ИСТОРИЈА СПЦ У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ и ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

 

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ
И ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

 

 
ПОКУШАЈИ ОРГАНИЗОВАЊА ЦРКВЕНОГ ЖИВОТА
Српски досељеници из европских расељеничких логора, који су већ од 1947. почели да пристижу на тло Аустаралије, затекли су стару српску имиграцију не тако бројну, расуту широм континента и неорганизовану.[1] Пре Другог светског рата, у Аустралији је постојао Југословенски клуб који је поред Срба окупљао Хрвате, Македонце и друге Југословене. Клуб је словио за неполитичку организациују. Али, наши људи нису успевали да кроз њега окупе Србе и раде на њиховом заједништву. Можда је заступљеност Срба у Клубу била непропоционална у односу на друге народоности, или су неки други разлози били по среди, али према извесним документима из којих се исчитава рад Клуба, стиче се утисак да је било и таквих чланова који су потстицали раздор. Нарочито су игнорисали све што је везано за Цркву, као што су прославе верских и националних празника, Видовдана и Светог Саве. Намеће се утисак да је политика клуба, односно његова клима у доброј мери негативно деловала на српско заједништво.
Према схватању већине, овакво понашање појединаца у српској заједници јавља се као последица непостојања редовног црквеног живота, недостатка свештенства и Цркве која би их окупљала и спасоносно утицала на њихов живот и понашање. Као илустрацију таквог стања наводимо део писма Душана Цветичанина упућеног епископу Дионисију, у којем се каже: „Наш народ, када неко умре или се венча, или пак роди, иде код других страних свештеника… што само служи нама Србима на велику срамоту, као да смо ми без своје вере и нације. Из тих разлога ја бих желео да вас питам за савет, да ли би било могуће да се пошаље један свештеник за Аустралију као мисионар и ако му се свиди да остане код нас… да сада то српско стабло посади на овом петом континету из кога, можемо се надати, проистекне школа и остале културне и просветне организације.“[2] Са овим се сложио и епископ Дионисије који је схватио сву забринутост Цветичанина и свих који су овом животном питању поклањали потребну пажњу. „Данас је најважнија ствар уопште та“, каже епископ Дионисије, „да се остатак несрећног нашег српства прибере, организује, сложи и што тешње уједини да би могао да издржи нове тешкоће које га често сналазе, да се одржи као народ. Ко то најбоље може да учини? Само Српска православна црква. To je њена света историјска и национална дужност коју је она вршила кроз векове, и коју она мора и данас да врши.“[3]
A y свом извештају епископу Дионисију из 1947. године, о стању нашег народа у Аустралији, Душан Цветичанин наглашава: „Наш положај у Аустралији је најгори, пошто о нама нико није водио рачуна… најсветије ствари, верске и националне, саботирају сами између себе за новац или неку политику коју највише не разумеду и тако штете општој ствари, заустављају и коче сваки покрет који би водио слози и напретку нашег српског напаћеног народа… А за највећи грех сматрам што се вера помешала са политиком што је донело нама све што је најгоре.“[4]
Писма и молбе православних Срба из Аустралије, упућене епископу Дионисију, довољно говоре о томе. Стеван Крстић, дипломатски чиновник и резервни официр, у писму упућеном епископу Дионисију априла 1948. године, такође изражава своје уверење да би долазак српског свештеника међу аустралијске Србе био од велике користи, духовне и моралне.[5]
Још пре интервенције Крстића, епископ Дионисије извештава Душана Цветичанина да је свештеник Живан Гавриловић, пристао да дође у Аустралију са групом Срба из расељеничких логора у Аустрији. Епископ Дионисије моли Цветичанина: „…Ако Бог да да он дође да га лепо примите и помогнете да би могао да организује неку парохију или црквену општину у Аустралији.“[6] Међутим, из неких разлога, од ове најаве није било ништа. Долазак првог свештеника у Аустралију одложен је за касније.
