ИСТОРИЈА СПЦ У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ и ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

 

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ
И ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

 

 
СТАВ ДРУГИХ ЦРКВЕНИХ ЈУРИСДИКЦИЈА
ПРЕМА РАСКОЛУ У СРПСКОЈ ЦРКВИ У АУСТРАЛИЈИ
 
Што се тиче става других јурисдикција према расколу који се десио у Српској цркви 1963. године, опште је познато да су све канонске цркве, на челу са Цариградском патријаршијом осудиле акције које су предузимали епископ Дионисије и они који су се за њега определили. Епископу Дионисију, као и делу клира који се определио за њега, било је забрањено учествовање у било каквом молитвеном скупу са епископима осталих помесних цркава, свештеницима или пак могућност коришћења свештених објеката за богослужења. Група која се определила за раскол доживела је потпуну изолацију од целе првославне Цркве, што је било у сагласности са вековним канонским поретком. У односу на лаике, примењен је канонски принцип на основу кога им је свака Црква, у мери њихових молби, излазила у сусрет.
Није био редак случај да су многе хришћанске деноминације не само у Аустралији, за шта ћемо касније навести примере, већ и на другим просторима, у Америци и Европи, изражавале солидарност са званичном Црквом и Српском патријаршијом, барем што се тицало неиздавања својих сакралних објеката Слободној цркви. Са друге стране, на самом терену Аустралије и Новог Зеланда, где су биле доминантне две православне црквене јурисдикције, Архиепископија Грчке православне цркве под јурисдикцијом Цариградске патријаршије и Руска загранична црква, било је неочекиваних поступака од појединих црквених личности Руске заграничне цркве.
Лист Слога, који је излазио у Перту, залагао се за одвајање српске црквене дијаспоре у Аустралији од Мајке Цркве у земљи. У броју од 20. августа 1965. године донео је репортажу о четворочасовном разговору Гвоздена Браловића из Канбере са руским архиепископом Савом. Архиепископ Сава је изразио солидарност са ставом расколника, тј. заговарао је одвајање од Мајке Цркве под комунизмом и оснивање самосталне Цркве у слободном свету. У вези са тим управни одбор црквене општине Светог кнеза Лазара у Сиднеју, уложио је протест противу става архиепископа Саве, замоливши за објашњење шта је у свему истина. Архиепископ је у писаној форми доставио свој одговор председнику ове црквене општине, др Бошку Малешевићу, насловивши га: „Мој став према Србима у Аустралији“. У њему је изнео своје мишљење да „прилике захтевају да Срби као и Руси, који живе у иностранству имају своју аутономну цркву у иностранству, независну од своје матице док се она налази под влашћу безбожног интернационалног комунизма. Али организација слободне, од Београдске независне Српске цркве у иностранству, треба да има канонско образложење и да исправно са црквено-канонског гледишта буде спроведена. Пред свим Србима који желе да сачувају своју православну веру, треба да стоји пример Светог Саве, који је мудро и канонски правилно израдио самосталност Српске цркве… Ми треба да сачувамо у чистоти не само догматске истине, него и канонско уређење… Сем канонске стране при стварању слободне независне Српске цркве у иностранству, треба имати на уму да не дође до расцепа у тој цркви, да се не створе два непријатељска логора, две српске цркве у иностранству. Свака свађа, свако непријатељство, свака борба и расцеп у редовима српске националне емиграције може да иде у корист комунизму.“[1] Ова писмена изјава архиепископа Саве прилично се разликовала од репортаже у листу Слога, како је то забележио Гвозден Браловић. И поред овако позитивног става, архиепископ Сава је ипак ишао на руку групи која се определила за раскол, као што је касније и сам јавно обзнанио.[2]
