Постање, стварање и рани човек

БОЖИЈИ УДАХ У ТЕЛО ЧОВЕКОЛИКОГ МАЈМУНА – ДР АЛЕКСАНДАР КАЛОМИРОС

(Из писма о. Серафиму Роузу о еволуцији човека)

Еволуцијски узнапредовала животиња и разумно створење

Адам је био еволуцијски узнапредовала животиња, која је у своје најунутарњије битије примила удах Божански, печат Божије иконе (образа), и постала човек. “И створи Господ Бог човека од праха земаљскога и дуну му у нос дах животни и поста човек душа жива” (1. Мојс.2,7). Погледајмо како је један од духоносних људи (Цркве) читао Свето Писмо.
У сведивном откривењу св. Серафима Саровског Н. А. Мотовилову читамо следеће:
“У данашње време, због своје готово свеопште равнодушности према светој вери у Господа нашег Исуса Христа, због тога што нимало не обраћамо пажњу на оно што чини Његов Божански Промисао за нас, као и због тога што људи заборављају да опште са Богом, дошли смо дотле да смо се, може се рећи, готово сасвим удаљили од истинског хришћанског живота. Нама сада изгледају чудним речи Светога Писма…
И зато неки говоре: “Та места су несхватива…”. Али, ту нема ничега несхвативог. До тог несхватања дошло је због тога што смо се удаљили од простодушности духовнога знања првих Хришћана и, под изговором просвећености, запали у такву таму незнања, да нам се већ тешко схвативим чини и оно што су наши стари јасно разумели…
Постали смо већ сасвим непажљиви према делу свога спасења, откуда и долази да и многе друге речи Светога Писма не узимамо у оном смислу у коме би то требало. А све је то дошло отуда што не иштемо благодати Божије, нити јој допуштамо, по гордости ума свога, да се усели у душе наше, па зато ни немамо истинскога просветљења од Господа, које се ниспошиље у срца људима који су свим срцем гладни и жедни правде Божије. Ето, на пример, када се у Библији каже “духну Бог дах животни у лице Адаму првозданоме, којег саздаде од праха земаљског” – многи ово тумаче као да то значи да до тога тренутка у Адаму није било душе и духа човечијег, но да је постојало само тело, створено од праха земаљског у оном саставу, како то баћушка свети апостол Павле потврђује: “Да буде свесавршен ваш дух, душа и тело, за долазак Господа нашега Исуса Христа!” (1.Сол.5,93).
Сва три ова дела нашега бића, дакле, беху саздана од праха земаљскога, тако да Адам није створен као мртво но као делотворно [дејствујуће] живо биће, слично осталим на земљи живећим и одушевљеним Божијим створењима. Али, ево у чему је суштина човекова: да Господ Бог потом није духнуо у лице његово овај дах животни, тј. благодат Господа Бога Светога Духа, Који од Оца исходи и у Сину почива и ради Сина се шаље у свет, Адам – ма како да је био савршено саздан, превасходећи сва остала Божија створења, као круна творевине на земљи – остао би, ипак, у унутарњости својој без Духа Светога, Који га узводи до богоподобнога достојанства. И био би као сва остала створења, јер, иако би имао тело и душу и дух, унутра у себи не би имао Духа Светога. Када је, пак, Господ Бог духнуо у лице Адаму дах животни, тек тада је, по речима Мојсијевим, ‘Адам постао душа жива’ (l.Мојс. 2,7), тј. савршено подобан Богу, и, као и Он, бесмртан у векове векова”[1].
И управо је та, како каже св. Серафим Саровски, “натприродна благодат Божија, која му је била ниспослата дахом животним”[2] била оно што је Адама учинило кадрим “да види Господа како хода по Рају, и да Га позива и да разуме Његове речи”[3]. Управо је том натприродном благодаћу Адам, који је до тада био попут осталих о-душе-вљених[4] створења Божијих, која живе на земљи, постао човек. Када је Господ Бог духнуо у лице Адамово дах животни, тада је еволуцијски узнапредовала животиња постала разумно створење, преображена изнутра и у својим дубинама, али не анатомски већ духовно, благодаћу Духа Светога.
