ИСТОРИЈА СПЦ У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ и ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

 

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ
И ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

 

 
ПАРОХИЈА И ЦРКВЕНОШКОЛСКА ОПШТИНА
СВЕТОГ ПРВОМУЧЕНИКА И АРХИЂАКОНА СТЕФАНА,
ЛИВЕРПУЛ – РУТИ ХИЛ
259 Hyatts Rd. Plimpton, NSW
 
Ливерпул (Liverpool) данас спада у западне делове Сиднеја. Међутим, као насеобина, он је четврти по старости у Аустралији. Основао га је гувернер Лаклан Меквори (Lachlan Macquarie) 1810. године. Данас представља један од значајнијих региона, са најбржим растом привреде и становништва, уз велики број историјских и културних знаменитости.
 

Црква Св. архиђакона Стефана, РутиХил.

Оснивање црквене општине Св. архиђакона Стефана у Ливерпулу се догодило као последица раскола који је настао у Америци 1963. године, а који се потом проширио и на Аустралију.
Црквеношколске општине Св. Николе из Блектауна и Св. великомученика Георгија из Кабрамате, које су обухватале западне делове Сиднеја, крајем 1963. године су се определиле за раскол. Изгледа за скоро помирење није било, већ се црквени спор, половином шездесетих година, све више заоштравао. Многи Срби који су живели у тим деловима града, који се нису слагали са одлукама ових црквених општина, не желећи да пођу у раскол, остали су без места за молитву. Међу таквима је био и протојереј Светозар Секулић, свештеник црквене општине Св. Георгија у Кабрамати, који је уложио велики труд и поднео многе жртве на њеном оснивању и изградњи. Приликом избијања раскола, прота је остао уз Српску цркву, а управа ове црквене општине уз епископа Дионисија. Тако је све више растао притисак на проту Секулића да престане са помињањем патријарха Германа на богослужењима и да прекине везу са Српском црквом. Када је одбор црквене општине Св. Георгије поставио одређене услове своме пароху, које он није могао прихватити, једини излаз за њега је био – потражити неко друго место за молитву.
Један од првих чланова и оснивача црквене општине Св. архиђакон Стефан, Недељко Балаћ, касније о томе пише: „На инсистирање једног малог броја наших добрих домаћина о. Свето реши да сазове састанак – скупштину и да створи нову црквену општину. Скупштина је заказана за 28. фебруар 1965. Чланство, које је узело учешћа на скупштини, једногласно је решило да за Ливерпул и околину оснује нову црквену општину, посвећену св. архиђакону Стефану. Ливерпул је био изабран као седиште, јер је то највеће место у западном Сиднеју. Важно је напоменути да у том моменту нико од присутних није веровао да се ствара нека стална црквена општина, већ да ће се у блиској будућности спор ипак позитивно решити и да ће црквени живот тећи по старом.“[1]
На оснивачкој скупштини, поред свештеника Светозара Секулића, у први Управни одбор изабрани су: председник Никола Тршић, благајник Милован Љубић и секретар Петар Лукић.[2]
О оснивању нове Црквене општине и разлозима за њега, архијерејски намесник Петар Радош 3. марта 1965. године извештава патријарха Германа, обраћајући се са молбом: „Пошто на територији Ливерпул – Кабрамата – Рути Хил и Пенрит живи велики број наше браће који су остали верни јединству са Српском црквом, а раздаљина и проблем транспорта онемогућава их да се прикључе црквеној општини Лазарици у Сиднеју, то се после дугих разговора решило да се оснује црквено-школска општина која би служила тамошњем живљу. По жељи присутних решено је да се за заштитника новоосноване парохије и црквено-школске општине узме Свети архиђакон Стефан.
Новооснована црквено-школска општина моли Вашу Светост за благослов и подршку за свој рад, да би истрајали на овом мукотрпном путу упркос чињеници да има браће Срба који чине све да их у овом послу омету.“[3]
Патријарх Герман је 23. марта дао благослов за оснивање црквено-школске општине и у исто време потврдио изабрану управу, изразивши наду да ће црквени живот бити унапређен.[4]
По оснивању црквене општине прота Светозар је одржавао редовна богослужења у разним изнајмљеним просторијама у Кенли Вејлу (Canley Vale) и Рути Хилу (Rooty Hill), све до 1969. године, када је са службом прешао у црквену општину при храму Св. кнеза Лазара у Сиднеју, где је заменио пензионисаног проту Илију Булована. Ово је био велики губитак за новоосновану црквену општину, за коју тада настају тешка времена. Њен председник, Никола Тршић, је покушавао да нађе новог свештеника како би наставили са богослужењима. Ишао је и код епископа Саве из Руске заграничне цркве, али без успеха. Тако је одбор почео да се носи мишљу да обустави даљи рад и угаси постојање ове црквене општине.
По свом доласку у Аустралију, 24. децембра 1969. године, владика Лаврентије је обишао све црквене општине у Сиднеју. На храмовну славу, Св. архиђакона Стефана, 9. јануара 1970. године, у присуству приличног броја верних служио је Архијерејску литургију у овој црквеној општини. Након тога, приређен је богат славски ручак, а епископ Лаврентије је у разговору са управом и парохијанима уклонио сваку помисао о њеном укидању. Њен управни одбор, иако под тешким условима, охрабрен и поучен од свога епископа новим снагама наставља свој рад. Колико је било тешко стање у овој црквено-школској општини најбоље говори извештај Драгана Тошића, поднет на седници Епархијског савета 1971. године: „…захваљујући преосвећеном Лаврентију, она и данас егзистира. Имамо 11 чланова, али ако би добили младог свештеника број би се попео на две стотине, јер се око нас налазе бројни кампови пуни нашег света који, или иду у храм светог Ђорђа у Кабрамати, или нигде.“[5]
Од преласка проте Секулића у Лазарицу, ову парохију су повремено опслуживали свештеници из околних парохија. Тадашњи јереј Љубомир Вучуровић преузима дужност њеног пароха 1972. године (касније, 20. јануара 1981. лишен свештеничког чина). Богослужења су се тада одржавала на разним местима, а најчешће у сали Уметничке школе (School of Arts) у Рути Хилу, све до фебруара 1975. године.

