ИСТОРИЈА СПЦ У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ и ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

 

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ
И ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

 

 

 

 
ПАСТИРСКИ И МИСИОНАРСКИ РАД
ПРВИХ СВЕШТЕНИКА
 
Срби су на овај континент донели своју веру коју су, као највећу вредност, желели да сачувају и предају млађим генерацијама. Свештенство је дошло са својим народом, али је у свом мисионарском и пастирском раду наишло на многа искушења која су била готово непозната у отаџбини. Одајући дужно поштовање свима који су се неуморно трудили, посветићемо мало пажње и проблемима који су типични за ову средину.
Карактеристично је за овдашње црквене општине да је, осим неколико изузетака, огромна већина основана иницијативом и трудом верног народа. У оснивању и изградњи црквених општина у Аустралији, нарочито у Сиднеју, осим верног народа, у појединим местима су и извесне организације имале великог удела, као на пример у Кабрамати, где су чланови Српске народне одбране и Удружења бораца краљевске југословенске војске, као и саме ове организације помагале у новцу и раду.
Међутим, од самог почетка, осим часних изузетака, постојао је и одређени недостатак руковођења црквеним животом од стране свештеника који су и сами били избеглице, ратни заровљеници, бивши логораши и расељена лица, а не спремни и обучени мисионари на овим подручјима. То се нарочито испољило у устројству црквених општина, у ставовима и понашању чланова управних одбора, у правним документима као што су устави, правила и разне регистрације код државних органа и установа. Нарочито, по питању управљања материјалним пословањем и имовином, одбори црквених општина су се руководили начином управљања у клубовима и другим световним организацијама, у којима су чланство и управа играли главну и често једину улогу у целокупном одлучивању и планирању активности и живота организације. У таквој ситуацији, такав став је делимично био прихваћен и од већине свештеника. Свештеничко братство Српске православне цркве, на свом тродневном заседању у Мелбурну од 10-12. јуна 1963. године, поводом насталих проблема изазваних расколом у Аустралији и Новом Зеланду, измећу осталог је донело и следећи закључак: „Цркву у Аустралији створио је овдашњи благочестиви народ, о њој бринуо и исту издржава. Храмови и домови су подизани од најбољих синова нашег народа на овом континенту, верних следбеника Светог Саве, и са њима само они могу управљати преко својих изабраних представника.“[1]
Процес секуларизације црквених општина је нарочито узео маха у време раскола шездесетих година. Он се јасно види из многих докумената тог времена. Због недостатка свештеника на многим местима богослужења су се одржавала само повремено, чак ређе него састанци чланства и забаве. На пример, секретар црквене општине Св. Никола у Блектауну, Сиднеј, Јован Ковенц, на годишњој скупштини 10. маја 1964. године, извештава: „У протеклој години је одржано 14 богослужења, 12 редовних седница, 2 ванредне седнице, 1 ванредна скупштина, 1 Црквени сабор, 1 заједничка седница црквених општина Блектаун и Кабрамата, и 11 забава.“[2]
Народ је у срцу носио веру и љубав према Цркви. Из те љубави су се многи веома трудили на оснивању и изградњи цркава у Аустралији. Међутим, за многе чланове, осим повремене молитве, црквене општине су представљале важно место за друштвене скупове и забаве, где ће се чувати народни обичаји, језик и вера, и то овим редом.
У таквој атмосфери се обично, помоћу разних интрига, стварао локални лоби. Председник Слободне српске православне црквене општине Св. Никола, Александар Митровић, у свом извештају годишњој скупштини 1964. године, каже: „Годинама се већ налазим у вашој средини… само да бих помогао да изградите цркву и школу, како би кроз њих сачували лепе српске обичаје, језик и веру. На жалост, један део, из ситног политиканства, труди се да ме онемогући. Извесни чланови по кафанама… причају да сам покрао цркву и да примам новац од комуниста или њихових симпатизера… Ја се просто чудим вама, зашто бирате управу црквено-школске општине, када у кафани постоји незванична управа која ради и решава сва питања, чијим се одлукама повинују сви чланови и цела легално изабрана управа на годишњој скупштини!“[3]
Иако су себе називали чуварима српске традиције, емигрантима и националистима, религиозност Срба на овом континенту се није много раликовала од стања у Србији. Протојереј др Зоран Крстић описује степен секуларизације у Србији који је сасвим сличан условима и у дијаспори: „Религиозност савременог човека хришћанина већ дуго има карактеристику занемаривања предањског црквеног живота. Савремени човек, па и савремени Србин, углавном је религиозан и нецрквен… Реч је заправо о секуларизацији самога начина свакодневног живота који се разилази са захтевима вере. Феномен није нов. Он само добија различите облике у појединим историјским епохама. Можда најбољу карактеристику савременог Хришћанства можемо да позајмимо од психолога Пола Вица који говори о ‘потрошачком Хришћанству’. Исто ‘свето’ право да бира оно што му се свиђа срећемо и код хришћана. Они се осећају слободни да ‘купују’ из и од Хришћанства – само оно што им одговара и што сматрају пожељним. Тако је цена ниска, а изгледа и да су задовољене потребе потрошача. Улога свештеника се састоји у томе да задовољи потребе ‘потрошача’. Овај религиозни индивидуализам, иако није настао на нашем тлу, и овде налази своје присталице у великом броју. Закључак који изводе Руф (Њаде Цларк Рооф) и Мек Кинеј (Њиллиам МцКиннеy), иако не одговара у потпуности нашој реалности, је ипак инспиративан: формално Американци гледају на религиозна сабрања као на скупове људи који су сами изабрали да живе унутар институција које су од њих самих основане и које они сами одржавају и контролишу. Религиозна аутентичност пребива у вернику, а не у Цркви или нечем другом… Заправо, суштина управо израженог закључка је да начела на којима почива савремени, секуларизовани свет, продиру у Цркву и постају и црквена начела. У тим међусобним односима Цркве и света чини се да се Црква већ дуже време налази у дефанзиви. Да је много већи утицај који свет врши на њу од утицаја који Она треба да има на свет у његовом преображавању и увођењу у Цркву…“[4]
Треба рећи и то, да је међу Србима, досељеницима на овај континент, велики допринос имало и свеопште одушевљење за политичку демократију, као неку врсту најсавременијег облика друштвеног и државног уређења. Код чланова црквених општина и парохијана постојала је стална тенденција да се некакви демократски принципи, шта год ко под тиме подразумевао, без икаквог размишљања примењују и на црквене послове и установе. Другим речима, све је решавано гласањем чланова и свака одлука је била резултат воље утицајније већине чланова, који су давали тон и правац црквеној општини. У таквој средини и организацији свештеник и побожни парохијани нису могли лако доћи до изражаја. Позивање на јерархијско устројство Цркве, на поредак старешинства и јурисдикције, често је изазивало нерасположење код бирача на годишњим скупштинама. Нарочито се то показивало онда, када је требало тражити благослов или одобрење од виших црквених власти за послове материјалне природе у црквеној општини.
Природно, таквом нерасположењу и несугласицама су највише били изложени свештеници, са којима се често поступало као са особама запосленим при црквеној општини, којима се она, на челу са својом управом, постављала као газда и послодавац. Оваква ситуација и положај свештеника су нарочито били изражени након раскола, у „Слободној епархији“, где су демократски принципи налазили свог израза у црквено-народним саборима, епархијским пленумима, у укључивању разних световних, политичких и националних организација у састав Епархије заједно са црквеним општинама, као и у процесу њиховог, де јуре или де фацто, равноправног одлучивања у црквеном животу. Отуда је код многих настало осећање да у дијаспори постоје две врсте организација: верске и националне. Другим речима, у свести многих Срба у дијаспори, па и у земљи, појам Цркве сведен је на „верску установу“ или „организацију“, која је у земљи под „комунистичком контролом“, а у дијаспори ужива „демократска права и слободе“.
Са друге стране, свештеници, који су и сами у почетку били бивши логораши и избеглице, у већини су на ове просторе долазили неприпремљени за организовање парохија или црквених општина у једној специфичној средини. Осим ретких, већина свештеника се стога, претежно бринула о зидању храмова или уопште, о изградњи разних сала и других објеката при црквама. Духовна и административна изградња парохије, црквене општине и епархије, у већини случајева је била готово непозната, осим часних изузетака, малог броја свештеника, захваљујући којима је постигнуто много. Стога, ствари су углавном препуштане случају, или, „Божијој вољи“, што се махом показивало као воља утицајних појединаца, који су о Цркви и њеној организацији знали мало, али су желели да искористе њен утицај у друштву.
Поред ових искушења, не мањи проблем су представљале политичке, затим покрајинске и друге поделе, које су отежавале ионако тешку ситуацију у српској заједници. Због тога би се српске колоније расуте по дијаспори, једва могле назвати „заједницом“, јер осим заједничке вере, о којој се знало врло мало или готово ништа, и заједничког крвног порекла, ове колоније су представљале прилично друштвено шаренило, различитих схватања и обичаја.
Осим других подела, постојала је и таква, на стару и нову емиграцију. Старом се рачунала она од пре и после Другог светског рата, све до 1960-тих година. Али, када је комунистички режим постепено почео да дозвољава одлазак својих грађана на „привремени рад у иностранство“, шездесетих година у Аустралију су почели да стижу углавном радници, досељеници са уредним југословенским пасошем и аустралијском визом у њему. Већина њих је, бар у почетку, сматрала да се овде налази само привремено. А у то време, црквене општине су већином водили Срби који су се представљали као политичка емиграција. Новим досељеницима, или „економској емиграцији“ ни мало није ишло у рачун политичко замерање са југословенским режимом, који их је преко својих дипломатских представништава чак и у Аустралији непрестано покушавао да држи на оку. Осим тога, „стара емиграција“ је на њих гледала са подозрењем, знајући да су они одрасли и васпитани у једном изразито анти-српском, милитантно-атеистичком режиму.
Ово неповерење старијих и страх од режима, који их је и у Аустралији надзирао, држали су многе од њих по страни од Цркве. Али, упркос томе, велики број нових, економских досељеника је одмах по доласку почео да долази у храм на богослужења. О томе, током 1971. године, прота Секулић бележи: „Упечатљиво је да Срби, посебно новодошли (економска емиграција), посећују цркву у задовољавајућем броју и понашају се у храму побожно. То нам чини велико задовољство и испуњава нас надом, јер знамо да су се родили, расли и васпитавали у богоборачкој средини, у којој се режим свим средствима бори против вере и насиљем осујећава црквено – верски живот. Они се црквено венчавају, па и они који су већ били регистровани по државним канцеларијама, и сви од реда крштавају своју новорођену децу у овој земљи, а многи крштавају и некрштену децу која су дошла из Југославије. Припадници старе, политичке емиграције, по свом устаљеном обичају долазе три до четири пута годишње. Реткост су они који осећају потребу да се нађу у цркви један до два пута месечно. На прстима једне руке могу се пребројати они који долазе скоро сваке недеље.“[5]
Први српски свештеници – мисионари у Аустралији су имали заиста претежак задатак. Малобројни, суочени са огромним пространством континента и великом удаљеношћу која је делила поједине Србе, беспарицом, неорганизованошћу и интригама, без подршке са било које стране, имали су пред собом велики задатак. Неки од свештеника су већ били у зрелим годинама, а није било већих изгледа да се доведе још неки млађи свештеник. Поред њих, почетком 50-тих година, у Аустралији су се налазила и четири богослова: Гојко Секулић, Живко Поповић, Милан Радојевић и Слободан Павловић, али се ни један од њих није журио да прими свештенички чин.[6]
Што се тиче њихове пастве, друштвено и политичко стање релативно мале српске заједнице било је компликовано: мноштво разних схватања, од незаинтересованости до шаренила политичких идеја, од верске и моралне апатије до борбених поклича. Оно што их је евентуално могло окупити, била је само православна вера, Српска црква и неизбежна носталгија за родним крајем. Црква се често показивала готово као нужност која им је замењивала бар део изгубљене отаџбине.
О свом раду међу Србима, новим досељеницима у Аустралији, архијерејски намесник прота Булован пише: „Осим оснивања црквених општина, подизања цркава и црквених домова, у коју сврху је Архијерејски намесник путовао у разна места, давао потребна упутства и морално помагао, он је покушао и да врши мисионарску службу у насељенијим местима без нашег свештеника, где би повремено држао богослужења и поуку деци из веронауке, али није успео, јер се нису могла обезбедити материјална средства, по 1 шилинг недељно за остварење те замисли. Требало је да се јави најмање 250 особа са тим доприносом, а пристало их је свега 70 од 500, којима је апел био разаслат.“[7]
Нешто касније, прота објашњава: „Узрок свим тим неуспесима може да буде донекле и непопуларност Архијерејског намесника код појединих лица због већ изнетих клевета, али најважније мислим, да је одсуство смисла за духовне вредности уопште, претерана себичност, односно тврдичлук. Тиме се може објаснити и веома мизеран број чланова у црквеним општинама, јер од 10-12,000 православних Срба, једва их је 1200 уписано у чланство свих тих општина, док сви остали – а то значи око 88 до 92 % стоје по страни, ништа не доприносе и ништа их се не тиче; па и од тих уписаних најмање једна трећина не одговара својим обавезама.“[8]
Са дозом одређене горчине прота закључује: „С таквим светом ништа се корисно и трајно не може створити. Што је још горе, многи су одбацили своје обичаје, па и Крсну славу, а нарочито они који су ожењени странкињама и иноверкама. Они пак, који славе, изузимајући известан број честитих и побожних, који су за сваку похвалу, претворили су Славу у чисто аустралијанску ‘парти’, или забаву; састану се, једу и пију у изобиљу (и ту не жале); а да оду у цркву, да се помоле Богу, запале свећицу, да учине неко добро дело или да зовну свештеника да им благослови софру и пресече колач – Боже сачувај! Поготово ако се за све то има да плати фунта или две… Поред тога, има и таквих наказа, који са својом децом никад српски не говоре, нити их било када доводе у цркву или на часове веронауке, па шта више, крштавају их у неправославној вероисповести, иако су и отац и мајка православни, и то само да би се додворили ‘босу’ и добили бољи посао. Једном речју, права дегенерација! А, народ у Отаџбини нада се да ће им ови помоћи да се ослободе! Ето, у таквој средини и под таквим околностима ми свештеници, на добровољној основи вршимо своје свештеничке дужности у слободним часовима после завршеног физичког рада и спасавамо што се још спасити може. Црквене општине са своје стране се труде да нам буду у помоћи, али оне су још мале и немоћне, без средстава, а велики задаци су пред њима, па због тога и та њихова помоћ веома је незнатна.“[9]
Некоме се може учинити да прота Булован износи претеране оптужбе противу својих сународника. Међутим, исто или слично стање је владало деценијама. Многи извештаји и разна писма говоре о томе како су свест о Цркви и практиковање своје вере код Срба били на врло ниском нивоу. Карактеристично је да „…на подручју парохије налази се српски живаљ из свих крајева наше отаџбине, но на жалост, мало заинтересован за Цркву. Већина је национална али је са православљем јако сиромашна. А велики део нашег народа, који је скоро дошао из наше отаџбине, лута, нити је верски нити национално васпитан.“[10]
Да бисмо боље разумели овакво стање, сматрамо да је потребно бацити макар летимичан поглед на општу религиозност и црквеност код Срба у то време, јер је то свакако утицало на успех или неуспех њиховог организовања у Аустралији, Новом Зеланду и Јужној Африци, као и на мисионарски рад свештеника. Покушаћемо да укажемо на неке, мање – више познате, историјске чињенице, које су могле имати великог утицаја на религиозни живот и схватања нашег народа.
 
ПОТРЕБА МИСИОНАРСКОГ РАДА
МЕЂУ ИСЕЉЕНИМ СРБИМА
 
Неко би можда, поставио сасвим логично питање: зар је потребно вршити неки значајнији мисионарски рад међу онима који долазе из традиционално православне средине, то јест, међу онима који су крштени у Православној цркви и који се већ рачунају као хришћани и њени чланови?
Треба рећи да огромна већина досељеника врло мало зна о својој духовности, вери и Цркви. Многи од њих се годинама или чак деценијама нису исповедили ни причестили, а добар део и никада у животу.[11] Због тога се у Акту Светог архијерејског синода епископима у иностранству, поводом проблема изазваних расколом, улога Српске цркве појашњава: „Мада се крштењем у време детињства улази у наслеђе свете Цркве Христове и пре него што човек развије слободну вољу, остајање у Цркви је потпуно добровољно. Црква зове ка својој спасоносној благодати, која се кроз њу даје свим људима без разлике, јер Спаситељ жели ‘да се сви људи спасу и дођу у познање истине.’ (1. Тим. 2, 4.) Но Црква нема силе ни воље да држи ма кога у своме окриљу, против његове воље. У сваком православном катихизису се може прочитати да је члан свете Православне цркве онај ко држи њену веру и љубав према Христу, ко учествује у њеним Светим тајнама и који се налази у духовној послушности законитој јерархији. Дакле, члан Цркве је онај ко је под духовним пастирским руковођењем свештенства рукоположеног од стране законске јерархије, а које се под њеном дисциплином налази. Одступа се од Цркве ако се негира њена вера и љубав, њене сакраменталне благодати, или пак, ако се отпадне од њене законите црквене власти. Никакве обмане не могу да измене те вековне основне принципе црквенога права и науке, на којима чврсто стоји Спрпска православна црква са свим осталим црквама Православне црквене породице.“[12]
Очигледно, потреба да се избегли и расељени Срби, досељеници у Аустралију христијанизују, без обзира на чињеницу што су као деца били крштени, показала се као основни и одлучујући фактор у успешном оснивању и добром организовању црквених општина. Подсетићемо још једном на већ цитирану, компетентну процену црквености код Срба досељеника, од стране једног од њихових првих свештеника мисионара: „…од 10-12,000 православних Срба, једва их је 1200 уписано у чланство свих тих општина, док сви остали – а то значи око 88% до 92% стоје по страни, ништа не доприносе и ништа их се не тиче; па и од тих уписаних најмање једна трећина не одговара својим обавезама. Узрок свим тим неуспесима… мислим да је отсуство смисла за духовне вредности уопште.“[13]
До сада смо видели неке од проблема са којима су се суочавали свештеници и побожни људи, активни у организовању црквене заједнице и верског живота у Аустралији. Друштвено стање је било довољно компликовано али, изгледа да је стање побожности, или боље речено непобожности, код Срба било основни узрок за равнодушност или пак окретање некој дилетантској политици, која је само доносила још више горчине и поделе међу њима. Свакако да су у оваквом ставу предњачили бивши официри, они интелигентнији и школованији јер, многе од ових тешкоћа произилазиле су из саме чињенице да је била реч о избеглим и расељеним лицима чији су се водећи људи све гласније представљали као „политичка емиграција“.
Срби, расељени вихором Другог светског рата, доселили су се из средине у којој је по питању религије у већини владала апатија, тромост, равнодушност и незаинтересованост. Корене оваквог стања можемо потражити и стотињак година уназад.
Стицајем околности, док су, неколико деценија након француске револуције и под њеним утицајем, европски народи преиспитивали своје политичке, културне и друштвене вредности, српски народ се у то време, у име високих идеала борио „за Крст часни и слободу златну“, најпре противу дахија а потом и противу моћне султанове војске. У тој борби за опстанак, он је најпре доживео велики пораз, а потом, почетком деветнаестог века и своје васкрсење. Добивши, Хатишерифом из 1830. године, могућност да најзад организује своју сопствену власт и друштвени поредак, за српски народ су настали крупни изазови уређења државе и утврђивања власти, тако да није остајало много времена и снаге за бављење друштвеним проблемима, науком, културом и уметношћу. Ипак, друга половина деветнаестог века, донела је нешто више стабилности и мира, тако да су многи млади Срби одлазили на север и запад у европске школе из којих су се враћали на водеће позиције у државној служби Србије, или су пак, постајали писци, наставници, научници.
Међутим, у то време већина српског народа је још увек живела старинским начином. Породице су живеле у задругама и примитивним општинама које су више личиле на племенско уређење, у држави која је тек била у фази развоја. У целој Србији постојала је само једна „Велика школа“, две целе и неколико непотпуних гимназија и свега неколико стотина основних, четвороразредних школа, у којима „настава је била слаба. Учитељи нису могли дати ученицима више од најобичније писмености… Предмети нису били прописани, већ су зависили од способности учитеља и могућности за набављање књига.“[14]
Млади људи који су се у такву средину враћали са Запада, имали су улогу „просветитеља“. Они се нису залагали за Запад и његове супротности које су се тада и тамо сукобљавале, већ су покушавали да помогну свом народу у изграђивању државе, ширењу културе и науке. Они су нарочито истицали природне науке и у њима, тада нови правац, познат као реализам. Популарност природних наука је све више расла у Србији и њихов утицај је постајао све већи – што само по себи не би значило много за религиозност, да се тада у Европи већ дуго времена није водио својеврсни рат између религије и науке. Наука је чврсто стала на материјалистичку основу, прогласивши све што је ван експеримента за хипотезу и претпоставку. Као резултат тога, многи школовани људи су заменили своју традиционалну религију – вером у идеализовану науку, што је код народа довело до опадања морала и потискивања религиозности у конзервативизам и традиционализам.