Сада јасно видимо чему нас учи Свето Писмо:
1. Човек је по свом саставу попут осталих животиња, има исту природу са свим осталим створењима. По природи, човек је “прах земаљски”.
2. Човек је различит од свих осталих створења зато што је једини примио у своје унутарње битије, у своје срце – дах животни, то јест енергију Духа Светога, печат образа (иконе) Божијег.
Ето због чега је човек толико налик на животиње и, истовремено, толико различит од њих. Биолошки, човек је животиња; духовно, човек је икона Божија.
Први Адам је примио дахом животним икону Божију, то јест икону Другога Адама (Господа Исуса Христа), коју је касније изгубио својим преступом, тако да су у њему остали само трагови те иконе, у коју се човек поново облачи на Светом Крштењу. “Они који се у Христа крстише, у Христа се обукоше”, пева Црква.
Овај “дах животни”, ова особена натприродна Енергија Божија дата човеку јесте оно што човека чини подобним Богу, оно што га чини иконом Божијом. Човек није по природи (природно) икона Божија. По природи (природно) он је животиња, еволуцијски узнапредовала животиња, прах земаљски. Човек је икона Божија натприродно.
Искључиво дар Духа Светога јесте то што човека чини суштински различитим од свих осталих створења. Без тог дара, човек не би био ништа друго до творачком енергијом Божијом саздана животиња. Овај дар Духа Светога је човек изгубио (Адамовим) преступом и прима га поново у Христу, Светим Тајнама Цркве и својим личним аскетским трудом. Од времена грехопада Адамовог па све до доласка Христовог, Његовог Распећа, Васкрсења и Педесетнице, боготворачке енергије Духа Светога није било у срцу човековом и она је деловала на човека искључиво од споља. У Педесетници дар Духа Светога поново улази у срце човеково, у срце онога човека који вером и Светим Тајнама учествује у Икономији Логоса, враћајући га на изгубљени пут Божији, од кога је овај отпао.
Ово су основе наше православне хришћанске вере, од којих су отпали сви западњаци, следећи рационалистичко учење Августиново, који их је у тој мери опчинио да су почели да га сматрају свецем и највећим “оцем” своје “цркве”. Но западна пропаганда је, нажалост, ухватила корена и у уму многих православних Хришћана, те и међу нама, православнима, видимо исте фундаменталне (западне) заблуде, у невероватно “разрађеним” варијантама. Борба против (чињенице) еволуције је у православним земљама, заправо, била плод западног надахнућа. Људи који су се борили против еволуције су у свом мишљењу понављали многе западне грешке.
За западњаке, човек јесте оно што јесте по природи. За Православне човек јесте оно што јесте по благодати Божијој. Ето зашто суштина Грехопада јесте у отпадању од животодавне енергије Божије. Отпадање од животодавне енергије Божије јесте смрт. Без Бога, човекова природа је ништа, зато што је његова природа – прах земаљски, слична природи животиња. Али, чак и тај прах, тај материјални козмос бива одржаван у битију енергијом Божијом. Оно што јесмо и што имамо дугујемо Богу, Његовој животодавној Благодати, Благодати Духа Светога, која као дах животни узвисује човека, чинећи га подобним Богу.
Ово је истина, чак и ако то вређа нашу сатанску гордост. Пагани су човека сматрали бесмртним по природи, тј. оним који по природи има божанску субстанцу. Ми, Хришћани, знамо да је човек бесмртан искључиво зато што Бог хоће да је човек бесмртан, искључиво зато што Његова животодавна благодат држи човека у битију занавек. Човек није биће које може да живи само од себе. Сматрамо да је увреда када нам се каже да имамо мајмуна за претка. Али, Света Библија нам говори оно што је за нашу гордост много теже: да смо пореклом од и да је наша субстанца – прах земаљски, да смо – прах: “И створи Господ Бог човека од праха земаљско? и “Прах си и у прах ћеш се вратити”. Прах смо попут свих животиња, попут већине нижих животиња, попут биљака, попут камења, попут звезди из дубина козмоса. Ми смо једно са свим створењима материјалне творевине.
У 11. омилији на Шестоднев св. Василија Великог читамо следеће:
Размишљао сам о томе како је могуће да је човек нешто велико… (човек) који је трулежан и под дејством толиких страсти од свог рођења до своје кончине, о коме пророк-цар (Давид) изрече са омаловажавањем: Господе, шта је човек те га се сећаш?”. Али, моју збуњеност развеја повест о стварању човека, зато што она казује да Бог узе прах земаљски и створи човека. Из тих речи, разумех да је човек у исти мах и безвредан и велики. Јер, ако гледамо искључиво његову природу, човек је бедан, безвредан, али ако мислимо на част којом га почаствова Бог, човек је велики… Када мислимо на прах, човек је ништа; када гледамо у Творца Бога, човек је велики; јер због праха је ништа, а због части је велики.”
Дакле, видимо да је човек по себи – ништа, и зато немојмо да се саблажњавамо због његовог природног порекла. Човекова вредност не долази од њега самог, већ од енергије Бога Који је прославио човека над свим осталим живим бићима и почаствовао га Својом иконом (образом). Оно што је човека учинило иконом Божијом јесте Благодат Духа Светога. Без те благодати човек остаје само најсавршенија од свих животиња, највиши степеник на еволуцијској лествици.
Божији дах животни (удахнут Адаму) преобразио је животињу у човека, а да притом није изменио ниједну једину анатомску одлику његовога тела, нити иједну једину његову ћелију. И не би се требало нимало изненадити ако је Адамово тело у свим својим аспектима било тело једног човеколиког мајмуна. Јер разлика између човека и животиње не лежи у телу као таквом, већ у даху који је Бог удахнуо у прах земаљски, у даху који је учинио да иста животиња од неразумне постане разумно и слободно биће и господар свеколике творевине.
Св. Серафим Саровски врло јасно говори о овој истини. Он вели: “Адам није створен као мртво, већ као делотворно [дејствујуће] живо биће, слично осталим на земљи живећим и о-душе-вљеним Божијим створењима”. То јест, он није био као какав мртви кип начињен од блата, коме је касније дат живот и кретање, већ као животиња попут свих осталих животиња. Оно што га је касније учинило различитим од осталих животиња јесте то што је “Бог духнуо у лице његово дах животни (то јест, благодат нашег Господа Бога Духа Светога)”. “Да Господ Бог није потом удахнуо у лице његово овај дах животни… Адам би био… у унутарњости својој без Духа Светога, Који га узводи до богоподобнога достојанства… и остао би попут свих осталих створења”.
Ове речи, моји оци, није изговорио неки материјалистички настројени наставник из неке калифорнијске средње школе, већ духоносни Светитељ Цркве. Зато се не смемо саблажњавати када такви наставници уче да је човек потомак мајмуна или неког другог примата или човеколике животиње. Човек је животињски потомак животиња, али он у себи има моћ да постане, ако то хоће, или демон или бог.


НАПОМЕНЕ:

[1] Разговор Св. Серафима са Н. А. Мотовиловим, Holy Trinity, Jordanville, NY, 1962, р. 9-11
[2] Ибид. Стр 11.
[3] Ибид. Стр. 10-11.
[4] Тј. којима је Бог да душу, тј. живот.

One Comment

  1. Пожаже Бог, зар нема дватесет шест потомка Симових, а укупно седамдесет једно име? Молим Вас за одговор. Бројао сам више пута и увек дођем до броја дватесет шест.