ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ
И ЈУЖНОЈ АФРИЦИ
ПАРОХИЈА И ЦРКВЕНОШКОЛСКА ОПШТИНА
СВЕТА ТРОЈИЦА, БРАНСВИК ИСТ, ВИКТОРИЈА
Cnr. Nicholson St. & Glenlyon Rd. Brunswick East, VIC
Почетак црквеног живота у Мелбурну, описан је у поглављу о црквеној општини Св. Сава у Мелбурну. Парохија и црквена општина Св. Тројице, настала је као последица раскола из 1963. године, када су надлежни парох и мањи број чланова и парохијана одлучили да остану у јединству са СПЦ и оснују нову парохију.
Раскол из 1963. године је изазвао велики поремећај у животу црквено-школских општина. Све дотле, једина српска црквена заједница у Мелбурну је била црквена општина Свети Сава. Међутим, када је у Америци избио раскол, атмосфера поделе се одмах преносила и на Аустралију. Талас неповерења и расцепа у заједници ширио се усмено и писмено, разним памфлетима и саопштењима у којима није заостајао ни, тада једини, недељни српски лист Слога.
У таквим приликама је, 15. децембра 1963. године, одржана годишња скупштина црквене општине Св. Сава. На њој је, осим чланова, узео учешћа и већи број парохијана и заинтересованих људи. Тада је изабрана нова управа, која није признавала одлуке српске Патријаршије, већ је затражила пријем у јурисдикцију епископа Дионисија.
Надлежни свештеник, прота Теодор Демјањук, са црквеним хором и великим бројем парохијана, није се сложио са овом одлуком. Одмах се почело размишљати о формирању црквене општине која ће остати у канонском и духовном јединству са српском Патријаршијом. С тим у вези, Миро и Душан Поповић су почели обилазити угледније Србе у Мелбурну износећи план о стварању општине.
У то време Мелбурн је посетио Архијерејски намесник за Аустралију, протојереј Петар Радош. У његовом присуству је, јануара 1964. године, одржан први састанак око двадесетак угледнијих Срба. На овом састанку протојереј Радош је дао пристанак и благослов да се за почетак најпре оформи привремено поверенство. Ускоро потом, у Мелбурн је стигао и протојереј Илија Булован, како би одржао други састанак проширене групе. Том приликом су створени планови за будући рад и изабрано је привремено поверенство. За председника је изабран Милован Мојић, а у чланство су ушли Веселин Терзић, Јован Вагић, Младен Оница, Ђорђе Недовић, Миро Поповић, Красоје Нотарош и Душан Поповић.
Први задатак поверенства је био да пронађе погодно место за одржавање богослужења. Англиканска црква им је изашла у сусрет и дала на употребу цркву Св. Марка у Фицроју, недалеко од центра града. Епископ Руске заграничне цркве и некадашњи сабрат манастира Миљкова, Антоније (Медведев) из Пожаревца, снабдео их је иконама и потребним предметима за одржавање богослужења.
У пространој и препуној цркви Св. Марка одржано је прво богослужење на Цвети 1964. године. Дан је био диван и владало је празнично расположење. Радост је била велика, јер се по броју присутних видело да је ово зачетак веће црквене заједнице.
Почетком 1965. године, привремено поверенство се укида, одржава се скупштина и оснива Црквено-школска општина Света Тројица. За првог председника је изабран Милован Мојић, а одбор су сачињавали углавном дотадашњи чланови поверенства. Богослужења су се редовно одржавала, а број парохијана и чланова црквене општине се стално повећавао.
Године 1966. на чело управе долази Миро Поповић, са одбором кога су сачињавали: Драгољуб Рацић, Урош Петровић, Мића Тодоровић, Душан Поповић, Младен Оница, Жика Николић, Лазар Самарџија, Мирко Бркић, Вукоје Андрић, Миодраг Симоновић и Милош Урошевић.