Када су, након Другог светског рата, први досељеници из европских логора доспели у Аустралију, уочили су празнину услед непостојања организованог црквеног живота, свештеника и Српске цркве. Због тога нису изостале речи критике на рачун старијих српских имиграната. „Наши стари доселили су се у ову земљу пре много десетина година, али они нису нашли за сходно нити потребно да подигну бар један Божији дом, где би се скупа помолио српски православни народ. Ми им не можемо замерити, јер они нису прошли тим горким путем после кобног рата и они не искусише све оно што смо ми искусили на нашим леђима.“[7]
Истина је да је било снажне жеље међу нашом малобројном имиграцијом на аустралијском континету за организовањем црквеног живота, али историјске чињенице, од којих су већ неке поменуте, недвосмислено говоре да није било објективних услова за формирање парохија. Стога, уз уважавање жртве које су поднели новодошли Срби, овакве примедбе на рачун староседелаца нису звучале објективно.
Између осталих, један од првих послератних српских досељеника, Стојан Брекић, бележи о својим сусретима са староседеоцима у Варивуду: “ Дознали смо да су староседеоци, они који су се доселили у Аустралију пре Другог светског рата, а било их је и од раније, као на пример Живко Никетић и Мирко Аврамовић, оба из Србије, још пре Другог светског рата имали везу са Епископом америчко-канадским Г. Дионисијем, молећи га да им да савете и помогне, на који начин да они оснују црквено-школску општину, иако су били у малом броју. Брат Душан Цветичанин, родом из околине Личког Петровог Села, уверио нас је о раду староседелаца и показао архиву вођене преписке са епископом Дионисијем.“[8]
У сваком случају, показала се истина, како са онима који су дошли у Аустралију, тако и са осталим Србима, расејаним по другим континентима, да тамо где није било организованог црквеног живота, где није било српског свештенопастира, наш народ, услед разних животних изазова, западао је у сваковрсне кризе.
Имајући у виду ранији проблем са којим су се Срби имигранти у Аустралији суочавали због недостатка српског свештеника и организованог црквеног живота, епископ Дионисије није желео да се понови иста грешка, стога је настојао да Србима одмах у почетку обезбеди и присуство свештенопастира. О томе пише Младену Жујовићу у Њујорк: „Ми смо напрегли све своје енергије и радимо све што можемо да организујемо Српску православну цркву у свим земљама где наши одлазе. Јер само тако ћe ce сачувати наш народ да се не изгуби и не одроди. У Аргентини смо у том погледу успели, у Венецуели се боримо што можемо, у Француској ствар наше црквене општине је у повољном току развоја. Још никаквих вести и веза са нашима у Бразилији и у Чилеу немам. Ако имате каквих веза, и знате кога тамо…“[9]
Поред рада на организовању црквеног живота, епископ Дионисије се такође, веома старао и о збрињавању новодошлих Срба.
ДОЛАЗАК ПРВИХ СРПСКИХ СВЕШТЕНИКА У АУСТРАЛИЈУ
Пре оснивања својих цркава, „дошавши у Аустралију, Срби су почели да се организују у разне политичке, културне и друге организације и удружења, док их је највећи део остао по страни. Баш те организације допринеле су још већој неслози и растројству, јер су унеле неповерење, нетрпељивост, па чак и мржњу једних према другима… Ко год није био члан ових друштава, она су га сумњичила, свако са своје стране и на свој начин, нападала, клеветала и оспоравала му националну исправност.“[10] У таквој средини првим српским свештеницима није било лако окупити људе и организовати верски живот на овом континенту. Крајем четрдесетих и почетком педесетих година прошлог века, велики терет успостављања црквеног живота и поретка лежао је на свега неколико свештеника.
Први српски православни свештеник који је крочио ногом на ово тле, био је Светозар Секулић. Он у својој аутобиографији описује време проведено у избегличким логорима и свој долазак у Аустралију: „Посљедњу литургију одслужих у Штикову на Св. Луку – дан храмовске славе и већ сутрадан партизани отпочињу са нападом. Свијајска бригада се повлачи најпре у Косово, а потом у Книн. 28. новембра 1944. напуштамо Книн и настаје повлачење преко Лике за Истру, a потом за Словенију, да бисмо крајем априла 1945. прешли Сочу и састали се са енглеском војском у сјеверној Италији. Одлазимо у логор Палманова и ту нас разоружавају. На сам дан Васкрса 6. маја 1945. служимо Свету литургију у 6 сати изјутра и по свршеној служби сједамо у камионе и одлазимо за логор Ћезена у средњој Италији.
