ИСТОРИЈА СПЦ У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ и ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

 

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ
И ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

 

 
ДОСЕЉАВАЊЕ
 
АУСТРАЛИЈА
Некада названа „непозната земља“ (Terra Australis Incognita), Аустралија се налази јужно од Индонезије и Нове Гвинеје, између Тихог и Индијског океана. To je шеста по величини земља на свету. Њена ширина од источне до западне обале износи око 4000 км, а од северне до јужне око 3200 км. Унутрашњост око пола континента, махом у унутрашњости, представља равна и ретко настањена пустиња. Иако без вегетације, у њој живи велики број врста гмизаваца, инсеката и других животиња.
Аустралија представља најсувљи континент на свету са суровим условима живота у природи. Упркос томе, животињски свет садржи више врста него Европа и Америка заједно. По много чему, домаћа флора и фауна су јединствене. Оне укључују око 700 врста еукалиптусовог дрвета и других ретких биљака и животиња, као што су кенгури, коале, вомбати, дингои, емуи и разне друге птице, као какадуи, кукубаре, многе врсте папагаја и т.д. које се у природи не налазе више нигде на свету.
Досељавањем у Аустралију овде су донете и многе биљке и животиње са других континената. Тако, на пример, највећи број јужноамеричких лама ван тог континента данас живи у Аустралији, која је такође и једина земља на свету по којој, између осталих животиња, лутају и чопори дивљих коза, крда дивљих магараца, коња, камила и бивола.
У морима и океанима уз обале Аустралије живи преко 2000 врста рибе, као и 400 врста корала. Велики Преградни Гребен (Great Barrier Reef), који чине корални спрудови, лежи уз источну обалу Аустралије у дужини од 2000 км, удаљен od kopna oko 50 – 300 km.
Становништво Аустралије се огромном већином налази у градовима и плодним равницама на источној и југоисточној обали. Планински масив назван „Great Dividing Range“ дели настањену источну обалу од полупустињске и пустињске унутрашњости.
НАСЕЉАВАЊЕ
Ово острво – континент настањено је прастановницима чија култура, према неким изворима, има најдужи континуитет на свету, а чији почеци досежу уназад до последњег Леденог доба. Научно је мишљење да су први људи, робусне грађе, тешких и снажних костију, допутовали преко мора из Индонезије.
За њима су касније, следили нешто виткији претци данашњих урођеника, Абориђана, предака аустралијских домородаца (лат. Aborigini = староседеоци, урођеници), који су се на овом континенту бавили ловом и сакупљањем хране у природи, лутајући непрегледним пространствима Аустралије у групама од по 30 до 50 људи.
Сматра се да су још у току 15. века кинески морепловци дошли до овог континента. Шпанци су у 16. веку пролазили поред њега на путу за Филипине, a први запис о њему су оставили Холанђани 1606. године. Њихов истраживач, Абел Тасман је током 1642-1644. уцртао мапу Тасманије. Познато је такође, да су енглески морепловци и пирати у току 17. века истраживали западне и северо-западне обале Аустралије.
Досељавање Европљана на овај континент почиње крајем 18. века, након што је капетан Џејмс Кук 1770. године опловио целу источну обалу Аустралије, зауставивши се на територији данашњег града Сиднеја, у заливу бујне вегетације, кога је назвао Botany Bay = Залив ботаника. Он је континент прогласио колонијом енглеске круне и дао му име Нови Јужни Велс (New South Wales). По повратку у Енглеску, природњак из експедиције капетана Кука, Џозеф Бенкс (Joseph Banks), препоручио је енглеској влади да реши проблем претрпаних затвора на тај начин што ћe осуђенике транспортовати у Нови Јужни Велс. Тако је под заповедништвом капетана Артура Филипа, 26. јануара 1788. године у Ботани Беј стигла прва флота досељеника из Енглеске, која се састојала од једанаест бродова са 209 морнара и официра и 717 осуђеника, мушкараца и жена. Они су се убрзо, због воде, бољег терена и обрадивијег земљишта, из Залива ботаника преселили у данашњи Сиднејски залив. Новим досељеницима је овај континент изгледао као веома сурово и негостољубиво место. Оскудица и глад су их пратили следећих неколико деценија, у току којих се наставило са досељавањем затвореника из Енглеске.
У списковима људи из прве флоте европских досељеника не налазе се и таква имена која би подсећала на православне. Али, већ почетком 19. века, међу осуђеницима који су транспортовани у Аустралију, било је и таквих који су долазили из других земаља. Могуће је да је међу њима био и понеко од православних, као што је то био случај са једном групом младих Грка, морнара, који су 1829. године били осуђени за гусарење на Малти и као затвореници доведени у колонију Њу Саут Велс. Њима је Гувернер Бурк (Bourke) 1836. године опростио казне и петорица из те групе су се вратила у Грчку док су двојица, Антоније Манолис и Гика Булгарис, одлучили да остану у Аустралији.
Прва православна богослужења на аустралијском континету су, по свој прилици, одржали православни Руси. У раном периоду насељавања руски трговачки и истраживачки бродови пристајали су на дуже или краће време уз аустралијске обале. Тако су, под заповедништвом капетана Белингхаузена (Bellinghau-sen), на путу за Антарктик у Сиднејски залив у време Васкрса 1820. године, пристала четири руска брода. Они су били неколико месеци усидрени на месту које се зове Кирибили Поинт (Kirribilli Point). Међу посадом је био и један свештеник, јеромонах Дионисије, који је ту, уз појање руских морнара и официра, на обали данашњег Сиднеја вршио богослужења за православне. Сличан догађај је забележен и у Мелбурну 1862. године.1