Архијерејски намесник за Аустралију и Нови Зеланд, протојереј Петар Радош, пише патријарху Герману да архиепископ Сава, поглавар Руске заграничне цркве у Аустралији, у односу на нас има специјалан став и принципијелно заступа становиште да све цркве ван отаџбине треба да добију самосталност.[3] Ово подржава и владика Константин, такође епископ Руске заграничне цркве. У том погледу он је био изричит кад је Архијерејском намеснику рекао „императив је да се Српска црква у Аустралији што пре одвоји од Цркве у земљи и да Патријарх српски са осталим архијерејима даде пуну самосталност Српској цркви у Аустралији и Новом Зеланду …аутоматски би се постигло уједињење свих Срба у Аустралији.“[4] О овом мишљењу епископа Константина, протојереј Петар Радош је обавестио патријарха Германа који је пре свега, био изненађен оваквим гледиштем руских заграничних епископа. Разумљиво, Патријарх је изразио сумњу у такав њихов став и препоруку. „Да би се давањем пуне самосталности Српској цркви у Аустралији и Новом Зеланду постигло уједињење свих тамошњих Срба, нама је неубедљиво. Свети Сава је наш ујединитељ и Светосавска црква заједница која нас окупља. Све друго је само фразирање. Према томе, за наше верне и часно свештенство ово треба да буде права и једина водиља.“[5] – каже патријарх Герман.
Постоје индиције да су сва настојања архиепископа Саве и епископа Константина била покушај да се преко Архијерејског намесника српско свештенство и верни народ у Аустралији и Новом Зеланду, који је остао у јединству са Мајком Црквом, припреми за прикључење Руској заграничној цркви.
Крајем децембра 1968. године архиепископ Сава и епископ Константин срели су се у Сиднеју са архијерејским намесником Петром Радошем. После дужег разговора епископи Руске заграничне цркве су саопштили Архијерејском намеснику следеће: „Уједињење Српске цркве у иностранству која је у расцепу могуће је да се изведе једино под окриљем Руске заграничне цркве. Да се одрекнемо Српског патријарха и да прекинемо сваку заједницу са српском црквом у земљи, стављајући се под јурисдикцију Високопреосвећеног архиепископа Саве и ово ће бити довољна гаранција за оне који се налазе у расколу и нас који смо за јединство под окриљем неокаљане Невесте Христове – Руске заграничне цркве.“[6] Према извештају протојереја Радоша, он им је том приликом одговорио: „Никада верна деца Српске православне цркве са својим свештенством неће напустити своју страдалну мајку Цркву, јер окрећући леђа истој, издали би оно што је Србину најсветије и оно што нас чини што јесмо. Са гнушањем одбијамо помисао да оставимо своју Цркву, да оставимо свог патријарха, своје отачаствене архијереје и да дођемо под јурисдикцију архиепископа Саве и да се нађемо у крилу Неокаљане Невесте Христове – Руске заграничне цркве.“[7]
Још једним гестом архиепископ Сава је исказао нерасположење према Српској цркви. Наиме, у питању је била молба Архијерејског намесника да архиепископ Сава рукоположи свештеничког кандидата Душана Куриџу за свештеника на Новом Зеланду. Најпре је архиепископ Сава као разлог навео да то не може учинити без одобрења Светог архијерејског синода Заграничне руске цркве. Архијерејски намесник је и ту препреку отклонио. Свети архијерејски синод Руске заграничне цркве је под бројем 8/36/1050 од 14/27 децембра 1968. између осталог писао: „Од стране Архијерејског синода не налазе се никакве сметње по том питању. То се доставља на размишљање и одлуку Високопреосвећеном архиепископу Сави.“[8] Други разлог због чега је одбио да рукоположи свештеничког кандидата Душана Куриџу јесте тај, што га је прогласио недостојним за свештенички чин, без доказа правдајући се да, услед болести, не може да се сети разлога који му је саопштио настојатељ цркве у Велингтону, Нови Зеланд.[9]
