ИСТОРИЈА СПЦ У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ и ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ
И ЈУЖНОЈ АФРИЦИ
 

 
ИДЕНТИТЕТ И СМИСАО ИСЕЉЕНИШТВА
 
Међу стотинама хиљада српских исељеника, свака животна прича је јединствена и свако лично искуство непоновљиво. Процес расељавања, који је непосредно по завршетку Другог светског рата имао готово библијске размере, крајем четрдесетих и почетком педесетих година прошлог века, све више се смањивао. Већина избеглица се нашла на свом новом одредишту, по разним западним и прекоморским земљама. Будући принуђени да прихвате своју судбину сналазили су се како је ко знао и умео, на новом послу и у новој средини. У потрази за послом или бар, голим физичким опстанком, они су се расули по целом Аустралијском континенту, по градовима, индустријским центрима или тадашњим већим државним пројектима, као на пример у Снежним планинама (Snowy Mountains), где су формирали своје прве мање заједнице.

Kраљ Петар Други у посети Србима у Водонги, септембра 1960. Године

Готово све њих, а нарочито водеће људе у исељеништву, уз свакодневне бриге и послове, пратило је и осећање носталгије, као и одређене врсте одговорности у налажењу смисла свог останка и опстанка у далекој и страној земљи.
Чињеница је да међу њима у прво време реч “емиграција” или “дијаспора” уопште није била у употреби, нити је пак, одговарала стању ствари. У почетку, сви они су се углавном називали расељеним лицима, ратним заробљеницима или једноставно избеглицама. Тек касније, у употребу су, готово са поносом, почели да улазе називи емиграција и дијаспора. Ова самоидентификација се јавила са потребом за проналажењем смисла опстанка у страној земљи.
Назив “дијаспора” се обично употребљава у верском и црквеном смислу, и тада готово да и није био у употреби, док је реч “емиграција” имала политички призвук и смисао, који је временом постајао све привлачнији и популарнији међу водећим људима српског расејања. Један од оснивача и првих председника (1956-1960) црквене општине Св. кнез Лазар у Александрији, Сиднеј, Никола (чика Пеца) Поморишац, касније се присећао: “Када је маса Срба, по завршетку Другог светског рата, одлучила да жртвује све што им је најближе и најмилије, укључујући ту и своју родну груду, у замену – не за бољи живот и материјална добра – већ за слободу златну (личну, верску, моралну и политичку), велики број Срба је емигрирао у Аустралију.”[1]
Крајем четрдесетих година прошлог века, избегли и расејани Срби су још увек сводили рачуне о догађајима из недавне прошлости, покушавајући да изађу на крај са њиховим материјалним, моралним, друштвеним и политичким последицама. Њихови погледи су били уперени ка отаџбини под непријатељским режимом: “Нама, који смо преко пет година удаљени од родне груде, немогуће је да себи у потпуности представимо трагичну српску стварност, од нашег војничког слома до данас. Не само да су подаци, којима располажемо, недовољни и непотпуни, већ је заиста немогуће, чак и када бисмо тим подацима и располагали, уживети се у реално збивање које је стално у току, у свим његовим видовима. Колико много трагедије, колико неизмерних патњи и појединаца и целога народа.”[2]
 
ЕМИГРАЦИЈА
 
Из почетка, првих година странствовања, код великог броја расељених лица је преовлађивало убеђење да се они ту налазе привремено, можда пет или највише десет година. “Комунизам не може дуго издржати и само је питање дана када ћe пасти” – мислили су. Тако се ширила и одржавала нада да ћe ce ипак вратити на своја огњишта и још једном изнова почети да граде свој живот, разнет у парчад вихором светског рата и страшним егзодусом након њега.
Међутим, како је време пролазило тако су се и породице кућиле или оснивале, а деца почела да полазе у школе и навикавају се на средину која потом, њима није била нова и страна већ – једина коју су познавали. Ту и тамо, почели су да стижу и пребези из комунизма код својих рођака у тзв. слободном свету. Они су доносили вести о чврстом режиму и диктатури која није на власти само привремено, већ се спрема да остане дуго, можда заувек у њиховој отаџбини.
Тако су временом, Срби у дијаспори, један сан, који је имао све мање изгледа на остварење, почели да замењују другим сном о свом утицају, важности и значају за целокупно српство и његову будућу историју. Јер, крај Другог светског рата је донео комунистичку револуцију у Југославији и велике промене на друштвеном плану, самим тим је и политички значај првих досељеника у Аустралију растао све више. Многи од ових бивших ратних заробљеника из злогласних немачких логора, изгнаника из бивше НДХ и уопште, избеглица након Другог светског рата, постепено су почели себе, готово са поносом, да називају “емиграција”.
