ИСТОРИЈА СПЦ У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ и ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

 

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ
И ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

 

 
СРПСКА ЦРКВА
НА НОВОМ ЗЕЛАНДУ
 
ПАРОХИЈА И ЦРКВЕНО-ШКОЛСКА ОПШТИНА
СВЕТИ САВА, ВЕЛИНГТОН, НОВИ ЗЕЛАНД
75 The Parade, Island Bay, Wellington, New Zealand
 
Нови Зеланд је држава коју сачињавају два велика острва: Јужно и Северно Острво, са главним градом Велингтоном.
Први становници Новог Зеланда су Маори. Енглези су на Новом Зеланду почели стварати своје колоније тек почетком друге половине деветнаестог века, мада је на Новом Зеланду било трговаца из Европе и пре доласка Енглеза.
Један брод са досељеницима из Далмације приспео је 1890. године на Нови Зеланд. То су били углавном припадници римског исповедања вере, већином са далматинских острва, по занимању земљорадници. Они су се населили у северном Окланду, чија конфигурација земљишта подсећа на далматинско залеђе. Пре њих, на Новом Зеланду је било морнара из Аустроугарске, међу којима и Словена, али се не може са сигурношћу рећи да ли је међу њима било Срба.
 
По завршетку Другог светског рата, од 1948-1952. године, на Нови Зеланд је пристигао известан број расељених лица из европских логора, међу којима је било и православних Срба.
Од доласка на тле Новог Зеланда, Срби из Велингтона и околине су се у почетку окупљали на молитву у руској цркви. Руски свештеник Алексеј Годјев, који је пре Другог светског рата живео у Југославији, радо их је примио, позивајући све Србе да се придруже браћи, православним Русима.[1]
Патријарх српски Герман је био обавештен да на Новом Зеланду живи приличан број Срба православне вере, те је замолио Архијерејског намесника за Аустралију и Нови Зеланд, протојереја Петра Радоша, да га о томе извести како би, као надлежни Архијереј, предузео одређене мере ради организовања црквеног живота.
Архијерејски намесник је тада замолио Војина Халаса, човека који је пре свог пресељења у Перт, шеснаест година живео на Новом Зеланду, да лично извести патријарха Германа о стању наше ратне емиграције на Новом Зеланду, о броју досељених, међусобним односима и другим приликама и околностима у којима живе. У писму Патријарху, Халас наводи: “Сем два три изузетка, Срби су дошли на Нови Зеланд по свршетку рата. Укупан број одраслих мушкараца и жена износи нешто више од стотине. Мушкарци су већином ожењени странкињама, те чисто српских бракова једва да има десетак. Живећи већ две деценије ван наше народне средине многи су почели да се асимилирају. Томе је допринела и политика новозеландских имиграционих власти, које су нас, кад смо дошли на Нови Зеланд, растуриле на оба острва. Веће и отпорније националне групе, са бројнијом, националном свеснијом интелигенцијом од наше, успеле су касније да се организују, док ми Срби у том погледу нисмо ништа учинили. Велика је сметња удруживању била неслога и међусобна нетрпељивост… Кад би се поставио свештеник на Новом Зеланду исти би морао да се бори са многим потешкоћама. Што се тиче најподеснијег места где би свештеник могао да живи, сматрам да је Велингтон, што због његовог централног положаја, пошто су тамо најбоље могућности за упослење и зато што тамо живи највећа српска група на Новом Зеланду која се састоји од четрдесет одраслих лица.”
“У Велингтону имају своје цркве Руси и Грци, којих тамо има око три хиљаде, а исти имају и свог свештеника и недељну школу где их свештеник поучава грчки.”
“Срби који живе у Велингтону посећују руску и грчку цркву. И грчки и руски свештеник повремено посећују и остала већа места и обављају крштења и венчања Срба који тамо живе. Сахране Срба који живе ван Велингтона обично врши англикански свештеник.” На крају, Војин Халас закључује:
