ИСТОРИЈА СПЦ У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ и ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ
И ЈУЖНОЈ АФРИЦИ
 

 
ПРЕДГОВОР
 
Пишући о догађајима из Првог српског устанка, Вук Караџић се јадао: “Свако вели: “Пиши право и кажи истину”; али готово сваки мисли да је само онако право и истинито као што он зна и хоће. Ја сам се с поглаварима српским разговарао о којекаквим догађајима, где сам и ја с њима заједно био, па не знаду управо да ми кажу како је било.”[1]
Описивати историју наше дијаспоре показало се као веома деликатан посао, из више разлога: разне деобе у нашем народу, које су након Другог светског рата достигле разарајући ниво по српску православну заједницу у дијаспори, a посебно по идентитет њених потомака, одразиле су се и на писане изворе о Србима у расејању. У мноштву писаних материјала и докумената, расутих по свим континентима, тешко је наћи такве који нису субјективни, који нису настали као последица напада или одбране од стварних или замишљених непријатеља, превасходно из свог сопственог народа, сличног менталитета, истог порекла, али различитих политичких и националних убеђења. Изгледа да су се Срби у току последњег века борили сами са собом и са својим поделама више него са својим спољним непријатељима.
Многе националне организације и црквене општине настајале су управо као резултат те унутрашње борбе Срба самих са собом, са својим “издајницима” и “непријатељским сарадницима и слугама”. У овој борби, која се водила из политичких, националних или интернационалних интереса или заблуда, није било ни победника ни побеђених. Чињеница је да су сами Срби у том процесу били највећи губитници. Последице су биле и остале далекосежне. Док су се широм света у српској дијаспори многи родитељи грчевито борили да очувају свој српски идентитет или своје политичко убеђење, њиховој деци се, у већини случајева, таква борба показала одбојном. To je један од значајнијих разлога за губљење српског православног идентитета код знатног дела наше омладине у дијаспори. Међутим, на известан начин, у данашње време тај и такав процес управо захвата и наш народ у Србији, где се сваки национализам сматра застарелом и негативном појавом, одбојном за млађе генерације. Животни стандард, запослење, друштвена сигурност и политичка стабилност, за многе млађе су тренутно важнији и од националних интереса, за које интересовање у земљи опада. Уз све то, под утицајем “европских интеграција” и глобализације, осећај и потреба за кохезијом заједнице у сваком облику: породице, села, града, општине, региона, па и саме државе… код Срба у земљи већ деценијама слаби све више.
Почетком новог миленијума долази и до постепеног слабљења српских подела, али не због тога што су Срби постали мудрији или толерантнији према својим политичким неистомишљеницима. У огромној већини, трка за новцем и временом постала је приоритет просечног човека, кога национализам или било какав идеализам више не мотивишу као некада, што је нарочито случај код млађих генерација. У прошлости, на идеолошком плану међу Србима је било много страсти, а мало трезвености. На жалост, ни окренутост материјалним стварима, новцу и стандарду живота, није донела више трезвености у односу на непролазни циљ и назначење нашег живота.
Мноштво писаног материјала: штампа, летци, брошуре, књиге и разни списи, које је емиграција, од краја Другог светског рата па до пред крај века, оставила за собом, има полемички тон и политичку поруку. Стотине тона папира су написане и штампане са циљем да представљају “доказни материјал” о томе како су аутор и његови истомишљеници били у праву. Читалац се тешко сналази у снажном емотивном набоју разних личних, црквених или партијских политичких ставова и предрасуда, делимично и зато што је компликовано стање у дијаспори било на посебан начин везано и условљено приликама и догађајима у земљи из које су досељеници долазили и коју су веома волели.
Захваћени вихором рата Срби, који су омасовили дијаспору половином двадесетог века, као и каснији таласи исељеника из Југославије, нису били спремни за живот у изгнанству, емиграцији или дијаспори. Нове политичке поделе у свету, тешко стање у земљи под комунистичком диктатуром и мукотрпно прилагођавање у исељеништву, верска и политичка недораслост нашег народа, уз јако осећање љубави према родном крају и наклоност ка идеализовању, чинили су живот тешким за већину Срба у Аустралији, Новом Зеланду и Јужној Африци.