Први досељеници у Аустралију, крајем 18. и почетком 19. века, као што смо нагласили, били су углавном осуђеници из Енглеске. Међутим, када је 1850. године у рудницима Аустралије пронађено злато, овај континент је постао привлачно место за многе људе који се нису устезали да у потрази за зарадом, бољим животом или макар једном новом авантуром, оду и на „крај света“. Другом половином 19. века престаје транспорт осуђеника, а захваљујући „златној грозници“ почиње досељавање већег броја људи са других континената. Између 1851. и 1861. године, број белих досељеника у Аустралију се утростручио. Међу њима је био и понеки Србин, као и други православни са Балкана, из Грчке, Средњега Истока или источне Европе, укључујући и Русију. Као један од копача злата на Голд Филду (Gold Field, W.A.) око 1860. године помиње се и Никола Миловић, родом из Боке Которске, који се касније бавио воћарством и виноградарством.
Први Срби досељеници у Аустралију, били су углавном из приморских крајева: Боке Которске, Далмације, затим из Лике и Црне Горе.2 Могуће је да се још тада нашао и по који православни свештеник, као на пример отац Арсеније, који се око 1868. године населио у Квинсленд (Queensland), или архимандрит Доротеос Бакалиарос, са острва Самоса, који је 1898. године обилазио колоније досељеника у Викторији и Новом Јужном Велсу, служио свете Литургије, обављао крштења, венчања и друге обреде и молитвословља.3
Прва православна црква у Аустралији, посвећена Светој Тројици, изграђена је заједничким трудом православних, маја месеца 1898. године у Сари Хилсу (Surry Hills), y данашњем Сиднеју. Она је служила потребама свих православних. Касније, како се њихов број повећавао, тако су настајали нови храмови православних Грка, Руса, Срба и других.4
ДОСЕЉАВАЊЕ ПРАВОСЛАВНИХ РУСА
Почетком 20. века у Аустралији су се налазиле и многе руске избеглице са Блиског истока где се водио руско-јапански рат. Извесно време, 1916. године, њих је опслуживао руски свештеник који је дошао из Америке, али је он убрзо напустио Аустралију. Много више избеглица пристигло je y Аустралију након руске октобарске револуције (1917. године) и они су углавном прихватили јурисдикцију Руске заграничне цркве, што је и данас случај са највећим бројем православних Руса на просторима Европе, Јужне и Северне Америке, као и Аустралије. Први стални руски свештеник стигао је у Аустралију 1922. године, а прва руска црква подигнута је у Брисбану, 1926. године. До краја 20. века под јурисдикцијом Руске заграничне цркве била су два манастира и 21 парохија у Аустралији и три парохије на Новом Зеланду.
ДОСЕЉАВАЊЕ ПРАВОСЛАВНИХ ГРКА
Појединих православних Грка и њихових мањих група у Аустралији, било је још од прве половине 19. века. Од тада, њихов број је постепено растао, тако да се све више указивала потреба за организованим црквеним животом. Прве грчке православне заједнице у Аустралији и Новом Зеланду, основане су од стране лаика. У почетку су успостављени врло присни односи са грчком право славном и јерусалимском патријаршијом. Први свештеници који су дошли из Јерусалима 1898. године, били су Серафим Фока (Fr. Seraphim Phokas) y Сиднеј и Атанасије Кантопулос (Fr. Athanasios Kantopoulos) y Мелбурн.5 Јерусалимска патријаршија је потом наставила да шаље свештенике и снабдева их богослужбеним књигама и утварима, све до 1902. године, када, уз сагласност цариградске патријаршије, ту бригу на себе, почетком 1903. године, преузима Синод јеладске цркве у Грчкој. У то време, црквена надлежност и јурисдикција над православним Грцима на овом подручју, није била дефинисана, тако да од 1908. године, бригу о њима преузима цариградска патријаршија.
Почетком 20. века, из године у годину, грчка заједница у Аустралији се све више ширила. Пошто је Кемал Ататурк војно поразио Грке у Малој Азији 1924. године, број православних Грка избеглица у Аустралији се нагло повећао. Долазак контраверзног патријарха Мелетија IV (Метаксакиса) на престо цариградских архиепископа 1922. године, био је од пресудног значаја и за овдашњу грчку црквену заједницу. На његову иницијативу, свештени Синод цариградске патријаршије је донео одлуку да за Грке у Аустралији створи нову епархију, са седиштем у Сиднеју. Нешто касније, патријарх Мелетије бива приморан да поднесе оставку, али на основу раније донете одлуке, марта 1924. године, његов наследник, цариградски патријарх Григорије VII, оснива „Грчку православну митрополију Аустралије и Новог Зеланда“. На њено чело поставља митрополита Христофороса, који остаје у Аустралији око пет година, да би се 1929. вратио у свој завичај, острво Самос, где је остао до смрти, 7. августа 1959. године.
У Аустралији је 1927. године, према статистичким подацима, живело око 10.000 Грка који су имали своје парохије у Сиднеју, Мелбурну, Бризбану, Перту и Дарвину.
Грчка православна митрополија са седиштем у Сиднеју уздигнута је 1959. године, на степен архиепископије, а њен поглавар носи титулу Грчког Архиепископа који под својом јурисдикцијом има неколико помоћних6 епископа.
Данас у Аустралији грчка црква носи званичан назив: „Грчка православна архиепископија Аустралије и егзархат Океаније“. Посебна митрополија под јурисдикцијом цариградског архиепископа, која води духовну бригу о православним Грцима на Новом Зеланду носи назив: „Света грчка митрополија Новог Зеланда и егзархат Индије“. Овај егзархат обухвата индијски подконтинент, обе Кореје и Јапан. У Аустралији грчка архиепископија има око 100 парохија, неколико манастира, један богословски колеџ и већи број помоћних црквених организација.
ДОСЕЉАВАЊЕ ПРАВОСЛАВНИХ СРБА ПРЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА
Још од времена „златне грознице“, половином 19. века, било је Срба који су у потрази за послом и зарадом долазили у Аустралију. Они су углавном радили на фармама, у рудницима (Broken Hill), налазиштима злата око Калгурлија у Западној Аустралији или касније, као дрвосече на сечењу железничких прагова, потом као баштовани, сточари или занатлије у појединим деловима Квинсленда, као и у већим градовима, Сиднеју, Мелбурну, Перту…
 

 

Састанак Срба у Аустралији, Калгурли, на Видовдан 1915. С лева стоје: Лука Марчевић, Јоле Бабић, Лесо Даниловић, Шпиро Видаковић, Марко Беар, Васо Шиљеговић, Muћo Малошевић, Никола Косовац и Лазар Радановић. Cede: Панта Павловић, Милка Павловић, Крстина Лучић, Пера Лучић, Грчки свештеник, Јефта Марић, Милан Ћетковић, Мирослава Ћетковић, Стана Радановић са сином Јовом и наручју. Деца: Божа и Лаза Павловић, Јагода, Душан, Глиго, Стева и Ђура Лучић, Вуко, Љубица и Ана Ћетковић.
Познато је да су Срби, који су живели у приморју и на аустријској војној граници са Турском (посебно из Лике), били међу првима који су дошли у Аустралију. Међутим, њихов тачан број је тешко установити, макар и приближно, јер, као и други досељеници, они су тада уписивани не по етничком пореклу, као Срби, већ по држављанству земље из које су долазили. Међу досељеницима из Аустроугарске, подаци не праве разлику између Срба и Словена уопште.7 Ипак, знамо да су „неки од оних људи чије место рођења је наведено као Аустроугарска или као европски део Турске, били Срби. А, мало је вероватно да неки од оних, чије је место рођења уписано као Србија или Црна Гора, нису били Срби.“8
За прве појединце, или мале групе Срба од неколико другова, који су се упућивали на тако далек и несигуран пут преко „седам мора“, уопштено се не би могло рећи да су долазили са намером да се овде заувек настане и проведу остатак живота на обалама аустралијског континента. У строгом смислу, за све њих се чак не би могло рећи ни да су били прави досељеници јер, већина њих је долазила и одлазила из једног места у друго, у потрази за хлебом и зарадом. Знатан број Срба, који су овде боравили крајем 19. и почетком 20. века, након одређеног периода заувек је напуштао Аустралију. Многи су се враћали у свој завичај да би тамо уложили свој тешко стечени иметак. Они који су остајали, будући малобројни и измешани у претежно англосаксонском друштву, доживели су да виде како су се већ њихова деца потпуно утапала у средину која је брзо, попут Америке, постајала својеврсна „топионица народа“. У то време, аустралијска државна политика асимилације миграната, као и много оскуднији услови живота и комуникација нису остављали простора за успешно очување српског идентитета, језика и културе на толикој удаљености од матице.
У Аустралији укупан „број лица српског порекла, на било којем попису пре 1901. године, највероватније да није достизао ни 100. На пример, бројке из 1891. године показују из Србије 21, из Црне Горе 5. Каснији пописи показују порасте и опадања, одакле се може закључити да је било мало сталних досељеника. Након Првог светског рата већи број Срба долази у Аустралију. Као и остали досељеници, рођени у Југославији, они су долазили из сиромашнијих крајева, као на пример из Босне и Херцеговине, Лике, Далмације и посебно из Црне Горе. Иако су већ тада чинили заједницу од неколико стотина људи, Срби нису разликовани од других досељеника из Југославије, па је тако настао интегрисани живот југословенске заједнице. Трауматичне последице Другог светског рата се још нису осетиле, па је исто или слично географско порекло окупљало досељенике из Краљевине Југославије у заједницу, посебно с обзиром на њихов релативно мали број.“9
Први Срби су долазили у Аустралију, на дуже или краће време, готово искључиво из економских разлога. Они ни издалека нису били мотивисани политиком или национализмом као Срби који су долазили касније, непосредно након Другог светског рата. О томе какав је био живот српских породица у периоду између два рата у Аустралији, Др. Максим Радмановић пише: „Пре 1949. породице пионира (Срба староседелаца у Аустралији – примедба аутора) биле су духовно и културно изоловане. Духовне потребе око крштења, венчања и сахрана, задовољавала је Грчка православна црква и повремено, тамо где је била доступна, Руска православна црква. Главни црквени празници су прослављани у овим црквама, или тако што би се придружили протестантским конгрегацијама. Ја сам био крштен од стране грчког свештеника који је посећивао Брокен Хил неколико пута годишње, као на пример за Ускрс или Божић. Каснијих година, ове посете су престале и морали смо да прослављамо Ускрс у породици или са конгрегацијом Енглеске цркве. У таквим условима породична слава није увек прослављана, или када је била, домаћин куће је, на одређени начин, обављао радње које нормално врши свештеник. Са послератним приливом миграције, све се ово радикално изменило. Моји родитељи су путовали у Батрст или у Бонагилу у Викторији, да би ступили у додир и понудили гостопримство новодошлима. Многа пријатељства су тада утемељена и она трају до данашњег дана. Са тачке гледишта пионира, а посебно њихове деце (као ја), која пре тога нису срела нове Србе, тада је настала нова атмосфера и поновни осећај заједнице.“10
ДОСЕЉАВАЊЕ ПРАВОСЛАВНИХ СРБА НАКОН ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

Камп Еболи 1946 – 12500 људи

Непосредно по завршетку Другог светског рата европским путевима су се као реке разлиле колоне расељених лица, бивших ратних заробљеника, избеглица и емиграната11 најразличитијих врста, сливајући се у разне логоре и сабирне центре. Већина Срба избеглица је долазак милитантног комунизма на власт у Југославији сматрала само још једном новом окупацијом и није желела нити могла, без опасности по живот, да се врати својим кућама. Стога су се многи од њих настањивали у западноевропским државама, али је већина, након дужег или краћег чекања, одлазила у преко-океанске земље, Америку и Аустралију, где се након рата стање нагло изменило.
Већи број Срба је стигао у Аустралију најпре 1948. а потом, у периоду између 1949-54. Већина је са бродова упућивана најпре у Миграционе центре, којих је било по готово свим државама Аустралије. Један од највећих логора у Новом јужном Велсу је био у Батрсту (Bathurst) око 10-15000 људи разних националности). Командант или шеф логора је био један мајор, Аустралијанац, док су остале положаје углавном држали Срби. Између осталих, логорске кухиње су водили Гаврило Булић и Драгослав Марковић; на челу логорске „полиције“, која се бринула о одржавању реда и поретка, били су капетани Јањић и Гвозден Браловић; магацин за робу је водио пуковник Погачар, командант словеначке Треће четничке дивизије; смештај и распоред по баракама: Сава Спасојевић. за запошљавање је био надлежан Одовић, и т.д.

 
  Срби у кампу Еболи око 1946.

Остали већи логори за прихватање досељеника су били и у Новом Јужном Велсу, у Њукастлу (Newcastle); затим, у држави Викторија, Бонегила (Migrant Cenrte, Bonegilla), y престоници Аустралије, Канбери, као и у другим местима. Из ових логора досељеници су распоређивани на разне послове по градовима или на већим државним пројектима, као што је то био пројекат снабдевања водом из Снежних Планина (Snowy Mountains), и други.
Прва српска православна литургија у Миграционом центру у Бонегили, је одржана на Богојављење, 19. јануара 1949. године. Служио је свештеник Светозар Секулић. За певницом је одговарао дечији хор,12 који је још новембра 1948. године, стигао из логора Ел-Шат у Египту (El-Shatt, Egypt), где их је поучавао јеромонах Сава (Миковић).13
У логору у Бонегили је такође био приличан број Срба. Када се појавио румунски свештеник, који је служио на црквенословенском, Михајло Стојановић је током 1950. године, у име Српске православне цркве, организовао богослужења у бараци бр. 6, која је у то време била празна. Импровизован је зид за иконостас, за који су Срби донели иконе које су код себе имали. Када је румунски свештеник отишао на рад у Мелбурн, богослужења за Србе је преузео да обавља украјински свештеник, коме је на служби одговарао веома добар украински хор. По одласку украинског свештеника, богослужења су преузели руски свештеници. Када су и они отишли из Центра, богослужбене ствари су пренете у украинску цркву у Водонги,14 где су се богослужења наставила, све до гашења те цркве.

 
  Гвозден Поповић испред барака у Фарбијан хостелу, Канбера, 1949. год.

Постепено, у потрази за послом или само физичким опстанком, српски имигранти15 су се расули по већим градовима и индустријским центрима, где су се формирале њихове прве мале заједнице. У тим годинама њихова будућност је још увек изгледала неизвесна а отаџбина коју су оставили на другом крају света, у условима тадашњих комуникација, изгледала је невероватно далеко, готово као на некој другој планети.
После Другог светског рата, број Срба у Аустралији је нарастао до мере која је била довољна за формирање мањих или већих српских заједница и црквених општина у појединим местима. Срби су тада бројчано, по први пут у Аустралији, имали прилику за какав – такав друштвени живот, који се временом и сталним приливом нових досељеника развијао и побољшавао. О томе имамо сведочанство В. Шиљеговића, који 1949. године пише: „Српска емиграција у Аустралији је новијег доба. Прошло је свега неколико деценија од када су мање групе Срба из пасивних делова старога краја… кренуле на далеки пут у овај нови континент. Здрави и млади… брзо се сналазе у новој средини… постају поседници мањих фарми, трговци или власници уносних имања. И поред материјалних могућности Српска црква није основана. Расејани по континенту, један од другог удаљени стотинама и хиљадама миља, нису могли да се удруже и организују. Често пута… многи су напустили своја занимања, продали тешко стечена имања и вратили се у стари крај. У току последњих година, мудра политика Аустралијске владе изменила је ситуацију. Нова емиграција Срба у Аустралију мења прилике. Редови Срба су ојачани. Национални дух уздигнут изнад осталих интереса.“16
 