Нова управа је тада успоставила боље везе са сестринским православним, као и англиканском црквом. Црквена општина је постала члан Аустралијског савета цркава, чијим седницама је присуствовао њен делегат. Почело се са издавањем месечног листа „Саопштења“, који је излазио до новембра 1967. године, да би се затим претворио у „Глас православља“.
У међувремену, под притиском година и болести, парох Теодор Демјањук, није могао редовно да одржава богослужења, тако да су га често замењивали свештеници из других места: Илија Булован, Светозар Секулић, Душан Поповић, Славко Субић и Милан Вучинић. Понекад је владика Антоније слао и руске свештенике Димитрија Симонова и Николаја Осцијанка. У таквим приликама, главни задатак црквеног одбора је био да обезбеди сталног свештеника и богослужбено место. Архијерејски намесник Петар Радош, писао је Митрополиту загребачком Дамаскину још 14. септембра 1964. године, упознајући га са тешкоћама ове црквене општине и православних Срба у Мелбурну и околини, због недостатка српског свештеника. „Годинама ми муку мучимо што се свештеника тиче, јер ову парохију је до сада опслуживао руски свештеник који је сада ступио у 76. годину живота и моли да се пензионише… Под изузетно тешким околностима ми смо образовали поверенство у Мелбурну које је одобрио и благословио Његова Светост. Ово поверенство је веома агилно, покушава да спаси што се спасти може, по оној нашој пословици – триста без попа ништа. Наш црквени одбор у Мелбурну налази се немоћан и везаних руку да ма шта учини без млађег, енергичног и богословски образованог свештеника.“[1]
Храм Св. Тројице, Брансвик. |
Патријарх Герман је изразио одређену бојазан да би наш народ примио свештеника посланог из земље. Ову Патријархову констатацију потврдио је и архијерејски намесник. „Верујем да није потребно наглашавати да ми томе, који се определи да дође у Аустралију не можемо много да обећамо. На првом месту, тај који и мисли да долази, мора да се помири са тим да овдашњи народ оне који долазе из земље гледа са страховитим подозрењем и сумњом…[2]
Две године касније, крајем 1966. године, Милован Мојић је боравио у Београду. Боравак је искористио да посети и свог надлежног архијереја, патријарха Германа, замоливши га да овој црквеној општини додели једног свештеника. Мојић је по повратку о томе обавестио Архијерејског намесника, уз напомену да је општина дефинитивно донела одлуку за довођење свештеника у Мелбурн, са обавезом да му обезбеди стан и плату од 30 долара недељно. У то време, клима раскола је била веома изражена међу Србима у Аустралији, што је у многоме утицало на одлуку да се што пре пронађе способан свештеник који би водио верни народ Српске цркве у овом граду.
Када се мелбурншки парох, протојереј Теодор Дејмањук, због болести и старости, повукао са парохијске службе, архијерејски заменик прота Булован је такође покушавао да пронађе новог свештеника. Напослетку, благословом патријарха Германа, протојереј Миодраг Миловановић, парох Саборне цркве у Београду, прихватио се да дође на одређено време у Аустралију. Он је стигао у Мелбурн 8. јуна, а парохијске дужности је преузео 14. јуна 1967. године. Протојереј Миловановић је опслуживао ову парохију око две године, до половине 1969.
У то време црквена општина је имала око 150 уписаних чланова, а изражена је и нада да ће приступом новодошлих Срба број чланова још више порасти. Због недостатка сталног свештеника и свог сопственог храма, богослужења нису одржавана редовно. Повремено је изнајмљивана англиканска црква, а на сваком богослужењу је одговарао хор, који се одржао захваљујући залагању диригента Пантелејмона Шувајева. Црквена општина је издавала свој лист „Глас православља“, који је у то време био једини црквени лист у Аустралији. У току априла 1971. године је изашао тридесети број.[3]
Због извесних оптужби, протојереј Миловановић се вратио за Београд, а на чело управе је поново дошао Милован Мојић. Тадашња управа се није сложила са одласком пароха па је, упркос томе што је сам свештеник поднео оставку, одбор упутио члановима и парохијанима упитник да се изјасне да ли желе да свештеник остане или не? Међутим, свештеник је ипак отишао, али је неко време међу парохијанима владала подела.
По одласку проте Миловановића, на чело црквеног одбора опет долази Миро Поповић. Богослужења се наново обављају уз помоћ српских и руских свештеника које им је додељивао нови епископ Теодосије.
Први српски епископ који је ступио на тло Аустралије био је владика Лаврентије, који је стигао 1969. године. Он је више пута обишао ову црквену општину и одмах се осетило да нови дух провејава нашом црквом у Аустралији. Посетио је све парохије, богослужио, беседио, појачао везе са сестринским црквама као и са Светским саветом цркава, увео је издавачку делатност, а народ га је прихватио и заволео. Одбор је тада замолио владику да им пронађе и постави сталног свештеника. По повратку у Београд, он је изабрао свршеног теолога Милуна Костића, који је као ђакон стигао у Мелбурн јануара 1971. године.
Одмах по доласку оца Милуна Костића, владика Лаврентије га је рукоположио у чин презвитера и поставио за пароха мелбурншког. Доласком оца Милуна Костића религиозни живот ове црквене заједнице постаје садржајнији и много активнији: са попадијом Добрилом отвара недељну школу, одржава састанке са омладином, опслужује и парохију у Сент Албансу, где се налази велики број домаћинстава који нису желели да се ставе под јурисдикцију епископа Дионисија. Нови свештеник се није бавио политиком и међу члановима је владала хришћанска љубав и братско разумевање. Преко гласила „Глас Православља“ обавештавају се парохијани о збивањима у нашој цркви, како у Аустралији, тако и у отаџбини.
На заседању Епархијског савета у Мелбурну, 3. априла 1971. године, извештај о раду ове црквене општине је поднео председник Миро Поповић. Он је описао напоре да добију свештеника, рекавши како им је најзад, посредством епископа Лаврентија, Његова Светост партријарх Герман „доделио за пароха младог теолога оца Милуна Костића. Ту одлуку смо прихватили са одушевљењем и предузели хитне мере да нам што пре дође. То није било лако, јер смо уложили доста труда и упутили низ молби. Чак је и Преосвећени Лаврентије посетио министра за имиграцију. Решење је било повољно, чак повољније него што смо се надали: јер је и пут био бесплатан, не само за оца Милуна, већ и за његову госпођу Добрилу, која је постала прва учитељица наше недељне школе.“[4]
Делегат Миро Поповић је нагласио да се присуство оца Милуна осетило у сваком српском дому. Српска омладина у Мелбурну први пут се заинтересовала за цркву, јер је отац Милун у својој свештенопастирској мисији говорио о највишим вредностима православне вере, језиком који је био разумљив за омладину. И супруга оца Милуна, Добрила, учитељица по позиву, дала је значајан допринос напретку црквене школе. Предавања из веронауке, која је држао отац Милун и предавања српског језика са ћириличним писмом која је држала госпођа Добрила Костић, била су радо посећивана од школске омладине.
Доласком дипломираног теолога Милуна Костића са супругом Добрилом, који је 30. јануара 1971. године рукоположен за презвитера у храму Свете Тројице у Мелбурну, где је постављен за пароха, настаје ново доба у животу црквено-школске општине и парохије Српске православне цркве у Мелбурну. Млад, енергичан, богословски образован, дао је потпуно нов тон црквеном животу у црквеној заједници у Мелбурну и околини. Не само да се његов рад одразио на црквени живот српске заједнице у Мелбурну, већ је благотворно утицао и на друге црквене заједнице широм Аустралије.
Почетком 1971. године недељна школа је почела са радом, а резултати су били охрабрујући. Те године је било 26 редовних ученика којима је парох Милун Костић предавао веронауку, а његова супруга Добрила српски језик и остале предмете.
Црквена општина је тада известила Савет да свештеници посећују имигрантске кампове у околини Мелбурна, нуде помоћ у прихватању и позивају новодошле Србе у цркву. Председник, Миро Поповић је нагласио да „поред духовно-црквеног и културног рада нису занемарени ни социјални проблеми, који стално искрсавају доласком новодошлих. Многи се обраћају нама, а ми се трудимо, у оквиру својих могућности, да помогнемо што већем броју наших људи. Са доласком нових, појављују се нови проблеми за нашу Цркву. До сада смо радили само на духовном пољу, а сада се од Цркве тражи свестрано ангажовање… Дакле, Црква треба да буде организатор свих активности и манифестација које доприносе религиозно моралном и културном усавршавању наших људи. Тако ће се онда најрадије и најлакше окупити око ње, јер ће бити сигурни да ће ту наћи све што им треба за нормалан и срећан живот. Успех наше црквеношколске општине треба тражити у општехришћанском раду, без екстремних националних примеса и без политизирања. Црква је Божанска установа која ни по чему не дели, већ окупља људе. И ту њену Божанску улогу треба стално наглашавати, ако желимо да нам храм буде пун верника.“[5]
Неколико година касније, 1976. црквена општина је купила од Англиканаца велики храм са салом и кућом за $105,000. Дуг је отплаћиван на време, прилозима парохијана и трудом Кола сестара које су организовале кухињу и повремену продају разних приложених ствари, чиме су успеле да сакупе значајну помоћ за отплату храма и црквеног имања.[6]
Милун Костић је отишао почетком 1977. Њега је одмах заменио протојереј Михаило Толмачев. Он је организовао израду иконостаса, који је од бразилске махагоније направио Николас Златанос, а иконе је насликала Мара Завођа из Варивуда. Протојереј Толмачев је на овој парохији остао до Недеље Православља (16. марта) 1986. Он је за собом оставио добар духовни темељ на коме ова парохија и данас почива.
Заменио га је протојереј Мирослав Поповић, који је убрзо организовао изградњу парохијске куће са два стана и библиотеком, затим зидану ограду око црквеног имања које излази на три улице. Стара покретна сала замењена је новом, изграђеном у стилу постојеће цркве. Нова црквена сала за триста особа, има и све савремено опремљене помоћне просторије. Храм је такође, опремљен потребним инвентаром, и у њему је постављен нови плафон на коме се планира осликавање фресака. У скорој будућности је планирано и препокривање крова на цркви.
НАПОМЕНЕ:
- Архив Патријаршије, Кабинет Патријарха, Протојереј Петар Радош митрополиту Дамаскину. бр. 225, 14. септембар 1964.
- Архив Патријаршије, Кабинет Патријарха, Протојереј Петар Радош митрополиту Дамаскину. бр. 225, 14. септембар 1964.
- Архив Епархије аустралијско-новозеландске, Записник Савета, 3. април 1971, стр. 9.
- Архив Епархије аустралијско-новозеландске, Записник Савета, 3. април 1971, стр. 9.
- Архив Епархије аустралијско-новозеландске, Записник Савета, 3. април 1971, стр. 10.
- Гласник СПЦ у Аустралији, год. II, бр. 2, април 1978, стр. 38.
Да ли се зна нешто више о животу Тома Марића , првог српског исељеника на тло Аустралије?
Pomaжe Bog,
Припремамо састанак браства Шапоњића па би Вам били врло захвални ако знате негог са тим презименом у
Аустралији да нам помогнете да успоставимо контак.
У књизи Лазе Костића „Срби и Јевреји“ спомиње се неки В. Шапонјић из Аустралије.
У напред најлепша хвала
Владимир