Схвативши да скорог повратка у отаџбину неће бити, покушали су да пронађу дубљи смисао и шири значај свог остајања и опстајања у дијаспори. Јер, по завршетку Другог светског рата, свет се поделио на два непријатељска војна блока. Земље источне и југоисточне Европе дошле су под интересну сферу Совјетског Савеза, са изразитом тоталитарном комунистичком идеологијом. У тај блок је била укључена и Југославија све до 1948. године, када је формално иступила из њега, али је и даље остала дубоко привржена комунистичком режиму. Због тога је, другом половином двадесетог века, добар део српске дијаспоре у Аустралији, као и уосталом, свуда у свету, сачињавао и одређени број досељеника који су себе називали “емигрантима Као такви, они су се сматрали носиоцима одређених политичких и националних идеја, које су давале одређени смисао и вредност њиховом животу ван отаџбине.
Општа осећања многих избеглих Срба сумирана су повремено на разним свечаностима, у говорима истакнутих појединаца, попут председника црквене општине у Блектауну, Сиднеј, Александра Митровића: “Нижу се дани и године, пуне мукотрпног емигрантског живота, са дубоком вером у Господа Бога да ћe се истрајати, и да ћe жељно очекивано сунце слободе синути и нама, нашој родној груди, народу и Цркви! “[3]
Многи Срби, ратни заробљеници и они који су због притиска комунистичког режима морали напустити Југославију, дошавши у Аустралију четрдесетих и почетком педесетих година, почели су да се организују у разне политичке асоцијације, удружења, клубове и друге организације. Ипак, највећи део је остао по страни. Осим Југословенског клуба, кога је новодошла емиграција затекла у Аустралији, међу првима су тада основане следеће организације:
Српска народна одбрана,
Удружење бораца југословенске краљевске војске Дража Михаиловић,[4]
Организација српских четника,
Краљев фонд,
Српски културни клуб Свети Сава,
Фонд заједнице, (расформиран у првој половини 1958.),
Југословенско културно друштво,
Југословенски српски клуб Бели Орлови, и
Српски социјални клуб Милан Недић.
Треба напоменути да се у свим овим организацијама радило о родољубима и борцима за Српство, међу којима су се посебно истицали Равногорци, припадници тзв. Четничког покрета. Стога, између организација, као што су на пример: Српска народна одбрана, Српски културни клуб Свети Сава, Српска братска помоћ и касније Покрет српских четника, није било већих идеолошких и политичких трвења јер су се сви залагали за једну исту ствар. Док је између ових организација и, на пример, Удружење бораца краљевске југословенске војске Дража Михаиловић, главно размимоилажење било по питању да ли заступати идеју југословенства или не? Поменуте организације су се на првом месту залагале за идеју стварања независне српске државе, а тек потом евентуално размишљати о некаквој конфедерацији са Хрватима и Словенцима. Док је Удружење заступало идеју “интегралне” Југославије.
Било је много сукоба и супарништва око тога која ће организација или личност преузети водећу улогу у емиграцији. Многе од ових, као и касније створених организација, сматрале су себе најмеродавнијим по свим питањима, па чак и по питањима Цркве и њене организације, тако да је, педесетих година у српској заједници у Аустралији, кружио заједљиви коментар како су поједини “официри постали попови, а попови официри”.