ЉУДИ БЕЗ ОТАЏБИНЕ
Крајем четрдесетих година прошлог века, избегли и расејани Срби су још увек сводили рачуне у вези догађаја из непосредне прошлости, покушавајући да изађу на крај са свим њиховим материјалним, друштвеним, моралним и политичким последицама. Постепено, за разлику од усељеника пре Другог светског рата, политика и национализам су заузимали све важнију улогу у животу како појединаца тако и малих српских заједница. У српским публикацијама тог времена неретко су се могле прочитати упозорења попут ових: „У доба данашње неизвесности, у нашој недовршеној борби, у време лажних пророка и изврнутих идеологија, на удару подмуклих мисионара… спремајмо се за нове окршаје, јер треба да имамо у виду да наши у старом крају трпе и пате у јарму ропства. Њихови погледи су упрти у српску емиграцију.“17
Из данашње перспективе, некоме се овакве изјаве могу учинити претеране, чак и за оно време. Важно је међутим, разумети прилике и ситуацију у којој су се бивши ратни заробљеници и логораши након рата нашли. Њихови истакнутији људи су у то време бележили: „Са бескрајним весељем, плачући од радости, робље је дочекало своју слободу. Али, док су друге народности имале чему да се радују и док су њихови људи хрлили својим кућама, Срби су опет стављени пред велико искушење: или да се врате својим кућама и признају наметнути комунистички режим у отаџбини, или да се одрекну своје породичне среће и да остану верни положеној заклетви, да ћe ce борити за народну слободу. И поред свих мука, које су годинама трпели по радним, заробљеничким и концентрационим логорима, њих сто и педесет хиљада жртвовало је своју личну срећу и одбило је да се врати у отаџбину. Они су остали да укажу свету на неправду нанету нашем народу.“
„Када је комунистичка Влада Југославије видела колики је број остао ван отаџбине, почела је да их оптужује савезницима, да су за време рата сарађивали с непријатељем и да зато не смеју да се врате кућама. Тим оптужбама ништа није постигнуто, јер је и Савезницима било јасно да они, који су се борили у шумама и они који су држани иза бодљикавих жица, нису били тамо зато што су сарађивали с непријатељем, него зато што су непријатеља ометали у отаџбини. А кад комунистичка Влада није успела да их насилно врати у отаџбину, одузела им је држављанство Југославије. Тако су српски борци за слободу и човечанска права постали расељена лица, људи без отаџбине. Од робља су постали изгнаници.“
„Далеко, тамо у отаџбини, живеле су напуштене породице, изложене беди, немаштини и прогањањима. Веза са њима била је тешка, нередовна и несигурна. Полицијска цензура писама могла им је још више шкодити. Ван отаџбине, људи у најбољим годинама, без посла и занимања за које су се целог свог живота припремали, нису били у стању да помогну било себи, било својима. Неправда нанета и народу и отаџбини… Иза њих је била болна прошлост; пред њима је лежала неизвесност. Нигде се није могла назрети утешна будућност.“
„Најзад, Савезници су увидели да такав живот води у пропаст и дозволили су сваком изгнанику способном за рад да може да изабере земљу у коју жели да иде; да се тамо настани и запосли…“ И поред тога, „мало се шта изменило у животу расељених лица. Истина, није било више бодљикавих жица ни стражарских кула око логора. Али муке су и даље трајале…“18
Како су се настањивали и кућили, тако су међу српским досељеницима, бившим ратним заробљеницима и емигрантима, постепено ницале разне националне и политичке организације, удружења, покрети и клубови, тако да je y маленим српским заједницама и колонијама владало право друштвено шаренило. Током времена, водећу улогу су преузимали бивши официри, као и истакнути појединци, који су још увек били политички активни, антикомунисти, националисти, чланови или вође појединих организација: Народне одбране, Покрета четника Равне горе, Љотићевог збора, Недићеваца, Ђујићевих четника, Удружења краљевске југословенске војске, и многих других. У мноштву друштвених схватања, политичких ставова и мишљења, заједничке су им биле само православна вера, несвакидашња и често невероватна судбина која их је одвела тако далеко од родне куће и завичаја. Црква се у овим околностима показивала готово као нужност која им је замењивала бар део остављене отаџбине.
Треба напоменути и то, да су се интимно, бар у првим годинама свога боравка у новој средини, Срби тешко мирили са помишљу да би у Аустралији могли заувек остати и ту оставити своје кости. Ово подједнако важи како за први талас досељеника 40-их и 50-их година тако и за други, условно речено, економски талас, од половине 60-тих година па до пред крај двадесетог века. У првим послератним годинама српским избеглицама није била страна помисао да комунизам највероватније неће издржати тако дуго, и да ћe ce они, пре или касније, ипак вратити у свој завичај. Међутим, како су године, а потом и деценије пролазиле, како су се оснивале породице и деца расла, завршавала школе и потом женила и удавала, тако је и мисао о коначном повратку све више и више бледела.
БРИГА ОКО СРПСКИХ ИМИГРАНАТА
Када је реч о бројном стању Срба пре Другог светског рата у Аустралији, Душан Цветичанин наводи да их је на целом континенту било највише до пет, шест стотина. Стеван Крстић наводи групу од три стотине, док прота Илија Булован помиње број од свега неколико десетина. У сваком случају реч je o невеликом броју.
Након Другог светског рата овде стиже велики број српских расељених лица из европских логора. Помоћ у њиховом збрињавању пружале су српске организације, као Српска народна одбрана, и многи појединци.
Личност која се највише заузела око збрињавања српских расељених лица, не само на територији Америке и Канаде, у границама своје Епархије, већ и на другим континентима: у Европи, Аустралији, Јужној Америци, Јужној Африци и другим просторима, несумњиво јесте, Епископ америчко-канадски Дионисије. Крајем децембра 1947. епископ Дионисије обавештава опробаног родољуба и црквеног човека, Душана Цветичанина, да је једна група од 200 Срба пошла за Аустралију. „Ми Вас молимо“, каже епископ Дионисије, „да их лепо примите, да им помогнете да се запосле, да се снађу, да отпочну свој нови живот. To je света дужност свих нас Православних Срба који смо се снашли и средили, да новим досељеницима помогнемо да се среде и да почну свој сопствени живот. Истовремено желимо да Вас обавестимо да смо предузели све потребне и могуће мере да Вам добавимо једног српског свештеника за Аустралију.“19
Младен Жујовић, 31. јануара 1948. године, извештава епископа Дионисија да је група од 230 српских војника кренула из Немачке за Аустралију и да је замолио дипломатског чиновника Стевана Крстића да организује дочек, образује мешовити одбор од нових и старих досељеника, заведе регистар, уноси промене и одржава контакте са свим емигрантима.20 Стеван Крстић је сачинио један писмени извештај о томе и доставио га епископу Дионисију. Иако уопштен, у извесној мери, овај извештај даје јасну слику о нашим усељеницима, њиховим правима и обавезама према аустралијским властима. Због значаја извештаја доносимо га у нешто скраћеном обиму: “ Сви DP (Displaced persons) долазе под покровитељством владе и под обавезом да ћe радити на пословима које им Савезна или Федерална влада буде одредила. Услови рада су исти као и за Аустралијанце у погледу надница, смештаја и осталог. Једина је разлика да не могу да промене посао за годину или две дана… После тог периода они су слободни да траже друга запослења или да продуже на старим радним местима уколико то желе. У законски одређеном року, који је сада пет година, могу тражити аустралијско држављанство. Говори се да ћe ce савезничким војницима, време проведено у ма којој савезничкој војсци, рачунати као време проведено у Аустралији што им може користити када траже држављанство.
Југословени, колико сам до сада разумео, одређени су за рад у шумама, мада се посао досељеника мења према потреби радне снаге односно несташици која је сезонска у појединим привредама…
Сеоска омладина осећа се релативно добро овде. Морам да признам да ћe многима стандард живота бити бољи него онај који су имали пре рата. Плата ћe бити 5 фунти недељно, од чега ћe имати да плате стан и храну највише 30 шилинга. Посао је доста тежак али се ради само 40 сати недељно, пет дана у седмици.
