ИСТОРИЈА СПЦ У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ и ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

 

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ
И ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

 

 
ПАРОХИЈА И ЦРКВЕНО-ШКОЛСКА ОПШТИНА
СВЕТИ ЈОВАН КРСТИТЕЉ, ДАПТО, НОВИ ЈУЖНИ ВЕЛС
20 Dale Street, Dapto, NSW 2530
 
Након избијања раскола 1963. године, дошло је до поделе међу Србима црквено-школске општине светог Јована Крститеља у Волонгонгу. Имајући у виду новонасталу ситуацију, архијерејски намесник, протојереј Петар Радош, је одмах формирао привремено поверенство црквено-школске општине, у које су ушли: Никола Мирић, Перко Гачевић, Петар Јовановић, Гојко Вујић, Лука Ковач, Љубомир Ђурић, Рајко Манојловић и Светислав Арјан.[1] Патријарх српски Герман, као надлежни Архијереј, децембра 1964. године је потврдио новоизабрано поверенство и доделио им благослов за даљи рад.[2]
Две стране су се договориле да реше спор без суда. О томе је, на седници Епархијског савета, одржаној 3. априла 1971. године, представник црквено-школске општине Перко Гачевић известио Савет: „Највећи успех ове општине, постигнут у овом периоду, јесте постизање споразума са другом страном да се не води започети спор око црквене имовине, већ да они исплате нашој црквеној општини половину вредности нашег дотичног имања, у процењеном износу 4000 долара. Овај износ је достављен нашем адвокату ових дана. Општина се спрема да купи један комплекс земље на периферији Волонгонга. Број чланова 25. Богослужења се одржавају десет пута годишње. Народ се окупља око цркве све више и више.“[3]