Упоредо са ослобађењем од физичког ропства и зависности, интелектуално неприпремљени, Срби су лако потпадали под културни утицај и зависност европских политичких и друштвених покрета. Већ крајем шездесетих и почетком седамдесетих година 19. века појавили су се преводи као, Бихнерова: Сила и Материја, преведена у одломцима (1869.); Ренанов: Живот Исуса Христа (1872.); Чернишевског: Шта да се ради (1871.); Хеклова: Природна историја постања (1875.)[15], и т.д. Иако су штампа и поједини први преводи књига са новим идејама, још увек били појединачни случајеви, ипак је њихов утицај и изазов за просечног Србина био превелики, да се чак и Архијерејски сабор 1871. године, под Ас бр. 12, бавио питањем опадања побожности у народу: „Како зао дух времена окушава и многе наше људе, нарочито младеж учећу се у средњим и великим школама, па отуда и младе званичнике, чиновнике, учитеље и трговце… Онај ко врши своје верозаконске дужности бива исмеван од оних који иду у школе или су свршили жалосну науку… свуда се воде разговори који убијају свако поштовање вере, цркве и светиње народне. Многи налазе у томе славу да поколебају… уважење истина вере, исмевајући значај њен… Користећи се називом научењака заводе добре верне на странпутицу. То пак утиче јако на народ, развраћа и саблажњава.“[16]
Почетак двадесетог века је поново донео ратове: балкански (1912-1913) и Први светски (1914-1918), тако да је након њих, почетком двадесетих година прошлог века, у погледу просечне религиозности код Срба, ствар већ била исувише озбиљна. Из анализе религиозности нашег народа тога доба, од др. Марјановића, сазнајемо: „Ако бацимо летимичан поглед на религиозност, добијамо овакву слику: интелигенција је делом антирелигиозна, делом религиозно равнодушна; средњи сталеж одржавају још увек традиције, али и оне нагло опадају; школска омладина нам је такође, као и интелигенција, атеистичка или религиозно равнодушна; раднички сталеж запојен комунизмом и социјализмом – потпуно атеистички. Остаје после тога још село које одржава конзервативизам, али и село је поклизнуло много, оно иде трагом интелигенције. …да се чак и земљорадничка партија одушевљава за грађански брак.“[17] „Као најбољи доказ за оцену пада религиозног осећања наше средине служи одбор за подизање храма Св. Сави… Подигнути су многобројни споменици много мањим и незначајним личностима. Подизали су их поједина друштва, поједине покрајине, веће или мање; подизала их је држава. Св. Сава остао је без свога храма, без свога споменика. Ту је грешку требало поправити. Основан је одбор, коме је на челу раније био митрополит, а сада патријарх. Расписани су прогласи, позван је народ, свештенство, ђаци, радило се 30 година, и још нема толико пара колико би стајали темељи (до тада је било сакупљено око 4,000.000 од потребних 200,000.000 дин.) а свака већа београдска банка подиже палату по вредности готово исту као будућа катедрала. Шта то значи? Величина, углед, симпатије народа за Цркву и оданост према њеном свештенству, или обратно? Је ли то криза или крах?“[18]
Доласком на власт у бившој Југославији, комунизам је, од 1945. године па до пред крај века, чинио све што је могао да извргне руглу и подсмеху све што је у вези са вером и Црквом. Последице милитантног атеизма који је владао готово 50 година биле су огромне и стање побожности и црквености у Србији до краја двадесетог века, по неким проценама се, ако не на горе, оно бар за сигурно није променило на боље. „Систематско разбијање српске националне свести и распарчавање српског националног бића, уз религиозну и духовну празнину и пустош коју је атеизам оставио за собом, довели су до слабљења верског имунитета и националног идентитета код Срба, као и до огромне наивности у односу на нове идеје: јуче за револуционарне пустоловине, данас за секте.“[19]
О томе донекле сведочи истраживање студената четврте године Богословског факултета СПЦ, током академске 1997/98 године, о црквеном животу у парохијама из којих долазе. Истраживање је показало да просек верника на недељним литургијама износи 1%, а на празничним 1,9%. Навешћемо само неке од резултата истраживања из овог чланка:
„Многе наше парохије су по територији и по броју становника веће од митрополија у неким другим православним крајевима… (али) …већ при самом помену Бога, православни хришћани, па и клирици у великом броју долазе у раскорак са црквеним предањем. У најбољем случају присутно је августиновско учење о Светој Тројици… Већини ‘хришћана’ стран је било какав појам Тројичног Бога… Где је пастирски рад интензивнији и беседе су учесталије и садржајније, а у пасивнијим парохијама се или не беседи никада, или у најбољем случају на Божић, Васкрс и Св. Саву… Верници и о причешћу имају подељена мишљења. Најчешће га везују за тешко болесне или велике грешнике. Ако га и сматрају за општекорисно, онда као мотиве причешћивања наводе здравље и добробит… Зато данас често чујемо: ‘Зашто да се причешћујем, нисам никога убио?!“[20]
Рачуна се да почетком 21. века скоро четири милиона Срба живи у расејању. Огромна дијаспора, без подршке и озбиљније везе са матицом, налази се на беспућу. Све ово говори да је религиозност код Срба озбиљно угрожена а духовни и пастирски рад свештеника неопходан, не само у дијаспори, него и у земљи. Од квалитета живљења, свести и познавања своје вере, Цркве и духовности, зависило је одувек организовање и живот српског народа и његове Цркве, црквених општина и парохија.
 
РАД У ЦРКВЕНИМ ОПШТИНАМА
 
У првом броју листа Светосавље, септембра 1949. године, штампан је образац за учлањивање у Прву, тада још увек једину, српску православну црквену општину у Аустралији. Лист са образцем је послан свим Србима чије су адресе биле познате редакцији. Урош Ајдуковић у свом чланку „Апел свим православним Србима у Аустралији“ каже: „Обзиром на чињеницу да је Српска православна црквено-школска општина Св. Саве у Варивуду, Сиднеј, једина те врсте у Аустралији, то би дужност била свим Србима, ма где они били, далеко од Сиднеја, да истој приступе и буду њени чланови све дотле, док се не укаже прилика за сличан поступак у местима где се они налазе.“[21] Такође, приликом издавања првог броја уредништво подсећа да „најважнији фактор за рад и напредак црквено-школске општине јесте број њених чланова.“[22]
У неколико следећих бројева апели су поновљени али без жељених резултата. Тако да се у каснијим бројевима, након годину дана апеловања, могу приметити трагови фрустрације и горчине. Уредништво истиче: „Свака партијска политика искључује се. Интриге, личне преписке, полемика и томе слично, такође. Сваки допис биће прегледан од Уређивачког одбора који ће донети одлуку да ли се има штампати или не. Светосавље је орган Црквене општине, али оно припада свим Србима… па би зато сви прави Срби требали и да га помогну. Није у питању ко исто данас води и уређује. Важно је да се оно развије, ојача и оспособи… Када буде постављено на здраве ноге и ако се појаве нове личности… ако буду имале способности, онда ће лако моћи да се Уређивачки одбор прошири и дозволи новим личностима да дођу до изражаја.“[23]
Светосавље такође, извештава аустралијске Србе о променама у отаџбини током претходне 1950. године. Епископ Дионисије пише о патријарху Гаврилу, након чије смрти, на Ђурђевдан 1950. је био заказан избор новог патријарха најпре за 10. јуни, па потом 1. јули 1950. када је изабран нови Патријарх српски Викентије. Те, 1951. године, ратни заробљеници, Срби у Аустралији, обележили су по десети пут дан Св. Саве ван своје земље. У чланцима из Светосавља, као и пригодним говорима, изражавала се нада у скори пад безбожног комунизма и повратак у отаџбину.[24]
Када је реч о црквеним општинама, свештеници су заиста чинили крајње напоре да оне што пре заживе. Прота Светозар Секулић наводи пример оснивања Црквено-школске општине Св. Николе у Блектауну, 1953. године: „Од самог почетка ја сам ставио предлог управи да се у јануару, о Богојављењу пронесе богојављенска водица по кућама. У ту сврху би управа требала да осигура ауто, пошто га ја нисам имао. Тако сам ишао из године у годину, и сав приход што бих скупио, давао сам цркви не устављајући за себе ништа, само да се црква што скорије подигне. У ту сврху, ја сам опслуживао и Општину уз награду од једне фунте неђељно, па и ту фунту сам давао Луки Бјеговићу, који је био тешки болесник, тако да сам служио без икакве награде, све о свом трошку.“[25]
Слично је чинио и за црквену општину Св. Ђорђа у Кабрамати: „и за ову општину ја сам ишао сваке године по Богојављењу са освећеном водицом по кућама… и то обично суботом и неђељама, када би свијет био код куће. Сав приход сам давао Управи, не устављајући за себе ништа, све с циљем да се црква што пре подигне.“[26]
Желећи да привуку што више Срба, свештеници у почетку нису много наглашавали црквени поредак, пост, молитву и духовно образовање одраслих. Сви Срби, без разлике, били су позивани да приђу, помогну, раде и изграђују, истовремено и цркве и себе у њима. О некој јачој и широј духовности или бољем квалитету црквеног живота и поретка – још није могло бити говора. Требало је организовати српске православне заједнице, зидати храмове, оснивати црквене општине и парохије, сакупљати расејани народ, и све то у једном тешком времену и у изузетним околностима. Осим тога, свештеници су и сами били незбринути, морали су да се запошљавају по фабрикама и разним предузећима, како би најпре обезбедили основну животну егзистенцију себи и својој породици, за шта је неминовно одлазило највише времена. Тек потом, преостало време су могли да посвете пастирском раду. Прота Секулић, у својој аутобиографији, наглашава да је пуне 23 године радио у болници од понедељка до петка, а суботом и недељом је опслуживао парохије у околини Сиднеја, тамо где је било најпотребније и где није било свештеника. То су биле парохије: Св. Саве у Варивуду, Св. Николе у Блектауну, Св. Георгија у Кабрамати, Св. Георгија у Камбери и Св. архиђакона Стефана у Ливерпулу. Његов лични допринос и пожртвовање приликом оснивања ових црквених општина били су непроцењиви.
Поред свештеника, било је и преданих појединаца који су сносили највећи терет и преузимали иницијативу за поједине делатности у црквеним општинама, као што је то био случај у Блектауну: „Када су 1959. године купљена два блока земље на којима је подигнута сала, рјешен је проблем мјеста за богослужење и одмах је почео рад неђељне школе… нарочита захвалност се дугује Г. Раши Обрадовићу који је баш тих дана купио ауто и са истим, о свом трошку прикупљао дјецу за неђељну школу, а по свршетку часова их враћао својим домовима.“[27]
Што се чланова црквених општина тиче, стиче се утисак да је труд и напор вредних и побожних парохијана, био непрестано ометан и успораван од стране острашћених и агресивних људи који су стварали неред. Протојереј Душан Поповић, октобра 1962. године, пише свом Архијерејском намеснику: „Састанак у ЦШ општини није сјајно прошао. Вечите свађе и неспоразуми довели су дотле да и оно мало заиста добрих православаца удаљи се од Дома и од активног рада у општини… Ја за сада, док се још мало не стабилизујем, не могу да енергично иступим против рушилачког рада неколицине људи који су у току последњих неколико година довели дотле да црквени живот скоро сведу на нулу. Надам се да ћу почетком идуће године покушати да такво стање поправим. Уз претходно саветовање са Вама… Са градњом цркве стоји се на мртвој тачци иако је све остварљиво са мало добре воље, увек се нађе изговор да се градња одложи до бољег времена или томе слично.“[28]
Архијерејски намесник Петар Радош спада у ред оних који су међу првима дошли у Аустралију. Он је испољавао пуно разумевања према свештеницима који су долазили из Југославије. Желео је да заштити достојанство свештеника, и није био за то да нови српски свештеници у Аустралији живе животом који су они искусили долазећи из европских логора. У том смислу, поводом молбе свештеника из Ариља, Ратомира Милићевића, за парохију у Ђилонгу, Викторија, он пише патријарху Герману: „Мој став у односу на будуће попуњавање парохија у Аустралији, ја сам изнео на првом заседању Савета при Архијерејском намесништву Српске цркве у Аустралији. Том приликом ја сам без икаквог околишења рекао да ће свештеници који се сада налазе на парохијама, вршити дужности под околностима какве имамо сада у Аустралији, тј. да радом издржавамо сами себе. Нови свештеници ће се постављати само и једино уколико су општине спремне да обезбеде пуно издржавање свештенства. Од овога не може да буде одступања, јер ни Цркви ни народу није на част да стварамо нове просјаке, обичне раднике који аргатујући треба да зарађују хлеб насушни“.[29]
Али, то није било лако оствариво. За разлику од цркве у Србији, где парохијски живот има одређену традицију и стабилност, у Аустралији су парохије биле тек у оснивању, а парохијани, сакупљени често из разних крајева бивше Југославије, различитих схватања и обичаја, ни сами нису били сигурни и чврсти, како у својој вери, тако и уопште, у својој преданости и оданости Цркви и хришћанском животу. Гледано из оне перспективе, нова и потпуно различита средина, као и неизвесна будућност, изискивали су многоструке напоре од стране свештеника и црквених радника, да би изградили парохију, цркву и све друго потребно, на сасвим новом терену и у новој средини, тамо где православне цркве и парохије никада није било, и где ће она бити само једна мала духовна оаза у мору иноверних. То су биле тешкоће на које је архијерејски намесник Петар Радош покушавао да укаже новим свештеницима.
Када је требало поставити свештеника за пароха цркве Свете Тројице у Мелбурну у личности Бранка Бајића из Ирига, Југославија, кога је лично препоручивао патријарх Герман, архијерејски намесник Петар Радош је замолио:
„С понизном молбом Вашој Светости да предочите о. Бранку Бајићу чињенично стање ствари и да га упознате да су дужности које га чекају у парохији у Мелбурну тешке и да ће проћи добар период времена док народ прими оца Бранка онакав какав се он буде и показао. Појам парохијског свештеника треба заменити мисионарским радником и тада ће све тешкоће, које буду наступиле, бити лакше подносити… Моја је намера да избегнем ружичасто приказивање ствари, а у исто време да се о. Бранко упозна са оним са чиме ће се суочити у својој новој парохији у Мелбурну.“[30]
У извештају протојереја Булована упућеном надлежном архијереју, констатује се да је број Срба досељених у Аустралију до 1967. године, износио негде око 20.000, а број чланова у црквеним општинама једва да је износио око 1.500. „Због тога“, каже протојереј Булован, „није овамо могао да се заведе парохијал за издржавање свештеника, иако је то покушавано давно; или фонд за школовање богослова и сл. Сви овамошњи свештеници, изузев шесторице, 3 на нашој страни и три на расколничкој страни, и данас после 18 до 19 година од досељавања нашег света овамо, морају да раде да би прехранили себе и породице, а тек у слободном времену баве се парохијским пословима.“[31]
На заседању Савета при Архијерејском намесништву Српске православне цркве у Аустралији и Новом Зеланду, у Аделаиду 30. и 31. децембра 1967. и 1. јануара 1968. године, констатовано је да „од седам свештеника у Аустралији, само тројицу издржавају њихове црквене општине. Остале ЦШО (њих 8) нису у могућности да то остваре.“[32]
Имајући у виду велике потребе за свештеницима у Аустралији, патријарх Герман је упутио у Аустралију и протојереја Миодрага Миловановића, пароха Саборне цркве у Београду, који је преузео парохију у Мелбурну. У свом поздраву и благослову за седницу Савета при арх. намесништву за Аустралију, патријарх између осталог пише: „Нама је позната потреба за свештенослужитељима на том континенту. Ми смо предузели низ мера да се то питање на најбољи начин реши, а и даље ћемо настојати да се новим свештеничким подмлатком попуне потребне празнине… Душебрижницима и вашим добрим пастирима стављамо на срце бригу за сваку српску православну душу и верујемо да у својој ревности неће попустити.“[33]
 
УЧЕСТВОВАЊЕ НА БОГОСЛУЖЕЊИМА
 
За наш свет, који се обрео у туђини, било је много непознатог: све је било ново и до тада недоживљено. Зато се оснивање парохија и формирање црквених заједница око храма, као богослужбеног места, показивало као нешто најстабилније, најблискије и најспасоносније. Ипак, недостајала је воља и дисциплина за редовније одласке на богослужења. А и тамо, где је било воље, постојале су и друге тешкоће, објективне и субјективне. Тако да је мали број Срба редовније долазио на богослужења у недељне и празничне дане.
О томе прота Булован, 1958. године, пише: „Наша парохијска црква је доста лепо уређена, ипак је, нарочито у летње доба мало посећена. Било то због летње сезоне, када су велике врућине и омладина иде на плаже, или због честих забава суботом, које приређују разна национална друштва и где се остаје до после поноћи, па сутрадан свако воли да се одмара. Томе је узрок свакако, и знатна удаљеност од цркве као и замореност у току седмичних радних дана, али изнад свега наша позната немарност према вери и цркви уопште, односно према богослужењима. Било како, тек чињеница је да, изузев на веће празнике, црква нам је готово празна. Јер, на недељна богослужења једва да дође двоје или троје, односно петоро, а понекад ама баш нико. Понекад опет, деси се да их буде по десетак, петнаест, али то ређе… Од млађег света, који долази из комунистичке Југославије, а тако и од старих досељеника, у цркви готово никад не видите никога, тако да се добија утисак да су то прави безверци. И остали, мало су бољи јер, сем малог изузетка, све се дало искључиво на стицање само материјалних добара и на забављање, а о духовним потребама мало воде рачуна… Слика заиста жалосна и за сваку осуду.[34]
Мада се, по неким проценама, и овде као и у отаџбини, број редовнијих посетилаца богослужења процентуално није значајно повећавао, са већим приливом нових досељеника и број присутних парохијана на богослужењима је ипак, постепено растао споро али константно, из године у годину. У сиднејској парохији, где је било сконцентрисано на стотине православних Срба, током 1962. године, забележено је да је Светој тајни Исповести и Причешћа приступило свега 95 особа. Просечна посета богослужењима је била око седамнаест особа. Ништа боље није било и са прославама крсних слава. Многи су своје славе претворили у гозбе са јелом и пићем, без одласка у цркву, резања славског колача и без икаквог црквеног обреда и благослова свештеника. У Летопису за 1962. годину записано је: „Парох познаје преко 200 породица, односно домова у својој парохији, а од њих је само 26 који га редовно за славу позивају.“[35]
Раскол, који је 1963. године веома потресао ионако крхку црквену заједницу, као да је имао и одређених позитивних последица међу Србима у Аустралији. Црквени живот и збивања стављени су у жижу интересовања. Захваљујући неслагању са другом страном, основано је још неколико цркава, а посета богослужењима се поправила. У храму Св. кнеза Лазара у Сиднеју, „посета је била боља него у 1964. години. Свега је током 1965. године, учествовало на служби Божијој 2134 лица, тако да је број присутних у обичне недеље износио просечно 28 лица, док је у 1964. години био 24.“ – каже прота Булован. Упркос побољшаној посети богослужењима, он додаје: „И ове, 1965. године, мали број парохијана приступио је Св. тајнама Покајања и Причешћа, али ипак више него у 1964. години – свега 74, док у 1964. свега 48.“[36]
Без обзира на све тешкоће са којима су се свештеници суочавали у свом пастирском раду, ни једну од елементарних дужности нису занемаривали. То се пре свега, односи на богослужења и наставу веронауке.
Уопште речено, први свештеници, који су се несебично жртвовали радећи свим снагама на оснивању српских православних цркава и парохија, понели су најтежи терет на успостављању црквеног живота на аустралијском континенту. Ретки су били људи који су знали да то цене и поштују. Др Бошко Малешевић, један од српских имиграната од пре Првог светског рата, био је сведок да Срби у Аустралији пре Другог светског рата нису били у стању да организују црквени живот. Осим што су били малобројни и расељени по огромним пространствима, без свог свештеника нису могли на то ни помишљати. Када су се потом Срби масовно доселили у Аустралију, веома мали број њих је уопште био активан у црквеном животу. На седници црквеног Савета за Нови Јужни Велс, 29. априла 1966. у Сиднеју, др Малешевић упозорава на то, и каже: „Стање у нашој Цркви је такво, да морамо најозбиљније да се позабавимо питањем њене будућности у овој земљи: пре 17 година основана је у Аустралији прва црквена општина, потом их је основано још 15; саграђено је неколико цркава и црквених домова, али се не може рећи да је икада, кроз све ово време, већина досељених православних Срба учествовала спонтано и активно у црквеном животу и у јачању Цркве. Све што је постигнуто, постигнуто је углавном великом заслугом, пожртвовањем и прегалаштвом свештеника и врло малог броја мирјана који су им сарадњом помогли. Наши свештеници радили су тешке физичке послове а већина и данас ради да би издржавали своје породице, а своје слободно време су посвећивали – као прековремено – без икакве награде, цркви и пастви.“[37]
Оно што је карактеристично за први период, до формирања епархија, јесте пожртвованост Срба активних у Цркви и несебичност свештеника у њиховом пастирском раду. Извештавајући надлежног архијереја, патријарха Германа, о моралним особинама наших свештеника, архијерејски заменик протојереј Илија Булован, констатовао је:
„Владање нашег свештенства било је примерно и у приватном и у јавном животу. Њихови међусобни односи углавном коректни и братски. Они су свој пастирски рад, своје парохијске дужности вршили врло савесно и службе Божије одржавали свуда редовно, осим у Мелбурну, где је због болести пароха одлазио у важнијим приликама свештеник из оближњих места.“[38]
У својој аутобиографији, протојереј Илија Булован закључује: „За нас, досељенике, почетни живот на овом континенту првих година био је веома тежак. Ничега нисмо имали и све је изнова требало створити, како за лично самоодржање у туђем свету, тако и за наше опште духовне потребе. Али, упркос потешкоћа, помоћу Божијом, много се постигло.“[39]
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Архив Патријаршије, Кабинет Патријарха, Извештај Архијерејског намесништва Српске православне цркве у Аустралији и Новом Зеланду, Перт , 24. јун 1963.
  2. Архив цркве Св. Николе у Блектауну, Александар Митровић, Историја Слободне српске православне ЦШО Св. Никола у Блектауну, стр. 22.
  3. Архив цркве Св. Николе у Блектауну, Александар Митровић, Историја Слободне српске православне ЦШО Св. Никола у Блектауну, стр. 24.
  4. Прот. Зоран Крстић, Актуелни црквени Устав и процес секуларизације, излагање на Симпосио-ну „Проблеми савременог црквеног законодавства“ одржаном на Богословском факултету у Београду 13-15. oktobra 2003, http://www.bogoslovija-kg.spc.yu/radovi/rektorbgd03.htm#ftn6
  5. Архив цркве Лазарице, Сиднеј, Летопис, књ. 3, стр. 67.
  6. Архив цркве Лазарице, Сиднеј, Летопис Српске православне парохије Св. кнез Лазар у Сиднеју, књ. 1, стр. 7 .
  7. Архив цркве Лазарице, Сиднеј, Летопис Српске православне парохије Св. кнез Лазар у Сиднеју, књ. 1, стр. 7.
  8. Архив цркве Лазарице, Сиднеј, Летопис Српске православне парохије Св. кнез Лазар у Сиднеју, књ. 1, стр. 8.
  9. Архив цркве Лазарице, Сиднеј, Летопис Српске православне парохије Св. кнез Лазар у Сиднеју, књ. 1, стр. 8.
  10. Архив Епархије НГМ, ман. Св. Саве, Канбера, Извештај пароха храма Св. Николе у Ђилонгу епископу Димитрију, 30. април 1976.
  11. По црквеном схватању такви више нису чланови Цркве нити православни хришћани.
  12. Архив Епархије НГМ, ман Св. Саве, Канбера, Свети архијерејски синод Епископу источноамеричком и канадском Сави, Бр. 4274/68, Зап. 11, 4. фебруар 1969.
  13. Архив Лазарице, Летопис Српске православне парохије Св. кнез Лазар у Сиднеју, књ. 1, стр. 8.
  14. Тихомир Ђорђевић, Из Србије кнеза Милоша, Београд, 1922, стр. 95.
  15. Др Чед. Марјановић, Наша религиозност, Београд 1928, стр. 14 (фуснота 1).
  16. Др Чед. Марјановић, Наша религиозност, Београд 1928, стр. 10.
  17. Др Чед. Марјановић, Наша религиозност, Београд 1928, стр. 4.
  18. Др Чед. Марјановић, Наша религиозност, Београд, 1928, стр. 7.
  19. Проф. Драган Недељковић, „200 страница о српству“, Реч на другој пленарној седници Десетог конгреса историчара Југославије, Београд, 17. јануар 1998. http://www.srpsko-nasledje.rs/sr-l/1998/04/article-02.html
  20. Студенти ИВ године Богословског факултета СПЦ, мај 1998, Црквени живот парохија, Гласник српске православне цркве, 2. фебруар 2001.
  21. Светосавље, орган Прве СПЦШО, Варивуд, септембар 1949, бр. 1, стр. 8.
  22. Светосавље, орган Прве СПЦШО, Варивуд, септембар 1949, бр. 1, стр. 13.
  23. Светосавље, орган Прве СПЦШО, Варивуд, јануар 1951, бр. 3 и 4, стр. 29.
  24. Светосавље, орган Прве СПЦШО у Варивуду, бр. 6-7, април – мај 1951, стр. 45.
  25. Архив цркве Лазарице, Сиднеј, Летопис Српске православне парохије Св. кнез Лазар у Сиднеју, књ. 1, стр. 10.
  26. Архив цркве Лазарице, Сиднеј, Прота Светозар Секулић, Аутобиографија, стр. 5.
  27. Архив цркве Лазарице, Сиднеј, Прота Светозар Секулић, Аутобиографија, стр. 6.
  28. Архив Архијерејског намесника, Протојереј Душан Поповић архијерејском намеснику протојереју Петру Радошу, 10. октобар 1962.
  29. Архив Патријаршије, Кабинет Патријарха, Архијерејски намесник Петар Радош патријарху Герману, бр. 91, 8. мај 1963.
  30. Архив Патријаршије, Кабинет Патријарха, Архијерејски намесник протојереј Петар Радош патријарху Герману, бр. 136, 19. јун 1965.
  31. Архив Патријаршије, Кабинет Патријарха, Архијерејски заменик протојереј Илија Булован патријарху Герману, 27. март 1967.
  32. Гласник СПЦ у Аустралији, април 1968, год. ИВ, бр. 12, стр. 24.
  33. Архив архијерејског намесника Петра Радоша, Перт, Писмо патр. Германа Савету при Архијерејском намесништву за Аустралију и Нови Зеланд, 30. новембар 1968.
  34. Архив Лазарице, Летопис Српске православне парохије Св. кнез Лазара, Сиднеј, књ. 1, стр. 29-30.
  35. Архив Лазарице, Летопис Српске православне парохије Св. кнез Лазара, Сиднеј, књ. 2. стр. 54.
  36. Архив Лазарице, Летопис Српске православне парохије Св. кнез Лазар у Сиднеју, књ. 2, стр. 128.
  37. Архив цркве Лазарице, Летопис православне парохије Св. Кнеза Лазара, Сиднеј, књ. 2, стр. 153.
  38. Архив Патријаршије, Кабинет Патријарха, Архијерејски намесник протојереј Илија Булован патријарху Герману.
  39. Приватна архива ћерке проте Булована, Руже Данило, Аутобиграфија протојереја-ставрофора Илије Булована.

Један коментар

  1. Sapo0njic (Шапоњић

    Pomaжe Bog,
    Припремамо састанак браства Шапоњића па би Вам били врло захвални ако знате негог са тим презименом у
    Аустралији да нам помогнете да успоставимо контак.
    У књизи Лазе Костића „Срби и Јевреји“ спомиње се неки В. Шапонјић из Аустралије.
    У напред најлепша хвала
    Владимир

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.