Ја сам писао нашим људима у Перту и Аделаиду да их дочекају и да им се нађу при руци мада ћe их аустралијанска влада као и сву другу радну снагу добро гледати и неговати.“21 Овакви услови, које је расељеним лицима давала аустралијска влада, били су далеко повољнији него они у појединим земљама Европе и на Северноамеричком континенту.
Поред извештаја Стевана Крстића који је указао на коректан однос аустралијских власти према новодошлим емигрантима, и Душан Цветичанин, ранији имигрант, изражава благодарност аустралијској влади и Аустралији, новој отаџбини следећим речима: „Аустралија је нас све примила као своје рођене синове и дала нам поштеног рада и зараде једнако као Енглезима Аустралцима тако да ћe наши Срби моћи да оснивају своје породице и да одгајају добре грађане на понос и част своје српске нације и православља. За даљи поступак о организацији Српске православне цркве TO ћe временом све да буде, само треба стрпљења и марљивости свештеника који треба да је врло способан.“22
У то време, једини црквени лист „Светосавље“ пратио је расположење и збивања мећу досељеним Србима. Поводом 50. годишњице Комонвелта (уједињења аустралијских држава у федерацију, 1901. год.), у великој дворани сиднејске градске већнице, одржан је 17. фебруара 1951. концерт нових Аустралијанаца-досељеника, у организацији „Културног друштва нових Аустралијанаца“ (New Australian Cultural Association) под покровитељством Министарства за имиграцију. Ha овој важној приредби су учествовали представници разних нација. Од Срба није учествовао нико, а Југославију је представљала шпањолка, која је уз кастањете одиграла један део из опере Кармен. Поводом тога, Урош Ајдуковић пише у Светосављу: „Испитивањем сам дознао да је г-ђица Ловер, председница Удружења, да би нам учинила услугу, замолила дотичну Шпањолку, која је иначе удата за једног нашег сународника, да се појави у име нације њеног мужа. Свакако, да разлог није то што ми немамо никог ко би могао да нас представи на достојан начин. Један и једини, свима нама врло добро познат разлог јесте, наша међусобна неслога. Док се ми погађамо ко је ко и ко коме припада, дотле други раде. Можемо ли ми већ једном да увидимо да од неслоге нема никакве користи и да је крајње време да се почне са једним конструктивним радом?“23
Поводом Ускрса 1951. год. уредништво Светосавља, указујући на многа страдања и невоље српства под режимом „непријатеља Христових у виду српа и чекића“, позива све да занемаре политичке деобе ради заједничке љубави према свом народу, поздравља све Србе и позива на слогу.24
Прота Илија Булован 1953. године уноси у Летопис цркве Лазарице следеће податке: „Број православних Срба у Аустралији до 1948. године био је врло ограничен и сводио се на неколико десетина да се од те године па до данас попео на неколико хиљада. Рачуна се да их има око 10-12 000 приближно, али тачан број немогуће је установити, јер сав тај наш свет расејан је широм огромне Аустралије и нико се никоме не јавља, нити постоји било каква наша установа која би се бавила прикупљањем тих података. Него, и кад би постојала, не би успела јер на њен апел мало ко би се одазвао.“25
Таласи ратних избеглица и досељеника из европских расељеничких логора, који су доспевали на аустралијски континент, трајали су више од једне деценије. У периоду од 1950-1960, већ је, на пример, постојало само у Сиднеју око десет српских друштава и организација. Између осталих, „од свога оснивања (1952. год.) Српска народна одбрана је, са својим Одбором за усељавање, помогла и послала гаранције Србима, избеглим из Југославије, који су се налазили по логорима у Грчкој, Италији, Аустрији, Немачкој, Француској, Енглеској и Шведској. Почетком 1957. СНО је добила писмамолбе, често са дугачким листама имена молиоца, који су тражили да се избаве из логора за расељена лица. Одмах је образован Одбор за усељавање при Централном одбору СН Одбране. Г. Булић, као председник тог одбора, ступио је у везу са аустралијским властима за имиграцију и Светским саветом цркава у Аустралији, у циљу помоћи око довођења српских избеглица из Европе… Од почетка свога рада, послано је 369 гаранција. Од тог броја у Аустралију је стигло 174, одбијено од Комисије 20, а емигрирало у друге земље 40.“26
Прилив српских имиграната се настављао и касније, шездесетих и седамдесетих година. Њих је свакако требало прихватити и помоћи им, али недостатак свештенства и искусног духовног руковођења повећавао је опасност од секуларизације парохија и црквених општина. Осим појаве подражавања световним установама и клубовима, увођења демократије и социјалног аспекта у живот парохије и црквене општине, постојала је и опасност од опонашања других хришћанских организација и цркава. У извештају црквене општине Св. Тројица из Мелбурна Епархијском савету се каже: „Поред духовно-црквеног и културног рада нису занемарени ни социјални проблеми, који стално искрсавају са доласком новодошлих. Многи се обраћају нама, а ми се трудимо, у оквиру својих могућности, да помогнемо што већем броју наших људи. Са доласком нових, појављују се нови проблеми за нашу Цркву. До сада смо радили само на духовном пољу, сада се од Цркве тражи свестрано ангажовање. To већ раде остале цркве. Све се мора радити разумљивим језиком и делима, ако Црква жели да остане духовни вођ свога народа. Ако млади свет хоће да се забавља нека га, али би било добро да се под окриљем и благословом Цркве забавља. Дакле, Црква треба да буде организатор свих активности и манифестација које доприносе религиозно моралном и културном усавршавању наших људи. Тако ћe ce онда најрадије и најлакше окупити свет око ње, јер ћe он бити сигуран да ћe ту наћи све што му треба за нормалан и срећан живот… Црква је Божанска установа која ни по чему не дели, већ окупља људе. И ту њену Божанску улогу треба стално наглашавати, ако желимо да нам храм буде пун верника.“27
Заиста, Црква не дели људе, осим по томе да ли духовно гину или се спасавају у благодати.
ПРОЦЕНАТ ПРАВОСЛАВНИХ У 20. ВЕКУ У АУСТРАЛИЈИ
Да бисмо имали бољу слику о броју православних Срба као и уопште, осталих православних на аустралијском континенту, послужићемо се званичним статистичким подацима пописа становништва у Аустралији.
До пописа 1961. у Аустралији било је више од 10.000 људи српског порекла. Ипак, ни у ком случају није лако установити тачан број Срба у Аустралији, обзиром да статистички подаци о месту рођења и држављанству пружају само укупне цифре за Југославију, а не и посебно за православне Србе.28 Али, када је почетком 60-их година режим у Југославији делимично отворио границе и допустио одређеном броју грађана одлазак на, како је тада називан, „привремени рад у иностранство“, нови таласи такозване економске емиграције запљуснули су ове обале.
Број православних у 19. веку је био занемарив и износио једва око хиљаду. Међутим, двадесети век је широм света донео многе ратове, револуције као и миграције становништва из политичких, ратних и потом економских разлога, што је допринело да број православних у Аустралији, нарочито након Другог светског рата, нагло и знатно порасте. Према подацима пописа из 1996. године, укупан број православних у Аустралији је био 476.921 и они су тада чинили 2,8% укупног становништва.29
Имајући у виду податке пописа у току двадесетог века који говоре о броју православних у Аустралији, пада у очи њихов нагли процентуални раст од 1947. до 1971. године, када су се од 0,22% становништва, попели на 2,65%. У своме извештају Светом архијерејском сабору, од 12. маја 1972. године, епископ Лаврентије наводи да „према статистичким податцима, примљеним од аустралијске амбасаде у Београду, јуна 1970. године, налазило се на том континенту 169.840 Југословена. Овоме треба додати и 28.000 наших људи који су се уселили у Аустралију током 1971. године. У последње време, Југословени су, после Енглеза, најбројнији усељеници овог далеког континента. У горњу цифру нису убројана српска деца рођена тамо, јер се она сматрају аустралијским држављанима.“30