Подељеност због различитих политичких ставова, пратила је нашу емиграцију још из времена док су били у заробљеничким логорима, да би се након капитулције Немачке и ослобођења из логора, још више заоштрила. По доласку у Аустралију су поново оживеле поделе на четнике, љотићевце, недићевце, и т.д., уз инсистирање сваке групе на свом ‘антикомунизму’, као и очигледном ‘комунизму’ супротне стране.”[5]
Међу водећим Србима је почела да преовладава идеја и веровање у себе, у неку своју “месијанску” улогу у свом народу. Избеглице, ратни заробљеници и бивши логораши, одбили су да се врате у отаџбину из моралних и политичких разлога: “Они су остали да укажу свету на неправду нанету нашем народу.”[6] Из ових разлога се родило осећање да су они сада, или ће пак, једнога дана бити, истовремено и клица и елита будуће опште српске националне обнове. Моралну подлогу им је давало убеђење да су они, у неку руку, чувари и авангарда правог верског, националног и демократског препорода, не само у једној будућој, бољој и лепшој Србији, него и у целом слободном свету. “Живимо у време када међународни комунизам, сатански препреденим плановима, на свим континентима лови младе нараштаје и настоји да њихове наивне душе отрује марксизмом, да убије у њима веру у Христа, да их учини безотаџбинском децом и војницима међународног пролетеријата.”[7] Након рата, живећи у мирној и демократској земљи, настављали су своју незавршену политичку борбу, која им је изнова уливала моралне снаге, како за свакодневни живот и опстанак у страној средини, тако и за рад на општој ствари, у земљи у којој се, упркос проведеном времену, још увек нису осећали као код куће. “И данас нашом отаџбином Југославијом влада црвени терор. Зато и данас нове избеглице из наше несрећне земље повећавају број изгнаника у свету.”[8]Чињеница је да таква српска емиграција у Аустралији, као и уосталом, свуда у свету, није имала неку значајну међународну политичку подршку са било које стране. Она се, иако расцепкана на многе политичке асоцијације и клубове, углавном ослањала на себе саму, гледајући са подозрењем на Србе који су касније, шездесетих и седамдесетих година, почели долазити из комунистичке Југославије. Временом су, та подозривост и неповерење према свима онима који нису из исте средине, постајале карактеристичне црте емигрантског менталитета.
Објективно узевши, малобројне српске заједнице, расејане на великој удаљености, практично без заједничког циља и програма, без међусобне координације и организације, нису се налазиле само на маргинама аустралијског друштва, већ и на маргинама целокупне српске и уопште, светске стварности. Ипак, недавни вихор рата и велики светски догађаји, а потом избеглиштво и прозаични свакодневни живот далеко од својих, појачавали су носталгију и интересовање за судбину, како своју, тако и целог народа. “Српски народ у земљи је у комунистичком ропству, а ми смо у слободном свету” – размишљали су. У српским публикацијама из тога доба, неретко су се могле прочитати идеје попут ових: “У доба данашње неизвесности, у нашој недовршеној борби, у време лажних пророка и изврнутих идеологија, на удару подмуклих мисионара… спремајмо се за нове окршаје, јер треба да имамо у виду да наши у старом крају трпе и пате у јарму ропства. Њихови погледи су упрти у српску емиграцију.”[9]
Вера у своју историјску улогу постепено је све више расла, негована још од првих дана изгнанства. Почетком шездесетих година, ово убеђење је знатно појачано стварањем Слободне српске православне цркве, Епархије за Аустралију и Нови Зеланд. У завршној речи Првог црквено-народног сабора у Мелбурну, 31. октобра 1964. године, судија Михајло Рајковић је закључивао да ће овдашњи Срби “та сачувана блага у слободном свету, кроз нашу Слободну цркву, у часу наступања слободе нашег народа пренети у земљу и обновити порушено, осветити оскрнављено, подићи посрнуло и излечити заблудело. Вратити Св. Саву, његову Цркву и школу, и повести поново наш народ путем Светосавља и путем Лазаревог и Косовског определења, верним путевима Србиновим… то је наш дуг према нашем народу, то је аманет предака, то је наша света дужност према себи лично и према нашој деци, будућности нашег народа…”[10]
Ништа није било лепше за намучене и ожеднеле емигрантске душе, нити пријатније њиховим ушима, него када би их и други тако видели и описивали: “Ви сте мисионари свога народа и националне вере у слободном, просвећеном свету и у још увек задремалом Западу, пред грозном опасношћу интернационалног безбожништва и насиља над слободом. Није лако пробудити успавану свест човечанства. Али, доћи ће нови дани, идемо све ближе у сусрет сунцу слободе и вере. Чувајте у изгнанству своју прадедовску Светосавску веру, своје обичаје и традицију. Јер, ви сте својевољни изгнаници и следбеници Божанске и човечанске истине и правде”![11] – У ових неколико реченица би се могао готово потпуно сажети идеализовани идентитет емиграције и сва идеја националног и политичког програма српске дијаспоре почетком друге половине двадесетог века.
На крају, мора се одати признање, како првим досељеницима, тако и њиховим националним организацијама и удружењима. Без обзира на ниво њиховог схватања и разумевања, упркос свим свађама, политичким и друштвеним несугласицама, православна вера хришћанска је била неприкосновена, најсветија и најсветлија тачка у њиховом уму, срцу и души. Они су били потпуно свесни чињенице да морају очувати своју веру у новој средини, да морају имати свештенике и да морају зидати цркве – што су заиста и чинили.
 
ДРУШТВЕНА ГРАНИЦА
 
Истовремено, земље које су их примиле, имале су своје сопствене идеје и програме. Нарочито оне, које су имале искуства са новим досељеницима, као Америка, Канада и Аустралија, које су и саме настајале насељавањем припадника разних етничких група, имале су опробани метод претапања појединаца у мирну и послушну поданичку масу. Аустралија, као релативно млада земља, састављена од потпуно потиснутих домородаца, представника енглеског друштва и круне, као и досељеника са свих континената, улагала је јавни напор да се формира њен национални идентитет и карактер. Тако, о досељеницима који су желели да задрже свој “инострани” идентитет, у јавности су се могла чути и мишљења попут: “Ако желите да будете Руси, Арапи, Кинези или Грци, зашто долазите у Аустралију?”
Ипак, знајући да већина одраслих досељеника са формираним идентитетом никада заиста неће прихватити нову земљу као свој родни крај, аустралијска влада их је углавном користила као радну снагу, рачунајући на њихово потомство. Већина одраслих усељеника у Аустралији није лако и течно могла да савлада говорни језик, начин понашања своје нове средине. Самим тим они су се у друштву разликовали и истицали као дошљаци и странци. Није био мали број оних који су сматрали да би, прихватањем другачијег начина понашања, на неки начин издали свој српски идентитет, културу и обичаје, које су толико желели да сачувају. Због таквог става они су били друштвено изоловани од своје нове средине, која их је примала са резервом, сматрајући их странцима и дошљацима.
На тај начин је успостављена одређена друштвена граница, или својеврсна изолација, свих који не припадају локалној култури и менталитету. Овакви досељеници су на један пристојан и љубазан начин били приморани на помирење са својим положајем на маргинама друштвених токова у новој земљи. Љубазност се састојала у томе што им је било дозвољено и омогућено, као и свима онима који желе у јавности да сачувају свој менталитет и идентитет, да имају своје клубове, друштва и своје заједнице, једном речју свој друштвени гето, у коме могу да се понашају онако како желе, наравно, у складу са законом и уколико не сметају другима. Осим тога, релативно благостање, које им је пружено у новој средини, учинило је да је они драговољно прихвате, и да им све то не падне исувише тешко.
Тако је између имиграната и њиховог новог окружења створена својеврсна друштвена баријера. Њеним постојањем деца досељеника, уколико би желела да буду прихваћена у том и таквом друштву, била су принуђена да ту препреку оставе за собом, да размишљају и да се понашају у складу са локалним менталитетом и начином који их је приближавао локалном друштву а удаљавао од својих родитеља, и у крајњем смислу од своје вере и традиције.
 
ПОЛИТИКА И ФОЛКЛОР
као начин испољавања националне свести
 
Током двадесетог века наш човек је “двоструко секуларизован: прво, титоистичко-марксистичком идеологијом…; друго, садашњим потрошачко-буржоаским менталитетом и концептом грађанско-технолошког друштва, који се сам по себи претвара у нову врсту псеудо-религије, обоготворујући профит и хедонизам”, каже Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије у разговору за београдски недељник НИН. “За таквог типа идеологије Бог и Црква могу суштински представљати само фолклор и украс.”[12]
За разлику од досељеника пре Другог светског рата, политика и национализам су постепено заузимали све важнију улогу у животу, како појединаца тако и целе српске заједнице другом половином прошлог века.
Док је милитантни атеизам вршио свој утицај у Југославији, међу Србима у расејању све већи значај придаван је формирању, не само парохија и црквених општина, већ и секуларне, политичке емиграције. Различите партије и покрети, клубови и удружења, почињали су међусобно да се такмиче за првенство у ономе што се називало најпре избеглиштво, потом емиграција, затим дијаспора. Можда је добар део узрока за неуспех у бољем и бржем организовању црквеног живота, као и уопште, за трагедију српске неслоге у дијаспори, лежао управо у томе што су многи још тада подлегли партијско-политичком заносу, па није био редак случај да су се људи уписивали у чланство извесне црквене општине и улазили у њен управни одбор, само да би обезбедили утицај организације или асоцијације којој су већ припадали, а која се на свој сопствени начин борила “за спас Српства”. Није било ретко да је борба за политичко вођство у емиграцији била тако јака, да су појединци и на новоосноване црквене општине гледали као на политичког противника, кога је требало или потпуно контролисати или сасвим онемогућити. У писму епископу Димитрију, Стојан Брекић каже: “архива првих организатора – староседелаца нестала је из црквене општине Варивуд, чим су почеле партијске организације да се такмиче чија ће општина бити , то јест, која је партија најзаслужнија за постојање исте.”[13]
У свом извештају о стању нашег народа у Аустралији, још далеке 1947. године, Душан Цветичанин, наглашава: “…за највећи грех сматрам што се вера помешала са политиком, што је донело нама све што је најгоре.”[14] На заседању Савета при Архијерејском намесништву СПЦ за Аустралију, у Варивуду 24. децембра 1961. године, архијерејски намесник Петар Радош је опомињао: “…да се више неће и не може трпети да наше организације уносе своја политичка гледишта у црквени живот и тиме изазивају неслагања и трвења по црквено-школским општинама.”[15]
Политичка и лична нетрпељивост, уз борбу за власт и утицај у малим заједницама, често су стварале интриге и кочиле рад многих парохија и црквених општина у Аустралији. Као и готово свуда у расејању, многи Срби су у једном тренутку одушевљено прилазили Цркви, али би, убрзо потом хладнели, збуњивани разним интригама и политиканством, а често и услед личне неспособности да превазиђу клубски менталит. Недостатак духовног смисла, који је некада био тако очигледно присутан код наших предака, показивао се често као велика препрека црквеном напретку у расејању. То је код појединаца био узрок понашања које не приличи чак ни пристојним људима, а камоли хришћанима. А све то се олако оправдавало “демократским правима и слободама”.
Упркос свему овом, живот Цркве, изградња храмова и духовни напредак верних Срба, приметно је растао из године у годину. Искушења разних врста су била неминовна, по оној светоотачкој: “Што год се ради у славу Божију, љути Његовог противника”, који се потрудио да постави многе замке…
Током шездесетих и почетком седамдесетих година, политичка подељеност је давала одређени тон чак и појединим црквеним општинама. За неку се, на пример, говорило да је контролишу љотићевци, за другу четници, за неку да су тамо Југословени – сарадници комуниста, и тако даље. На заседању Епархијског савета у Мелбурну, 3. априла 1971. године, црквена општина Св. кнеза Лазара из Сиднеја је понудила своју новокупљену зграду на бесплатно располагање епископу и Епархији. Понуда је са захвалношћу одбијена, уз образложење да су “чланови црквених општина или управа истих, експонирани као припадници појединих национално – политичких група. То је факат кога сви знамо. И, ако би се епископ везао за ма коју црквену општину, то би било погрешно протумачено од појединих верника да он потпада под утицај тих група… не би требало давати повода ма каквим неспоразумима, јер смо ионако расцепкани и подељени, те од епископа очекујемо да нас бар у Цркви и кроз Цркву све уједињује, и дужни смо да му у томе помогнемо.”[16]
Вредни рад и неуморно старање првих досељеника и малобројних свештеника на оснивању Српске православне цркве у Аустралији, био је веома отежан, не само скромним материјалним условима, него и многим непотребним размирицама, бар исто онолико, колико и недостатком добре воље и организације. Разлога је било и објективних и субјективних: изостала је потребна подршка матице која је била под снажним притиском непријатељски расположеног режима, а малобројни прегаоци су били преко сваке мере оптерећени баластом политике, национализма и клубског фолклора. Док је Црква у земљи била изложена прогонима и притиску од стране комунистичких атеиста, у дијаспори је била оптерећена партијским и клубским поделама и размирицама.
Овакво стање је од самог почетка имало великог утицаја на друштвени живот Срба, на црквену организацију и на стварање нечега што би се могло назвати “српска заједница у овој земљи”. Уместо заједничког рада, међусобног помагања и поверења, непрестано су колале интриге и рађале се политичке деобе. Многа српска деца, потомци Срба досељеника, неповратно су одбијена од Српства, па чак и од оваквог “упражњавања” православља бесконачним и бесомучним, а изнад свега бескорисним и трауматичним партијским свађама, које су их у детињству пратиле. Данас се број српске деце, која су рођена и одрасла у Аустралији, а немају никакве везе са својом Црквом и заједницом, може рачунати у многим десетинама, а највероватније и стотинама хиљада.