Логор је био фудбалско игралиште на којем није било никаквог смјештаја. Спавали смо за прво вријеме на ледини под ведрим небом. Послије смо добили неколико шатора. Ми, свештеници смо добили један шатор, док се људство сналазило како је знало и умјело. Из Ћезене ухватимо везу са тадашњим Епископом америчко-канадским Дионисијем и он нас позове да дођемо за Америку. Кад се правио списак свештеника који желе за Америку ја сам се дигао и изјавио да не желим да напуштам људство, и тако мене нису унијели у списак.

Резање славског колача у камиу Еболи 1946. године.

Ту у Ћезени се образовала основна школа „Дража Михајловић“ и мене постављају за вјероучитеља. Ту дужност обављам пуне три године све до одласка за Њемачку. У Ћезени остајемо до септембра мјесеца, када нас пребацују за логор Еболи. Ту је живот био много сношљивији јер су ту биле и бараке и шатори, па смо били заштићени од невремена.
Културни живот у Еболију је био на висини. У логору смо имали три капеле. Служило се сваким даном изјутра и увечер, а неђељом и празником и Света литургија. Поред основне школе, била је још и гимназија, учитељска школа, богословија, као и разне друге занатске школе у којима се спремало за емиграцију. Осим ових школа, била је такођер и позоришна група која је изводила разне комаде из породичног живота, све на завидној висини. Постојали су и фудбалски клубови; и тако, све у свему, живот је ишао својим током. У априлу 1947. године, пребацују нас за Мунстер лагер у Њемачку. (Крајем 1946. је отишла неколицина свештеника за Америку).
Одмах по доласку у Мунстер лагер, спикер објављује да се официри одвоје од војске. У вагону самном се налазио још и свештеник Младен Гашић, и ја му рекох да останемо са људством. Пошто је о. Младен био болешљив, ја сам вршио службу у II лагеру у који смо били смјештени, и једино мени, енглески официр, под чијом смо командом били, дозвољава да вршим службу и у „А“ и „Б“ лагеру, тако да сам на Видовдан, на годишњицу смрти Драже Михајловића, исту службу служио у сва три логора. Ту нас је све појединачно испитала енглеска комисија и потом, крајем септембра, у мањим групама од по 200-300 људи, били смо пребачени у разне логоре по Њемачкој. Са пропагандном групом Динарске четничке дивизије, ја сам отишао за Салцигитер и одатле сам опслуживао још седам логора. У мају 1948. јављам се за Аустралију и као први српски свештеник долазим у Сиднеј 6. септембра 1948. године.“[11]
Убрзо су у Аустралију почели да стижу и други свештеници: протојереј Илија Булован јула 1949. године; јереј Миленко Стефановић фебруара 1950. године; јереј Будимир Ђукић септембра 1950. године поставши парох у Бризбану; јеромонах Георгије (Ђонлић) децембра 1950. године, парох у Аделаиду; Петар Радош априла 1952. године (рукоположен децембра 1952.) и постављен у Перту; јереј Теодор Дамјањук, Рус, доселио се 26. августа 1952. и био под јурисдикцијом Српске цркве до августа 1952. године, служио као парох у Јалорну, Викторија; и јереј Славко Нићетин, 23. октобра 1956. служио као парох у Мелбурну и Ст. Албансу, Викторија.[12]
Сходно одлуци Светог архијерејског синода бр. 2790 из 1946. године, као надлежни епископ за целу дијаспору, владика Дионисије је 17. фебруара 1949. године, донео следећу одлуку: „На основу указане потребе за организовањем српског православног црквеног живота у Аустралији, овим као надлежни епископ одређујемо високопречасног протојереја Илију Булована, који је под Нашом јурисдикцијом сада у Италији, ДП кампу ИРО – Пагани (Salerno) за српског православног свештеника у Сиднеју, Аустралија. Протојереј Илија Булован ћe православним Србима у Сиднеју вршити све парохијске дужности са истима се споразумети о материјалним условима за свој рад. Моле се државне власти Аустралије да протојереју Илији Буловану са његовом породицом омогуће одлазак и даду потребну законску подршку у његовом раду.“[13]
Протојереј Илија Булован је, јула 1949. године, стигао у Сиднеј, где је био назначен за пароха.[14] Но, од парохијске дужности он није могао издржавати себе и породицу па се, као и прота Секулић, запослио у истој болници.