Нису сви архијереји Руске заграничне цркве у Аустралији били таквог расположења према Српској цркви. Епископ Антоније, једно време вршилац дужности администратора Руске заграничне цркве у Аустралији, оградио се од првог дана од става архиепископа Саве и изјавио Архијерејском намеснику да су за њега и Руску заграничну цркву у Аустралији меродавне одлуке које донесе Свети архијерејски сабор под председништвом Патријарха српског. Рашчињење Дионисија је за њега свршен чин и Руска црква га као таквог и прима јер сматра да су оци Српске цркве донели такву одлуку, јер су веровали да је она једино исправна.[10] И владика Антоније, архиепископ Сан Франциска, који је такође једно време управљао Руском заграничном црквом уместо архиепископа Саве у Аустралији, говорио је да се моли Богу да не допусти да српски народ дође у исти степен мучеништава у коме се налази црква у Совјетском Савезу. Зато је спреман и жели од свег срца да сарађује у сваком послу са Српском црквом.[11]
Став архиепископа Саве био је у супротности и са званичним ставом Руске заграничне цркве. Сабор Руске заграничне цркве је 30. јула 1965. године, издао званични Указ о проблему Српске цркве и уопште, о проблемима везаним за раскол, као о молбама епископа Дионисија. Своје гледиште Синод Руске заграничне цркве формулисао је на следећи начин:
„1. У вези са решењем Сабора од 22. маја и 4. јуна 1965. уздржати се од мешања у унутрашње ствари Српске православне цркве.
2. У свим случајевима када се православни Срби или српске парохије буду обраћале представницима Руске заграничне цркве с молбом за духовну помоћ, вршити за њих свештенодејства и тајне по одобрењу епархијског архијереја, са помињањем духовне главе Руске заграничне цркве за случај да се не могу снаћи у погледу помињања српске јерархије.
3. У будуће забранити клирицима Руске заграничне цркве да се мешају у послове Српске православне цркве.“[12]
На молбу епископа Дионисија да Руска загранична црква формира суд на којем би се појавили тужиоци против епископа Дионисија и његови браниоци, после чега би уследила одлука суда којој би се повиновао, Свети архијерејски синод Руске заграничне цркве 2. јануара 1966. године, под бројем 47/44/2013, издао је следеће саопштење: „Известити Српску православну америчко-канадску епархију по наредби Високопреосвећеног митрополита Филарета, да Његово Високопреосвештенство не види било какву могућност, да архијерејски синод Руске заграничне цркве узима у претресање и разматрање решења које је донео архијерејски сабор Српске православне цркве о лишењу чина епископа Дионисија, јер би то било изван компетенције Синода Руске заграничне цркве.“[13]
Грчка православна архиепископија и егзархат Океаније пружила је безрезервну подршку Српској цркви. Архиепископ Језекиљ лично је обавештавао патријарха Германа, а у исто време и цариградског патријарха Атинагору, о збивањима у Аустралији у вези са расколом. Октобра 1963. године архиепископ Језекиљ пише патријарху Герману о доласку епископа Дионисија у Аустралију и о неспоразумима између председника црквене општине у Флемингтону и свештеника под судом Живка Поповића, због чега епископ Дионисије није служио у Флемингтону. На крају акта извештава патријарха Германа „да неће имати никаквог канонског општења са овим рашчињеним епископом.“[14] А у писму патријарху цариградском Атинагори подвлачи: „Као што сам објаснио Вашој Светости и Његовом Блаженству Патријарху Српском Г. Герману наша архиепископија неће дозволити својим свештеницима никакву везу са поменутим рашчињеним епископом и предузећемо од сада потребне мере ради информисања нашег свештенства.“[15]
И епископ цариградске патријаршије Дионисије, који је био аминистратор грчке архиепископије за Аустралију, од свог доласка одржавао је најприсније везе са Српском црквом, будући увек приправан да јој у свештеним потребама у свему помогне. Он је био потпуно упућен у невоље изазване расколом јер је и сам имао тај проблем у својој епархији. У Мелбурну је имао девет црквених општина у расколу. Свештенике за те парохије рукоположио је самозвани белоруски архиепископ Сергеј, са којим је епископ српски Дионисије имао одређени споразум. Између осталог и то су били разлози да је Грчка архиепископија имала разумевања за проблеме Српске цркве.