“На жалост, онај који сада нешто започне, имаће једну потешкоћу више. Осим што године више одлазе, одмичу, људи се све више асимилирају у средину где живе и раде, било на националном, било на верском пољу.”[2]
Неоспорна је чињеница да је стање наше заједнице на Новом Зеланду било тешко: Срби су били дезоријентисани, без личности која би их окупила и ујединила, а уз све то и политички подељени.
Тако је идеја о оснивању црквене општине међу Србима на Новом Зеланду постојала више од двадесет година. Међутим, до конкретних корака за њено остваривање дошло је тек половином шездесетих. Између осталог, срећна околност је била и та, што је почетком шездесетих година стигао Душан Куриџа, који је пре доласка на Нови Зеланд завршио монашку школу.
“Заузимањем извесног броја наших савеснијих људи, међу којима је и свештенички кандидат г. Душан Куриџа”, каже архијерејски заменик протојереј Илија Булован, “коначно, 10. децембра 1967. године, основана је прва српска православна црквена општина у Велингтону, Нови Зеланд. Надати се да ће нашој малој колонији онамо поћи за руком да сложним радом организују свој верски и црквени живот.”[3]
Оснивање је спонтано проистекло из састанка православних Срба и Српкиња који је сазвао Акциони одбор, у просторијама Руске православне цркве у Велингтону, 10. децембра 1967. године. На захтев свих присутних састанак је једногласно претворен у оснивачку скупштину. Том приликом присутни су са задовољством усвојили предлог о оснивању Српске православне црквено-школске општине у Велингтону, Нови Зеланд.[4] Скупштина је такође, решила да умоли надлежне црквене власти да одобре избор првог црквеног одбора, као и да за првог пароха буде рукоположен Душан Куриџа. Пошто је о томе обавештен, патријарх Герман је усвојио овај предлог и наименовао привремено поверенство, кога су сачињавали: Владимир Раковић председник, Бранко (Бани) Грубјешић подпредседник, Ненад Перошевић секретар, Миливоје Петровић благајник и Милисав (Миша) Миловановић члан управе.[5]
Пар месеци након оснивања црквене општине Велингтон, указала се прилика за куповину бивше католичке цркве са салом и две стамбене зграде, на једном од главних путева у градској четврти Ајленд Беј (Island Bay). После многих разговора и саветовања, на скупштини одржаној 4. фебруара 1968. године, одлучено је да се имање купи за $21,000 и да се новооснована црквена општина задужи.[6] Зграде су изискивале поправку, а храм је требало преуредити.
Малобројна заједница се веома трудила да исплати имање и у ту сврху су слали молбе за помоћ свима за које су знали, а такође и црквеним општинама у другим земљама, у Аустралији и Америци. Тако су и многе друге црквене општине и организације, макар и мањим износом, помогле отплату цркве.
По оснивању црквене општине и куповини имања избиле су и разне интриге и несугласице које су се шириле малобројном српском заједницом. Због тога црквени одбор на седници 10. јула 1968. године решава да се сазове састанак свих Срба[7] и да се преко адвоката постојећа Правила црквене општине, одобрена од архијерејског намесника Петра Радоша, региструју код државних власти.[8]
У свом обраћању и молби Патријарху за потврду њиховог избора, чланови Поверенства су изјавили: “Овим се свечано обавезујемо да ћемо ову своју новоосновану црквену општину помагати свим својим силама, морално и материјално, а тако и свештеника који нам буде постављен за пароха.”[9] У исто време чланови поверенства замолили су патријарха Германа да додели свој архијерејски благослов за рукополагање Душана Куриџе.