Дилетантска политика, национализам и фолклор, који су обележили период српске емиграције у другој половини 20. века, нису се показали дораслим да одоле искушењима модерног друштва и утицају мелтинг пота (лонца за претапање) којима су Срби и њихови потомци били изложени. Покренути у дијаспору најпре суровим догађајима рата, потом политичким и материјалним разлозима, досељеници у другој половини двадесетог века су тежили некаквом одржању српског идентитета своје деце. У ту сврху, а можда и из немогућности или незнања да на том плану учине нешто значајније, они су највише настојали на томе да виде своју децу у српским ношњама, како играју српска кола. Чињенично стање показује да су фолклорне групе биле далеко бројније од свих осталих активности млађих генерација у оквиру српске заједнице у Аустралији. Након фолклора, много мањи број српске деце је похађао било коју врсту часова: српског језика, историје или пак, спортских секција и клубова. Број деце која су похађала веронауку по црквеним школама био је неупоредиво мањи од свих осталих. Захваљујући томе, утапање у средину и губљење српског идентитета, узимало је све више маха. Већ друга генерација Срба осећала се много више Аустралијанцима него Србима и, ако би их неко упитао, многи би са одређеном врстом нелагодности рекли да су им један или оба родитеља били Срби.
Наравно, велику улогу је одиграла и светска политика, притисци и пропаганда великих сила, затим, рат вођен приликом распада Југославије деведесетих година, као и медијске кампање и инсинуације о “колективној кривици” српског народа. Али, у сваком случају, савремени, рационалистички и технолошки свет моде, лагодног живота и економског просперитета, показао се неупоредиво привлачнијим од политичко партијских свађа, или нејасних обичаја из прошлости својих предака, са којима је веза прекинута или сасвим изгубљена. Тако је, током читаве друге половине 20. века, постепено све мање и мање простора остајало за неки снажнији духовни и стабилнији српски идентитет код сваке следеће генерације потомака Срба досељеника у Аустралији.
Деци наших исељеника који су градили цркве, фолклор и некакви “српски обичаји”, онако како су их њихови родитељи познавали, били су готово једина веза са отаџбином и смисао српског идентитета. То је можда било довољно за млађу децу. Али, без довољно здравих, квалитетних и разумних информација, које су потребне младићком уму и узрасту, деца би се убрзо разочарала површном и сујеверном, фолклорном побожношћу својих старијих. На тај начин, многи од њих су били разочарани и религијом својих родитеља. Уместо могућности да стичу лично искуство у здравој побожности и духовности, уместо разумног руковођења у богатом духовном и културном наслеђу својих предака, њима су у градским срединама Аустралије нуђени само фолклор и сеоски обичаји. Стекавши самосталност, деца већ друге генерације Срба досељеника у Аустралију, постајала су разочарана у такав један свет својих родитеља, удаљавала су се од српског друштва и било какве везе са српском заједницом у овој земљи.
Раскол у Српској цркви, који је српској дијаспори донео додатне свађе, интриге, неслогу и партијске поделе, неким будућим генерацијама може изгледати у суштини неразумљив, сујетан или безначајан. Међутим, по нашем мишљењу, он представља добар показатељ политичке позадине многих узрока за дуготрајне размирице и међусобну нетрпељивост у српској дијаспори, како у Аустралији, тако и широм света. Вредело би посветити више пажње овом предмету, међутим овде се ипак морамо ограничити на историјско излагање српске цркве у Аустралији узимајући у обзир околности у којима је она вршила своју улогу и мисију.
 
НОВА ЕМИГРАЦИЈА
 
Јачи или слабији прилив нових досељеника из Југославије трајао је читавом другом половином прошлог века. Нарочито када су, почетком шездесетих година, власти у Југославији почеле да омогућавају појединцима да одлазе на, како се то тада звало, “привремени рад у иностранство”, који је могао трајати годинама или деценијама, а у мноштву случајева и до краја живота. За све то време, комунистичка власт је зазирала од “непријатељски расположене емиграције” више него од осталих спољашњих или унутрашњих непријатеља. Самим тим и подела у српској дијаспори, с једне стране на националисте, а са друге на праве или такозване сараднике комунизма, постајала је временом све оштрија. Нетрпељивост и неповерење су расли пропорционално са политичким поделама.
На иницијативу и уз подршку дипломатских представништава Социјалистичке републике Југославије, конзулата и амбасаде, за такозвану “економску емиграцију” почетком седамдесетих година у Аустралији се оснивају југословенски клубови, од којих су међу најпознатијима били “Југал” и “Југоетник” у Сиднеју, као и у другим градовима. Њима су били привржени углавном новодошли из тога времена, који су сматрали да ће се, чим стекну извесни иметак, вратити својим огњиштима. Замерање са режимом у земљи им ни у ком случају није ишло у корист.