Црква Св. Јована Крститеља, Дапто

Неко време је ову црквену општину опслуживао протојереј Душан Поповић из Канбере. Потом је епископ Николај (Мрђа), 27. децембра 1974. године, поставио за пароха Мирослава Поповића. Залагањем председника ове црквене општине и новог пароха, априла 1976. године је купљено имање од 2,5 акра са кућом и једнособним станом, у предграђу Дапто. Од једнособног стана направљена је капела, која је освећена на Видовдан 1976. године. Половином јануара 1977. су започели радови на изградњи црквеног дома. Верни парохијани ове цркве су уложили доста труда око куповине и уређења црквеног земљишта, подизања привремене капеле и нове црквене сале, коју је отворио градоначелник Волонгонга Френк Аркел, а осветио Епископ аустралијско-новозеландски г. Николај 17. децембра 1977. Том приликом, у присуству више стотина Срба, Епископ је одликовао пароха црвеним појасом, а црквену општину и градоначелника епископском граматом.[4]
Након свештеника Мирослава Поповића, бригу о овој црквеној општини преузима нови парох Љупко Чубриловић. Он је рукоположен у чин свештеника 16. априла 1978. године у храму Св. кнеза Лазара у Сиднеју, а убрзо потом, 14. маја, додељена му је парохија у Дапту, Волонгонг. Његова прва брига је била подизање храма. Израда планова, оснивање фонда за изградњу цркве, избор грађевинског одбора и добијање потребних дозвола, узели су неколико година.[5] Најзад темељи за нови храм су ископани и у присуству градоначелника, свештенства и многих гостију, епископ Василије (Вадић) је осветио темеље у недељу, 18. јула 1982. године. Цркву је пројектовао арх. Миодраг Шундић из Сиднеја, а инж. Драган Тошић је поклонио бетон за темеље, израдио инжињерске планове, обезбедио скеле до завршетка радова на цркви и бесплатно надгледао радове.[6]
Прву Свету литургију, у још недовршеном храму, парох Љупко Чубриловић је служио 20. маја 1984. године, са суседним свештеником Милорадом Лончарем из Рути Хила (Rooty Hill). Лепоти богослужења допринео је црквени хор Свети Архиђакон Стефан из Рути Хила. Прва Света архијерејска лирургија је служена на дан славе Кола српских сестара Покров Пресвете Богородице, 14. октобра 1984.[7]
Звона за цркву су поклонили: Бошко Тешановић, Горан Предић и Душко Рашета. Она су електрифицирана и потом их је епископ Василије осветио 25. новембра 1984. Када су сви радови завршени, цркву су осветили 5. октобра 1986. године, Епископи: далматински Николај, сремски Василије и надлежни епископ Лонгин. У часни престо су постављене честице моштију св. Кнеза Лазара. Том приликом, месни парох отац Љупко Чубриловић је одликован чином протонамесника. Кум цркве је био Бошко Тешановић који је подарио 12,000 долара. Иконостас у дуборезу, поклон Кола српских сестара ове цркве, локалне је израде. Иконе су из иконописачке школе у манастиру Жичи, а полијелеји су набављени у Грчкој.
У току градње цркве уложен је велики труд и рад парохијана. Вредно је напоменути да су неки од њих цео годишњи одмор провели радећи на цркви, тако да су Саво Ћосић, који је водио радове, и Миле Регулић, приложили преко 700 радних сати. Поводом освећења цркве, захваљујући Јовици Матијевићу, издата је Споменица, у којој се, осим историје црквене општине, налази и списак новчаних приложника и парохијана који су добровољно радили.
Вредно је напоменути да је отац Љупко Чубриловић, уз помоћ Јовице Матијевића, покренуо издавање парохијског листа под називом Глас. Први број је издан поводом Божићних празника 1981. године. Излазио је четири пута годишње, све до 1996. године.
Након освећења цркве, црвени одбор је донео одлуку да парох престане са радом у фабрици, након проведених 8 година, и да му црквена општина обезбеди пуну плату.
У периоду 1987-90. године, саграђена је нова улазна капија, порушена стара кантина и саграђена нова кухиња, магацин и школска учионица. Део црквене порте је преуређен за излете. На њему је бетонирано 20 плоча, на којима су израђени столови са клупама.
Током 1991. године, урађени су планови за проширење црквене сале (36м х 7м) додатком још једне мање сале, једне учионице, и свлачионице за фолклорне групе. Одмах се започело са градњом и радови су завршени почетком 1994. Освећење нових просторија обавили су 7. августа 1994. године надлежни епископ Лука и Епископ далматински Лонгин. Крајем 1995. год започело се са реновирањем парохијске куће. Срушена је првобитна капела, која је била у саставу куће, и саграђена резиденција за Епископа, као и канцеларија за Српско добротворно удружење.
За све ове пројекте, у протеклих 10 година, посебна захвалност припада Милану Бундалу и Мили Миловановићу који су изобилно помогли својим радом, материјалом и новчаним прилозима. На дан прославе годишњице освећења цркве 1. октобра 1995. године, епископ Лука је протонамесника оца Љупка Чубриловића произвео у чин протојереја.
Крајем 1997. године, купљено је земљиште величине 4200м2, које се налази до црквене сале. У току следеће две године се радило на његовом сређивању: насуто је преко 500 камиона земље да би се оно довело на ниво осталог дела црквене порте. Потом је на њему саграђено фудбалско игралиште, игралиште за одбојку и дечији парк, који је 2. фебруара 2004. године свечано осветио епископ Милутин.
Крајем 2001. године, започело се са унутрашњим реновирањем црквене сале. Сви унутрашњи зидови су омалтерисани, срушене су старе свлачионице и проширена бина. Постављен је нови плафон, ново осветљење и озвучење сале.[8]
На дан прославе храмовне славе Рођења Светог Јована Крститеља, 7. јула 2004. године, епископ Милутин је проту Љупка Чубриловића одликовао напрсним крстом.
Отац Љупко, председник и група млађих парохијана, већином рођених овде, раде на припреми потребних докумената да се од локалних власти добије суседно земљиште од 4,450м2 за градњу Српског старачког дома. Од те групе младих људи, својом активношћу се нарочито истиче Алекса Пуповац. Надамо се у Божију помоћ да ће се и ова замисао ускоро остварити.
Током последњих 30 година од куповине црквеног имања у Дапту, ову црквену општину су посетиле многе познате личности из црквеног, политичког и јавног живота које живе ван Аустралије. Митрополити Амфилохије и Николај, Епископи Лаврентије, Стефан, Атанасије, Христифор, Василије, Игњатије, Лонгин, Иринеј, Георгије, Јован, и други. Затим, војвода Момчило Ђујић, Принц Томислав, Принцеза Јелисавета, Вук Драшковић, Војислав Шешељ, Саво Штрбац, капетан Драган, Матија Бећковић, Антоније Ћурић и многи други. Ипак, најдражи гост, чија посета ће остати у доживотном сећању многих парохијана, био је Његова Светост Патријарх српски Павле, који је посетио овај храм и црквену општину 10. новембра 2004. године.
 