Међутим, постављало се питање ко ће обавити његово рукоположење? С тим у вези, протојереј Петар Радош, као архијерејски намесник, упутио је патријарху Герману телеграм: “Подобност Куриџе за Тајну Свештенства установљена. Архиепископ Сава, (епископ Руске заграничне цркве) одбија да рукоположи. Грчки епископ Дионисије сагласан да рукоположи Куриџу, чека Ваш званичан акт.”[10]
Патријарх Герман је упутио писмо Грчком епископу у Велингтону, Дионисију, са молбом да обави рукоположење Душана Куриџе у чин ђакона и потом презвитера, са задатком да преузме дужност пароха Српске православне парохије и црквено-школске општине Светог Саве у Велингтону, Нови Зеланд.”[11]
Поводом Куриџиног рукоположења, у Летопису цркве Лазарице из Сиднеја, протојереј Илија Булован је записао да су Срби у Новом Зеланду коначно добили свог свештеника у лицу Душана Куриџе, рођеног 1913. године у Обровцу, Далмација, који је рукоположен за ђакона у Сиднеју 25. марта 1969. године, а за презвитера 31. маја исте године. По овлашћењу Његове Светости Патријарха Српског Господина Германа, рукоположење је обавио Грчки епископ Дионисије. На Духове, 1. јуна у нашој Св. Лазарици служили су саборно: протојереји Светозар Секулић, Илија Булован са новорукоположеним Душаном Куриџом, који се сутрадан вратио у Велингтон, Нови Зеланд.[12]
Доласком свештеника Душана Куриџе за пароха у Велингтону, црквени живот православних Срба је затно узнапредовао. Храм је донекле поправљен и оспособљен, па је у њему одржано прво богослужење, Света литургија, у недељу, 14. септембра 1969. године.
Осим раније оснивачке и потом ванредне скупштине, прва годишња скупштина ове црквене општине је одржана 28. септембра 1969. године. На њој је разрешено привремено поверенство или привремени управни одбор, и изабран је редовни на челу са председником Миливојем Петровићем “Принцом”.
Захваљујући вредном раду пароха и одбора, богослужења су се почела редовно одржавати а црквена општина је напредовала и материјално и духовно. На седници Савета епархије од 3. априла 1971. године, поднет је извештај у којем је наглашено: “У фебруару прошле, 1970. године, осветили су свој храм Светог Саве, први српски храм на Новом Зеланду. Оправили су један стан (у црквеној згради) те га издају, те су тиме створена средства и ослободили свога пароха плаћања кирије од стране црквене општине… Број финансијских чланова попео се са 27 на 53 члана.”[13]
Због здравствених разлога и преселења са породицом из Велингтона, јереј Душан Куриџа је 1. јануара 1972. године, црквеној општини и надлежном епископу Лаврентију поднео писмену оставку на положај пароха. Том приликом је навео да ће парохијске дужности обављати још три месеца, до 31. марта 1972. године.[14] Јереј Куриџа је потом постављен за привременог пароха у Бризбану. али је одлуком изасланика Светог синода, епископа Стефана, касније, 16. јануара 1973. године, поново постављен, овога пута као администратор упражњене парохије у Велингтону.[15]
Неколико година је црквена општина била без сталног свештеника. Након установљења Епархије аустралијско-новозеландске, епископ Николај је 27. марта 1974. поставио јереја Илију Драгосављевића за привременог пароха ове црквене општине, са задатком да опслужује све Србе на Новом Зеланду. Током следећих неколико година, доласком новог пароха потпуно су реновирана и опремљена укупно четири стана. У једном од њих је становао свештеник, а остала три су издавана под кирију. Дуг за куповину имања је редовно отплаћиван, а парохија је оживела као мала православна оаза, у коју су долазили Бугари, Руси, Украјинци и Македонци. Осим тога, током 1974. и 1975. године, нешто више од годину дана је и румунски свештеник Ђорђе Сперанца служио истовремено са о. Илијом, заједничку Литургију и за православне Румуне, све до изградње њиховог храма. Грчки митрополит Дионисије је такође, редовно долазио и служио на све веће празнике ове српске црквене заједнице.

