ИСТОРИЈА СПЦ У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ и ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

 

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ
И ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

 

 
ПАРОХИЈА И ЦРКВЕНОШКОЛСКА ОПШТИНА
СВЕТИ ПРВОМУЧЕНИК И АРХИЂАКОН СТЕФАН,
КИСБОРО, ВИКТОРИЈА
Lot 45 Church Road, Keysborough, VIC
 
У периоду између 1962. и 1976. године, а нарочито од 1969. до 1972. у Мелбурн се доселио већи број Срба из Југославије. Највећи број српских породица се насељавао у источним предграђима Мелбурна. То су углавном били неквалификовани или полуквалификовани радници, без знања енглеског језика. Наша заједница је тада била подељена политички и црквено, тако да није постојала ни једна српска организација, којој се наш народ могао обратити за помоћ. Социјална служба је била врло оскудна, а од југословенског конзулата није било никакве помоћи, тако да је већина била препуштена сама себи. Десило се да је у то време, економска криза у овој земљи довела до недостатка радних места и повећања процента незапослености, па су без посла већином остали имигранти.
У међувремену, после раскола, у Мелбурну је основана црквено школска општина Света Тројица, која је окупљала Србе у том подручју и испуњавала не само религиозне, већ и социјалне потребе својих парохијана. Да би помогли свом народу у источним крајевима, где није постојала ни једна српска установа, на седници управног одбора црквено школске општине Света Тројица, тадашњи председник Миро Поповић, упознао је чланове одбора са проблемима са којима се суочавају Срби у тим крајевима. После дуже дискусије, одбор је решио да јереј Сава Цупаћ, Жика Николић, Миро и Душан Поповић, посете што је могуће више наших породица, са циљем да испитају њихове потребе и мишљења о могућности оснивања црквене заједнице, и да о својим закључцима поднесу извештај.
Ови вредни чланови су у свом извештају нагласили да у тим деловима Мелбурна има преко петсто српских православних домова, што је довољан разлог за стварање једног црквено-школског центра за духовно старање о нашем народу. Међусобним упознавањем и окупљањем наших људи, одржавањем повремених богослужења, припремањем забава и светковина, као и оснивањем недељне школе за децу, где би се предавала веронаука и учио српски језик, испунила би се намена таквог центра.
Извештај је примљен, и на следећој седници управног одбора је одлучено да се што пре организује један шири састанак Срба, на коме би се народ упознао са потребом оснивања једног српског православног центра. Зато је овим члановима дат нови задатак, да напишу циркуларно писмо свима онима чије су адресе имали и да их позову на братски договор.
Састанак је одржан у недељу, 7. новембра 1971. године, у кући Војина Беадера, у Спрингвејлу. На њему је једногласно усвојен предлог да се образује црквени одбор. Од делегата црквено-школске општине Св. Тројица су присуствовали јереј Сава Цупаћ и Миро Поповић. У привремени црквени одбор су изабрана следећа лица: браћа Ненад и Милорад Босанчић, Раденко Дудић, Милан Елервајн и Васо Церовац, а за вршиоца дужности секретара Миро Поповић. Одбор је себи ставио у задатак да промовише братску љубав, организује састанке и забаве где би се окупљао и састајао наш народ, и да помогне новодошлој браћи око запошљавања. Такође је наглашена потреба изналажења просторије у којој би се одржавала повремена богослужења. Свештеник Сава Цупаћ, који је вршио дужност пароха у цркви Света Тројица, понудио је без награде све своје слободно време у обилажењу наших породица и вршењу обреда.
Тако је, председник црквене општине Св. Тројица, Миро Поповић, почетком 1971. године, известио Епархијски савет да свештеници посећују имигрантске кампове у околини Мелбурна, нуде помоћ у прихватању и позивају новодошле Србе у цркву. Он је нагласио да “поред духовно-црквеног и културног рада, нису занемарени ни социјални проблеми, који стално искрсавају доласком новодошлих. Многи се обраћају нама, а ми се трудимо, у оквиру својих могућности, да помогнемо што већем броју наших људи. Са доласком нових, појављују се нови проблеми за нашу Цркву. До сада смо радили само на духовном пољу, а сада се од Цркве тражи свестрано ангажовање… Црква је Божанска установа која ни по чему не дели, већ окупља људе. Ту њену Божанску улогу треба стално наглашавати, ако желимо да нам храм буде пун верника.”[1]
Ускоро потом, овај привремени одбор је организовао неколико забава у општинској дворани у Нобл Парку. Прикупљале су се адресе на које се слао Глас Православља, гласило парохије из Мелбурна, и попуњавао адресар за обавештавања и будуће потребе. Успешно су такође, одржане и две светосавске академије у градској дворани у Спрингвејлу. Пошто нису имали своје просторије, састанци и седнице привременог одбора[2] су се одржавале у кући Ненада Босанчића.