С друге стране, одређени број тих новијих досељеника, који су хтели да изразе своје неслагање са комунизмом или да нагласе да се овде налазе првенствено из политичких, а не економских, или неких других разлога, такође почињу зе себе да користе назив “емигранти”, мада у правом смислу речи они то нису били, јер нису били никакве избеглице, већ су долазили са уредним пасошем и визом из своје земље.
Током друге половине прошлог века између новијих и старијих досељеника постојале су разлике у начину размишљања, култури и схватањима, које можда, саме по себи, не би биле пресудне. Међутим, заједно са политичким мимоилажењима и клубско – партијским менталитетом, оне су временом све више потврђивале и продубљивале јаз и политичку поделу у српској заједници. Претерани страх од неистомишљеника и политичких непријатеља рађао је и међусобно неповерење међу члановима исте организације или црквене општине. За многе од њих, а нарочито црквене општине бивше Слободне цркве, чак и сами одласци у Југославију под комунизмом, могли су се сматрати за неопростиви грех: “На предлог српских верских и националних организација, управни одбор је решио да сваки онај члан наше црквене општине, који иде у комунистичке земље два или више пута, а без разлога, има одмах да поднесе оставку на чланство црквене општине. Уколико исти то не уради, управа ће га брисати из чланства!”[17] – каже се у једном саопштењу. Овакви искључиви ставови су нарочито представљали непремостиву препреку између старих и нових досељеника.
Може се рећи да је таква ситуација доприносила подељености и непрестаном, готово ирационалном, страху од некаквих непријатељских агената који би се могли увући у њихове редове и евентуално преузети контролу њихових организација и друштава, и на једној и на другој страни српских подела. Неповерљивост и недостатак организације су стварали врло повољну климу за личне и политичке интриге које су разорно деловале на српску заједницу у дијаспори.
У новије време, када је постало сувише очигледно да емиграција не игра никакву значајнију улогу у решавању битних историјских питања на српској сцени, почела је да се јавља опасност да она, животарећи у дебелој сенци важних догађаја и будући на очигледној маргини српске и светске стварности, почне да служи сама себи за циљ. Уосталом, емиграцију тако доживљавају многи у матици, чему је, по нашем мишљењу, узрок не толико у себичности емиграције, колико у нашој општој неорганизованости, политичкој незрелости и подељености, као и у недостатку дугорочнијег плана који би имао неког смисла и реалне основе.
Почетком новог миленијума, у доба политичких и стратешких промена у свету када, након толико деценија, објективно постоји највећа шанса за њен утицај, пада у очи да емиграција, као таква, на српској сцени све више губи свој национални и политички смисао и циљ. Бивши четници, љотићевци и други национални борци из половине прошлог века су се већином преселили на онај свет, а њихове националне организације и клубови се или гасе или губе свој идеолошки смисао. Међу овима још остају по неке, као на пример, Српска народна одбрана, која се држи своје идеје водиље. Остале се или гасе, или се све више претварају у пословне клубове и кафане, где чисто економски фактор постаје много пресуднији од политичког или националног.
Утицај емиграције слаби и у црквеним круговима Српске цркве у свету. Док српска држава преко свог новооснованог Министарства за дијаспору покушава да учини нешто на том плану, Српска црква, то јест, да тако кажемо њен административни део, као да је покушавала да одгурне од себе одговорност за мисију и пастирску бригу о свом расејаном стаду. У црквеним круговима до данас нисмо видели неки значајнији план или рад на пољу исељеништва и дијаспоре. Стихијски и кампањски рад, потпуни недостатак систематског плана, препуштање случају или другима да решавају нашу судбину, ограничени су једино држањем традиције код нашег народа у дијаспори, што код простих води у фолклор, а код мислећих у фантастичне теорије о старости и пореклу Српства.
Смањењем политикантских искушења емиграције никако се не олакшава терет и не умањује одговорност мисије Цркве у расејању. Савремени догађаји доносе нова и већа искушења и озбиљније задатке, за које је потребно бар исто толико, ако не још и више, праве пастирске бриге, одговорности, будности, трезвености, зрелости и ревности. Јер, свуда у свету, како на Западу, тако и на Истоку, постепено је богооткривени морални закон поткопаван од стране нових, модерних тумача и савремених школа, и замењиван егоцентричним идејама, попут: “човек је највећа вредност и врховно мерило свега”; “друштвени морал и обзири су остатак прошлости”; дисциплина је одбачена уз образложење да она “спутава личност”; агресивност, грамзивост и амбициозност су “позитивне енергије” и тако даље. Интимно, такве идеје и готово бескрупулозни начин понашања, многи прихватају као бржи, краћи и успешнији пут ка остварењу својих циљева. Оно што су здрава памет и хришћански закон одувек забрањивали, данас се проглашава за цивилизованије, модерније, толерантније, прихватљивије, просвећеније и савременије.
Тако су и међу Србима, како у земљи тако и у исељеништву, већ дуго времена поткопаване основне вредности њиховог хришћанског и националног идентитета. Најтужније је то што велики број Срба, како у земљи тако и у расејању, своју веру доживљава само као део некакве народне традиције, или обичаја, или – да кажемо простије – фолклора. Многи сматрају да их у том правцу воде или гурају и друштвене идеје “мултикултурализма”, које је су у једном или другом облику званично прихваћене од стране влада Аустралије и других земаља. Под видом неговања друштвене толеранције и хармоније, идеје “мултикултурализма” у служби државне политике, у суштини релативизирају и све духовне вредности, сводећи их на разне облике етничке и племенске традиције и на ниво фолклорног шаренила. Стога, многи одлазе у цркву само за велике празнике, готово реда ради, онако као што присуствују неком друштвеном догађају. Огромна већина се код својих кућа ретко моли Богу или пости. Не исповедају се редовно и не примају Свету Тајну Причешћа. Многи верују да их само то што су крштени Срби чини и хришћанима. А има исувише таквих, који мисле да су православни само зато што су Срби, да је вера само славити славу, венчати се у цркви, крстити децу и не много више – до сахране.
Међутим, поред свих ових искушења, велики је број пастира и верног народа који се заиста, по својим моћима и талентима, трудио у вери и Цркви. Морамо одати признање многим свештеницима и верним Србима који су поднели многе жртве на свом хришћанском путу.
 

1. Архив цркве Св. кнеза Лазара, Сиднеј, Никола Поморишац, 40 година Лазарице.
2. Архив цркве Св. архиђак. Стефана, Рути Хил, Др. Миодраг Туцаковић, Четири велика искуства српског народа, Сиднеј, Аустралија, 1953.
3. Архив црквене општине Св. Никола, Блектаун, Александар Митровић, Историја Слободне српске православне црквено-школске општине Св. Никола у Блектауну, Говор на дочеку епископа Дионисија, стр. 22.
4. Удружење бораца југословенске краљевске војске Дража Михаиловић је на својој годишњој скупштини 29. априла 2007. године променило име у “Удружење бораца краљевске војске Дража Михаиловић”.
5. Летопис… књ. 1, стр. 52
6. Душан В. Поповић, Из ропства у изгнанство, Српском нараштају, Трст 1963, стр. 126.
7. Исто.
8. Исто.
9. Светосавље, орган Прве СПЦШО у Варивуду, 1949, бр. 1, стр. 10.
10. Архив Епархије за Аустралију и Н. Зеланд Новограчаничке митрополије, Први црквено-народни сабор у Аустралији, стр. 15.
11. Архив цркве Св. кнеза Лазара, Сиднеј, Епископ Руске заграничне цркве Сава, Говор у храму Св. кнеза Лазара на Видовдан 1958.
12. Информативна служба Српске православне цркве, 5. фебруар 2007. године, Интервју Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија београдском недељнику НИН.
13. Архив архијерејског заменика Петра Радоша, Перт, Писмо Стојана Брекића епископу Димитрију, 17. октобар 1972.
14. Архив Митрополије средњезападноамеричке, Душан Цветичанин епископу Дионисију, Сиднеј, 30. август 1947.
15. Архив архијерејског намесника прот. став. Петра Радоша, Перт, Записник Првог заседања Савета при Архијерејском намесништву СПЦ за Аустралију и Нови Зеланд, Варивуд – Мона Вејл, 24-26. децембар 1961.
16. Архив Епархије аустралијско-новозеландске, Записник Савета 3. април 1971, стр. 8.
17. Архив Црквене општине Св. Никола, Блектаун, Александар Митровић, Историја Слободне српске православне црквено-школске општине Св. Никола у Блектауну, стр. 30.