланд, Варивуд – Мона Вејл, 24-26. децембар 1961, стр. 5.
27. Архив Епархије аустралијско-новозеландске НГМ, ман. Св. Саве, Хол, Записник Ц/Суда, 26. април 1967.