Епископ Лаврентије на храмовној слави Св. архиђакона Стефана, 9. јануара 1970. године.

 
Ново поглавље у овој парохији настаје 1972. године, када је Будимир Стаменковић уступио црквеној општини на бесплатно коришћење део своје фарме у Скофилду. На његов предлог, Општина касније купује једну дрвену војну бараку, коју парохијани преносе на фарму и преуређују у скромну капелу.[6] Чин малог освећења капеле извршио је надлежни архијереј Николај (Мрђа), 16. фебруара 1975. године. Након десет година постојања и селидби по разним локацијама, ова црквена општина тада, по први пут, добија своје стално богослужбено место, у чему је пресудна била улога и доброта Будимира Стаменковића и његове породице. Нове породице тада почињу да прилазе младој парохији, али се, због честих боловања и одсуства пароха Вучуровића, богослужења не одржавају редовно. Ипак, ентузијазам ове мале заједнице је растао. Оснивају се недељна школа за децу и фолклорна група Растко, са првом учитељицом Љиљаном Николић.
Јереј Вучуровић напушта парохијску дужност у октобру 1975. године, а следеће, 1976. године, надлежни архијереј Николај доводи из Отаџбине свршеног богослова Милорада Лончара, кога убрзо рукополаже и поставља на ову парохију. У међувремену, њу је опслуживао тадашњи свештеник из Волонгонга, Мирослав Поповић.
Са доласком свештеника Милорада Лончара, број парохијана постаје све већи: богослужења су посећенија, недељна школа почиње да ради све боље, а фолклорној групи прилази све више омладине. Наиме, од 1976. године, предавање фолклора и рад са омладином, на себе преузима Илија Глишић, који је читаву следећу деценију био најзаслужнији за њихов успешан рад. При овој Црквеној општини тада почиње свој и рад Коло српских сестара „Косовка девојка“. Оснивачка скупштина Кола одржана је 6. марта 1977. године и на њој је изабрана прва Управа, на челу са Весном Лукић.[7]
Друштвени живот у младој црквеној општини такође, почиње да се шири: одржавају се чести излети, редовне забаве, филмске вечери итд. На њима се запажа све више и више нових лица. Доласком марљивог свештеника, почиње се и са прикупљањем прилога за куповину црквеног земљишта, а Коло сестара се на разне начине труди да финансијски помогне Црквеној општини: сваке недеље, након Свете литургије, припрема ручкове, осим тога, сестре продају кафу, колаче, и друго. Тако да је већ прве године рада Коло сестара предало својој цркви око три хиљаде долара.[8]
Један од чланова црквене општине, Матеја Волф (немачког порекла, који је рођен и живео у Београду пре рата, прешао у православље по доласку у Аустралију), пронашао је имање од пет акара, на углу Вудсток Авеније у Рути Хилу и улица Хајатс у Пламптону (Woodstock Avenue, Rooty Hill and Hyatts Road Plumpton). Црквена општина се одлучује да купи то земљиште по цени од $40,000. Одмах су направљени планови за будућу изградњу и упућен је апел за помоћ и прилоге свим Србима у околини. У име црквене општине, отац Милорад Лончар је образложио замисао: „Све се више, у овом делу Аустралије, осећа нужда за неким већим центром који би могао одговарати потребама нашег српског живља, насељеног у овим крајевима. Готово све наше цркве, које су до сада подигнуте, налазе се на ограниченом, скученом земљишту. Већина њих немају ни простора за паркирање аутомобила, а да не говоримо о неким другим, преко потребним просторијама. Имајући ово у виду, као и интересе Српске православне цркве у Аустралији и њених верника, ми смо одлучили, с благословом Његовог Преосвештенства Епископа аустралијско-новозеландског Г. Николаја, да почнемо са подизањем једног таквог центра, који би могао да задовољи потребе читавог благочестивог Српства нашег. То би био српско – православни центар, а обухватао би: храм Божији, дом за старе, салу за забаве и разне пријеме и скупове, недељну школу, кућу за свештеника и одаје за епархијског архијереја. Ако се ово последње оствари то би у исто време било седиште епископа у Новом Јужном Велсу.“[9]
Судећи по прилозима који су стизали, апел је наишао на добар одзив код верних Срба. Након куповине земљишта, капела се у августу 1978. године, превози из Скофилда на црквено имање. Исте године, 12. новембра, епископи Николај и Василије су обавили обред освећења земљишта и капеле.[10]
Кућа, која се налазила на црквеном земљишту, била је у веома лошем стању. Она је убрзо поправљена и оспособљена за парохијску кућу.[11]
По договору са Управним одбором црквене општине[12], 14. маја 1978. године, Епископ Николај поставља за привременог пароха о. Мирослава Поповића, бившег пароха у Волонгонгу, на Другу ливерпулску парохију, која обухвата простор око Ливерпула и Ферфилда. Отац Мирослав је становао у Кабрамати, имао је стални посао у фабрици, а слободно време је посвећивао раду у парохији и црквеној општини.
Прелазак на црквено имање у Рути Хилу допринео је да се чланство црквене општине, а нарочито парохије, даље увећа. Како је број чланова растао, а са њиме и одушевљење за нове акције, по преласку на црквено земљиште, Управни одбор је сачинио план будућих објеката. То је на првом месту био свети храм, посвећен Св. првомученику и архиђакону Стефану, заштитнику владарске лозе Немањића и српске државе до данас. Али, доласком нових чланова у току 1977-78. године, дошли су и нови проблеми. О томе свештеник Милорад Лончар са тактом пише: „Духовно стање у још увек малој Црквеној општини беше променљиво. У једном тренутку изгледало је да је све у најбољем реду, али одмах затим, онај ко би посматрао људе и њихов однос према другима, Богу и Цркви, морао би да промени мишљење и да се забрине над долазећим проблемима. Неки непотребан и неоснован страх се увукао у срца људи и неповерење је завладало свима. Свако у другоме види непријатеља. Зашто? „Чуо сам, причају…!“ Због оваквих непотребних препричавања успораван је нормалан рад Црквене општине и веома је тешко било придобити поверење људи. Уместо да трошимо време радећи нешто корисно, ми смо надуго и нашироко распредали о неким неухватљивим проблемима, који су налазили своје уточиште не само међу члановима Управног одбора, већ су се ширили и у Колу Српских Сестара, па је чак, повремено и омладина била оптерећивана овим стварима. Све је то итекако успоравало темпо нашег рада.“[13]
Упркос оваквим интригама, свештеник и Управни одбор су улагали крајње напоре да одушеве људе за даљи рад. Тако је приликом освећења земљишта сакупљена сума од $ 5,500 и дуг банци за црквено имање је исплаћен 12. новембра 1978. године, што значи за само нешто више од годину дана од куповине.
Међутим, градске власти су ставиле привремену забрану изградње на купљеном земљишту. Цела 1979. година је протекла у великој неизвесности, у току које је помишљано и на куповину неког другог имања, где би се могао изградити храм и остали објекти.
Преговори са надлежнима око скидања забране изградње на купљеном земљишту трајали су све до половине 1980. године, када је општина најзад дала сагласност за изградњу цркве и пратећих објеката. Црквени одбор[14] је одмах започео припреме по усвојеним плановима за храм, које је урадио архитекта Миораг Шундић. Темеље је бесплатно ископао Душан Санчанин, а дугогодишњи члан и потом почасни председник црквене општине, Драган Тошић[15], финансирао је изливање бетона. Свечано освећење темеља обављено је 11. јануара 1981. године, пропраћено чланцима у локалној штампи.[16]
Велика помоћ појединаца и прилози за изградњу храма, укрепили су морал многих и омогућили да се са новим снагама прионе на даљи посао око изградње цркве.[17] Зидање храма је почело марта 1981. године.[18]
Храм је релативно брзо завршен и уређен изнутра.[19] Црквена звона су поручена из Лондона и њихово освећење је обављено на Теодорову суботу, 6. марта 1982. У цркви, која је још увек била у изградњи, Свету архијерејску литургију је служио владика Василије. [20]
Током ове и почетком следеће, 1983. године, црква је завршена прилозима парохијана и добровољним радом многих,[21] о чему постоји детаљна евиденција у црквеној општини. Сви они ће се увек помињати као ктитори и приложници у овоме храму, јер сам Господ, који све види, зна све и познаје сваког, наградиће све по делима њиховим.
За куповину земљишта и изградњу храма утрошено је укупно око 300,000 аустралијских долара.
 
ОСВЕЋЕЊЕ ХРАМА
 
На освећење нове цркве Св. архиђакона Стефана у Рути Хилу, Сви они су имали великог удела у оснивању, изградњи и животу ове Епархије.
Свечаност освећења цркве Св. архиђакона Стефана у Рути Хилу, на коју је надлежни епископ Василије позвао епископе: жичког Стефана, западноевропског Лаврентија и далматинског Николаја, била је највећи догађај до тада у српској заједници у Сиднеју. Свечаности су почеле 5. марта увече, бденијем, које је служио Епископ западноевропски Лаврентије, уз саслужење шест свештеника и архиђакона Викентија. Сутрадан, у недељу. 6. марта, свечаности су настављене троносањем храма. Према процени дневне штампе, архијереје је дочекало око шест ипо хиљада верника. Чин освећења и Свету Архијерејску литургију служили су епископи Стефан, Лаврентије и Николај, уз саслужење десет свештеника и једног архиђакона. Одговарао је хор црквено-школске општине у Рути Хилу. При крају Свете литургије у храм су стигли државни представници, на челу са Генералним гувернером енглеске краљице у Аустралији, Сер Нинијаном Стивеном, који је открио спомен плочу постављену при улазу у храм. Специјално за ову прилику, из Америке је дошао и војвода Момчило Ђујић. После свете Литургије приређен је свечани ручак под шатором за око хиљаду званица, а у црквеној порти за сав остали присутни народ.
Од новембра 1984. до фебруара 1985. године, братству овога храма је причислен протојереј Илија Драгосављевић, који је истовремено радио и као свештеник – духовник у индустрији.
У току следећих година на црквеном имању у Рути Хилу су започети пројекти уређења порте, изградње велике црквене сале и Пензионерског насеља. Након овог успешног периода по црквену општину и парохију, протонамесник Милорад Лончар 1987. године одлази, а за следећег пароха стиже свештеник Миодраг Перић, који преузима пастирску дужност 19. октобра 1988. године.[22] У међувремену, парохију при храму Св. Стефана су опслуживали синђел Лука (Ковачевић), протојереј Душан Вавић и други свештеници.
Поред светог храма, на црквеном имању у Рути Хилу је потом изграђена црквена сала – Парохијски центар, са око 1200 м2 простора у приземљу. На њеном спрату се налазе канцеларије, сала музеја, библиотека, две учионице и остале помоћне просторије. Њена градња је почела половином 1980-тих година, али обзиром на величину пројекта и потребна средства, радови на њој и опремање, трајали су више од 10 година, да би пројекат коначно био завршен и прихваћен од општине, 2000. године. Данас ова огромна црквена сала и Парохијски центар служе парохијанима и црквеној општини за разне свечаности и окупљања, као и за недељну школу, фолклор, црквену администрацију и друго.
 
ПЕНЗИОНЕРСКО НАСЕЉЕ СВ. СИМЕОН
 
Залагањем Драгана Тошића и Томе Илића, трудом свештеника Милорада Лончара и црквеног одбора[23] на челу са председником др. Марком Маринковићем, затим Кола сестара и других вредних парохијана ове цркве, изграђено је Пензионерско насеље Св. Симеон, које је осветио надлежни епископ Лонгин а свечано отворио заменик премијера Лајонел Бовен (Lionel Bowen), на дан 6. августа 1989. године. Временом, српска популација у Сиднеју је почела да стари, па се Пензионерско насеље Св. Симеон показало као подухват од изузетног значаја за српску православну заједницу.
Насеље Св. Симеон до данас ради под управом Епархије аустралијско-новозеландске, а земљиште припада црквеној општини која помаже у његовом раду. Оно представља комплекс од 40 засебних станова, са канцеларијама и пратећим просторијама. У току последње деценије оно је стално попуњено са око 40 станара, међу којима има разних националности, а просечан број Срба у њему креће се од 15-25. Дугогодишњи председници одбора насеља били су Слободан Тошић и Рендон Стеван Илић, синови оних који су га изграђивали.
Током 2006. направљени су планови за доградњу још 10 станова и одобрени од општине Блектаун.

Свети Стефан, РутиХил, црква ипензионерско насеље Св. Симеон.

 
ОБНОВА ЦРКВЕ
 
Почетком 90-тих година дошло је до неслагања између Управног одбора и надлежног пароха, што је изазвало пометњу међу члановима и парохијанима. Због такве ситуације, новембра 1994. године, за старешину храма је постављен јереј Србољуб Милетић.
Када се стање у црквеној општини поправило, око храма и Парохијског центра изграђен је и уређен паркинг за преко 100 возила. Тај посао је организовао и водио Гојко Петковић.
Међутим, црква Св. Стефана је била изграђена на терену који се састоји од слоја глине дубине 5-6 м. па је, након свега десетак година од освећења, испуцала на много места. Посебно су биле велике пукотине око олтара, где је лежао највећи терет централног кубета. Више пута је покушавано да се пукотине попуне разним новим материјалима, али узалуд, временом су се оне све више појављивале. После више стручних консултација решено је да се црква из темеља обнови и да јој се да нови изглед у српско-византијском стилу. Старешина храма, прота Србољуб Милетић је 1996. године из Београда довео чувеног архитекту и професора црквене архитектуре, др. Предрага Ристића, који је направио планове за комплетну обнову светог храма. Одбор је успео да прикупи довољно средстава и радови су почели током 2000. године.[24] Најпре су у земљи, до дубине од 6м, изливени стубови – носачи темеља а потом учвршћени зидови, на врху повезани армираним бетоном. На њима су потом подигнути нови кров и купола, виши од старих за око 1.5 м. Унутар цркве је додато 12 стубова, одвојена припрата, узидана крстионица за одрасле и продужена галерија дуж зидова, у наставку хорског простора. Изграђени су и нови сводови полукружног облика, чиме је храм изузетно добио на унутрашњем изгледу и акустици.
 
БРАТСТВО СВ. ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА
 
Након академије посвећене св. владици Николају (Велимировићу) при овој парохији је 29. марта 1985. године основано Братство Св. владике Николаја. Оно до данас помаже црквено просветне установе и шири дела и речи св. владике Николаја. Као Крсну славу, Братство прославља Св. деспота Стефана Лазаревића. У рад Братства је у током протеклих деценија био укључен већи број верних Срба Аустралије, који су на овај начин помогли преко 170 сиромашних ученика богословија и студената Богословског факултета. Почетком марта сваке године, Братство одржава Духовну академију посвећену светом Владици Николају, на којој се говори о делима и значају овог светитеља наших дана. Од сакупљених прилога са ових вечери, као и током године, доставља се помоћ за богословије и факултет СПЦ. Најзаслужнији за идеју оснивања и дугогодишњи рад Братства је његов председник, Недељко Балаћ.
 
ПАРОХИЈА СВ. АПОСТОЛА ПЕТРА И ПАВЛА,
АНТИОХИЈСКЕ ЦРКВЕ
 
На молбу антиохијског митрополита за Аустралију Павла и по благослову надлежног епископа Никанора, црквена општина, у септембру 2000. године, издаје салу музеја, на првом спрату Парохијског центра, на бесплатну богослужбену употребу парохији Антиохијске цркве Св. Петра и Павла, која је била у оснивању.[25] Њихов свештеник, протојереј Азиз Абуи (Fr. Aziz Abwi), почео је са двадесетак парохијана, да би за неколико година окупио парохију од преко 250 домова, углавном Арапа из Палестине, Либана, Сирије, Ирака и Ирана. Бројно увећани и вољни да изграде свој храм, они 2004. године купују парцелу земље у непосредној близини, а током 2005. године, предају готове планове за изградњу надлежној општини Блектаун, која их је одобрила у марту 2007. За све ово време они богослуже у сали музеја, на спрату црквене сале. У њима је наша Црква стекла велике пријатеље, чија помоћ и подршка нису изостали.
 
Посета Патријарха
 
Приликом боравка у овој Епархији, патријарх Павле, са делегацијом епископа, 11. новембра 2004. године, посетио је храм и ову црквену општину, као и Пензионерско насеље у коме је, обавивши чин молепствија за здравље, покропио светом водом станаре. Том приликом, завршавајући посету овој Епархији, у Парохијском центру ове црквене општине је одржана опроштајна вечера којој је, осим Патријарха, епископа Милутина као домаћина и гостујућих владика, присуствовало око хиљаду људи. Ово је био један од, до тада, најсвечанијих дана у овој црквеној општини и Пензионерском насељу.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Српска православна црква Св. архиђакона Стефана, Сиднеј 1983, стр. 48-49.
  2. Остали Чланови су били: Ђуро Тромошљанин, Владо Видулић, Бранко Димитријевић, Срећко Александрић, Првослав Радоњић, Марко Хаџић, Лазо Вукмирица, Дане Миљковић, Миленко Васић, Никола Готовац, С. Планић, Недељко Балаћ и Гојко Косановић.
  3. Архив Патријаршије, Кабинет Патријарха, Протјереј Петар Радош патријарху Герману, бр. 57, 13. март 1965.
  4. Архив Патријаршије, Кабинет Патријарха, патријарх Герман архијерејском намеснику Петру Радошу, П. бр. 25, Д/65, 23. март 1965.
  5. Архив Епархије аустралијско-новозеландске, Записник, 3. април 1971.
  6. У послу око уређења земљишта и капеле највише су се истакли: Радо Куртума, Ђуро Тромошљанин, Будимир Стаменковић, Милош Дејановић, Петар Лукић, Милован Љубић, Миленко Васић, Новак Лазић, Момчило Цвијановић, Срећко Александрић, Бранко Рељановић и Велимир Дегориција.
  7. У раду Кола, међу првима су узеле учешћа сестре: свештеникова супруга Зора Лончар, Загорка Љубић, Даница Ђукић, Евица Стојановић, Ирена Александрић, Тонка Стаменковић, Милева Балаћ, Ангелина Куртума, Ангелина Станковић, Рада Стојковић, Вера Лазић, Милка Дејановић, Даница Блануша, Јелена Антонић, Вукосава Ћирић и Неда Царан. Нешто касније, придружиле су им се: Јела Поповић, Даница Драгомировић и Марија Шабић, а потом и многе друге.
  8. Управни одбор Црквене општине за 1977. годину су сачињавали: Велимир Дегориција председник, Јован Стојковић подпредседник, Недељко Балаћ секретар, Будимир Стаменковић благајник, Петар Лукић благајник (од пола године), Срећко Александрић рачуновођа. Чланови: Момчило Цвијановић, Милош Ђукић, Гојко Косановић, Свето Николић, Драгутин Ранђеловић, Небојша Лазић, Крста Царан, Срето Бошковић, Миленко Васић, Жика Недељковић, Тома Тошић, Живорад Ћирић, Премил Станковић, Милисав Антонић, Милован Љубић.
  9. Споменица – Српска православна црква Св. архиђакона Стефана, Сиднеј 1983, стр. 59.
  10. У радовима око преселења капеле и чишћења терена у Рути Хилу истицали су се следећи парохијани: Милован Љубић, Петар Лукић, Гојко Косановић, Велимир Дегориција, Јово Стојковић, Небојша Лазић, Живорад Ћирић, Миленко Васић, Миро Вујовић, Томо Тошић, Драгутин Ранђеловић, Срећко Александрић, Свето Мирјанић, Будимир Стаменковић, Милош Ђукић, Илија Вучићевић, Владо Драгељевић, Славољуб Томовић, Раде Куртума, Срето Бошковић, Крсто Царан, Миодраг Лукић, Рацо Дабић, Боро Божић, Стојан Ћурчић, Горан Ћурчић, Жика Ћурчић, Матеја Волф, Ђуро Стојић, Предраг Мирјанић, Премил Станковић и М. Зарач. Темеље капеле и споредне просторије зидали су браћа Јово и Илија Блануша са Радом Ковачевићем, Ћиром и Димчетом.
  11. Сви радови на поправци су урађени бесплатно, чему су највише допринели: Милован Љубић, Бата Недељков, Радо Куртума, Грег Хадари, Ђуро Нишевић, Премил Станковић, Илија Вучићевић, и други.
  12. Управни одбор Црквене општине су у току 1978. године сачињавали: Срећко Александрић председник, Велимир Дегориција подпредседник, Недељко Балаћ секретар, Петар Лукић благајник. Чланови: Живорад Ћирић, Небојша Лазић, Милован Љубић, Будимир Стаменковић, Пане Глигић, Љубо Томовић, Гојко Косановић, Миленко Васић, Мирослав Вујовић, Владимир Драгељевић, Илија Копривица, Матеја Волф и Радо Куртума.
  13. Споменица – Српска православна црква Св. архиђакона Стефана, Сиднеј 1983, стр. 61.
  14. У току 1980. године, Управни одбор Црквене општине су чинили: Др. Марко Маринковић – преседник, Тома Тошић – подпредседник, Живорад Ћирић – други подпредседник, Илија Глишић – секретар, Радица Лазић – помоћник секретара, Милорад Драгомировић – благајник и књиговођа Срећко Александрић. Чланови: Небојша Лазић, Рацо Дабић, Милош Ђукић, Раде Куртума, Владо Драгељевић, Илија Шешум, Премил Станковић, Миодраг Лукић, Гојко Косановић, Будимир Стаменковић и Душко Микулић.
  15. Почасни председник Драган Тошић је бесплатно израдио инжињерске планове и потом водио надзор над изградњом. Због свега тога, као и због дугогодишњег рада у Српској цркви, вршења дужности секретара Епархије аустралијско-новозеландске пуних једанаест година, Драган Тошић је приликом овог освећења, у присуству око 3500 верних Срба, одликован Патријарашком Граматом.
  16. Advocate -A Cumberland Newspaper, Cyty of Blacktown, Wednesday, January 28, 1981.
  17. Управни одбор црквене општине током 1981. године сачињавали су: Др. Марко Маринковић председник, Живорад Ћирић подпредседник, Недељко Балаћ секретар, Милорад Драгомировић благајник, Рацо Дабић помоћник благајника и Срећко Александрић књиговођа. Чланови: Небојша Лазић, Јово Драгомировић, Гојко Косановић, Будимир Стаменковић, Душко Микулић, Јово Божић, Мирослав Вујовић, П. Шабић, Илија Блануша, Јово Спајић и Милан Зорић.
  18. У том послу су се нарочито истакли: Илија Блануша, Петар Живков, Милорад Лукић, Богдан Калањ, као и Френк Волф, син пок. Матеје Волфа, дугогодишњег члана Црквене општине. Никола Кокотовић је дао на услугу скеле и урадио шаловање бетонских површина, а архитекта Шундић и инжињери Саливан, Вељко Травица и Драган Тошић, са вредним свештеником Милорадом Лончарем су стално надгледали и обилазили градилиште. Милош Лапчевић је израдио железну конструкцију, а кровну Раде Тимотић и браћа Цветко и Славко Секулић. Групу Срба, која је добровољно изводила радове на покривању цркве црепом, предводио је Новица Мисић, а куполе на звонику и главном кубету је покрио бакром Ратко Збиљић. Прављење и постављење бакарних олука обавили су Тома Павличевић и Васо Игњатовић. Два велика крста, који су постављени на звоник и кубе, израдио је Љубо Глогиња, а цркву су споља опрали Миленко Родић и његова супруга.
  19. У целој цркви је постављен под од белог мермера. Браћа Влада и Милан Врзић су од тасманијске храстовине израдили леп иконостас и сва врата на цркви. Њихов прилог је процењен на $ 30,000. Иконе на иконостасу је урадио православни Новозеланђанин, монах Николај из Велингтона, који је провео извесно време у манастиру Жичи учећи иконографију. Часна трпеза је изливена у бетону и обложена са горње стране белим мермером, прилог Драгана Тошића. Тома Илић је поклонио седам лустера од кристала из Чехословачке и у централном кубету један велики бронзани из Грчке, укупне вредности $ 8,500. Драгутин Пешић је поклонио и поставио озвучење у цркви, а елекричну инсталацију, у вредности од $ 2,450, приложио је и поставио Премил Станковић, коме су помагали: Зоран Станковић, А. Станковић, Петар Пећанац, Бранко Лазић, Филип О Корнел, Срето Бошковић, Мирослав Ороз и Небојша Лазић. Осим ових, у раду и прилозима су се истицале породице: Љубомира Станојчића, М. Марковића, Др. Мише Николића, породица Пешић, породица Зорана Јовановића и многе друге.
  20. После литургије звона су свечано освећена испред цркве. Звона од 4,000.00 долара купили су Др. Марко и његов брат Др. Милан Маринковић за покој душе мајке Јевросиме, звоно од 2,000.00 долара купио је Златко Петровић за покој душе сина Тодора и треће звоно, које је такође коштало 2,000.00 долара, купио је Мића Петровић за покој Душе мајке Миленије – Лене.
  21. Међу најзаслужнијима су били: Јанко Угљеша, Витомир Николић, породице Станојчић и Салихи, Озрен Мирковић, Милорад Драгомировић, Рада и Јово Стојковић, архитекта Миораг Шундић, Милан Видовић, Вера Лазић, Иван Ловрић, Предраг Мирјанић, Слободан и Душанка Николић, Миле Матић, Анђелко и Перка Гајић, Љубо Стаменић, Бранко Радојчић, Драгомир Кос, као и многи други.
  22. Свештеник Миодраг Перић остаје на тој дужности до 15. фебруара 2002. када прелази у Црквену општину Св. кнеза Лазара у Александрији.
  23. Одбор за изградњу Пензионерског насеља Св. Симеон су сачињавали: свештеник Милорад Лончар, председник Др. Марко Маринковић, секретар Зага Нађи, благајник Срећко Александрић, инжињер Драган Тошић; чланови: Никола Кокотовић, Тома Илић, Петар Радан, Петар Добрић.
  24. Чланови Управног одбора у току 2000. године су били: старешина храма јереј Србољуб Милетић, председник Слободан Тошић, подпредседник Илија Глишић, секретар Коса Сојисављевић, благајник Миладин Вујановић, рачуновођа Оливера Тркуља, особа за везу – Љубица Ридли. Пододбори: грађевински – Милован Јанковић, приређивачки – Радосав Журкић, Коло сестара – Милијада Журкић. Тутори: Вељко Мракић, Богдан Лазић, Младен Вукелић и Радо Куртума. Црквењак Остоја Петковић. Надзорни одбор: председник Момир Дубочанин; чланови: Милан Зорић и Тома Сирковић. Повереници: Недељко Балаћ, Љубомир Станојчић и Радо Куртума.
  25. Овој парохији Антиохијске православне цркве у Аустралији припадају углавном Арапи из Либана, Сирије, Палестине, Ирака, Ирана и т.д. Када су финансијски ојачали, уплаћивали су црквеној општини одређени износ само за покриће трошкова.

Један коментар

  1. Sapo0njic (Шапоњић

    Pomaжe Bog,
    Припремамо састанак браства Шапоњића па би Вам били врло захвални ако знате негог са тим презименом у
    Аустралији да нам помогнете да успоставимо контак.
    У књизи Лазе Костића „Срби и Јевреји“ спомиње се неки В. Шапонјић из Аустралије.
    У напред најлепша хвала
    Владимир

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.