ИСТОРИЈА СПЦ У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ и ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

 

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ
И ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

 

 
РАСКОЛ У СРПСКОЈ ЦРКВИ У АУСТРАЛИЈИ
 
СТАЊЕ ПРЕД РАСКОЛ
 
Упоредо са формирањем црквене администрације, оснивањем Црквеног савета и постепеним развојем црквених тела, крајем педесетих година растао је и утицај секуларизма у парохијском животу. Значај парохије, као духовно-административне црквене јединице, био је потиснут и запостављен, насупрот црквеној општини као једном новијем облику организације. Уместо парохија и верних парохијана, у свим документима се виде само црквене општине, њихови чланови и управни одбори.
Као некакво „управно тело“ једне парохије, административна јединица названа „црквено-школска општина“, има своје посебно чланство. За разлику од парохијана, чланова парохије, чланови црквене општине су у пракси почели да се називају „финансијски чланови“, а њихова улога постепено све више прераста у тежњу ка самосталном одлучивању и управљању животом и радом локалне црквене заједнице. Тако парохија, о којој свештеник води бригу, постаје само база за регрутовање чланова црквене општине који, преко годишње скупштине и изабраног управног одбора управљају имовином цркве, планирају и одлучују о њеним активностима. Парохијани постепено и све више заузимају пасиван став у животу своје парохије. Готово сва њихова активност се сводила на то да у просеку неколико пута годишње, углавном о већим празницима, дођу у свети храм, да се у њему крсте или венчају, да једном годишње примају свештеника код својих кућа ради освећења водице или славског обреда.
У вечитом искушењу да имитирају световне моделе друштва, чланови црквених општина настоје да уведу демократски систем пословања и одлучивања у црквеним телима, што укључује и питање запошљавања одговарајућег свештеника. Од древног принципа саборности и саветовања верних у одлучивању, прелази се на гласачки систем у организацији основне црквене јединице у којој улога свештеника, који и даље обавља највећи део административног посла и преписке, постаје све више службеничка и секундарна, са тенденцијом да се потисне до потпуно подређеног положаја. Многи „финансијски“ чланови сматрају свештеника – пароха за лице у радном односу, које је запослено у црквеној општини.
Нарочито након раскола 1963. године, у „слободној епархији“, многи свештеници, током шездесетих и седамдесетих година, потписивали су са управама црквених општина специјалне уговоре о запослењу, успостављајући на тај начин неку врсту посебног односа послодавац – запослени. То је временом, све више улазило у праксу, тако да су поједини свештеници и сами инсистирали на неком уговору како би, у атмосфери несигурности и недефинисаности њиховог положаја, бар донекле обезбедили себи одређене оквире надлежности. Парох црквене општине у Ђилонгу, Викторија, пише свом епископу Димитрију: „Дана 6. јуна одржана је ванредна скупштина… (која је) једногласно решила да се самном направи један уговор на који сам ја пристао, а који сам ја и предложио. Сматрам да ћете ме разумети… видите сами какви су наши поједини људи.“[1] На ово му је епископ Димитрије одговорио: „Ви знате ко је рекао: ‘Као што Отац посла мене и ја шаљем вас’, и ‘Ко вас слуша мене слуша; а ко се вас одриче, мене се одриче’![2] Овакви односи између свештенства и појединих црквених одбора који су посебно истицали да су они „управа“ цркве, били су без преседана у двомиленијумској историји Православне цркве.[3]
У међувремену, готово читавом другом половином 20. века, политичке поделе и препирке у српској заједници се нису смањивале. Оне су настављале да проузрокују друштвену нетрпељивост, постепено и све више прерастајући у многим црквеним општинама у унутрашњу борбу око управљања Црквом, нарочито пре и у току раскола.
У таквој атмосфери у времену пред раскол, поједине личности у тзв. емиграцији, иако просторно далеко једни од других, имале су велики утицај на расположење и стање у српској заједници у Аустралији и Новом Зеланду, као и уопште у целој дијаспори. Својим многобројним везама, писмима, брошурама, као и емигрантским гласилима, појединци су имали великог удела у припремању терена и стварању прилика за раскол који је касније настао. Познат је пример „Равногорски борац, лист националног става, кога је на запрепашћење српске емигрантске јавности, 12 година уређивао камуфлирани комуниста и од 1965. године заслужни ‘повратник у социјалистичку домовину’, Душан Касапиновић“.[4]
Међу веома утицајним људима био је и председник Српске православне црквене општине у Трсту, Драгољуб Вурдеља. Значајну подршку ставовима такозваног „слободног Српства“ имале су његове две књиге „Обезглављена Српска црква“ I и II део, које су својевремено биле прави бестселер у српској емиграцији. На скупштини црквене општине Св. Никола у Блектауну, Сиднеј, 10. маја 1964. године, у свом годишњем извештају, председник Александар Митровић закључује: „Многи од вас су већ прочитали књигу ‘Обезглављена Српска црква’ од Драгољуба Вурдеље, председника црквено-школске општине Св. Спиридона из Трста, где он документовано износи да је данашњи патријарх Герман добровољни сарадник комунизма.“[5]
О Вурдељи и његовој активности је написано доста чланака, који углавном покушавају да расветле живот и рад човека који је имао великог утицаја на српску дијаспору након Другог светског рата. „Драгољуб Вурдеља је био срески начелник у Смедереву пре рата, а потом један од функционера покрета Збор, Димитрија Љотића. Вурдеља је због разгранатих веза и активности дуго година сматран најјачим шпијуном у југословенској емиграцији. Користио је надимак Петровић или Ћићо. Он је око себе окупио неколицину агената из свих друштвених слојева, који су своје посебно упориште имали већ тада у Београду, а посебно међу бившим краљевским официрима, од којих су неки после ослобођења постали и старешине ЈНА.“
„Обавештајна активност код наше емиграције почела је још 1941. године, одласком у иностранство избегличке владе генерала Симовића, која је реорганизовала шпијунске пунктове у дипломатским центрима. У сарадњи са неким западним обавештајним службама“, пише др Мило Бошковић, „емиграција је радила на повезивању са четничким покретом у Југославији. Центри су били у Паризу, Јерусалиму, Каиру, Истанбулу, Риму, Берну и посебно при Ватикану. Имали су задатак да прикупљају податке о стању у земљи, да врбују људе у Југославији и припремају диверзантске акције. Капитулацијом Италије ови центри су померени ближе граници наше земље: Бари, Бриндизи, Таранто, Напуљ, Рим, Фиренца, Перуђа и Трст“.
„По подели италијанско-југословенске границе на зону А и Б, Американци су добили први рејон, тачније град Трст са околином. Било је то 1945. године. Већ годину дана касније, биће то тзв. Слободни Териториј Трст, а по Додеровом мишљењу, фактички обавештајна Мека за све силе, па и САД. У таквим условима Драгољуб Вурдеља је имао пуне руке посла, јер је за потребе Америке руководио каналима за илегално пребацивање емиграната у Југославију.“
„Када је избио хладни рат, а посебно како је расла напетост у зони Истре“, каже Додер, „Американци су се директно умешали, па су својим доларима постали ‘сувласници’ Краљевског обавештајног центра бр. 1 у Трсту. На челу овог центра се налазио Драгољуб Вурдеља, председник Православне црквене општине Свети Спиридон у Трсту.“[6] Његове везе и активности су биле обавијене тајном, као и мотиви којима се руководио. Парох подгорички Велибор Џомић га назива „вишеструким, па и комунистичким, обавештајацем из Трста“[7]
Шта год да је био или чиме год да се бавио, Драгољуб Вурдеља је веома активно и живо преносио своје ставове, изражене у писмима и личним везама, између осталих, са многим водећим људима и свештеницима, како у Аустралији, тако и широм српске дијаспоре. Са своје „светосавске пограничне осматрачнице“[8], како је сам представљао свој положај, он је „предавао слободној српској јавности део својих сазнања“ о „плановима које комунисти настоје спровести кроз Цркву, користећи наше необавештење“.[9]
„Умножавана су и дељена саопштења Г. Вурдеље из Трста, који је за Њ. Преосвештенство (мисли на еп. Дионисија – пр. ур) био најмеродавнији извор истине и израђиване су сет-оф копије тих вести из листа Слобода“[10] – каже се у Меморандуму Удружења бораца краљевске југословенске војске Дража Михаиловић у Аустралији.
Други црквено-народни сабор Слободне СПЦ епархије за Аустралију и Нови Зеланд, на заседању 28-30. децембра 1967. године у Сиднеју, између осталог, у својој Резолуцији званично поздравља „Српску православну црквену општину св. Спиридона у Трсту и њеног председника, брата Драгољуба Вурдељу, који на граници поробљене отаџбине будно бди над неделима комунистичких безбожника и бори се за слободу Српства и Православља – Светосавља. Апелујемо на њега да утростручи своје снаге и са својим одважним сарадницима што пре оснује Слободну српску православну епархију у слободном делу Европе.“[11]