Став свештеног трона Цариградске патријаршије по том питању је био потпуно јасан и недвосмислен. Он је био изражен у изјави Цариградског патријарха Атинагоре патријарху Герману следећим речима: „Извештавамо Вашу љубав да ми синодски сматрамо… о некаквом такозваном црквено-народном сабору у Либертивилу као незаконит, …а хиротонију (епископа Иринеја) као незаконску и ништавну.“[16] У вези са рашчињењем епископа Дионисија између осталог каже: „Извештавамо ваше уважено Блаженство да ће и за Наш најсветији Васељенски трон, који је увек и у свему уз Вас и уз вашу најсветију цркву, поменути бивши епископ бити убудуће прост световњак и да смо у вези са тим писали Високопреосвећеном архиепископу Северне и Јужне Америке, господину Јаковосу, позивајући да убудуће не одржава са њим и са онима око њега никакву канонску везу.“[17]
Јеромонах Атанасије (Јевтић) у својој студији под називом „Историја и анализа америчког раскола“, напомиње један значајан догађај из половине седамдесетих година, који је био важан за касније превазилажење поделе у Српској цркви. Наиме, он наводи да је посредством митрополита Методија аксумског (који је проучавао каноничност Украјинске цркве) Александријски Патријарх Николај IV прихватио и признавао епископа Иринеја (Ковачевића) и његов клир и народ. У својој грамати, Александријски Патријарх поручује епископу Иринеју у Америци: „Са великом пажњом размотривши документа, са задовољством проглашавамо Вашу хиротонију у чин епископа правилном и канонском, према постојећим приликама у Америци и Канади… Ова Апостолска патријаршија Св. Марка, практикујући дугу традицију да прима сличне молбе од православних цркава и да на исте одговара са материнском љубављу и бригом, овим Вас признаје за канонског епископа Свете Апостолске Православне Цркве.“[18] Александријски патријарх је потврдио овакав став и у одговору (Бр. прот. 287 од 24. новембра 1975.) на писмо захвалности епископа Иринеја. Међутим, три године касније он је под притиском Српске цркве и Цариградске патријаршије повукао своје покровитељство и у писму епископу Иринеју каже да му је жао што „убудуће не може више да признаје Ваше Преосвештенство као канонског епископа, јер сам имао многе спољашње притиске од државе и Цркве… Молимо Ваше Преосвештенство да настојите на разне начине бити способни да браните Вашу канонску позицију и Цркву која је под Вашим предстојатељством и управом.“[19] Јеромонах Атанасије додаје да је овај апостолски и црквено – пастирски гест Александријског патријарха, учињен из апостолске бриге и љубави према епископу Иринеју и напаћеном Српском православном народу, пример примене црквене икономије на ванредно стање у дијаспори. „Он проглашује хиротонију Иринејеву у чин епископа правилном и канонском, према постојећим приликама у Америци и Канади“.[20]
Аустралијска влада није имала, нити је била дужна да има, некакав став према спору у Српској цркви. Државна администрација се није сматрала позваном да разматра спор са еклисиолошке или канонске тачке гледишта. „Уколико једна асоцијација није инкорпорирана, и уколико се бави само промовисањем одређене религије, никаква регистрација код државе није била потребна“ – објаснио је државни подсекретар Е. Андерсон приликом формирања Савета Прве српске православне цркве у Аустралији још 27. септ. 1948. године.