ПРЕДСЕДНИЦИ: Драгољуб Стефановић 1960, Милан Делић 1961, Гојко Вујић 1962, Перко Гачевић 1963. Након избијања раскола били су следећи председници: Никола Мирић 1964-69, Љубомир Злојутро 1969-74, Јовановић Димитрије 1974-76, Рајко Манојловић 1976-79, Рајко Ђукић 1979-81, Велибор Давидовић 1981-83, Рајко Манојловић 1983-87, Стеван Хрњак 1987- 96, Милан Бундало 1996-2001, Жељко Милашиновић 2001-2002, Милан Бундало 2002-2006, Лука Говедарица 2006-
 
КОЛО СРПСКИХ СЕСТАРА ПОКРОВ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ
 
Коло српских сестара постоји од оснивања Црквене општине, али није било активно. На предлог пароха Љупка, Коло српских сестара је реорганизовано 1979. године. На првој редовној годишњој скупштини за председницу је изабрана Јела Радмановић. Од тада, оно својим радом и залагањем веома доприноси црквеном животу. Брину се о чистоћи црквених просторија и земљишта и око припремања и организовања разних свечаности. Највећи поклон цркви, Кола сестара је било финансирање израде иконостаса у износу од $22,000. Остале председнице су биле: Анђа Грубнић 1980-81, Милева Јелић 1981-82, Гина Милашиновић 1982-83, Љиљана Рашета 1983-1988, Савка Чикић 1988-1995, МиљаЋосић 1995-97, Цвета Давидовић 1997-99 и МиљаЋосић 1999-2006.
 
ФОЛКЛОРНА ГРУПА РАВНА ГОРА
 
Идеја за оснивање фолклорне групе се појавила почетком 1974. године. Захваљујући поједним родитељима, а нарочито Љубомиру Злојутру, група је започела са пробама. Њихов први наступ је био 7. јануара 1975. године, на Божићној забави у сали Грчке православне цркве у Волонгонгу. Од куповине црквеног земљишта у Дапту 1976. године, до данас, пробе се одржавају у црквеним просторијама.
Од свог оснивања, фолклорна група ради са успехом и окупља велики број деце. Наступа на свим већим прославама које организује црквена општина. У току протеклих година гостовали су у свим већим градовима Аустралије и представљали црквену општину. Поводом прославе тридесете годишњице, 4 септембра 2005. године, издата је књига Споменица фолклора, као и ДВД са кратким исечцима из наступа групе у току протеклих 30 година.
Већина родитеља су активни, што доприноси успешном раду групе. Сваке године бира се нова управа која се брине о њеном раду и потребама. За протеклих 30 година председници (вође) фолклорне групе су били: пок. Љубомир Злојутро, Љиљана Рашета, Ненад Ћосић, Јово Зарач, Остоја Вујић, Мирко Ђукић, Свето Ђукић, Стоислав Ивковић, Драган Бранковић, Раде Ђукић, Биљана Влачић и Марија Милашиновић.
Кореографи су били : Драган Коматовић, Миодраг Милетић, Будимир Мирић, Љиљана Рашета, Раде Радан, Славко Вацић, Будимир Стјепановић, Гари Доусон, Бранко Штрбац, Јованка Рашета, Милош Јурковић, Ђорђе Николић, Томо Сирковић, пок. Мирослав Вељовић, Младен Јаковљевић, др. Милан Божина, Жељко Милашиновић, Кристина Крајишник и Рајко Добре.
Ношње су шиле: Анђа Грубнић, Смиља Ћосић, Даница Боговац и Милка Ковач.
 