Црква Св. Саве, Велингтон.

У пожару, који се догодио 5. априла 1976. године, око 10% црквене зграде је оштећено, а највише средњи део и кров. Осигурање је платило део поправке, а остатак је покривен добровољним прилозима парохијана.
Јереј Илија Драгосављевић је разрешен дужности пароха октобра 1979. године. О ретким богослужењима и повременим духовним потребама парохијана извесно време су се старали пензионисани свештеник Душан Куриџа из Окланда и румунски свештеник Ђорђе Сперанца из Велингтона, као и други православни свештеници. Након тога, бригу о овој парохији 4. септембра 1981. године, привремено преузима јеромонах Амвросије, који је, услед недостатка свештеника, опслуживао ову парохију следећих неколико година, у току којих су разне размирице и несугласице потресале ову парохију и црквену општину.
Свештеник Недељко Милановић преузима старање о овој парохији 18. септембра 1983. године. Како црквена општина није била довољно велика да би могла да обезбеди плату свештенику, о. Недељко се убрзо запослио у штампарији, а сваке недеље је редовно служио. Бавећи се парохијским дужностима, одлазио је у Окланд и друга места. Према парохијској евиденцији парохијана је у то време на Новом Зеланду било свега око 190 душа. Свештеник Милановић је остао до 16. децембра 1992. године.
Одласком о. Недељка црква је поново остала без сталног пароха. Других свештеника, који би могли бар привремено да опслужују, на Новом Зеланду није било, а људи нису хтели ни да чују за о. Амвросија. Симпатије према њему није имао ни владика Лука, првенствено због његовог дуготрајног одбијања да се прикључи братству манастира Св. Саве у Илајну. Почетком 1993. године, црквени одбор, на челу са председником Станком Трубарцем, обраћа се Епархији са молбом да им се постави свештеник. Фебруара 1994. године је постављен јереј Зоран Иванић. Одмах је реновиран свештенички стан и купљен аутомобил, који је о. Зоран касније откупио.
Комплетно имање са становима је било прилично запуштено и у лошем стању. Идеја о генералној обнови је постојала већ више година, али није било средстава. Крајем деведесетих година је сакупљено око $20,000 које је требало да послуже као депозит за зајам од банке. Међутим, избором црквеног одбора на челу са Светоликом – Луњом Лазаревићем, односи на релацији одбор – свештеник, почињу да се затежу. Председник Лазаревић се постављао као послодавац пароху, што је довело до интервенције Епископа и одржавања ванредне скупштине децембра 1996. којом је председавао секретар Епархије, протојереј Мирослав Поповић. Тада је разрешен управни одбор, који је због оставки половине чланова ионако изгубио кредибилитет, и постављено привремено поверенство, које су сачињавали: др Станко Јовићевић, Дражен Лукић, Јован Топалов, Миливоје Петровић – Принц и Синиша Комненовић. Ово привремено поверенство, са изузетком Јована Топалова, изабрано је на редовној годишњој скупштини, фебруара 1997. године, као редовни управни одбор, у саставу: др. Станко Јовићевић председник, о. Зоран Иванић секретар, Дражен Лукић благајник, Миливоје Петровић – Принц и Синиша Комненовић, чланови. Овај одбор је сачинио извештај о стању црквене имовине, направио листу приоритетних радова и вратио свештенику све што му је предходна управа укинула: плату од $196 недељно, осигурање, трошкове струје, гаса и телефона и регрес за годишњи одмор. Добијен је кредит од банке и током 1998. године су извршени обимни реконструкцијски радови на црквеној стамбеној згради. Преосталим новцем су купљене нове столице и столови за салу, урађено грејање сале, плаћен је дуг Епархији као и много других ситнијих ствари (шпорет, бојлер, неколико водоинсталатерских и електричарских преправки и т.д.) Ово су били највећи радови од куповине имања.
Парох Зоран Иванић је одржао последњу скупштину јуна 2000. На њој је изабран одбор који се формално није мењао све до јуна 2003. То је било време масовне селидбе Срба са Новог Зеланда, углавном за Аустралију, која је најавила оштрије услове за добијање визе и социјалне помоћи за Новозеланђане. (Треба напоменути да су у то време, многи Срби, досељени на Нови Зеланд, имали у плану да се касније пребаце у Аустралију.) Према црквеном адресару, велингтонску парохију је, у периоду од 2000-2005. године, напустило око 50 породица. Укупан број Срба који су се одселили из ове парохије од 1996 – 2005. износи негде око 80%, што је представљало велики губитак за ионако малу заједницу.[16]
Одласком већег броја Срба, број парохијана се драстично смањио, тако да је понекад недељним службама присуствовала само свештеникова породица и неколико парохијана. У таквој ситуацији није се могло много урадити. Почетком 2001. године парох је предложио да се на преосталом делу црквеног имања изграде станови, од чије ренте би се обезбедила средства за буџет црквене општине. Међутим, од овога се одустало јер би комплетна рента ишла на отплату дуга банци. Крајем 2001. године сакупљен је прилог за обнову пода у храму. Наиме, патос је био направљен од, данас веома скупог и ретког, новозеландског дрвета – матаи и потом префарбан. Када је скинута фарба и патос прелакиран, храм је буквално заблистао. Радови су завршени почетком 2002. године.

Црква Св. Саве, Велингтон.

Парох Зоран Иванић је о Савиндану, 27. јануара 2003. отишао на нову дужност у Перт, Западна Аустралија. Пред свој одлазак, он је формирао повереништво од 4 члана: Александар Брашић, Милан Маливук, Зоран Глишић и Синиша Комненовић. За привременог пароха – администратора, владика Никанор поставља о. Сашу Радоичића из Окланда.[17] Отац Саша је долазио сваке последње недеље у месецу, док је за хитне потребе владика дао благослов о. Амвросију из Велингтона.
Администратор парохије, јереј Саша Радоичић је одржао скупштину јуна 2003. године, на којој је изабран одбор на челу са Синишом Комненовићем.[18] Изгледало је да ће заједница упловити у мирније воде. Урађено је неколико већих поправки, на канализацији и у свештеничком стану, који је, с благословом владике Никанора, такође издан под кирију. За годину дана је смањена главница дуга за $24,000. Али, након скупштине од јула 2004. године, настао је период несигурности, неповерења и интрига, тако да је изасланик Епископа, протојереј Чедомир Видеканић из Мелбурна, морао да долази и интервенише у покушају смиривања ситуације.
Одмах по одласку о. Саше, 9. децембра 2004. године, синђел Лазар (Царан) преузима привремено духовну бригу о овој парохији, долазећи авионом једном месечно из Мелбурна. Следећа скупштина је одржана 7. маја 2005. године. Након оставке већине чланова дотадашњег црквеног одбора и бурног састанка који је претходио, скупштина није успела да изабере нови управни одбор у пуном саставу, већ само четири члана, па је ово питање остало нерешено до даљег.
 
Списак председника црквеног одбора:
 
1968. Владимир Раковић
1969. Бранко Грубјешић
1970. Бранко Грубјешић
1971. Миливоје Петровић – Принц
1972. Миша Миловановић
1973. Миша Миловановић
1974-1978. Бранко Грубјешић
1979. Радивоје Поповић
1980. Жико Гвозденовић
1981. Слободан Радовановић
1982. Миша Миловановић
1983. Миша Миловановић
1984. Бранко Грубјешић
1986. Бранко Грубјешић
1987. Милан Лазаревић
1988. Милан Лазаревић
1989. Бранко Грубјешић
1990 Бранко Грубјешић
1991. Бранко Грубјешић
1992. Бранко Грубјешић
1993. Станко Трубарац
1994. Станко Трубарац
1995. Светолик-Луња Лазаревић
1996-2002. Станко Јовићевић
2003. Синиша Комненовић
2004. Синиша Комненовић
2005. Предраг Бијелић
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Срби у Аустралији, историјат и развој… стр. 321.
  2. Архив Патријаршије, Кабинет Патријарха, Војин Халас патријарху Герману, 31. јул 1967.
  3. Летопис, књ. 2, стр. 22.
  4. Архив Црквене општине у Велинтону, Акт црквеног одбора, 23. децембар 1967.
  5. Архив Патријаршије, Кабинет Патријарха, Патријарх Герман Српској православној црквено-школској општини Светог Саве у Велингтону, 7. март 1968.
  6. Архив црквене општине у Велингтону, Апел за помоћ председника црквеног одбора Владимира раковића, 28. март 1968.
  7. Што се и догодило у виду ванредне скупштине 18. новембра 1968. године.
  8. Архив Црквене општине у Велингтону, Записник седнице црквеног одбора, 10. јул 1968.
  9. Архив Патријаршије, Кабинет Патријарха, Чланови привременог поверенства патријарху Герману, 5. јануар 1968.
  10. Архив Патријаршије, Кабинет Патријарха, Телеграм архијерејског намесника Петра Радоша патријарху Герману.
  11. Архив Патријаршије, Кабинет Патријарха, Патријарх Герман митрополиту Грчком Дионисију, Мелбурн.
  12. Летопис за 1969, књ. 3, стр. 47.
  13. Архив Епархије аустралијско-новозеландске, Записник, 3. април 1971.
  14. Архив црквене општине у Велингтону, Јереј Душан Куриџа, Окланд, Оставка на парохијску службу, 1. јануар 1972.
  15. Архив Епархије аустралијско-новозеландске, Епископ Лаврентије, Е. бр. 265, 12. мај 1973.
  16. Први је отишао благајник Милош Петровић у Мелбурн, затим др. Станко Јовићевић у Сиднеј, а дугогодишњи члан Миливоје Петровић Принц је преминуо. У одбору су остали: парох Зоран Иванић, Зоран Глишић и Синиша Комненовић. У истом периоду се није доселило више од петнаестак породица.
  17. Примопредаја је извршена 23. јануара 2003.
  18. Скупштина од јуна 2003. потврђује повереништво као одбор, с тим што је као благајник придодан Милан Лазаревић, Саша Ивановић, Љиљана Стојмировић и Милан Маливук као чланови, председник Синиша Комненовић, секретар Александар Брасић. Изабрано је и повереништво, и то: Станко Трубарац, Милан Маливук, Милан Лазаревић, Зоран Глишић и о. Саша Радоичић.

2 Comments

  1. Да ли се зна нешто више о животу Тома Марића , првог српског исељеника на тло Аустралије?

  2. Sapo0njic (Шапоњић

    Pomaжe Bog,
    Припремамо састанак браства Шапоњића па би Вам били врло захвални ако знате негог са тим презименом у
    Аустралији да нам помогнете да успоставимо контак.
    У књизи Лазе Костића “Срби и Јевреји” спомиње се неки В. Шапонјић из Аустралије.
    У напред најлепша хвала
    Владимир