ИСТОРИЈА СПЦ У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ и ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

 

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ
И ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

 

 
НАСТАНАК РАСКОЛА
НА СЕВЕРНОАМЕРИЧКОМ КОНТИНЕНТУ
 
Раскол је настао 1963. године у делу Српске цркве на Северноамеричком континенту и проширио се на друге континенте: Европу, Аустралију, Јужну Америку, Африку, свуда где су у дијаспори постојале српске заједнице. Узроци настанка и канонска анализа раскола, детаљно су обрађени у књизи Историја Српске Православне Цркве у Америци и Канади од 1941-1991. године, у издању Источника, Епархије канадске, 1997. године, те се на томе у овој књизи нећемо задржавати нити речено понављати.
Током Другог светског рата и потом, доласком на власт комунистичког режима у Југославији, директни контакти Патријаршије у Београду са Епархијом америчко-канадском, као и остатком Српске цркве у дијаспори, били су прекинути. Епископ америчко-канадски Дионисије (Миливојевић) био је од самог почетка ватрени противник комунистичког режима у Југославији.
Током 1946. године, у Америку из заробљеништва стижу епископи Николај жички и Иринеј далматински. Обзиром да су оба епископа била од великог угледа, њихов сусрет и однос са епископом америчко-канадским Дионисијем, који се прибојавао за своје прерогативе и првенство, био је тежак. Као резултат тога, епископ Иринеј напушта Америку и проводи остатак свога живота у Енглеској, док се епископ Николај повукао у један од манастира Руске заграничне цркве. Иако су многи од епископа, свештенства и верних делили са епископом Дионисијем антикомунистичко расположење, његов поступак према двојици угледних епископа Српске цркве изазивао је одбојност. С друге стране, повраћај мисионарских подручја под управу Српског патријарха у Београду 1952. године, иритирао је епископа Дионисија. До тог времена, навике на одређену самосталност у раду већ су ухватиле корена.
У својој преписци са Светим архијерејским синодом и Патријархом српским, током педесетих и почетком шездесетих година, епископ Дионисије је испољавао тежњу за проширењем своје власти изван Епархије на Северноамеричком континенту, односно на просторе мисијских подручја, која су, као што је речено, по Уставу Српске цркве припадала Патријарху српском. Ти простори су обухватали Аустралију, Африку, Европу и Јужну Америку. Рачунајући на те просторе, епископ Дионисије је предлагао да се Епархија америчко-канадска уздигне на степен митрополије са њим, као митрополитом на челу, и да му се као помоћ доделе два до три викарна епископа који би били под његовом директном влашћу. Сви ови захтеви канонски су били неутемељени и противни организационом и уставно-административном поретку у Српској цркви.
Епископ Николај Велимировић, који је од завршетка Другог светског рата до своје смрти 1956. године живео у Америци, предлагао је оснивање нових епархија са епархијским архијерејима на челу,[1] што је било канонски и са практичног становишта корисно и изводљиво. То је такође, могло имати много већег значаја за мисију Цркве, него тежња за викарима као помоћним епископима, који не постоје у канонској традицији Православне цркве.
На црквено-народном сабору 1960. године, епископ Дионисије је одредио нарочиту комисију која је имала задатак да припреми ревизију епархијског Устава. Ревизија је требала да укључи у Устав уздизање Епархије америчко-канадске на степен митрополије, као и избор викарних епископа који би били стављени у службу њеном митрополиту. Иако је његов предлог неколико пута са образложењем одбијен, епископ Дионисије је, нешто касније, ове своје тежње укомпоновао у сукоб са Патријаршијом у коме је истрајао до краја, без обзира на последице.