 
  Извор: подаци са пописа 1911-1996

Већ 1971. године почиње стагнација, да би од 1981. године број православних, са 2,89% за следећих петнаест година опао на 2,80%.31 Намеће се питање због чега њихов број опада упркос природном прираштају и сталном приливу нових досељеника из православних земаља? Свакако да је томе допринело и повећано усељавање из азијских земаља, што није био случај у послератном периоду када је званична политика Аустралије давала предност Европљанима и белој раси. Ипак, од 1971. године број православних споро и постепено расте, али последњих деценија 20. века, са тенденцијом опадања у односу на остало становништво. Речено бројевима, од 1947. до 1971. број православних у Аустралији се за 24 године попео са 17.012 на 338.632, значи за 321.620. A, од 1971. до 1996. од 338.632 на 474.921, што значи за 25 година свега 136.289, или за 185.331 мање него у претходном периоду.
Треба нарочито скренути пажњу на чињеницу да се, према подацима имиграционих власти, број досељеника, за које се претпоставља да су у својој отаџбини крштени у православној вери, процењује на далеко већу цифру. По њима, крајем 20. века само православних Срба у овој земљи би требало да буде близу 100.000. Ако се томе дода и око 750.000 Грка, а да не говоримо о Русима и другим православнима, онда је бројка од око 477.000 заиста мала. Укупан број оних који су се у односу на своју наслеђену православну веру негативно изјаснили, велики је, и по свему судећи, изгледа већи од оних који су се изјаснили позитивно. Стога, чињеница да се само мање од пола милиона људи на попису из 1996. године изјаснило као православни, скреће пажњу статистичара, а требало би да изазове озбиљну забринутост код нас самих.
У вези са пописом становништва из 1991. год. Епархија аустралијсконовозеландска је свим свештеницима доставила податке који се односе на језик, веру и место рођења. По њима, у целој Аустралији православних Срба је било свега 22.749. Непостојећи „југословенски“ језик код својих кућа је говорило 38.887 становника Аустралије, а српски само 24.425. Хрватски језик је говорило 63.192 a рођених у Југославији је било 161.076 укупно.32 Непосредно након овог пописа, почетком деведесетих година уследили су ратови међу републикама бивше Југославије, па се очекивало да ћe ce то одразити на свест многих Срба. Овај Акт свим свештеницима из 1993. године, подсећао је да се ситуација „…од 1991. године и овога пописа, након последњих несрећних догађаја и рата у Отаџбини изменила, и вероватно би се данас већи део ‘Југословена’ определио као Срби православне вере. Потребно је да и даље чинимо све што је у нашој моћи да би сачували идентитет нашег народа, као и наше деце у расејању.“ – каже ce y њему.33
Вишегодишњи ратови на простору бивше Југославије довели су пред сам крај 20. века нове таласе Срба избеглица и досељеника у Аустралију. На следећем попису из 1996. године, број православних Срба попео се за 8.820 и износио је 31.569.
Статистички подаци показују да је, у доба досељавања такозване економске емиграције, број православних прилично порастао. Иако не постоје прецизни подаци само за српску заједницу, ипак се, према општој процени, може закључити да су досељеници током ове две деценије 1960 – 1980. показали интерес и ревност за своју веру и Цркву нешто више него Срби досељеници у последње две деценије 1980-2000. Поред тога, сматра се да, укупно узевши, проценат Срба у Аустралији, који су у просеку макар једном месечно долазили у храм на молитву и били активни у својој цркви и вери, није прелазио 2%, отприлике исто као и у Србији, што ни у ком случају није задовољавајући податак. По свему судећи, изгледа да није само комунизам био узрок нецрквености код Срба, мада је и он чинио све што је било у његовој моћи да тај број још више умањи.
Одговор на значајно питање: због чега се Срби и уопште православни не изјашњавају као такви на попису у Аустралији? – остаје као предмет за посебну студију. За сада, треба истаћи чињеницу да се током двадесетог века живот великог броја досељеника у Аустралији развијао најпре у правцу асимилације, а потом друштвене концентрације, боље речено изолације, у разне етничке, верске и друге заједнице. Та чињеница се углавном оправдава политичким идејама о слободи и мултикултурализму у овој земљи. Али, као по правилу, све што не припада главним друштвеним токовима осуђено је на неку врсту маргинализације, чега се млађи, овде рођени, инстиктивно прибојавају.
Значајно је напоменути да се у аустралијском друштву готово и не прави разлика између држављанства и националности. Захваљујући томе, школованији досељеници, након извесног времена проведеног у Аустралији и одређеног процеса прилагођавања, прелазе у стање асимилације и интеграције у аустралијско друштво. Такође и млађи, по свему судећи огромна већина оних који су овде рођени, или се доселили у Аустралију у периоду свог детињства, сматрају се најпре Аустралијанцима а тек потом Србима. Многи од њих, српске колоније и заједнице посматрају углавном као својеврсни начин изолације у друштвена гета.
Што се тиче хришћанства и православне вере, маргинализација у друштвено политичком смислу, сама по себи, не мора обавезно да буде ни добра ни лоша. Истинско хришћанство је имало највеће духовне процвате у историји управо онда када је било прогоњено у друштву или потискивано из њега. Ако би се овакве тешкоће схватиле као изазов, оне би могле бити врло ефикасно и подстицајно средство својеврсног духовног отрежњења, па можда чак и очишћења и препорода. Али то је могуће само ако се своја вера и порекло схвате озбиљно, ако се чистота православне вере одржи и ако се њена снага не разводни сувишним компромисима са савременим светским токовима који се не уклапају у њене високе моралне норме. Потребно је одржати одређени ниво вере која може да нас испуни правим вредностима, да нас оснажи, а истовремено да инспирише и надахњује будуће генерације. To и јесте карактеристика истинске вере хришћанске, од првих векова до дана данашњег. Схваћене у овом светлу, могу се разумети и применити и на нас Христове речи „не бој се мало стадо…“!