НЕДЕЉНА ШКОЛА
 
Недељну школу Св. Јован Крститељ основао је 1976. године, парох Мирослав Поповић. Она је одржавана недељом после Свете литургије. Због незаинтересованости родитеља и малог броја ђака школа се брзо угасила. Након доласка оца Љупка школа је поново почела са радом 1978. године, али не недељом, него петком увече, у исто време када и пробе фолклора. Донета је одлука да сва деца, која играју у фолклору, обавезно морају похађати и школу српског језика. Од тада па до данас школа ради са успехом. У просеку има око 70 полазника годишње и подељени су у четири разреда. У почетку су родитељи помагали свештенику у раду са децом, а нарочито Вукица Кољанин и Јудита Митровић. Тек од 1991. године, у школи су запослени квалификовани учитељи, а део новчаних средстава за школу обезбеђује се од државне помоћи, што је случај до данас. Све до 1996. године, наша школа је радила под окриљем Српског православног удружења Свети Сава, из Сиднеја. Од тада до данас, она је под окриљем Српског добротворног удружења Свети Јован Крститељ из Дапта. У току године, о већим празницима, ђаци школе неколико пута наступају и изводе програм. Школска слава је Свети Сава, а сваке године неко од деце буде домаћин. Од 1992. године до данас, осим о. Љупка, учитељи су били: Милица Зимоњић, Радмила Шукара, Анкица Бабић, Биљана Влачић и Сенка Бороја.
 
АУСТРАЛИЈСКО СРПСКО ДОБРОТВОРНО УДРУЖЕЊЕ
СВЕТИ ЈОВАН КРСТИТЕЉ, ДАПТО
 
Након избијања рата у бившој Југославији, група Срба из Волонгонга је дошла на идеју да оснује једну организацију која ће представљати Српску заједницу у нашем региону Илаваре. Заслугом госпође Заге Тркуље, Душана Зубића и Дејана Ђорђевића, 13. марта 1992. године, основано је Српско добротворно удружење. За првог председника изабран је Душан Зубић.
Под окриљем Удружења, током 1993. године, основан је Српски радио час, на станици 2ВОЏ ФМ, који емитује програм на српском језику сваке среде од 18 до 20 часова. Исте године, Удружење је успело да од државе добије помоћ за пензионерску групу. Запослен је Александар Марковић да један дан у недељи ради са пензионерском групом.
Удружење је било веома активно на сузбијању лажне пропаганде против српског народа у току рата у Отаџбини. Нарочито је било активно у прихватању и смештају новодошлих српских породица које су прогнане из Босне и Хрватске. На десетине породица је прихваћено током 1995/96 године. Пред њихов долазак Удружење им је обезбедило стан, намештај, храну и све што им је било потребно, да се што лакше уклопе у нову средину. Посао је био огроман, а сав рад је био на добровољној бази. У томе су нарочито били активни парохијани црквене општине Дапто, а међу њима прота Љупко и протиница Дрина Чубриловић.
Почетком 1996. године, Удружење је успело да још једном добије помоћ од државних власти за двојезичног саветника, који ће радити са новодошлим Србима. Ова помоћ је добијена на шест година, за радно време по тридесет сати недељно. У том времену су били запослени: Љиљана Радојчић, Нада Буразор и Снежана Недић. Оне су, током шест година рада, помогле на стотине српских породица да се што лакше и безболније прилагоде свакодневном животу у новој средини. У таласу досељавања био је и велики број деце која су прекинула школовање у Отаџбини. Доласком у нову средину, без знања енглеског језика, помоћ им је била преко потребна.
Захваљујући успешном раду Удружења, државне власти су наставиле да пружају новчану помоћ и следеће три године, за радника који ће радити са српском омладином. Тако је запослен Драган Бранковић, који је, радећи седам сати недељно, био од велике користи српској деци на подручју Волонгонга и околине.
Тренутно, Удружење има стално радно место за једног радника за рад са пензионерима. Група се састаје сваког четвртка код цркве у Дапту и са њима, од 2000. године до данас, ради протиница Дрина Чубриловић. Пре ње, овим послом су се бавили Љиљана Радојчић и Александар Марковић.
У раду Српског добротворног удружења, током 1997. године, долази до значајних промена. До тада, Удружење је било у неизвесној и компликованој ситуацији, јер је радило као независна огранизација. Био је доведен у питање и сам његов опстанак. Међутим, на редовној годишњој скупштини Удружења, за председника је, 1997. године, изабран отац Љупко Чубриловић, који ту дужност обавља и данас. Исте године, донета је одлука да Удружење постане једна од помоћних организација црквене општине Св. Јован Крститељ у Даптоу, али, да настави да пружа услуге целој српској заједници на подручју Волонгонга и околине. На црквеном имању је потом, саграђена нова канцеларија за Удружење. Захваљујући члановима управе, оно до данас ради успешно на корист српске заједнице. Српско Удружење је непрофитабилна организација, која за свој рад прима средства из социјалног фонда Владе Новог Јужног Велса.
 
СРПСКИ РАДИО ПРОГРАМ
 
Захваљујући госпођи Заги Тркуљи, Српски радио програм је основан 1993. године, под окриљем Српског добротворног удружења. Емитује се на станици 2ВОЏ ФМ 106.9 сваке среде од 18 до 20 часова. Први уредник био је Александар Марковић, а затим Дејан Ђорђевић, Душан Гуша, Лазо Ристић, Вики Драча и од 1999. године, Виолета Павловић. Осим уредника, током овог периода је било више сарадника који су својим радом допринели квалитету програма. Радио час је популаран и радо слушан у српској заједници. Програм је разноврстан и састоји се од вести, огласа, музике, честитки и жеља слушалаца, прилога из разних области, религије, националне историје, здравства и актуалних збивања.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Архив Птријаршије, Кабинет Патријарха, Архијерејски намесник Петар Радош паријарху Герману.
  2. Архив ЦШО Св. Јован Крститељ, Дапто, Акт патр. Германа, П. Бр. 39, Д/1964.
  3. Архив Епархије аустралијско новеозеландске, Записник седнице Епархијског савета, 3. април 1971.
  4. Гласник СПЦ у Аустралији, год. II, бр. 2, април 1978, стр. 39.
  5. У грађевински одбор су изабрани председник Велибор Давидовић и чланови: парох Љупко Чубриловић, Рајко Ђукић, Саво Ћосић, Никола Докић, Жарко Ромић и Душко Новаковић.
  6. Споменица, Српска православна црквеношколска општина Св. Јован Крститељ, Дапто, Волонгонг 1986, стр. 16 и 20.
  7. Служили су: епископи Василије и Лаврентије, уз саслужење проте Милоја Николића из Лондона, Мирослава Поповића из Канбере, Илије Драгосављевића из Варивуда и месног пароха Љупка, којег је епископ Василије тога дана одликовао правом ношења црвеног појаса.
  8. Рад је поклонила компанија Прилеп Рендеринг, власника Борислава Соколоског. Својим добровољним радом посебно се истако и Раде Ђукић.

Један коментар

  1. Sapo0njic (Шапоњић

    Pomaжe Bog,
    Припремамо састанак браства Шапоњића па би Вам били врло захвални ако знате негог са тим презименом у
    Аустралији да нам помогнете да успоставимо контак.
    У књизи Лазе Костића „Срби и Јевреји“ спомиње се неки В. Шапонјић из Аустралије.
    У напред најлепша хвала
    Владимир

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *