ИСТОРИЈА СПЦ У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ и ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

 

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ
И ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

 

 
СПРОВОЂЕЊЕ САБОРСКИХ ОДЛУКА
У ЦРКВЕНИ ЖИВОТ
 
По прихватању и потписивању Прелазних Уредби одслужена је Света литургија помирења у Саборном храму у Београду на Сретење Господње 1992. године. Тако су се деца Светог Саве нашла заједно под његовим омофором, као што и Свето Писмо каже: “Пре свега, имајте непрестану љубав међу собом, јер љубав покрива мноштво греха!” (И Петр. 4, 8.) Након доношења ових одлука, приступило се њиховом спровођењу у црквени живот Срба у Аустралији и Новом Зеланду, Европи и на Северноамерчиком континету, као и уопште свуда у дијаспори, где су постојале црквене јединице Српске цркве.
У првом извештају Светом архијерејском сабору после одслужене Свете Литургије помирења на Сретење 1992. године, епископ за Аустралију и Нови Зеланд Новограчаничке митрополије, Василије (Вејновић) изразио је благодарност за највећу милост Божију што је доживео дугоочекивано свето заједништво и духовно јединство.
По повратку из Београда 1992. године, епископи Српске цркве за Аустралију и Нови Зеланд Василије и Лонгин, договорили су се да заједничком литургијом обележе дугожељено измирење и јединство у заједничкој Светој чаши, на аустралијском континенту. Прва Света Литургија одслужена је у Трећу недељу часног поста, Крстопоклону, у манастиру Светог Саве у Илајну. Том приликом епископ Лонгин је поклонио епископу Василију архијерејску панагију и крст. Пете недеље Часног Поста, после одслужене Свете литургије у манастиру Светог Саве, Каленић, Новограчничка митрополија, епископ Василије је уручио епископу Лонгину Свето Јеванђеље. “У обадва манстира”, каже епископ Василије, “било је како се само пожелети може. На хиљаде благочестивих верника, до јуче грехом раздвојени и завађени, сада братском љубављу уједињени и покајничким сузама умивени, једне душе и једног срца, принеше благодарност Господу Богу и заједнички се заветоваше да их никада више мрачне силе неће посвађати.”[1]
После првих заједничких богослужења у манастирима, седиштима епархија, епископи Василије и Лонгин су наставили заједничка богослужења по црквеним општинама обе епархије.
У то време, док је на међународном плану режим Слободана Милошевића, а са њиме и читав српски народ постепено бивао под све јачим политичким и војним притисцима великих сила које су изједначавале режим са народом, црквено јединство је било заиста благодатни, охрабрујући и радосни догађај.
Спроводећи у дело одлуке Светог архијерејског сабора, донете на заседању 1991. године, Епископ Лонгин је сазвао заједничку седницу чланова Епархијског управног одбора, Епархије за Аустралију и Нови Зеланд и чланове Управног и Просветног одбора Митрополије новограчаничке, за 6. август 1992. године.[2] Даље манифестовање јединства епископи су изразили практичним корацима у издавању заједничког часописа под називом Светосавски весник, црквеног календара и у спајању двеју паралелних црквених општина у Водоноги и Ђилонгу.
Међутим, неке од ових иницијатива на путу ка јединству, од стране појединих група и водећих лица у епархијским телима епархије Новограчаничке митрополије, оцењене су као пребрзе и насилне. Убрзо је унутар Епархије Новограчаничке митрополије дошло до оштрог сукоба са надлежним епископом Василијем.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Архив Новограчаничке митрополије, Извештај Епископа аустралијско-новозеландског Светом архијерејском синоду СПЦ, 29. април 1992.
  2. Архив Новограчаничке митрополије, Епископи Василије и Лонгин члановима управних одбора, 6. август 1992.

2 Comments

  1. Да ли се зна нешто више о животу Тома Марића , првог српског исељеника на тло Аустралије?

  2. Sapo0njic (Шапоњић

    Pomaжe Bog,
    Припремамо састанак браства Шапоњића па би Вам били врло захвални ако знате негог са тим презименом у
    Аустралији да нам помогнете да успоставимо контак.
    У књизи Лазе Костића “Срби и Јевреји” спомиње се неки В. Шапонјић из Аустралије.
    У напред најлепша хвала
    Владимир