НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Постање, стварање и рани човек

Постање, стварање и рани човек

ПРВИ ДЕО – ШЕСТ ДАНА СТВАРАЊА

1. Увод

Проучимо сада светоотачки образац Шестоднева. Ми се нећемо бавити покушајима да погодимо „колико дуго“ су ти дани трајали, иако ћемо до краја овог курса створити представу о томе како су Оци гледали на њихову дужину. Многи фундаменталисти сматрају да ће њихово дословно тумачење Књиге Постања бити изгубљено уколико се ти дани не прихвате као временски периоди од 24 часа. Многи други, који би желели да помире Књигу Постања с модерном теоријом еволуције, мисле да њихове наде почивају на прихватању тих дана као милиона или билиона година, тако да би се могли ускладити с наводним геолошким открићима. Мислим да са сигурношћу можемо рећи да су оба гледишта промашила циљ.
Није реч о томе да ти дани нису могли трајати 24 часа, уколико је Бог тако благоволео. Један или двојица Отаца (св. Јефрем Сиријски, на пример) чак изричито тврде да су они уистину трајали 24 часа. Међутим, већина Отаца не каже ништа о овој теми: то није био предмет расправе у њихово време и чини се да нису ни имали намеру да временску скалу нашег палог света пројектују на изванредне и чудесне догађаје који су се збили током тих Шест дана.
Уколико не постоји потреба да се Шест дана Стварања одреде као дани који су трајали 24 часа, онда је за нас сасвим немогуће и да их схватимо као милионе или билионе година, односно да их присилно уведемо у еволуциону временску скалу. Догађаји Шестоднева се, једноставно речено, уопште не уклапају у еволуциону слику. Као прва жива бића, у Књизи Постања се помињу трава и дрвеће на сувој земљи. Живот се није најпре појавио у мору, како тврди еволуциона теорија. Те копнене биљке постојале су читав дан („билионе година“) пре него што је било створено сунце, док према свакој еволуционој концепцији сунце претходи и самој земљи[1]. Сваки разборит и објективан посматрач мораће да закључи да се Шест дана Стварања, уколико представљају истинит извештај а не творевину произвољне уобразиље или спекулације, једноставно не уклапа у еволуциони оквир. Према томе, нема потребе да тих Шест дана схватимо као билионе година. Касније ћемо видети како светоотачки опис ових дана чини ово тумачење сасвим немогућим. Еволуциона теорија очигледно говори о нечему другачијем од онога о чему говори Шестоднев.
Истинита је чињеница да нам ниједна научна теорија не може ништа рећи о тих Шест дана. Наука покушава да објасни (некад са већим, а некад са мањим успехом) промене у овом свету, засноване на пројектовању природних процеса који се данас могу посматрати. Међутим, Шест дана Стварања не представљају природни процес, будући да представљају оно што се збило пре него што су светски природни процеси почели да делују. Они су дело Божије и чудесни су по самој дефиницији, што значи да се не уклапају у природне законе који владају светом какав данас видимо[2]. Уколико уопште можемо да знамо шта се догађало током тих Шест дана, онда за то сигурно не треба да захвалимо научним пројекцијама и спекулацијама него искључиво откровењу Божијем. У том погледу, модерни научници нису далеко од древних твораца митологија и спекулација о космосу. Писци коментара на Књигу Постања наглашавају ову тачку. Свети Јован Златоусти каже:
„Шта дакле значи то да је најпре било небо а затим земља, што је најпре постављен кров па тек након тога темељ? Бог није потчињен природној нужности: Он није потчињен законима умећа. Воља Божија је Творац и изумитељ и природе и умећа и свега постојећег!“[3]
Говорећи о петом дану Стварања, исти Отац каже:
„Данас, дакле, Бог прелази на воде и показује нам како оне Његовом речју и заповешћу дају животиње са душом… Која ће реч, реци ми, моћи да досегне то чудо?“[4]
У свом Шестодневу, св. Василије учи да у трећем дану није постојала природна потреба да воде потеку доле. То је закон нашег сопственог света али тада још увек није постојао закон, док није дошла заповест Божија:
„Можда ће неко поврх осталог упитати и ово: најпре, зашто оно природно својство воде да се слива низ косине Писмо приписује Творчевој заповести? .. Ако, дакле, то представља природно својство воде, сувишна је заповест која вели да се она сабере на једно збориште… На ово питање одговарам овако: наравно да си ти упознао кретање воде након Господње заповести, и да си видео да се она разлива и нема ослонца у себи, то јест да се по својој природи слива низ стрмине и тече ка дубинама. Међутим, какву силу кретања је вода имала пре тога, односно пре него што јој је та заповест начинила пут – то ни ти сам не знаш, нити си чуо икога ко зна. Схвати, дакле, да глас Божији одређује природно својство ствари, а заповест, која је тада творевини упућена, дала је стварима које су саздаване природне законе којима ће оне касније бити устројаване.“[5]
Нема сумње да се овде налази један од главних сукоба између научне теорије и религиозног откровења. Током Шест дана, начињена је и сама природа. Наше садашње знање о природним законима вероватно нам не може рећи како су створени сами ти закони. Субјект крајњег порекла, почетка и постања свих ствари налази се изван научне сфере. Када научник ступи у ову област, он нагађа и спекулише као и било који древни космолог, и то не само да га одвраћа од његовог озбиљног рада на проучавању природних процеса овога света него га, истовремено, чини и супарником религиозног откровења које је једини могући извор нашег истинског знања о почетку ствари, као што је и наш једини извор знања о крају свих ствари. Свети Василије пише:
„Нама предстоји да испитамо и размотримо питање о устројству васељене и о постанку света, а наше истраживање не заснива се на мудрости овога света, већ на ономе чему је Бог научио Свога слугу (Мојсеја), говорећи му лицем у лице, а не у каквим загонеткама.“[6]
Ако се довољно смиримо и постанемо свесни да о појединостима шестодневног Стварања уистину знамо врло мало, имаћемо више могућности да о Постању разумемо оно што је у нашој моћи. Наш кључ за разумевање овог текста су Свети Оци, а не научне или космолошке спекулације.


НАПОМЕНЕ:

  1. Не само „хришћански еволуционисти“ него и „прогресивни креационисти“, тј. креационисти који заговарају теорију о великој старости Земље покушавају да насилно уклопе ових Шест дана у еволуциону временску скалу која подразумева билионе година. На тај начин, они прекомерно искривљују извештај Књиге Постања, како би се изборили са горепоменутом контрадикторношћу. (Изд.)
  2. У својим забелешкама, о. Серафим у наставку каже: „Фосилни трагови нису трагови тих Шест дана, него историје пропадљивог света након његовог стварања. Шест дана Стварања налази се изван научних посматрања и мерења и сасвим су другачији од онога што наука мери (упор. са тврдњом св. Симеона Новог Богослова о новом закону природе након Адамовог пада). Протицање њиховог времена наука не може да измери и они се не уклапају ни у једну научну теорију.“ (Изд.)
  3. Свети Јован Златоусти: Осам омилија на Књигу Постања, 1: 3
  4. Свети Јован Златоусти: Омилије на Књигу Постања, 7: 3
  5. Свети Василије Велики: Шестоднев, 4: 2
  6. Исто, 6:1

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *