ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ
И ЈУЖНОЈ АФРИЦИ
ПАРОХИЈА И ЦРКВЕНО-ШКОЛСКА ОПШТИНА СВ. САВА,
ВУДВИЛ ПАРК, ЈУЖНА АУСТРАЛИЈА
675 Port Rd. Woodville Park, SA
Део чланства, који је судском одлуком из 1961. године добио два плаца на Порт Роуду, кренуће потом у изградњу сопственог црквеног живота. Једна капела и мала црквена сала представљали су скромни црквени центар ове групе православних верника, који су, након раскола из 1963. године, остали у јединству са Српском црквом.
Доласком нових Срба досељеника, током шездесетих и почетком седамдесетих година, број чланова ове цркве је постепено растао, а парохија и црквена општина се развијале. Многи од нових досељеника су у почетку мислили да ће се, чим стекну довољно новца, вратити својим кућама у Југославију. Мећутим, родиле су се нове генерације, засновани нови бракови и нови домови. Осетила се потреба за подизањем већег храма за ову Српску православну црквено-школску општину.
Боравак специјалног изасланика Светог архијерејског синода СПЦ, Епископа далматинског Стефана (Боце) у Аделаиду, искоришћен је да се започне са градњом. Епископ Стефан је, 24. јануара 1973. године,[1] у присуству великог броја верника и државних представника, осветио темеље за нови храм. Радови на изградњи, данас највеће српске цркве у Аустралији, трајали су готово десет година. Између многих који су прилагали у раду и новцу, значајну помоћ у подизању храма Св. Саве у Аделаиду, пружили су Љубо Бешир, Дмитар Травар, Милош Кесић, тројица браће Јурковић и многи други.
Током 1978. године из Грчке су наручени полијелеји, као и већина ствари и предмета у овом храму. Иконостас у дуборезу је ручни рад монаха Емилиана, израђен у манастиру Симона Петра на Светој Гори. Иконе за иконостас је израдила Вероника Ђукановић из Београда. Организација Српска братска помоћ је у ливници Поповић у Београду наручила звоно тежине 500 килограма, које се први пут огласило са храма 1984. године. Кум звона је био Раде Васиљевић.
Црква Св. Саве, Вудвил Парк. |
Док је још трајала изградња храма, на Ускрс 1978. године, епископ Николај је положио повељу и осветио темеље велике црквене сале за око 800 особа, са канцеларијама, учионицама и пропратним просторијама.[2]
Троносање новог храма је обављено 20. марта, 1983. године, у присуству великог броја верника из Аделаида и околине. Чин освећења су служили Епископи жички Стефан, средњезападноамерички Фирмилијан, далматински Николај, грчки епископ у Аделаиду Језекиљ и аустралијско-новозеландски Василије, уз саслужење седам свештеника и архиђакона Викентија из манастира Св. Саве у Илејну. По освећењу је служена Света архијерејска литургија, на којој је одговарао мешовити хор из Аделаида. У име Англиканске цркве свечаностима је присуствовао аделаидски архиепископ К. Рајнер, а у име владе Јужне Аустралије министар Ц. Самнер, представник општине М. Р. Дајер и други званични гости.
После богослужења приређен је пријем у мањој сали, а потом свечани ручак за 800 званица. На ручку је госте поздравио председник црквене општине Бранко Максимовић. У име Епархије госте је поздравио Епископ аустралијско-новозеландски Василије, а у име парохије говорио је надлежни свештеник Чедомир Видеканић, кога је његов Архијереј тога дана произвео у чин протојереја. Осим њих, такође су говорили: министар Ц. Самнер, епископ Стефан, архиепископ Рајнер, епископи Фирмилијан и Николај, председник општине и кум Љубомир Бешир, протојереј-ставрофор Славко Субић и други.
Велика црквена сала, започета 1978. године, постала је својеврсни Српски црквени центар са канцеларијама, учионицама за верску наставу и просторијама за састанке. У непосредној близини је такође изграђен и солидан парохијски дом за свештеника. Сва ова здања, са храмом, подигнута су трудом и прилозима верних Срба ове парохије и црквене општине, залагањем свештеника протојереја-ставрофора Славка Субића и протојереја Чедомира Видеканића. Цркву је фрескама живописао иконограф Драган Марунић, од новембра 1988. до маја 1989. године. У раду су му помагали Слободан Шоргић, Бобо Арежина, Милош Кесић и Србијанка Рајић.
У организацији Покрета српских четника при овој црквеној општини, прилозима Срба широм Аустралије, испред центра је подигнут споменик ђенералу Дражи Михаиловићу, у природној величини.
Школа при црквеној општини је радила са променљивим успехом. Последњих десетак година просечан број ученика је око 100.
Коло српских сестара Света Јелена деценијама неуморно ради и помаже у овој српској православној заједници. Оно такође финансира и радио час Глас Цркве, који се емитује једном недељно у Аделаиду, захваљујући труду пароха Милорада Јовчића, Јованке Узелац и Илије Петровића.
Свештеници: Александар Јасирски, Славко Субић до 1978, Светозар Ћирић (око 6 месеци), Чедомир Видеканић до 1984, Раде Радан март 1985 – 14. октобар 1990, Милорад Јовчић 14. октобар 1990 – до данас.
НАПОМЕНЕ:
- Архив Епархије аустралијско-новозеландске, Еп. Лаврентије, Е. бр. 265, 12. мај 1973.
- Гласник СПЦ у Аустралији, година ИИ, бр. 2, јун 1978, стр. 37.
Да ли се зна нешто више о животу Тома Марића , првог српског исељеника на тло Аустралије?
Pomaжe Bog,
Припремамо састанак браства Шапоњића па би Вам били врло захвални ако знате негог са тим презименом у
Аустралији да нам помогнете да успоставимо контак.
У књизи Лазе Костића „Срби и Јевреји“ спомиње се неки В. Шапонјић из Аустралије.
У напред најлепша хвала
Владимир