 

Почетком 21. века, у савременим и још увек досељеничким заједницама, које се заснивају на етничком пореклу бар исто онолико колико и на верској припадности, и даље постоји одређена доза специфичне друштвене отуђености или, речено модерним речником – гетоизације. Упркос томе, имајући развијен црквени и друштвени живот у својим заједницама, данас се православни више не осећају као странци на овом континенту. Претпостављамо да су жеља за утапањем у средину и страх од друштвене изолованости још увек неки од разлога за нестварно мали број оних који су се на последњим пописима у Аустралији изјаснили као Срби. Осим тога, стање религиозности и црквености, и у великој мери одсуство смисла за духовно, код Срба у 20. веку, имали су велику улогу у очувању или губљењу идентитета.
 
ИМИГРАЦИОНА ПОЛИТИКА АУСТРАЛИЈЕ ТОКОМ 20. ВЕКА
Настанак и раст Српске цркве и заједнице у Аустралији непосредно је повезан са политиком досељавања на овај континент током двадесетог века. Разни чиниоци су утицали на политичке ставове појединих влада које су обликовале имиграциону политику, а ова је исто тако утицала и била повезана са друштвеном климом у Аустралији, у коју су тадашњи досељеници стизали.
Почетком 20. века, у току раних година Аустралијске федерације, проблем њеног настањивања је углавном посматран из угла – хоће ли се овај пространи континент, који би могао да прими и исхрани огроман број становника, у неко догледно време моћи населити са довољно људи? Имиграциона политика је била заснована на страху од масовног досељавања жуте pace, као и на жељама да се Аустралија већином насели англо-келтским синовима тадашње Британске империје.
Двадесетих година прошлог века, почела је расправа о томе, који би био оптимални број становника у Аустралији? Повод је био тадашњи амбициозни план Британије о насељавању својих области. Број европских становника у Аустралији између 1920. и 1930. износио је свега око 350.000, а план је предвиђао цифру од око 100 милиона, што је представљало крајњи циљ тадашње имиграционе политике. Међутим, било је политичара (као Томас Грифит Тејлор) који су тврдили да аустралијска клима, земљиште и водене резерве, не би могле да одрже више од 65 милиона становника.
У то време, било је опште прихваћено да су комбиновани резултати природног прираста становништва и масовне имиграције допринели економском напретку младе земље. Међутим, економска криза која је тридесетих година прошлог века захватила многе државе, учинила је да се сан о 100 милиона Аустралијанаца распрсне као мехур од сапунице. Било је све мање досељеника из Британије, а природни прираштај становништва је опао до те мере да је завладала забринутост за опстанак ове нове и младе земље.
Крајем Другог светског рата Аустралија је бројала око седам милиона становника, распоређених на око три милиона квадратних миља. Густина становништва је износила око 2.5 становника по једној квадратној миљи. Забринутост за опстанак и настањеност земље је тада нарасла до пароле „населити или нестати“. У ту сврху започет је обиман имиграциони програм, који се више није ослањао само на Британију, него и на већи део Европе. Тадашња аустралијска влада је уместо Министарства унутрашњих послова, које је дотле обављало имиграционе послове, 1945. године основала специјално Одељење за имиграцију (Immigration Department). У почетку, оно је само у Лондону имало једног представника са особљем. Већ 1947. године, број особља у лондонском представништву се повећава и отварају се нове канцеларије у Берлину, Паризу, Њујорку, Сан Франциску и Њу Делхију. Ради организације пребацивања аустралијских војника, држављана и расељених лица на аустралијски континент, министар за емиграцију, Колвел, је 1946/47 године боравио у Европи. Ново и многобројно становништво је било потребно за изграђивање инфраструктуре и економије која би могла да се самостално одржава на светском тржишту.
После Другогог светског рата, Аустралија је углавном тражила физичке раднике млађих година. Није био редак случај да су многи наши Срби смањивали своје године како би били примљени, али су зато морали да раде дуже да би стекли пензију. Обично су тражили самце без деце. Професија и квалификација се нису рачунали. Међутим, за многе то није ни било важно. За људе који су ратне године провели у логорима иза бодљикавих жица, а потом у расељеничким логорима, на слабој храни и лошим животним условима, ма каква понуда за излазак из таквог окружења за њих је била привилегија. Према одлуци аустралијске владе са усељеницима је склапан двогодишњи уговор према коме су они били обавезни да прихвате посао који им је послодавац налагао и у току те две године није могло бити великог избора. Касније, када су били ослобођени уговора, могли су тражити посао према својим квалификацијама и способностима. У том погледу није било никакве дискриминације.
Оваква политика je y почетку имала велику подршку у народу. Преовлађивало је мишљење да је додатно становништво од виталног значаја за ову земљу, за њен развој у миру, као и за одбрану у рату. Сматрало се да се становништво може утростручити и да би још увек било довољно посла за све, а да се стандард живота не би битно изменио. Расправа се стога, усмерила ка томе којом брзином би број становника требало да расте, и који би број досељеника годишње могао да се прихвати? Превладало је опште уверење да би 1% досељеника годишње био добар политички циљ. Међутим, расправа о коначном и максималном броју становника који би био погодан за Аустралију заборављена је услед стопе економског раста у послератном периоду.
Касније, крајем 60-тих и почетком 70-тих година, у јавности су почели да се преиспитују разлози за велике послератне имиграционе планове и програме. Код обичног света је преовладавало мишљење да ћe сваки имигрант који дође у Аустралију преузети посао староседеоца. Требало је да прође доста времена да се схвати чињеница, да се са досељавањем нових имиграната стварају могућности за отварање нових радних места. Појавила су се и мишљења да би брзо досељавање становништва из других земаља имало за последицу „гужве“ америчког стила. Осим тога, дошло се до закључка да је природа Аустралије веома осетљива и да је не би требало уништавати претераном и непотребном индустријализацијом и урбанизацијом. Појављују се и групе које заговарају нулти раст становништва на овом континенту.
Једно независно саветодавно тело аустралијске владе, објављује 1992. године свој извештај у коме износи проблеме који би могли настати због раста становништва. Било је и других невладиних организација и група које су радиле на питањима еколошки одрживог развоја земље. Ни један од ових извештаја није изричито формулисао одређене предлоге влади за њену имиграциону политику. Многи су стога, позивали на јавну расправу и изношење чињеница за или против идеје о великом, средњем или малом броју становника у Аустралији.
Питања у вези политике усељавања у Аустралију била су увек веома осетљива, али се крајем двадесетог века одустало од званичне имиграционе политике. Многи су то оправдавали тиме, што би једна таква политика морала имати и сасвим одређене имиграционе планове и демографске циљеве који захтевају планирање деценијама унапред. Међутим, развој науке и људских сазнања о екологији, политичке промене у свету, економска несигурност, као и многи други фактори, чине будућност сувише неизвесном да би се могло добро и успешно планирати неколико деценија унапред. .
 


 
НАПОМЕНЕ:

1. Stephen Godley and Philip J. Hughes, The Eastern Orthodox in Australia, Cambera 1996, p. 5 30
2. Слободан Лазић, Срби у Аусшралији, Љиг, 2002. стр. 37
3. Greek Orthodox Archdiocese of Australia: Major events in the history of the Greek Orthodox Church in Australia, http://orthodoxwiki.org/Greek_Orthodox_Archdiocese_of_Australia_and_New_Zealand.
4. Stephen Codley and Philip J. Hughes, The Eastern Orthodox in Australia, Cambera 1996, p. 5
5. Fr Miltiades Chryssavgis: Greek Orthodoxy in Australia – http://home.it.net.au/~jgrapsas/pages/Ethos.htm
6. Ha званичним документима они се потписују као „помоћни епископ Његове Еминенције Архиепископа Стилијаноса“.
7. Dr Maksim Radmanovic, Serbian Migrations to Australia, Macquarie University, Serbian Studies Foundation, Conference on Migrations, August, Sydney 1990. p 130.
8. Australian People, An Encyclopedia of the Nation, its People and Their Origins, Australia 1788-1988, Angus & Robertson: D. S. Stefanovic, Serbs, p. 792
9. Australian People, An Encyclopedia of the Nation, its People and Their Origins, Australia 1788-1988, Angus Robertson: D. S. Stefanovic, Serbs, p. 792
10. Dr Maksim Radmanovic, Serbian Migrations to Australia, Macquarie University, Serbian Studies Foundation, Conference on Migrations, August, Sydney 1990, p 135-6.
11. Емигрант – (лат. emigrans – онај који се исељава) исељеник, онај који бежи из отаџбине, нарочито из политичких или верских разлога, избеглица. – Милан Вујаклија, Лексикон страних речи и израза, Просвета, Београд, 1980.
12. Присутни су били: Владо Вулетић, Анђелка Павасовић (тада Лалић) сада у Сиднеју, Драгослава Стојановић (сада Williams) y Водонги и т.д.
13. Јеромонах Сава (Миковић) је из логора Ел-Шат отишао за Либертивил, САД (Libertyville, USA). Сахрањен је у Будви.
14. Приватни архив Драгославе Williams из Водонге.
15. Имигрант – (лат. immigrare – доселити се) досељеник, усељеник. Милан Вујаклија, Лексикон страних речи и израза, Просвета, Београд, 1980.
16. Светосавље, орган Прве СПЦО у Варивуду, 1949. год. бр. 1, стр. 9 и 10.
17. Светосавље, орган Прве СПЦШО у Варивуду, 1949. год. бр. 1, стр. 10.
18. Душан В. Поповић, Из ропства у изгнанство, Српском нараштају, Трст 1963, стр. 125-127.
19. Архив Митрополије средњезападноамеричке, Епископ Дионисије Душану Цветичанину, Либертивил, 30. децембар 1948.
20. Архив Митрополије средњезападноамеричке, Младен Жујовић епископу Дионисију, Њујорк, 31. јануар 1948.
21. Архив Митрополије средњезападноамеричке, Извештај Стевана Крстића од 20. јануара 1948.
22. Архив Митрополије средњезападноамеричке, Епископ Дионисије др Младену Жујовићу, 12. фебруара 1948.
23. Светосавље, орган Прве СПЦШО у Варивуду, бр. 5, март 1951, стр. 12.
24. Светосавље, орган Прве СПЦШО у Варивуду, бр. 6-7 апр. – мај 1951, стр. 6.
25. Протојереј Илија Булован, Летопис Српске православне парохије Светог кнеза Лазара у Сиднеjу, књ. 1, str. 2-4,1949-1953.
26. Чланови и пријатељи СНО који су помогли око дочека, смештаја и запослења новодошлих, били су : Жика Тимотијевић, Паја и Љубица Пешић, Драгољуб и Милица Ивановић, Драгослав и Јелена Марковић, Аница Клименов, Тоша Јакшић, Драган Сабов, Гојко Борковић, Душан Рсовац, Гвозден и Рут Поповић, С. Ратинац, Е.Т. Мидлтон, Гаврило и Ангела Булић, Тома и Катлин Илић, Арсеније Савић, Ђурђе Величковић, Милорад Црногорац, Милан Јаковљевић, Стојан Миливојевић, Нова Максимовић, Саво Поповић, Величко Ђерковић, Првослав и Милева Радоњић, Петар Вујић, Радиша Ђоковић, Александар Лакајев, Самуило Смиљанић, Душан Почуча, Станко Новаковић, Светислав Илић, Богољуб Марковић-Бели и Сретен Давидовић. – Споменица СНО у Аустралији 1951-1990. Сиднеј, 1990, стр. 42 и 43.
27. Архив Епархије аустралијсконовозеландске, Записник Савета од 3. априла 1971, стр. 10.
28. D. S. Stefanovic, Serbs, Australian People, An Encyclopedia of the Nation, its People and Their Origins, Australia 1788-1988, Angus & R&bertson, p. 792.
29. Australia’s Religious Comunities, published by: The Christian Research Association, Professional Edition on CD Rom, Australia, 2000.
30. Архив Патријаршије, Кабинет Патријарха, Епископ Лаврентије Светом архијерејском синоду E. br. 249/72,12. maj 1972.
31. Australia’s Religious Comunities, published by: The Christian Research Association, Professional Edition on CD Rom, Australia, 2000.
32. Архив Епархије аустралијсконовозеландске, Акт свим свештеницима, 25. октобар 1993.
33. Исто

Један коментар

  1. Sapo0njic (Шапоњић

    Pomaжe Bog,
    Припремамо састанак браства Шапоњића па би Вам били врло захвални ако знате негог са тим презименом у
    Аустралији да нам помогнете да успоставимо контак.
    У књизи Лазе Костића „Срби и Јевреји“ спомиње се неки В. Шапонјић из Аустралије.
    У напред најлепша хвала
    Владимир

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.