Циљ овог дела је да пружи општу слику наше дијаспоре на овим просторима, као и основне податке о појединим црквеним општинама и парохијама, који се налазе у другом, шематском делу књиге. Томе смо нарочито тежили у поглављима о досељавању, проналажењу смисла, организовању, оснивању парохија и епархија, о пастирском и мисионарском раду, школама веронауке и српског језика.
Трудили смо се да будемо објективни, да не сакријемо ни лоше ни добре стране, без намере да судимо. Верујемо да су, према својим могућностима и знању, многи настојали да у свом окружењу и датој ситуацији учине најбоље што су знали и умели. Ако нешто од тога није било добро, не замерамо им, већ се трудимо да не поновимо исте грешке; а ако је било добро, да се на њих угледамо. Циљ нам није био да доказујемо ко je y праву, већ да се и на овај начин захвалимо свима који су се трудили и учествовали у оснивању и организовању Српске цркве у Аустралији, Новом Зеланду и Јужној Африци.
На основу онога што је овде изнето, може се створити слика о настанку и животу српске дијаспоре на овим просторима. Није било лако сакупити толики број података, па је могуће да се негде поткраде и нека грешка. Ако се тако шта нађе, аутори he бити захвални на свакој исправци. Јер, историјска грађа сваким даном све више нестаје. Ретко која парохија тренутно има пристојну и употребљиву архиву. Много материјала је остало по приватним кућама бивших председника, секретара или чланова разних организација и црквених општина, а прилично тога је, на жалост, неповратно нестало одласком старијих досељеника са овога света. Стога, и поред најбоље воље, нисмо могли подједнако да обрадимо све црквене општине јер, из разних разлога, нисмо успели да дођемо до потребних и поузданих извора, иако смо се обраћали свим парохијама и свештеницима за помоћ. Тако he o неким парохијама и црквеним општинама бити више података, a o некима мање. Такође, известан број значајних података за локалне заједнице и парохије није овде изнет. Недостаје и одређени број биографија појединих, посебно старијих, свештеника и монаха, до којих нисмо могли да дођемо. Међутим, овим радом желимо да подстакнемо и укажемо на корист и потребу да свака парохија изда своју засебну опширнију споменицу, као што су поједине то већ учиниле. Тиме би се подаци о нашој заједничкој историји употпунили.
На крају, треба напоменути да су извесни, веома важни облици, исељеничког, емигрантског, или просто – живота у дијаспори, остали овде недоречени или необрађени. Нису обрађени ни сви политички и друштвени чиниоци који су утицали на српску заједницу и живот наших исељеника на овим просторима. Свакако да би то захтевало другачије и посебне студије, тако да преостаје још доста материјала и тема за обраду. Ипак, надамо се да смо допринели да се донекле допуни слика о Српској цркви и заједници у Аустралији, Новом Зеланду и Јужној Африци. Надамо се да he ово дело, како историчарима тако и будућим генерацијама, бити од користи.
Овом приликом желимо да изразимо топлу благодарност др. Амфилохију (Радовићу), митрополиту црногорско-приморском и егзарху светог Трона Пећког, као и академику Драгану Недељковићу, који су прочитали рад у рукопису оценивши га веома позитивно са препоруком да га обавезно треба штампати.
Благодаримо госпођи Мири Петковић и госпођи Татијани Милетић на њиховом труду приликом лекторисања текста.
Посебну захвалност дугујемо протојереју-ставрофору господину др. Предрагу Пузовићу, професору Богословског факултета Универзитета у Београду, на извршеној рецензији књиге.
Такође, благодаримо старијим досељеницима: Душану Микулићу, Веселину Савићу, Данилу Чукићу, браћи Миру и Душану Поповићу, Недељку Балаћу, Предрагу Ранчићу и другим учесницима и сведоцима многих догађаја који су овде описани. Прочитавши ову књигу у рукопису, у целини или у појединим деловима, својим примедбама и сугестијама они су допринели да се изнето што верније опише.
На дан светих равноапостола Кирила и Методија просветитеља Словена 2007.
Либертивил,САД Станимир Спасовић
Сиднеј, Аустралија Србољуб Милетић
 

1. Живорад Јанковић, Устаничке теме, Гласник СПЦ бр. 10, Београд, октобар 2004, стр. 270.