ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ
И ЈУЖНОЈ АФРИЦИ
ПАРОХИЈА И ЦРКВЕНОШКОЛСКА ОПШТИНА
СВЕТИ ВЕЛИКОМУЧЕНИК ГЕОРГИЈЕ, МАНУКА,
АУСТРАЛИЈСКА ПРЕСТОНА ТЕРИТОРИЈА
32 National Circuit, Manuka, ACT 2603
Појавом раскола 1963. године, дошло је и до поделе првобитне црквене општине Св. великомученика Георгија у Канбери на две јединице, које ће потом, наставити свој посебан живот и развој.
Камен темељац новом храму Св. Георгија на Форесту, постављен је 5. децембра 1965. године,[1] а освећење темеља је, по благослову епископа Дионисија, извршио протојереј Славко Нићетин 13. фебруара 1966. Након њега, свештеник Божидар Арчон долази за пароха ове цркве на Цвети 1967. године,[2] а завршени храм је осветио епископ Димитрије 18. фебруара 1968. године.
Црква Св. Георгија, Канбера. |
Током 1967. године академски сликар Карл Мацек је почео да осликава цркву фрескама. Мацек је био Аустријанац, који је у време кајзера Вилхема студирао на Берлинској сликарској академији. У својој дугој каријери добио је осам златних медаља за слике битака приликом изложби у царској Русији, Чикагу, Њујорку, Мексико Ситију, Буенос Аиресу, Риму и Берлину. У позним годинама се доселио у Аустралију и као пензионер понудио да бесплатно ослика новоизграђену српску цркву на Форесту. Од тада су многи туристи, студенти и школска деца, почели да посећују овај храм, који је убрзо ушао у регистар знаменитости главног града Аустралије. Мацек је завршио осликавање цркве 1982. године, и потом преминуо 1983. Својим дугогодишњим радом је веома задужио српску заједницу. Сахрањен је у манастиру Св. Саве, код Канбере.
Црквена сала – Српски центар Дража Михајловић и споменик ђенералу Драгољубу Михаиловићу осветио је такође, епископ Димитрије 27. децембра 1969. године. Али, већ следеће, 1970. године, (а потом и касније, 1974.) подметнут је експлозив под споменик ђенерала Михаиловића, који је оштетио његово подножје. Споменик је убрзо рестауриран и до данас стоји на централном месту у порти, испред сале и цркве.
Након девет година службе при овом храму, протојереј Божидар Арчон је, 6. априла 1976. године, склопио уговор о запослењу са црквеном општином.[3] Почетком осамдесетих, парох Арчон је због болести почео да отсуствује са службе и црквена општина му се захвалила на труду и раду, са жаљењем упутила отказ 3. јануара 1982. године и расписала конкурс за новог пароха.[4]
После свештеника Божидара Арчона, ову парохију је опслуживао протојереј Војислав Бугарски, све до 20. априла 1986. године, када му је на редовној годишњој скупштини додељен отказ.[5] Након њега, парохију је опслуживао игуман Тома (Казић), из манастира св. Сава, Хол, а повремено и свештеник Владислав Ђорђевић, из Сиднеја.
Отац Јаков Јовић стиже у Аустралију 16. марта 1988. године и одмах ступа на дужност у овој парохији. Он остаје до септембра 2004. године, када бригу о овој црквеној општини преузима свештеник Станиша Остојић, који је остаје до јула 2006. године. Након њега, на ову парохију је 31. децембра 2006. године постављен протојереј ставрофор Никола Билић.
НАПОМЕНЕ:
- Архив ЦШО Св. Георгија, Канбера, Повеља о оснивању.
- Архив ЦШО Св. Гоергија, Канбера, Акт еп. Димитрија Е. бр. 47, 29. март 1967.
- Архив црквено-школске општине Св. Георгија, Канбера, Писмо Радомира Урошевића протојереју Божидару Арчону, 3. јануар 1982.
- Исто.
- Архив ЦШО Св. Георгије, Канбера, Писмо прот. Бугарском, бр. 86/6, 25. април 1986.
Да ли се зна нешто више о животу Тома Марића , првог српског исељеника на тло Аустралије?
Pomaжe Bog,
Припремамо састанак браства Шапоњића па би Вам били врло захвални ако знате негог са тим презименом у
Аустралији да нам помогнете да успоставимо контак.
У књизи Лазе Костића „Срби и Јевреји“ спомиње се неки В. Шапонјић из Аустралије.
У напред најлепша хвала
Владимир