Пре тога, управа црквеношколске општине у Варивуду, упутила је, 10. маја 1949. године, захтев епископу Дионисију за смену свог пароха, свештеника Секулића. Разлози који су навођени против њега одишу политиканством и недобронамерношћу.50 Изгледа да су због овог проблема, варивудска парохија и црквена општина, биле целу годину без свештеника. Управа црквено-школске општине 23. јуна 1951. године шаље молбу за одобрење и потврду новоизабране управе епископу Дионисију, у којој се наглашава: „Услед недостатка свештеника нова управа није имала могућности да положи заклетву, али на првој наредној седници донеће се то решење.“[15] Епископ Дионисије је својим актом од 3. септембра 1951. потврдио нову управу, али је питање свештеника остало нерешено. „Веома је жалосно да нисте до сада решили питање свештеника,“ каже епископ Дионисје, „јер Ваша братска општина сама је ствар покварила када сте имали свештеника Секулића, па сте сами ишли на руку онима који су тражили другог свештеника.“[16] Истим актом епископ Дионисије препоручује проту Булована за свештеника у Варивуду.
Прота Булован је са захвалношћу примио своје постављење за свештеника у Варивуду, истовремено изражавајући бојазан да ли ћe успети да одговори својим свештеничким дужностима, „јер сам ради егзистенције заузет физичким радом који ствара извесне потешкоће у том погледу, па шта више, онемогућава присуство седницама које се држе редовно сваке суботе a ja тога дана радим. Тако би било и са ма којим свештеником, будући да сваки свештеник мора да ради, пошто црквена општина није у могућности да никога издржава за сада.“[17]
Упркос томе, протојереј Булован је, у погледу рада у црквеној општини, поставио себи крупне задатке, у које су спадали: подизање будућег храма око кога би се окупљали православни Срби на молитву, отклањање свега што изазива неслогу и раздор и на крају, рад и борба против комунизма као највећег и најстрашнијег непријатеља Цркве. Прота Булован каже: „У целој својој служби ја се нисам ограничио само на вршење богослужења и обреда, него сам се бавио и другим пословима, културно-просветним, економским, социјалним и националним, административним и т.д. а све у циљу бољег живота својих парохијана. Парохијску службу и дужност у Сиднеју и околини првих година сам обављао обухватајући један већи простор, све док нису пристигли и други свештеници којих осим мене и проте Секулића још није било.“[18]
Почетком 1950. године, у Сиднеј стиже и јереј Миленко Стефановић. Након око месец дана по свом доласку у Аустралију, он је започео са организовањем редовних богослужења за православне Србе у Сиднеју. У летопис храма Св. Саве у Флемингтону, о. Миленко је записао: „До доласка моје маленкости у Аустралију, није било редовних богослужења. Захваљујући Dr. Barton Babbage, Dean of Sydney, омогућена је за сада Србима служба Божија. Прва служба моја и почетак редовног богослужења 18. 3.1950. – суботом после подне вечерња у 4:30 поподне. Прва Света литургија 19. 3.1950. у Chapter House, једно западно крило њихове саборне цркве. Почетак службе у 10 пре подне, врло велики број присутних и од онда па надаље одржавана је Света Литургија.“[19]
Како је у то време већ била основана црквена општина за Сиднеј,[20] чланови њеног одбора су сматрали да без њиховог знања и одобрења није требало организовати богослужења. „После прве службе, одржане 19. марта 1950. године, председник црквене општине Варивуд, Г. Сава Срзентић, је позвао оца Миленка да присуствује седници црквене општине 25. марта исте године. Отац Миленко је отишао на ту седницу и скоро сви чланови су напали оца Миленка, како је он смео да се дрзне да служи службу? А, ако је хтео да служи, зашто није упутио писмену молбу црквеној општини Варивуд, да би они исту спровели Архиепископу сиднејском Др. Моул-у (Dr. Mowle), ca молбом да додели просторију за одржавање службе? Свештеник Миленко им је одговорио питањима: Да ли је свештеник Секулић, свештеник црквене општине Варивуд? Одговор је био да јесте… Отац Миленко им је рекао да се он састајао са свештеником Секулићем три пута и да он није ни једном приликом хтео дуже да разговара са њим, нити му је пак, рекао да је он свештеник црквене општине у Варивуду. На питање оца Миленка свештенику Секулићу, да ли је он известио своју црквену општину о доласку једног новог свештеника? Одговор је био да није. Отац Миленко је тада упитао секретара црквене општине Г. Ајдуковића, зашто се он није представио као секретар Српске црквене општине, када се срео са оцем Миленком у Сиднеју? Г. Ајдуковић је одговорио да он то није учинио јер је сматрао да је отац Миленко члан Душана Силног (једне српске политичке групе). Отац Миленко им је тада рекао да он није врачара која гледа у зелену каленицу да ли овде или онде постоји црквена општина. Нити је пак, пророк Исаија да погађа да ли постоји, или да ли ћe постојати црквена општина! Још им је рекао: Да сте могли добити просторију за одржавање службе и да сте осећали потребу за богослужењем, ви не бисте чекали на мој долазак и моју молбу да је спроводите Др Моул-у, већ бисте то сами свршили пре две године, како сами кажете да постојите.“[21]
Пар месеци раније, за Божић 1950. године, свештеници Илија Булован и Светозар Секулић, заједно са тројицом руских свештеника, одржали су богослужење и прославили празник у англиканској цркви Св. Лоренса на Релвеј скверу (St Laurence Anglican Church, Railway Square, Sydney). Потом је празник Св. Саве исте, 1950. године, прослављен у грчкој цркви Св. Софије на Тејлор скверу (Greek Orthodox Church St. Sofia, Taylor Square).[22] Такође, свештеник Секулић je био присутан или служио са о. Миленком у поменутој капели Chapter House. Caстанци и игранке су одржавани у Бафало холу на Релвеј скверу, затим у сали Радио театра у улици Џорџ и сали Удружења младих хришћана у улици Пит (Radio Theatre Hall at 690 George Street and YMCA building at 325 Pitt Street). Имајући ово у виду, чудно звучи опаска о. Миленка да он није могао знати „да ли овде или онде постоји црквена општина“ јер, као свештенику му је била дужност да се обавести о томе. Звучи заједљиво и примедба: „…да сте могли добити просторију за одржавање службе… не бисте чекали на мој долазак.“ Осим тога, дошавши у Аустралију, као свештеник је морао знати да је овде протојереј Илија Булован надлежни Архијерејски намесник, постављен актом епископа Дионисија 17. фебруара 1949.
Имајући у виду тадашње стање у српској заједници, не може се правдати, али се ипак може разумети његово понашање, оптерећено и условљено многим интригама које су у то време разједињавале малу српску заједницу у Аустралији. Срби се нису показали као народ који се међусобно помаже, подржава и сарађује на било ком плану. Групе и групице су се готово преко ноћи формирале и многи су се опредељивали за једну или другу страну на политичкој, партијској, клубској, земљачкој или било којој другој основи која им je, y атмосфери општег неповерења, пружала неку поуздану основу за какав-такав социјални живот. Љубомора и међусобна борба клубова и организација за превласт и утицај, непрестано су уносиле раздор. О томе свештеник Стефановић бележи: „Стање у српској средини у Сиднеју у то време, а добрим делом и данас, у духовном погледу је болесно. Као што је лекару потребно, да би болест излечио, да постави дијагнозу, тако и сваком ономе, који је хтео да свештеникује у оно време, било је потребно да постави дијагнозу и да упозна болест, да би могао успешно да је лечи. Комунистичка зараза се осећала у српској средини.“[23]

Испред Чаптер Хауза 1950. Стоје, с лева: Божо Драгишић, Сава Дубајић, Зорица Поповић, Живота Канић, прот. Светозар Секулић, Ђукић (иза), Јакоб Барарон, Света Mapuћ, непозната, непознати, Милан Секулић, Милан Радојевић, Павле Пешић, непознати, непознати. Чуче, с лева: Војислав Перовић, о. Миленко Стефановић (грли двоје непознате деце) и Живко Поповић. (Из књиге: Проф. Слободан Живковић, Златни јубилеј храма Св. Саве, Сиднеј, 2005.)

Интересантно је да су многи, врло често и готово панично, упозоравали на комунисте, њихове агенте и сараднике међу Србима у Аустралији. Истовремено, није познат ни један случај откривања тих наводних комуниста и њихових агената. Изгледа да је недораслост ситуацији рађала паничан страх од невидљиве и наводно “ свудаприсутне“ опасности од комуниста и некаквих њихових сарадника и истомишљеника, овде у Аустралији.
Свештеник Стефановић je no пририди био индивидуалиста. Од самог почетка је одбијао сарадњу са другим свештеницима, а изгледа да је и сам олако уносио немир међу новодошле Србе. Оговарао је друге свештенике и приписивао им разне неподобштине, тако да је протојереј Илија Булован морао да му, јануара 1952. године, одговори једним јавним актом, у виду „Отвореног писма“, у коме између осталог каже: „Има већ две године како се… стално, дрско и безобразно, набацујете блатом на моју националну част, име и положај измишљајући којекакве неистине са циљем да ми убијете углед међу нашим светом…“ Затим, протојереј Булован у дугачком обраћању конкретно наводи више примера како је свештеник Стефановић усмено и писмено ширио неистине о њему, оповргавајући их и позивајући га: „ако сматрате да то није тачно и да ја нисам у праву, изнесите овако јавно своје доказе…“[24]
У међувремену је свештеника Стефановића „због одбијања вршења разних верских функција лицима која му се нису допадала, и због парничења на суду… епископ Дионисије суспендовао од чино – и свештенодејства 31. августа 1950. године. Ова забрана је скинута 25. октобра 1951.“[25] У вези става свештеника Стефановића, протојереј Секулић наводи: “ Ја сам с њим одслужио само три службе и то: на Велики Четвртак, на Васкрс и у недељу Томину 1951. За то време сам се уверио да он не жели ни самном да сарађује и ја сам се повукао… У врло кратко вријеме свештеник Стефановић престао је да сарађује и са Вариву-dom…“[26]
Препоручујући проту Булована за свештеника у Варивуду, епископ Дионисије, у свом писму од 3. септембра 1951. године, наглашава: „Са овим актом ћe ce унеколико затворити то питање (пароха у Варивуду) а за Стефановића предузећемо редован судски поступак ускоро.“[27]
О истим догађајима свештеник Миленко Стефановић износи нешто другачије мишљење: „Сматрам да је потребно да напоменем да је свештеник Секулић служио две службе Божије самном и да сам због тога био нападнут од ондашњег вође „Душана Силног“, Г. Милана Радојевића… Следовала је лажна резолуција епископу Дионисију, коју су потписали 12 чланова Душана Силног… У резолуцији су навели да интереси Српства и Српске цркве захтевају да се свештеник Миленко лиши чина. Епископ Дионисије је усвојио и без икаквог саслушавања и проверавања …противно свим писаним и неписаним законима, казнио је свештеника који је служио службу Божију о свом руху и круху. Под притиском пастве, отац Миленко није признао Епископову незаконску одлуку и када се већ свакоме досадило слушати о овој „забрани“ чинодејства, он је тражио од епископа Дионисија да се случај изнесе пред Црквени суд. Унапред је изјавио, ако одлука Црквеног суда не буде повољна, да ћe ce обратити Светом синоду. Епископ Дионисије, без да је случај изнео пред Црквени суд, скинуо је забрану над оцем Миленком и благословио његов рад.“[28]
О условима свештеничког рада у првим послератним годинама сведочи и писмо епископа Дионисија, од 8. децембра, 1949. године, којим обавештава о ранијем постављању проте Булована за Архијерејског намесника: „Драга браћо, познате су нам немиле појаве раздора и несугласица међу вама и срце нам се цепа од бола што моји драги Православни Срби у Аустралији, мада су многи страшно пропатили у ропству и разним страдањима, не могу да се сложе и братски пођу напред да изграде свој црквени и национални живот на том континенту. Да би се ударили основи за здраву Светосавску црквену организацију у Аустралији, нашли смо за потребно да високопречасног протојереја Илију Булована поставимо за Архијерејског намесника за Аустралију и Нови Зеланд. Као такав, он је најстарији свештеник који има преузети тешко бреме да се наш црквени живот у Аустралији организује, оснажи и одржи као што су то већ учинили други Православни народи. Апелујем на све вас да са протојерејем Илијом Булованом сарађујете, да га слушате и помажете као и све друге ваше свештенике, да би тако, помоћу Божијом и благословом Светога Саве ударили чврст темељ вашем црквеном груписању… Желимо вам свима да истрајете да Свету православну веру држите, да славите своје славе – крсна имена, да одржавате наше лепе народне обичаје колико год можете, да се Богу молите, па ћe вам Он свима помоћи.“[29]
За првих шест година од доласка српских свештеника у Аустралију, још није било српске цркве или сталног богослужбеног места. Богослужења су вршена повремено, по разним друштвеним просторијама. Било је тешко прикладно их уредити, пренети и наместити црквене предмете. Али су утицај вере и присуство Цркве и свештеника постепено допринели да, половином педесетих година, донекле утихну неслога и разједињеност, проузроковани неповерењем, клубском и политичком нетрпељивошћу. „Овим и оваквим лудостима дошао је крај. Увидело се напослетку, да то не води ничему добром, него напротив, да нам наноси огромну штету и срамоту пред страним светом, па је, крајем 1956. године, та међусобна борба и нетрпељивост знатно попустила“ – бележи протојереј Булован током 1957. године. “ Али, док ово пишем, још је то у стварању и до коначне одлуке још се није дошло.“[30] „У таквој средини и под таквим околностима ми, свештеници, на добровољној основи вршимо своје свештеничке дужности, у слободним часовима, после завршеног физичког рада, и спасавамо што се још спасити може. Црквене општине, са своје стране, труде се да нам буду у помоћи, али оне су још мале и немоћне, без средстава, а велики задатци су пред њима, па због тога и та њихова помоћ веома је незнатна.“[31]
Поред свих искушења и несугласица, како међу свештеницима, тако и у српској заједници, плодови њиховог позитивног рада нису изостали. Постепено је у Аустралији изграђен већи број храмова и црквених општина, који су вршили своју благодатну и спасоносну улогу у српском народу. Први српски свештеници: Светозар Секулић, Илија Булован, Миленко Стефановић, Будимир Ђукић, Петар Радош, Теодор Дамјањук, Славко Нићетин и други, који су потом долазили на овај континент, заједно са верним Србима, иако малобројни и оптерећени многим проблемима и потребама, успели су да изграде богат и разноврстан живот парохија и црквених општина.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Архив Митрополије средњезападноамеричке, Епископ Дионисије Душану Цветичанину, Либертивил, 5. јун 1947.
  2. Архив Митрополије средњезападноамеричке, Душан Цветичанин епископу Дионисију, Сиднеј, 19. септембар 1946.
  3. Архив Митроплије средњезападноамеричке, Епископ Дионисије Душану Цветичанину, Либертивил, 5. јун 1947.
  4. Архив Митрополије средњезападноамеричке, Душан Цветичанин епископу Дионисију, Сиднеј, 30. август 1947.
  5. Архив Митрополије средњезападноамеричке, Стеван Крстић епископу Дионисију, South Yarra, Victoria, Australia, 14. april 1948.
  6. Архив Митрополије средњезападноамеричке, Епископ Дионисије Душану Цветичанину Либертивил, 12. februar 1948.
  7. Архив Митрополије средњезападноамеричке, Стојан Станојевић епископу Дионисију, Сиднеј, 2. април 1953.
  8. Архив архијерејског заменика Петра Радоша, Перт, Писмо Стојана Брекића епикопу Димитрију, 17. октобар 1972.
  9. Архив Митрополије средњезападноамеричке, Епископ Дионисије др Младену Жујовићу, Либертивил, 12. februar 1948.
  10. Летопис Српске православне парохије Светог кнеза Лазара, Сиднеј, књ. 1, стр. 2.
  11. Архив Прве српске православне црквено-школске општине Светог Саве, Варивуд, Аутобиографија свештеника Светозара Секулића.
  12. Летопис Српске православне парохије светог кнезаЛазара, Сиднеј, књ. 1, стр. 6.
  13. Архив Митрополије средњезападноамеричке, Епископ Дионисије, Постављење протојереја Илије Булована за свештеника у Сиднеју, 17. фебруар 1949.
  14. Летопис Српске православне парохије светог кнезаЛазара, Сиднеј, књ. 1, стр. 6. 50 Архив Митрополије срдењезападноамеричке, Писмо управе Прве српске православне црквено-школске општине Светог Саве у Варивуду епископу Дионисију, 10. мај 1949.
  15. Архив Прве српске православне црквене општине Светог Саве у Варивуду, Управа црквено-школске општине епископу Дионисију, бр. 48, 23. јун 1951.
  16. Архив Митрополије, Епископ Дионисије, управи Прве црквено-школске општине Светог Саве у Варивуду, 3. септембар 1951.
  17. Архив Митрополије средњезападноамеричке, Протојереј Илија Булован, Архијерејски намесник за Аустралију и Нови Зеланд епископу Дионисију, 10 . август 1951.
  18. Архив цркве Лазарице, Сиднеј, прот. Илија Булован, Аутобиографија.
  19. Архив цркве Св. Саве, Флемингтон, Летопис, стр 1.
  20. Скупштина Срба староседелаца као и новодошлих из Сиднеја, одржана је 26. фебруар 1949. год. у Buffalo Hall, 61 Reger Street, Sydney. Ha њој је основана Прва српска црквеношколска општина у Аустралији. – Види поглавље о Првој црквеној општини Св. Сава, Варивуд.
  21. Архив цркве Св. Саве, Флемингтон, Записник са оснивачке скупштине од 1. априла 1956.
  22. Светосавље бр. 2, стр. 15.
  23. Архив цркве Св. Саве, Флемингтон, Записник са оснивачке скупштине, 1. април 1956.
  24. Летопис Српске православне парохије Светог кнеза Лазара, Сиднеј, књ. 1, стр. 3.
  25. Летопис Српске православне парохије Светог кнеза Лазара, Сиднеј, књ. 1, стр. 6.
  26. Архив Прве српске православне црквено-школске општине Светог Саве, Варивуд, Аутобиографија свештеника Светозара Секулића.
  27. Архив Митрополије, Епископ Дионисије управи Прве црквено-школске општине Светог Саве у Варивуду, 3. септембар 1951.
  28. Исто
  29. Архив Митрополије средњезападноамеричке, Епископ Дионисије, Акт о постављању протојереја Илије Булована за Архијерејског намесника, 8. децембар 1949.
  30. Летопис Српске православне парохије Светог кнеза Лазара, Сиднеј, књ. 1, стр. 4.
  31. Летопис Српске православне парохије Светог кнеза Лазара, Сиднеј, књ. 1, стр. 8.

Један коментар

  1. Sapo0njic (Шапоњић

    Pomaжe Bog,
    Припремамо састанак браства Шапоњића па би Вам били врло захвални ако знате негог са тим презименом у
    Аустралији да нам помогнете да успоставимо контак.
    У књизи Лазе Костића „Срби и Јевреји“ спомиње се неки В. Шапонјић из Аустралије.
    У напред најлепша хвала
    Владимир

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.