Колико је Драгољуб Вурдеља успео да учини на оснивању слободне цркве у Европи, није толико важно, колико чињеница да се он на томе заузимао до те мере да је постао један од водећих идеолога раскола у српској дијаспори. Истовремено био је довољно обавештен да је могао знати да су српски патријарси Викентије и Герман по својим могућностима помагали, а не ометали рад цркве у дијаспори, а још мање покушавали да контролишу или делају противно интересима Српске цркве и народа, како у земљи, тако и у дијаспори.
Тако, Гласник СПЦ у Аустралији, од јуна 1969. године, под рубриком Вести из Европе извештава да су тршћански пароси „јавно и отворено, на сам дан Христовог рођења, отказали послушност Драгољубу Вурдељи …храм св. Спиридона је на овај велики празник био затворен, пошто су његови свештеници одговарали на литургији у грчком храму, а Драгољуб Вурдеља и неколико његових пријатеља остали су усамљени.“[12]
Између осталих, Вурдеља се дописивао и са свештеником Миленком Стефановићем из Сиднеја који, вероватно будући под таквим утицајима и утисцима, није признавао никакву јурисдикцију над собом. У напору да пронађе што више дискредитујућих података о појединим свештеницима и другим лицима, Вурдеља је повремено изнајмљивао адвокате који би прегледали различите архиве и евиденције о избеглицама.[13] Његова писма, брошуре и саопштења, одиграле су значајну улогу, како у припремању терена, тако и у давању „доказа“ и „виших моралних разлога“ присталицама црквеног раскола.
Све је то водило ка дубоком неповерењу, непрестаним поделама, несарадњи и неслози у српској црквеној заједници, отежавајући, често и до бола, огромни посао око организовања, уређења и изградње Српске цркве у Аустралији, Новом Зеланду и Јужној Африци.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Архив Епархије аустралијско-новозеландске, Новограчаничке митрополије, Ман. Св. Саве, Канбера, писмо јереја Јована Вукадиновића еп. Димитрију, бр. 20 од 11. марта 1976.
  2. Архив Епархије аустралијско-новозеландске, Новограчаничке митрополије, Ман. Св. Саве, Канбера, писмо еп. Димитрија јер. Јовану, бр. 4083 од 3. септ. 1976.
  3. Није било неких значајнијих покушаја да се овакво стање прекине, све до половине 2007. године, када је епископ Иринеј упутио акт свом свештенству и монаштву у Аустралији и Новом Зеланду у коме се каже: „изричито забрањујемо склапање антиканонских, и самоме бићу и суштини Цркве супротних, ‘уговора о запослењу свештеника’, и строго наређујемо да се сви постојећи ‘уговори о запослењу свештеника’ пониште!“ – Архив Епархије аустралијско-новозеландске, Сиднеј, Акт епископа Иринеја свом свештенству и монаштву подручних епархија у Аустралији и Новом Зеланду, од 4. маја 2007.
  4. Гласник СПЦ у Аустралији, год. ИИИ бр. 9, јуни 1967. стр. 18
  5. Архив цркве Св. Николе у Блектауну: Александар Митровић, Историја Слободне српске православне цшо Св. Никола у Блектауну, стр. 22.
  6. „http://www.suc.org/culture/library/CiaProtivJugoslavije/cico.html“
  7. Јереј Велибор Џомић, Навијање против православља, „Православље или смрт“, НИН, бр. 2801 од 2. 9. 2004. године. Такође: Информативна служба Српске православне цркве, 10 септембар 2004.
  8. Саопштење Српске православне црквене општине у Трсту Христољубивом српству, Трст, Петровдан 1963. год. Стр. 3
  9. Обезглављена Српска црква И део, Трст, 1964. Стр. 5.
  10. Архив Епархије НГМ, Канбера, Меморандум Удружења бораца краљевске југословенске војске Дража Михаиловић, Сиднеј, 6. септ. 1969.
  11. Архив Епархије А-НЗ Новограч. митр., Канбера, Резлоуција Другог црквено-народног сабора Слободне СПЦ епархије за Аустралију и Нови Зеланд, 28-30. децембра 1967. Сиднеј, тач. 6.
  12. Гласник СПЦ у Аустралији, Год. 5. јуни 1969. бр. 17, стр. 21.
  13. Приватни архив Данила Милинковића, Сиднеј: Писма Драгољуба Вурдеље свештенику Миленку Стефановићу, од 5. јануара 1964. и 20. априла, 1964.

Један коментар

  1. Sapo0njic (Шапоњић

    Pomaжe Bog,
    Припремамо састанак браства Шапоњића па би Вам били врло захвални ако знате негог са тим презименом у
    Аустралији да нам помогнете да успоставимо контак.
    У књизи Лазе Костића „Срби и Јевреји“ спомиње се неки В. Шапонјић из Аустралије.
    У напред најлепша хвала
    Владимир

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.