Свети архијерејски сабор није био наклоњен измени Устава у делу Српске цркве у Америци. Пошто није био вољан да иде на заседање Светог архијерејског сабора у Београд и да такав свој захтев образложи пред члановима Светог архијерејског сабора, епископ Дионисије је намеравао да у Београд пошаље делегацију која је требала да тај посао обави у његово име. Међутим, Свети архијерејски сабор није био вољан да о таквим предметима разговара са делегацијом Епархијског савета без надлежног архијереја, те је позвао епископа Дионисија да изволи доћи на Сабор, уверавајући га „да нема никакве препреке ни са које стране“. Епископ Дионисије није отишао на Сабор.
На молбу Епархијског савета Епархије америчко-канадске Свети архијерејски синод Српске православне цркве је потом одредио саборску делегацију која је посетила Епархију америчко-канадску. Делегацију су сачињавали митрополит загребачки Дамаскин, епископ бачки Никанор и пртођакон Бранко Петровић, секретар управног одбора Архиепископије београдско-карловачке. Делегација је боравила у Америци од 14. септембра до 26. новембра 1962. године, водећи разговоре са епископом Дионисијем и епархијским саветом о многим питањима која су оптерећивала односе између Светог архијерејског синода и епископа Дионисија. Том приликом делегација је посетила већи број парохија и црквених општина. Током њеног боравка почели су да се показују знаци будућег конфликта: „намесници Средње-западног архијерејског намесништва су тада најавили своју одлуку да остају у канонском јединству са Српском православном црквом, одбацујући провокативне и неосноване оптужбе које су се у емигрантској штампи чиниле на рачун делегације.“[2]
По повратку у Београд делегација је Светом архијерејском синоду поднела извештај о својим разговорима са епископом Дионисијем и запажањима које је стекла боравећи у Америци. Њен опширни извештај је у суштини био повољан и објективан. Али, боравак ове делагације је такође покренуо питање многих притужби на самог епископа Дионисија, како у погледу његовог рада, тако и у погледу личног живота. Изгледа да је и сама делегација, која није била никаква истражна комисија, током свога боравка у Америци, свесно или не, прекорачила своја овлашћења и на известан начин допринела да број оптужби достигне забрињавајући ниво.
У периоду након тога измењено је више писама и порука између епископа Дионисија, патријарха Германа и других, али се клупко догађаја, одлука и поступака почело одвијати брзо, без довољно дијалога, консултација и пастирског, црквеног и канонског обзира, што је изазвало читави низ реакција у земљи и дијаспори.
На основу извештаја саборске делегације, а у вези са оптужбама против епископа Дионисија које су из Америке стизале Светом архијерејском синоду у Београд, Свети архијерејски сабор од 10. маја 1963. године „оснива од досадашње територије Америчко канадске три епархије“.[3] Одмах затим предмет оптужби противу епископа Дионисија доставља Синоду с препоруком да покрене судски поступак. Затим, Сабор прекида рад и Синод истога дана налаже покретање поступка противу епископа Дионисија, изриче му забрану свештенодејства и разрешава га управе над Епархијом док се његова кривица коначно не извиди и не пресуди. Следећег дана (11. маја 1963.) Сабор разматра предлог да се изаберу викарни епископи и њима попуне новокреиране Средње-западна и Западно америчка епархија, што тада није прихваћено. На седници Синода 17. маја 1963. постављени су администратори: архимандрит Фирмилијан за Средњезападноамеричку, архимандрит Григорије за Западноамеричку и Стефан (Ластавица) за Источноамеричку и канадску.
У даљем поступку, Свети архијерејски синод шаље у Америку специјалну комисију са задатком да по поднетим тужбама испита епископа Дионисија. Иследну комисију су сачињавали: епископ браничевски Хризостом, епископ банатски Висарион и протођакон Божидар Трифковић, секретар Црквеног суда Архиепископије београдско-карловачке. Синодска комисија стиже у САД 30. јуна и пише из Питсбурга епископу Дионисију да ће доћи да га по покренутом поступку испита и саслуша. Тако се чланови комисије састају 5. јула 1963. године са епископом Дионисијем, који им у писменој форми предаје одговор на њихово писмо.
У међувремену, не признавајући одлуке Светог архијерејског сабора и Синода, епископ Дионисије издаје јавно расписе и обавештења против Светог архијерејског сабора, Синода и Патријарха, нападајући их отворено да све што раде, раде против интереса Српске цркве како би удовољили југословенском комунистичком режиму.
Све до тог тренутка, односи и сукоб између архијереја Епархије америчко-канадске и Патријаршије у Београду, били су већ довољно затегнути, компликовани и замршени. Без намере да било кога бранимо или доказујемо кривицу, треба ипак навести да без сагласности епископа или пре завршетка суђења противу њега, Епархија једног епископа не може бити мењана или дељена. „Одузети Епархију од епископа пре завршетка тужења противу њега, нико од хришћана не сматра правилним“, каже правило Картагенског сабора (96, 87).[4]
Међутим, епископ Дионисије је потом учинио највећи канонски преступ позивајући све црквено-школске општине и парохије Српске православне цркве у свету, ван његове Епархије, да се ставе под његово окриље са поруком: „Примамо под окриље ове Епархије све црквене општине из целога света, које не желе да се потчињавају Београду.“ Са канонске тачке гледишта овај поступак епископа Дионисија је био довољан да Свети архијерејски сабор Српске цркве примени најтежу санкцију.
Ванредни Сабор се поводом случаја епископа Дионисија састаје у Београду 27. јула 1963. године, разрешава га дужности епархијског архијереја и проглашава његову Епархију упражњеном. Потом, епископ Дионисије сазива црквено-народни сабор у Либертивилу у дане 6-8. августа, и са њега шаље ултимативну поруку Светом архијерејском сабору одређујући рок до када Сабор и Синод имају да повуку своје одлуке и опозову личности које су постављене за епископе и администраторе новонасталих епархија.
Три месеца касније, епископ Дионисије сазива десети црквено-народни сабор у дане 10-14. новембра 1963. године. На њему су донете одлуке са далекосежним и трагичним последицама по јединство Српске православне цркве, међу којима је и то, да се не примају никакве одлуке, решења, наређења и упуства од стране Светог архијерејског сабора и Синода из Београда док у Југославији влада комунистички режим. Одбачене су све одлуке о суспендовању епископа Дионисија и о подели америчко-канадске Епархије на три нове. Донета је одлука да се Епархија америчко-канадска прогласи за слободну и независну. На том сабору изабран је за епископа архимандрит Иринеј (Ковачевић), који је хиротонисан 7. децембра 1963. године од стране два епископа Украјинске цркве Григорија и Генадија чија је хиротонија била спорног карактера.
Читави низ догађаја, у којима су сви актери имали одређену одговорност, завршио се тако што је марта 1964. године Свети архијерејски сабор Српске православне цркве лишио чина епископа Дионисија и вратио га у ред световњака под именом Драгољуб Миливојевић. Све то је веома продубило заједничку рану на мученичком телу Српске цркве. Раскол, тада створен на Северноамеричком континету, раширио се и на друге просторе где су били Срби и где је било Српске цркве.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Постоје индиције да је он на тај начин дискретно стављао и себе на располагање за избор на једну од таквих епархија. Међутим, то се из одређених разлога није остварило.
  2. Church and State in Yugoslavia Since 1945, Stella Alexander, The Schism in North America,Cambridge University Press, Cambridge, p. 2, Glasnik SPC, april 1963.
  3. Јеромонах Атанасије, Историја и анализа… стр. 18. АС бр. 20 и 21/Зап. 77, 10. мај 1963.
  4. Исто.

2 коментар(а)

  1. Да ли се зна нешто више о животу Тома Марића , првог српског исељеника на тло Аустралије?

  2. Sapo0njic (Шапоњић

    Pomaжe Bog,
    Припремамо састанак браства Шапоњића па би Вам били врло захвални ако знате негог са тим презименом у
    Аустралији да нам помогнете да успоставимо контак.
    У књизи Лазе Костића „Срби и Јевреји“ спомиње се неки В. Шапонјић из Аустралије.
    У напред најлепша хвала
    Владимир