Половином 1972. године за председника одбора је изабран Новак Јевђевић, који се после кратког времена повукао са дужности. Активности иницијативног одбора су настављене све до формирања црквене општине и постављења свештеника Чедомира Видеканића.
Пошто у почетку није било богослужбеног места народ је долазио на богослужења у храм Свете Тројице, тада у Фицроју. А, прославе и забаве, које је привремени црквени одбор организовао, одржавале су се по приватним кућама у околини Спрингвејла, где је већ тада живело доста Срба.
По црквеном питању, у то време је међу парохијанима још увек владала велика напетост поводом раскола из 1963. године. Често је долазило до свађа и сукоба између две стране, што је веома успоравало и ометало нормалан живот и рад ове, као и многих других црквених општина. До данас, толико година после помирења, има људи који носе на души ожиљке тих сукоба.
Ради испитивања могућности одвајања Аустралијско-новозеландске од Западно-европске епархије, у то време је, на предлог надлежног епископа Лаврентија, а по одлуци Светог архијерејског сабора СПЦ, Епископ далматински Стефан боравио у Аустралији.[3] Он је истовремено имао овлашћење од надлежног епископа Лаврентија и Светог синода, да приликом свог боравка допринесе побољшању организације СПЦ у Аустралији, да поставља свештенике и оснива парохије и манастире. Тако је и парохија и црквено школска општина Св. архиђакон Стефан, у Спрингвејлу и Кисборо-у, основана актом изасланика Светог архијерејског синода, Епископа далматинског Стефана, од 8. јануара 1973. године.[4] За првог свештеника спрингвејлске парохије, постављен је јереј Саво Цупаћ, који је пре тога био свештеник у Карлтону. На овој дужности је остао свега око годину дана, након чега је отишао за Јужну Африку.
У децембру 1973. године, у Мелбурн је дошао млади свештеник Чедомир Видеканић, који је одмах постављен на Спрингвејлску парохију. У то време се претходна управа распала, па је децембра 1973. године, у дому породице Шиповац у Малгреву, у присуству епископа Лаврентија и Николаја, свештеника Милуна Костића, из парохије Света Тројица, и оца Чедомира Видеканића, наименован привремени црквени одбор, на челу са председником Урошем Петровићем, да води црквени живот и припреми редовну скупштину ради избора новог одбора.
У фебруару 1974. године, захваљујући Миру Поповићу, који је водио преговоре, изнајмљена је методистичка црква у Спрингвејлу (1-3 Edinburgh Road, Sprin-gvale North), где су се потом одржавала богослужења. У то време, методисти су се ујединили са презвитеријанцима, па им стога више није био потребан толики број цркава. Већ следеће, 1975. године, овај њихов храм је понуђен на продају. Црквени одбор, на челу са парохом, ступио је у дуге и тешке преговоре око куповине. На крају, зграда у којој је била капела, сала за око 150 особа и још једна мања сала за школу (касније преуређена у стан за свештеника), купљена је за $53.000. Улог је био $15.000, а остатак се уз камату отплаћивао методистима. Главнину новца за капару прикупио је свештеник Чедомир Видеканић, идући са неким од црквених одборника од куће до куће.
Почетак је био тежак. Народ је био подељен: с једне стране, на веома активне и одушевљене људе, који су издашно помагали и сами сакупљали од других прилоге за цркву; а са друге, на оне који су све то саботирали, не осећајући и не видећи неку потребу за верским и духовним животом. Међу новим досељеницима из Југославије, био је и приличан број одраслих у комунизму, којима је црквени и парохијски живот био готово сасвим стран. Велики број Срба и њихових домаћинстава је тада одлазио много више по клубовима и забавама, које је организовао југословенски конзулат и његови сарадници, него у цркву. Мањи део људи чак ни о Божићу и Ускрсу није хтео да дође на богослужење нити да учествује у црквеном животу. Ипак, Бог је благословио квасац који је временом учинио да ова парохија и црквена општина узрасту у једну од највећих на овом континенту.
Од мале сале направљен је стан за свештеника и освећен 7. марта 1976. године. Тада су припремљени планови за нови храм испред постојећег и поднети на одобрење општини Данденонг. Због протеста неких суседа, ови планови су били одбијени.
У међувремену, парох Чедомир Видеканић је почео добијати алергичне нападе (отицање зглобова и затварање душника). Установљено је да алергија долази од честица једне врсте вуне која се прерађивала у фабрици поред цркве. Пошто лека није било, Епископ га је 1978. године, преместио на парохију Св. Саве, Аделаид.
Након одласка оца Чедомира Видеканића за свештеника Спрингвејлске парохије је постављен тек приспели професор богословије у Сремским Карловцима, протојереј Војислав Бугарски. У време његовог службовања у парохији и црквеној општини је било много унутрашњих сукоба и подела, као и непослушности надлежном епископу Василију.

Црква Св. архиђакона Стефана, Спрингвејл.

Године 1979. десио се и пожар који је веома оштетио капелу и салу. Срећом, осигурање је исплатило поправку.
Професор Бугарски је остао парох ове црквене општине до 1980. године. Парохију је неколико месеци током 1980. године, опслуживао свештеник Милорад Лончар, а потом јереј Душан Јованчевић, који се у Аустралији налазио привремено. Након њега, од 1. јула 1980. године, духовно старање преузима јереј Душан Ракић.
У међувремену, јула 1979. године, Урош Петровић је пронашао лепо имање од 5 акара у Кизборо-у, на углу Черч и Пери улица, које је одговарало овој парохији и црквеној општини. Он је то имање купио и регистровао на своје име, до времена кад се добије дозвола за градњу цркве. Пошто се, према урбанистичком плану, имање налазило у “зеленој зони”, дозвола за градњу се морала тражити преко суда. Када је и то завршено и дозвола добијена, Урош Петровић је имање и финансијске обавезе пренео на име црквене општине и парохије, преко изабраних повереника, као што је то од раније била пракса. Урош Петровић је такође, био један од повереника.
Изградња велике сале, са пратећим просторијама и малом салом, која је уређена за капелу, започета је 1982. године. Већ следеће године црква у Спрингвејлу је продата Македонцима за $130,000, а од новембра 1983. године парохија се преселила у Кизборо. Зграда је била озидана и покривена, а вода, струја и остале неопходности, рађене су још нешто више од годину дана.
Свештеник Душан Ракић се у априлу 1984. године, повлачи са ове парохије и одлази за Србију. Од половине априла до 8. јула, парохију је опслуживао протојереј Душан Куриџа. У то време је на седници црквеног одбора 29. априла 1984. године, донета одлука да се почне градња куће за свештеника.
Августа месеца исте године, владика Василије (Вадић) враћа оца Чедомира Видеканића из Аделаида и поставља га за пароха у Кизбороу. У то време се радило на завршавању и улепшавању зграде и куповини неопходних ствари за канцеларију, кухињу и друго. Уз све то, на имању је 1985. године, завршена кућа за пароха.
Још једно имање, величине 5,5 акара, које се граничило са већ постојећим, купљено је 1987. године. Ради одлуке о овој куповини сазвана је и ванредна скупштина, на којој су мишљења била подељена, из бојазни од великог дуга. Захваљујући прилозима појединаца, као што су били Раде Мацут и његов кум Јова Лујић, некадашњи председник ове црквене општине, страх је отклоњен и тога дана је сакупљено око $35,000 добровољних прилога. Одлучено је да се имање купи, а поред свештеника, најзаслужнији за такву одлуку су били тадашњи председник Ратко Гудељ и председавајући скупштине Урош Петровић. Следеће имање од 5 акара, које се граничило са црквеним, било је знатно касније, у току рата у Босни, такође на продају, али је тадашња скупштина већином гласова одлучила да се оно не купи.
Градња храма је започета 1988. године. Када је црква озидана, прво богослужење је одржано уочи Божића 1991. године.
У наставку црквене сале дограђена је, 2000. године, зграда за недељну школу и дечије обданиште. У њој суботом ради школа под именом Етничка школа Вук Стефановић Караџић. И пре тога је при цркви постојала недељна школа која се, крајем осамдесетих година, ујединила са школом Вук Стефановић Караџић из Спрингвејла и потом преселила у ове просторије. Школа има три учионице и зборницу, три плаћена учитеља за 50 – 60 деце, као и две просторије за будуће дечије обданиште.
При овој парохији и црквеној општини постоји неколико пододбора. Свакако, један од најважнијих је Коло српских сестара Жене мироносице. Оно је основано 1. маја 1977. године, када је за председницу изабрана Мирјана Николић. Током година Коло сестара се показало као један од стубова заједнице, организујући и помажући на свим црквеним скуповима и прославама. Наравно, као и свуда, читав рад је на својим плећима носила мала група, док су остали повремено помагали. Поред редовних послова, последњих година Коло српских сестара припрема свадбе, крштења, веридбе, итд. На тај начин оно сакупља новац за улепшавање храма.
Постоји и омладинска група, састављена углавном од студената, са повременим активностима, како у оквиру црквене општине, тако и шире заједнице. Окупљају се обично једном недељно, у зависности од активности.
Од првих дана, па све до пре неколико година, на богослужењима је певао Младен Оница, са групом парохијана, од којих су најревноснији били Душко и Миро Поповић са својим супругама. Црквени хор “Корнелије Станковић” је основан 2000. године, а води га професионални диригент Сања Дрљача. Она је успела да, од људи који нису били вични нотама, створи солидан хор који пева на недељним богослужењима и прославама. Хор је гостовао и у другим српским храмовима у Викторији, затим у другим државама Аустралије, ишао је и у Нови Зеланд, а планира се и одлазак у Србију.
Фолклорна група Шумадија при овој цркви, вежба и наступа од 1974. године. Њен први кореограф је био Петар Јевтовић, човек који није био професионалац, али је био талентован и самопрегоран. Не само да је добровољно учио децу, већ је прилагао и за куповину њихових ношњи. Касније су из Србије дошли професионални кореографи. Од 2001. године, кореограф је Миле Падежанин.
Слава црквене општине је Свети архиђакон Стефан, а већина пододбора посебно слави своју славу: Коло сестара слави Жене мироносице, слава школе је Свети Сава, фолклорне групе Свети Василије Острошки, а пензионера Пренос моштију Светог Николе. Пензионерска група је основана 1986. године. Окупљају се сваких 15 дана, припреме себи ручак, попричају, поиграју шах или слично, и проведу заједничко поподне. Повремено одлазе на излете, понекад и у друге државе Аустралије.
Црквена општина функционише тако што свака од ових група има свој одбор, који је одговоран управном одбору црквене општине. Председник сваког пододбора је по функцији члан црквеног одбора, који подноси извештај о раду и планираним пројектима на свакој седници. Сваки пододбор ствара финансијску основу за свој рад и опстанак, држи оперативни новац, а остатак предаје у црквену благајну. По потреби, пододбори траже помоћ од црквене благајне, а добијање зависи од процене потреба одређеног пројекта.
Поред ових пододбора, извесно време је постојао и фудбалски клуб Крајина. Међутим, пошто није имао потребну регистрацију и дозволу за рад од државних, као и виших црквених власти, одлучено је да се исели са црквеног имања.
 
Свештеници:
 
Јереј Саво Цупаћ 1972-1973.
Јереј Чедомир Видеканић 1973 – 1978.
Протојереј Војислав Бугарски 1978 – 1980.
Јереј Душан Јованчевић 1980.
Јереј Душан Ракић 1. јула 1980 – 16. априла 1984.
Протојереј Душан Куриџа 1984.
Протојереј Чедомир Видеканић, старешина храма 1984 – до данас
Протонамесник Милан Милутиновић (други парох) 2000 – до данас
 
Председници:
 
Новак Јевђевић 1972.
Урош Петровић 1973 – 1974.
Видосав Лука Томић 1975.
Ђурица Петру 1976.
Видосав Лука Томић 1977.
Јово Лујић 1978 – 1980.
Марко Крчевинац 1981 – 1984.
Недељко Ковачевић 1984 – 1986.
Ратко Гудељ 1986 – 1987.
Воја Ђокић 1987 – 1988.
Ратко Гудељ 1988 – 1989.
Слободан Дакић 1989 – 1992.
Витомир Стевановић 1992 – 1993.
Душан Жабић 1993 – 1995.
Стеван Гајдобрански 1995 – 1996.
Лазар Галоња 1996 – 1999.
Ратко Гудељ 2000 – 2001.
Лазар Галоња 2001 – 2003.
Ратко Гудељ 2003.
Веселин Филипендин 2004.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Архив Епархије аустралијско-новозеландске, Записник Савета, 3. април 1971, стр. 10.
  2. Помажући нашем народу, који није знао енглески језик, при тумачењу, превођењу, незапосленима у тражењу радних места, овај привремени црквени одбор су веома задужили чланови црквене општине Света Тројица, Жика Николић и Душан Поповић. Захвалност такође припада и Свети Симићу који се нешто касније прикључио одбору и врло добро вршио дужност благајника.
  3. А/С бр. 23/43, 15. мај 1972.
  4. Архив Епархије аустралијско-новозеландске, Епископ Лаврентије, Е. бр. 265, 12. мај 1973.

2 Comments

  1. Да ли се зна нешто више о животу Тома Марића , првог српског исељеника на тло Аустралије?

  2. Sapo0njic (Шапоњић

    Pomaжe Bog,
    Припремамо састанак браства Шапоњића па би Вам били врло захвални ако знате негог са тим презименом у
    Аустралији да нам помогнете да успоставимо контак.
    У књизи Лазе Костића “Срби и Јевреји” спомиње се неки В. Шапонјић из Аустралије.
    У напред најлепша хвала
    Владимир