[21] Оно што је у том тренутку интересовало државну администрацију јесте да она, руководећи се законом о браку за разне вероисповести, има право и обавезу да води регистар представника разних религија и вероисповести, чији чин склапања брака она признаје као пуноважан за државно и правно административно подручје. О томе амбасадор Аустралије у Београду, у писму патријарху Герману, каже: „Аустралијска влада има мало власти када су у питању религијски послови. Једно од тих малих овлашћења које влада има јесте регистровање свештеника једне религије, као овлашћених лица да законски обављају послове око склапања бракова, тиме да чланови једне религијске организације или тела, који желе да се црквено венчају, могу то урадити код лица које они прихватају за свог свештеника. Према овом овлашћењу јавни тужилац је јуна 1967. године препоручио Генералном гувернеру Аустралије да се организација, позната као ‘Слободна Српска православна црква, Епархија за Аустралију и Нови Зеланд’, призна пред законом о браку за вероисповест и да се епископ Димитрије Балаћ призна за овлашћеног поглавара који именује свештенике који могу закључивати бракове. Овој препоруци јавног државног тужиоца претходиле су две чињенице; наиме, да постоји религијска организација позната као ‘Слободна српска православна црква, Епархија за Аустралију и Нови Зеланд’ и да је епископ Балаћ прихваћен за њеног епископа на једном скупу, на коме је ова организација образована. Јавни државни тужилац се унапред задовољио да је ‘Слободна српска православна црква, Епархија за Аустралију и Нови Зеланд’ организација која се јасно разликује од Српске православне цркве у Аустралији и Новом Зеланду и да стога не може настати забуна јер су имена различита.“[22]
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Летопис за 1965, стр. 121.
  2. Исто.
  3. Архив Патријаршије, Кабинет Патријарха, Архијерејски намесник Петар Радош патријарху Герману, бр. 48, 12. март 1968.
  4. Архив Патријаршије, Кабинет Патријарха, Архијерејски намесник Петар Радош патријарху Герману, бр. 271, 5. новембар 1968.
  5. Архив Патријаршије, Кабинет Патријарха, Патријарх Герман архијерејском намеснику Петру Радошу 1968.
  6. Архив Патријаршије, Кабинет Патријарха, Архијерејски намесник Петар Радош патријарху Герману, бр. 24, 5. фебруар 1969.
  7. Архив Патријаршије, Кабинет Патријарха, Архијерејски намесник Петар Радош патријарху Герману, бр. 24, 5. фебруар 1969.
  8. Архив Патријаршије, Кабинет Патријарха, Канцеларија Архијерејског синода Руске заграничне цркве, 14/27 децембар 1968, бр. 8/36/1050.
  9. Архив Патријаршије, Кабинет Патријарха, Канцеларија Архијерејског синода Руске заграничне цркве, 14/27 децембар 1968. бр. 8/36/1050.
  10. Архив Патријаршије, Кабинет Патријарха, Архијерејски намесник патријарху Герману, бр. 205/66, 22. октобар 1966.
  11. Архив Патријаршије, Архијерејски намесник патријарху Герману, 5. фебруар 1969.
  12. Архив Митрополије средњезападноамеричке, Указ Руске заграничне цркве, 30. јул / 12. август 1965.
  13. Архив Митрополије средњезападноамеричке, Канцеларија Архијерејског синода Руске заграничне цркве, 29. децембар 1965 / 2. јануар 1966.
  14. Архив Патријаршије, Кабинет Патријарха, Архиепископ Језекиљ патријарху Герману, 13. октобар 1964.
  15. Архив Патријаршије, Кабинет Патријарха, Архиепископ Језекиљ Патријарху цариградском Атинагори, 6. октобар 1964.
  16. Архив Митрополије средњезападноамеричке, Патријарх цариградски Атинагора, 5. мај 1964.
  17. Исто.
  18. Јером. Атанасије, Историја и анализа… стр. 34.
  19. Исто, стр. 35.
  20. Исто.
  21. Светосавље, орган Прве СПЦШО у Варивуду, септембар, 1949, бр. 1, стр. 11.
  22. Архив Патријаршије, Кабинет партијарха, Амбасадор Аустралије Алан Рендоф патријарху Герману, 22. децембар 1967.

Један коментар

  1. Sapo0njic (Шапоњић

    Pomaжe Bog,
    Припремамо састанак браства Шапоњића па би Вам били врло захвални ако знате негог са тим презименом у
    Аустралији да нам помогнете да успоставимо контак.
    У књизи Лазе Костића „Срби и Јевреји“ спомиње се неки В. Шапонјић из Аустралије.
    У напред најлепша хвала
    Владимир

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *