ИСТОРИЈА СПЦ У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ и ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ
И ЈУЖНОЈ АФРИЦИ
 

 
ПРВОБИТНА ПАРОХИЈА И ЦРКВЕНА ОПШТИНА
СВЕТИ ВЕЛИКОМУЧЕНИК ГЕОРГИЈЕ, КАНБЕРА,
АУСТРАЛИЈСКА ПРЕСТОНА ТЕРИТОРИЈА
 
Убрзо по формирању федерације Канбера је постала главни град Аустралије. Поред тога што је административни центар државе, седиште владе и државних установа, Канбера је такође, и центар за природне науке, истраживачке студије и друге научне гране.
Већина првих српских имиграната, који су пристизали у Канберу током 1949. и 1950. године, настањивали су се у оближњем градићу Квинбиен-у, где су се повремено одржавала њихова прва богослужења. На молбу Срба у Канбери одазвао се свештеник Миленко Стефановић из Сиднеја, одржавши једно од првих богослужења, Свету литургију и парастос вожду трећег српског устанка, ђенералу Дражи, у недељу 23. јула 1950. године.[1]
Током 1951. године службе су одржаване у англиканској цркви Св. Јована Крститеља на Риду. Касније, српска заједница у Канбери је са Руском и Украјинском црквом делила једну капелу Риверсајд Хостела, која је била адаптирана за православно богослужење. При овој капели је 18. септембра 1955. године, основана црквена општина и парохија светог великомученика Георгија. Оснивачкој скупштини је присуствовало 36 чланова. Молбу за одобрење и благослов, у име црквене општине упутио је патријарху Викентију секретар Гвозден Браловић, 1. октобра 1955. године. Патријарх је преко архијерејског намесника протојереја Булована послао свој молитвени благослов 6. фебруара 1956.[2] Нешто касније, по овлашћењу Патријарха, одобрење за рад ове црквене општине послао је 1. марта 1956. године архијерејски намесник прота Булован, са назнаком да “ово одобрење почиње важити од дана када се одобри црквени Правилник за исту општину”.[3]
У вези са овом парохијом, протојереј Светозар Секулић у својој аутобиографији бележи: “…18. септембра 1955. г. образована је црквено-школска општина у Канбери, под претсједништвом Госп. Воје Милетића. Пошто та општина није имала свог свештеника, она се обратила мени и проти Буловану и ми смо се радо одазвали, те смо исту опслуживали једном двомјесечно. Никакве награде нисмо узимали, већ једино путне трошкове. Они су за богослужење имали у једном кампу дивну капелу, која им је дана на располагање. Свијет је долазио у приличном броју на богослужење… Ја и прота Булован смо опслуживали ту општину све док није добила свог свештеника, проту Душана Поповића.”[4]
Редовна годишња скупштина је одржана 8. јануара 1957. Број присутних чланова на овој скупштини је опао до те мере, да је покренута дискусија о њеном гашењу. Ипак, састанку је присуствовао и одређени број Срба који нису били чланови и дотле нису узимали учешћа у раду ове црквене општине. Тако је одлучено да ова парохија, “као светиња свих православних Срба мора наставити рад”.[5] Још је одлучено да се сазове нова, ванредна скупштина за недељу, 27. јануара 1957. године, како би се на њој обавио допунски упис чланства и изабрала управа.
Ради окупљања Срба око Цркве и повећања чланства, представници црквене општине Св. Ђорђа из Канбере су крајем педесетих година обилазили и околна места, као: Квинбијен, Куму са околином, Јас и Голбурн. Осим тога, са циљем упознавања и зближавања Срба, управни одбор је организовао забаве, приредбе, другарске и породичне вечери, прославе, као и Видовдански помен.
Током 1959, године, секретар Петковић је известио да “с обзиром на мали број свештеника у Сиднеју, који су заузети у својим парохијама, управа није могла да организује и спроведе одржавање богослужења сваког месеца.”[6] Одбор ове црквене општине се обраћао и руском архиепископу Сави са молбом да православним Србима одобри коришћење руског храма Св. Јована Крститеља у Канбери. Архиепископ Сава је 19. јуна 1959. године одговорио да им даје свој благослов и “веома радо одобрава да настојатељ Руске општине у Канбери, протојереј Филип Осипов, на дан 28. јуна одржи Видовдански помен за Србе, после завршене службе Божије.”[7]
Осим протојереја Булована и Секулића, ову парохију су опслуживали још и свештеници Миленко Стефановић, Славко Нићетин и Душан Поповић.
Преко архијерејског заменика, протојереја Булована, црквена општина се обратила патријарху Герману са молбом да им постави парохијског свештеника Милана Радојевића из Аделаида. Патријарх је изашао у сусрет њиховој молби,[8] и доласком првог сталног свештеника, 28. фебруара 1961. године, живот ове парохије се почео боље развијати. Те године, управа црквено-школске општине се обратила Министарству унутрашњих дела са молбом да им пронађе погодну кућу, у којој би њихов нови свештеник становао, а коју би потом црквена општина откупила чим буде у могућности.[9] Исте године, црквена општина, на челу са својим парохом Радојевићем, обратила се и Епископу америчко-канадском Дионисију молбом и апелом за помоћ за подизање цркве: “У жељи и намери да свој дуг роду и Цркви одужимо за свога живота, решили смо, уз велике напоре и жртве, да отпочнемо припреме за зидање храма нашем патрону, светом великомученику и победоносцу Георгију, у престоном граду Аустралије.”[10] Епископ Дионисије им је честитао на готовости и упутио их на надлежне црквене власти, одговоривши: “Ви сте под духовом бригом и управом Његове Светости Патријарха Српског, који има свог заменика за Аустралију и надлежне црквене власти, па би они требали вашу молбу поткрепити својом препоруком и благословом. Ми ћемо учинити с наше стране шта нам је могуће.”[11]
Одласком свештеника Радојевића, ова парохија је остала упражњена. Стога је архијерејски намесник, протојереј Петар Радош, поставио пароха из Варивуда, свештеника Душана Поповића, да је опслужује од 11. новембра 1962. године.[12] Убрзо потом, протојереј Поповић се преселио за Канберу и прихватио дужност сталног пароха ове парохије.
Избијањем раскола 1963. године, дошло је до поделе у овој црквеној општини. Поводом ситуације настале рашчињењем епископа Дионисија и разних вести, позива и резолуција, које су стизале са више страна, парохијани и чланови, на челу са црквеним одбором, састали су се најпре 20. октобра 1963. године. На овом састанку су се управни одбор и већина чланова определили за епископа Дионисија. Одлука је потом обнародована у виду резолуције. Потом је сазвана и годишња скупштина 1. децембра 1963. године, на којој су, у духу претходне резолуције, изгласане измене црквено-школских правила.
Тадашњи парох, протојереј Душан Поповић, наставио је да помиње Патријарха на богослужењима током Божића, због чега је дошао у сукоб са одбором црквене општине. Управни и надзорни одбор су се тим поводом састали најпре 11. јануара, а потом, неколико дана касније са протојерејем Поповићем 13. јануара 1964. Како није била постигнута сагласност са свештеником, у име управног и надзорног одбора црквене општине, протојереју Поповићу је упућено писмо у коме му је дан отказни рок до 1. марта 1964. године.[13] На ово је протојереј Поповић одговорио да одбор нема право да се меша у област канонских и законских прописа Српске православне цркве.[14]
Због насталих нередовних прилика изазваних расколом, архијерејски намесник за Аустралију и Нови Зеланд, протојереј Петар Радош је, на основу члана 204 Устава Српске православне цркве, распустио управу црквено-школске општине Св. Георгије и поставио привремено поверенство до избора нове управе. Такође, на састанку свештеничког братства у Сиднеју 1. фебруара 1964. одлучено је да протојереј Поповић остане у Канбери и надаље обавља богослужења.[15]
Како је већина чланова, на челу са управним одбором црквене општине Св. Георгија, одлучила да затражи пријем у Америчко-канадску епархију, чланови који су остали у јурисдикцији Патријарха остали су без своје организоване заједнице и места за молитву. Да би се овакво стање разрешило, случај је дошао пред грађански суд. Једно од спорних питања је било и употреба назива Српске православне црквено-школске општине Св. Георгије у Канбери. У покушају да изнађе решење за обе стране, судија Бриџ је наредио да се странке нагоде тако да ни једна страна у будуће не може користити стари назив. Група која је пришла епископу Дионисију, доставила је одлуку да ће се у будуће њихова заједница звати: “Источно Српска Православна црквено-школска општина и парохија светог Георгија, Епархија америчко-канадска, Канбера”. Заједница православних Срба која је остала у јединству са Српском црквом, на ванредној скупштини 17. септембра 1964. године, донела је одлуку да ће се у будуће звати: “Православна црквено-школска општина и парохија Светог Саве, Канбера”.
 

1. Летопис цркве Св. Саве у Флемингтону, Сиднеј.
2. Архив ЦШО Св. Георгија, Канбера, Писмо патр. Викентија, 6. фебруар 1956.
3. Архив ЦШО Св. Георгија, Канбера, Молба Патријарху од 10. фебруара 1956. и благослов преко прот. Булована од 1. марта 1956.
4. Архив Лазарице, Прот. С. Секулић, Аутобиографија.
5. Архив црквено-школске општине Св. Георгија, Канбера, Привремени председник Јован Роквић, Извештај са скупштине, 9. јануара 1957.
6. Архив ЦШО Св. Георгија, Канбера, Извештај о раду управног одбора до 30. августа 1959.
7. Архив ЦШО Св. Георгија, Канбера, Писмо архиепископа Саве, 19. јун 1959.
8. Архив ЦШО Св. Георгија, Канбера, Писмо прот. Булована, 16. март 1961.
9. Архив ЦШО Св. Георгија, Канбера, Писмо Mr Gordon Freeth, Minister for the Interior, 22. март 1961.
10. Архив Митрополије средњезападноамеричке, Протојереј Илија Булован епископу Дионисију, 27. мај 1961.
11. Архив ЦШО Св. Георгија, Канбера, Писмо еп. Дионисија, 30. новембар 1961.
12. Архив ЦШО Св. Георгија, Канбера, Акт Архијерејског намесника, 1. новембар 1962.
13. Архив ЦШО Св. Георгија, Канбера, Писмо председника Боре Петковића прот. Душану Поповићу, 15. јануар 1964.
14. Архив ЦШО Св. Георгија, Канбера, Писмо прот. Поповића, 25. фебруар 1964.
15. Архив Лазарице, Сиднеј, Летопис, књ. 2, стр 82.