ИСТОРИЈА СПЦ У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ и ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

 

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ
И ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

 

 

Протојереј-ставрофор ДУШАН РАКИЋ
 
Рођен је 5. децембра 1947. године, у селу Горња Мутница код Параћина, од родитеља земљорадника Чедомира и Анђелије Ракић. Деда по оцу му је био познати игуман манастира Преображење у Овчарско-кабларској клисури, Евстатије (Ракић). Основну школу је завршио у родној Мутници, а малу матуру у суседној, Доњој Мутници. Богословију Светога Саве у Београду уписао је 1962. године, а даље школовање наставио је у Сремским Карловцима.
Рукоположен, 16. августа 1970. године, од епископа жичког Василија (Костића) у чин ђакона у манастиру Жичи, а на Преображење, 19. августа, у чин свештеника, у манастиру Св. Преображења у Овчар Бањи, где му је деда био игуман. Ту остаје на пракси месец дана.
Након тога, бива постављен за пароха Дубравичког, 1. јула 1971. године а, 1972. године по својој молби је премештен на парохију Крежбинску код Параћина, на којој остаје краће време.
Поново је, по својој молби, премештен за пароха у родно село, Горњу Мутницу. Овде са својим вршњацима и сељацима подиже нову, уместо дотрајале звонаре, гради и обнавља помоћне црквене зграде. Обнавља прославу Светог Саве и друге црквене свечаности. Због активности на црквеном плану, војне власти три године за редом, позивају на војну вежбу, и то баш на Духове, храмовну славу парохијске цркве у Мутници. На једној од последњих вежби бива насилно обријан. Тада је јавно рекао да га на војним вежбама више неће видети. Тако са породицом одлази за Аустралију.
Дужност на парохији Св. Саве у Канбери је примио 25. септембра 1976. године. У то време, последице поделе у Српској цркви изазване расколом још увек су биле изражене. Уз то, парохија и црквена општина су биле прилично сиромашне тако да нису могле издржавати свештеника са породицом, због чега је отац Душан са супругом радио у болници.
Парохија није поседовала парохијски храм. Богослужења су одржавана у Грчкој цркви недељом и то од 12 сати, а понекада и од 1 или 2 сата по подне, зависно од тога када је црква била слободна. Отац Душан је у своме стану организовао недељну школу за српску децу, коју је сам довозио и враћао кући. Са малим бројем парохијана је успео да за три године сагради црквену салу, која је освећена 19. априла 1980. године. Том приликом је одликован од стране надлежног епископа Василија правом ношења црвеног појаса.
По потреби службе, 1. августа 1980. године, био је премештен у Мелбурн, на парохију Св. архиђакона Стефана у Спрингвејлу. У овој црквеној општини и парохији десио се пожар у коме је изгорела црква и сала. Парохијани су се због ранијих проблема и међусобне посвађаности разишли. Отац Душан успева да сакупи растурено стадо и ускоро црквене просторије на Полис Роду постају премале, те се купује имање од 6 акара у Кизбороу. На њему одмах почиње изградња огромне сале. Након три године почело се са богослужењем у новој капели која је била у саставу сале.
Носталгија за отаџбином побеђује и отац Душан се са породицом, враћа својој Горњој Мутници, 16. априла 1984. године.
Пошто су све парохије у Епархији браничевској биле попуњене, владика Хризостом успоставља трећу ћупријску парохију у Ћуприји, на коју поставља за пароха оца Душана 1. октобра 1984. године. На ћупријској парохоји остао је пуних пет година доприносећи са осталим свештеницима да се иконопише црква.
Крајем јануара 1989. године отац Душан поново се враћа у Мелбурн и тадашњи Епископ аустралијски Лонгин га поставља за пароха малом броју верних при парохији Св. Георгија у Сент Албансу. Практично из почетка, свештеник Ракић тада почиње организовање црквеног и парохијског живота. У овој парохији је успео да купи земљиште од 36 акара (око 15 хектара) у насељу Рокбенк, Мелбурн. Имање је освећено 17. фебруара 1991. године
Уствари, отац Душан је основао нову парохију и црквено-школску општину која је, благословом епископа Лонгина, званично успостављена 4. октобра 1990. године, и посвећена Преподобној мајци Параскеви – св. Петки. Имајући у виду доста тешко материјално стање парохије, отац Душан је одржао реч да неће примати плату од цркве, све док се имање не исплати. Његовим залагањем, трудом и прилозима верних Срба, направљена је капела у којој се и данас богослужи. Поред капеле, подигнута је и црквена сала за око 500 људи, направљена је парохијска кућа. Током 2005. године, општини су предати планови за изградњу цркве, као круне свега до сада урађеног.
За пожртвовани рад оца Душана, епископ Лука га је одликовао правом ношења напрсног крста, 15. јуна 1995.

Један коментар

  1. Sapo0njic (Шапоњић

    Pomaжe Bog,
    Припремамо састанак браства Шапоњића па би Вам били врло захвални ако знате негог са тим презименом у
    Аустралији да нам помогнете да успоставимо контак.
    У књизи Лазе Костића „Срби и Јевреји“ спомиње се неки В. Шапонјић из Аустралије.
    У напред најлепша хвала
    Владимир

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.