Постање, стварање и рани човек

ПРВИ ДЕО – ПОТОП

Потоп

(Пост. 6,5 – 8,22)

6: 6-8 И видевши Господ Боп да се умножила злоба људска на земљи и да сваки у свом срцу ревносно помишља на зло у све дане, помисли Бог (или: покаја се Бог) што створи човека на земљи и дубоко се ражалости.[1] И рече Бог: истребићу човека којег створих са лица земље, од човека до животиње, и од шизаваца до птица небеских, јер се ражалостих што сам их створио.

Повест овде наглашава свеопштост зла на земљи, које је погодило и старе и младе (слично као и у наше време).
Бог се, наравно, не каје што је створио човека – то је само један вид прилагођавања нашем овоземаљском умовању. Он једноставно одлучује да казни човека и да постави нови почетак са праведним човеком, Нојем, који је требало да постане нови Адам.
Као што је васцела творевина саздана ради човека и као што ће се заједно с њим васпоставити пред свршетак времена, кад ће се појавити ново небо и нова земља, исто тако је творевина пропала са неправедним људима Нојевог времена.

6: 9-11 Али Ноје нађе милост пред Господом. Ово је живљење Нојево: Ноје беше човек праведан и савршен у своме нараштају, и Ноје yгoдu Богу. И роди Ноје три сина, Сима, Хама и Јафета.

Свети Оци наглашавају колика је била врлина Нојева и да је био савршен, иако је живео у тако исквареном нараштају; то значи да је и нама могуће да будемо врлински људи, без обзира што живимо у тако искварена времена као што су ова наша.
Бележећи да је Ноје имао само троје деце (док су их Адам и остали патријарси вероватно имали на стотине) Свети Оци указују на Нојеву целомудреност, будући да се уздржавао чак и од законите брачне постеље.

6: 12-14 А земља се поквари пред Богом, и напуни се земља безакоња. И погледа Бог на земљу, u она беше покварена, јер свако тело поквари свој пут на земљи. И рече Бог Ноју: крај свакоме човеку дође пред Мене, јер напунише земљу безакоњем и ево хоћу да их затрем на земљи.

Свети Јован Златоусти наглашава да Бог овде говори с Нојем “лицем у лице” о Својим намерама за човечанство. Он као да каже Ноју: “Људи су починили толико зла да се њихово безбожништво излило и прекрило читаву земљу. Због тога ћу уништити и њих и земљу. Будући да су они својим безакоњима већ уништили сами себе, Ја ћу послати потпуну пропаст и истребићу их са земље, како би се земља очистила и избавила од скверни толиких грехова.”[2]
Бог сада заповеда Ноју да начини ковчег:

6: 15-17 Начини себи ковчег од дрвета гофера, и начини преграде у ковчегу, и затопи га смолом изнутра и споља. И начини гa овако: у дужину нека буде триста лаката, у ширину педесет лаката, а у висину тридесет лаката. Пусти доста светлости у ковчег, и кров му сведи одозго од лакта; и постави ковчегу врата са стране, и начини ia на три спрата: доњи, средњи и горњи.

На основу ових података, ковчег је био дугачак око 450 стопа (око 150 м), широк 75 (25 м) а висок 45 стопа (15 м).
Изглед и димензије Нојевог ковчега кажу да се радило о прилично необичној конструкцији, сличној великом чамцу – тродимензионалном, правоугаоном чамцу – чија је једина намена била да Ноја, његову децу и животиње одржи на површини током потопа. Основна идеја је да ће наступити потоп који ће све затрти и да ће се избавити само они који буду остали у ковчегу,
Ми, наравно, можемо да замислимо колико је времена требало Ноју да начини овај ковчег, живећи усред тако исквареног нараштаја. Сви људи су били настањени у прилично блиској области, тако да је вероватно цео тадашњи свет знао за то. Можемо да замислимо и њихов одговор кад је Ноје почео да гради чамац дугачак 150 метара, говорећи: “Пазите, долази потоп!” Они су вероватно понижавали своје суседе, показивали на те “безумнике” и смејали се; вероватно је да су њихова деца долазила и гађала их камењем. Праведници су били покорни вољи Божијој, а људи су им се смејали.
Дакле, била је то врло чудна заповест за праведника који ју је примио. То показује да је био у врло блиском општењу са Богом. Као што се касније Авраам припремао чак и да жртвује свог сина јер је знао да је Бог говорио с њим, тако је и Ноје, који је био праведан, говорио непосредно са Богом и потчинио се заповести која му је дата. Сама изградња тако огромне конструкције морала је захтевати добар део тих сто двадесет година које су људима дате да би се покајали. Поред тога, требало је да она људима послужи као видљиво упозорење на несрећу која се приближавала.

6:18-19 Ево, пустићу потоп на земљу да истребим свако тело под небом у којем је дах живота, и што је год на земљи погинуће. Али ћу с тобом начинити завет мој и ти ћеш ући у ковчег, и синови твоји и жена твоја, и жене синова твојих с тобом.

Бог открива шта ће учинити са човечанством и успоставља завет са Нојем. То је тема која се стално понавља кроз свештену историју: Бог успоставља завет са Својим изабраницима. Бог Своју вољу на земљи не извршава Својим fiat (“нека буде”) нити једноставним говорењем да ће тако бити, него проналажењем праведника који ће Му се повиновати. Бог устројава тако да дела Његова на земљи извршавају људи.
Према речима светог Јована Златоустог, Нојеви синови нису били уведени у ковчег због својих врлина (иако су избегли зло свога доба) него ради Ноја, као што су се и пратиоци апостола Павла спасли заједно с њим приликом бродолома (в. Дела ап. 27,22-24).

6: 20-23 И од свега живог, од сваког тела, узећеш у ковчег по двоје, да сачуваш у животу са собом, мушко и женско нека буде. Од птица по врстама њиховим, од стоке по врстама њеним, и од свега што се миче на земљи по врстама његовим, од свега по двоје нека уђе с тобом, да их сачуваш у животу. И узми са собом свега што се једе, и чувај код себе, да буде хране и теби и њима. И Ноје учини како му заповеди Бог, све онако учини.

Овде Ноје у ковчег уноси храну, биљну храну којом ће се хранити и животиње. Требало је да она буде ускладиштена у велике преграде у ковчегу.
И опет, можемо да замислимо поругу којој су га савременици морали изложити због тог привидно безумног посла. Ноје је, међутим, и даље био беспоговорно послушан Богу: истински праведник којем су ствари Божије на првом, а људско мишљење на последњем месту. То је надахњујући пример за нас у ова изопачена времена.

7: 13 И рече Господ Бог Ноју: Уђи у ковчег ти и сав дом твој, јер те видех праведног пред Собом у овом нараштају. Узми са собом од свих животиња чистих по седморо, све мужјака и женку његову, а од животиња нечистих по двоје, мужјака и женку његову. Такође и од птица небеских по седам, мужјака и женку његову, да им се сачува семе на земљи.

Свети Јован Златоусти се пита како је Ноје знао за разлику између чистих и нечистих животиња пре Мојсејевог закона, кад је та разлика начињена, а затим одговара: мудрошћу своје сопствене природе коју му је усадио Бог.[3]
Због чега је речено да узме седам парова чистих животиња, а само два пара од свих осталих? Свети Јован Златоусти даје очигледан одговор: да би након потопа могао да принесе жртву а да не уништи парове. Он је управо то и учинио (Пост. 8,20). Он је узео и животиње које ће јести, јер му је непосредно након потопа Бог заповедио да једе месо.
Вероватно да разлог за једење меса треба потражити у томе што су након потопа, кад су се уставе небеске отвориле, завладале нове атмосферске прилике. Осим тога, Свети Оци кажу да је човек тада постао нижи и да је још више пао.

7: 49 Кад прође седам дана, пустићу дажд на земљу шоком четрдесет дана и ноћи и истребићу са земље свако тело живо које сам створио. И Ноје учини све што му заповеди Господ. А Ноју беше шест стотина година кад дође потоп на земљу. И уђе Ноје у ковчег u синови његови и жена његова и жене синова његових с њим ради потопа. Од животиња чистих и од животиња нечистих, и од птица и од свега што се миче по земљи уђе к Ноју у ковчег по двоје, мушко и женско, као што беше Бог заповедио Ноју.

Разуме се да модерна рационалистичка критика има велике проблеме са целокупном причом о Ноју и ковчегу. Да ли је заиста могла постојати лађа која би била довољно велика да прими пар од сваке животињске врсте (искључујући рибе, инсекте и друга жива бића која су способна да сама преживе), и како су се све те животиње могле окупити, будући да су расејане по целом свету?
Што се тиче величине ковчега, једна модерна процена открила је да би таква лађа, подељена на неколико спратова, лако могла да прими пар од сваке животињске врсте, па чак и да преостане слободног простора.[4]
Неки рационалисти приговарају да животиње са других континената, на пример из Америке, нису могле да дођу до ковчега. Међутим, уколико је потоп уистину био катастрофа светских размера, као што Књига Постања и описује у стиховима који следе, ми немамо начина да сазнамо како је земља изгледала пре тога: континенти које познајемо формирани су самим потопом и геолошким процесима који су од тада почели да делују. Можда је тада постојао само један континент? Ми то не знамо.
Како су животиње дошле? Разуме се да их је Бог послао. Текст не описује да их Ноје заробљава и присиљава да се укрцају у ковчег: оне су једноставно “ушле”.[5] Оци то разумеју сасвим једноставно и реалистично. Свети Јефрем пише:
“На сам тај дан с истока су почели да пристижу слонови, с југа мајмуни и паунови, друге животиње окупљале су се са запада, док су неке журиле са севера. Лавови су напустили своје честаре, дивље звери изашле су из својих јазбина, јелени и дивљи магарци напустили су своју дивљину, планинске животиње сабрале су се сишавши с планина. Нојеви савременици окупљали су се у гомилама пред тим новим призором, али не да би се покајали него да би њихове очи уживале посматрајући како у ковчег улазе лавови а непосредно за њима и без страха хита стока, заједно с њима тражећи уточиште, како заједно улазе вукови и овце, соколови и врапци, орлови и голубице.”[6]
Другим речима, то је морао бити спектакуларан догађај! Људи су га посматрали и као да су се питали: шта се догађа? Нису ни помислили да се дешава нешто натприродно, што би их могло подстаћи на покајање.
Разуме се да ће рационалистички усмерени научници одбити овај извештај као препун чуда; међутим, зашто не би било чуда овде, као и свугде где се Бог бави праведним човеком? Ноје је сличан другом Адаму, у чијем су присуству дивље животиње постајале кротке и послушне.
Из истог разлога, животиње нису нападале једна другу. Као што је Адам био праведан, због чега су и животиње око њега биле у миру једна с другом, слично се догодило и са Нојем. У Православљу постоји појам преподобног, тј, светитеља који се уподобио првоствореном Адаму. У присуству тако праведне особе животиње које су по природи једна другој непријатељи постају мирољубиве. То видимо у житијима многих светаца, све до најновијих времена. Свети Серафим Саровски и свети Павле Обнорски у Русији, као и свети Герман у Америци, само су неки од таквих примера.[7] Свети Оци кажу да се управо тако догодило и са Нојем. Лав није прождерао јагње зато што је Ноје био праведан човек. Уз праведног човека мењају се закони природе.
Велики приговор рационалиста представља свеопштост потопа. Многи људи кажу: “Постоје извештаји о вавилонском потопу око 3200. године. То је морала бити локална поплава у вавилонској области. Није могло бити потопа који би захватио читаву земљу.” Зашто га не би могло бити? Бог је створио читаву земљу: Бог може и да уништи читаву земљу. Зашто није могло бити потопа који би захватио читаву земљу? Из начина на који је потоп описан у Писму, јасно је да се овде мислило управо оно што је речено. Потоп описан речима да се “развалише сви извори великог бездана и да се отворише уставе небеске” (а ми смо о ломљењу свода и ослобађању воде над њим расправљали у трећем поглављу) представља космичку катастрофу енормних размера. Истовремено је, несумњиво, започела вулканска активност и потекле су подземне воде. Започео је читав низ необичних догађаја који би могли објаснити чињеницу да сада постоје високе планине. Не мора нужно да значи да су воде потопа биле три стотине стопа изнад Монт Евереста: Монт Еверест je могао да се узвиси тек након тога. Могуће је да су до потопа планине биле прилично ниске, високе отприлике пет-шест хиљада а не тридесет хиљада стопа.
Писмо каже да су воде потопа биле двадесет две и по стопе изнад највиших планина. Да је то била само локална поплава, како би онда у области Вавилона воде потопа могле да буду толико високе а да при том не прекрију и читаву земљу? Осим тога, да је то била само локална поплава, зашто онда Бог не би рекао Ноју да једноставно напусти ту област пре њеног почетка? Зашто му је рекао да сагради ковчег? Ноје је могао да побегне из области захваћене потопом као што је Лот побегао из Содома.
Поред овога, Бог је по окончању потопа обећао да Он више никад неће допустити такву космичку катастрофу (Пост.9,11). Разуме се да је након тога било још много локалних поплава, али никада више није било свеопштег потопа.[8]
У римокатоличким књигама, неки модерни научници кажу: “Мора да је у другим деловима света било и других људи који су преживели. Ноје је само симбол овог ступња човечанства.” Међутим, уколико потоп није био свеопшти или уколико је било још људи који су га преживели независно од Ноја и његове породице, онда библијски извештај о њему нема никаквог значаја и смисла. Суштина је у томе да се с њим појављује потпуно нов почетак за човечанство.
Током неколико протеклих година, научници – креационисти извршили су плодна геолошка истраживања која указују да се пре отприлике пет хиљада година догодио свеопшти потоп (в. Џон С. Вајткомб – Хенри Морис: “Библијски Потоп”).

7:10 А кад је прошло седам дана, дође потоп на земљу.

Током тих седам дана, сви су ушли у ковчег, пронашли своје просторије, задужили људе за поделу хране и бавили се осталим практичним питањима.
Свети Јован Златоусти описује то као застрашујуће искуство: задах свих животиња, без прозора који би гледали напоље. Ноје је у то време вероватно морао да храну, која је одговарала и њему самом, даје животињама. Нема сумње да је то било време поста, молитве и труда и сасвим је вероватно да нису узимали потпуне оброке.
Након тога следи опис потопа:

7:11-17 Кад је Ноју било шест стотина година, те године другога месеца седамнаестог дана тога месеца, тај дан развалише се сви извори великога бездана и отворише се уставе небеске. И удари дажд на земљу за четрдесет дана и четрдесет ноћи. Тај дан уђе у ковчег Ноје и Сим и Хам и Јафет, синови Нојеви, и жена Нојева, и три жене синова његових с њима. Они, и свакојаке звери по врстама својим, и свакојака стока по врстама својим, и што се год миче на земљи по врстама својим, и птице све по врстама својим, и све што год лети и има крила. Дође к Ноју у ковчег по двoje oд сваког тела у којем је дax живота, мушко и женско oд сваког тела уђоше, као што беше Бод заповедио Ноју, па Господ затвори ковчег за Нојем. И 6u потоп на земљи за четрдесет дана…

Као што смо рекли, то није била обична киша. Све се спуштало са свода и све се уздизало из преисподње, враћајући земљу у стање у којем се налазила током првог дана Стварања – у хаос.

7: 17-24 …И вода се умножи и узе ковчег и подиже дa од земље. И навали вода, и умножи се веома на земљи, и ковчег стаде пловити водом. И наваљиваше вода све већма по земљи, и покри сва највиша брда што су под целим небом. Петнаест лаката надође вода изнад брда пошто их покри. Тада изгибе свако тело што се мицаше на земљи, птице и стока, и звери и све што гмиже по земљи, и сви људи, и све што имаше дах живота, и све што беше на копну умре. И истреби се свако тело живо на земљи, и људи и стока што гмиже и птице небеске, све, велим, истреби се са земље; само Ноје оста и оно што би с њим у ковчегу. И стајаше вода поврх земље сто педесет дана.

Ноје је у време потопа имао шест стотина година, што значи, да је Бог човечанству дао само стотину година и седам дана за покајање, а не сто двадесет година као што беше одлучио. То је стога, каже свети Јован Златоусти, што су људи били недостојни да добију још времена, остајући равнодушни чак и док су посматрали ковчег и животиње које су се чудесно сабрале у њему.[9] Тада је већ било сасвим јасно да се људи неће покајати.
Чак су се и највише планине налазиле на петнаест лаката (22. и по стопе или око 7 m) испод воде. Свети Јован Златоусти о овоме каже: “Вода се над планинама уздизала у висини од петнаест лаката. Писмо нам је то с разлогом открило, како бисмо могли да знамо да они, што су истребљени, нису били само људи, стока, четвороножне животиње и гмизавци, него и птице небеске, као и све звери и бесловесна створења која обитавају у планинама.”[10]
И опет он каже: “Погледај како нам Писмо једном, двапут и више пута говори да је дошло до свеопштег уништења, да се није спасло ниједно живо биће и да су се сви подавили у води, и људи и животиње.”[11] Ако су људи тада били толико порочни, да ли су сви они духовно пропали у потопу? Да ли су сви они били вечно кажњени за своје грехове или нису?
У Писму се посебно говори о онима који су живели у Нојево време. У 1. Петр. 3; 1820 апостол (Петар) описује како је Христос сишао у ад и кога је тамо видео: Зато и Христос једанпут за гpexe наше пострада, праведник за неправеднике, да нас приведе Богу, усмрћен телом а оживевши духом којим и сиђе и проповеда духовима у тамници. Ови некада бијаху непослушни кад их очекиваше Божије дуготрпљење у дане Нојеве, када се грађаше ковчег у коме се мало, то јест осам душа, спасло водом. Ово “спасавање водом”, каже св. апостол Петар, представља праобраз крштења. Ковчег (барка, лађа) је праобраз Цркве и спасења од порочног света.
Овај навод из Посланице Петрове сасвим одређено каже да је Христос отишао да проповеда онима који су изгинули у Нојево време. Према томе, дата им је прилика да се покају, иако су физички сви они помрли. Након смрти имали су оправдање да Ноје није Христос нити Сам Бог, и сада им је дата прилика да прихвате Христа. То је, међутим, зависило од сваке поједине душе. Нема сумње да су неки од оних, што су помрли за време потопа, прихватили Христа, а да неки нису. Кад људско срце једном отврдне, човек не прихвата Христа чак и када зна да треба да се покаје и да му је то последња прилика. Гордост га омета у томе.

8:13 А Бог се опомену Ноја и свих звери и све стоке што беху с њим у ковчегу; и посла Бог ветар на земљу да сузбије воду. И затворише се извори бездану и уставе небеске, и дажд с неба престаде. И стаде вода опадати на земљи, и једнако опадаше после сто педесет дана…

“Бог се опомену Ноја” не значи да га је Он у међувремену заборавио. То значи да је Он имао на уму да га спасе. Такви изрази су антропоморфни да бисмо ми могли да разумемо.
Потоп је трајао сто педесет дана – готово пола године! За све то време Ноје је био у ковчегу, без проветравања и сунца. Васцело небо било је покривено тамом. Тада је вода почела да се повлачи сто педесет дана. И поред тога, земља је читавих годину дана била прекривена водом. У то време почело је да се појављује копно, огромни подземни резервоари били су напуњени и уобличена је целокупна географија какву данас познајемо.

8: 3… те се заустави ковчег седмога месеца двадесет седмо!дана на планини Арарату.

Ковчег се најзад зауставио на планини Арарату, односно у области Арарата. Тамо постоји више врхова, али се издвајају два главна врха ове планине. Зауставио се седмог месеца, двадесет седмог дана, тачно пет месеци пошто је почела да пада киша.

8: 45 И вода је све више опадала до десетога месеца, и првога дана десетога месеца показаше се врхови брда.

Другим речима, ковчег се већ беше зауставио на високом врху, а тада су почели да се показују и остали врхови.

8: 6-7 А после четрдесет дана отвори Ноје прозор на ковчегу који беше начинио и пусти гаврана који једнако одлеташе и долеташе докле не пресахну вода на земљи.

То не значи да се тада вратио; то значи да се никад није вратио.

8: 8-14 А затим пусти и голубицу да би видео да ли је опала вода са земље. А голубица не нашавши где би стала ногом својом врати се к њему у ковчег, јер још беше вода по свој земљи; и Ноје пруживши руку ухвати је и узе к себи у ковчег. И почека још седам дана, па опет испусти голубицу из ковчега. И пред вече врати се њему голубица, и гле, у кљуну јој лист маслинов, који беше откинула. Тако позна Ноје дa је опала вода са земље. Али почека још седам дана па опет испусти голубицу, али она му се више не врати. Шест стотина прве године Нојевог века први дан првога месеца усахну вода на земљи; и Ноје откри кров на ковчегу, и угледа земљу суву. А другога месеца двадесет седмог дана беше сва земља сува.

Тако је Ноје читаву годину провео у ковчегу.
Ноје је слао птице да извиде околину. Кад је први пут пустио голубицу, она није нашла ни дрвеће ни биљке којима би се хранила. Други пут је пронашла гранчицу, што је значило да је дрвеће сада било изван воде и да је почело да расте, али да то још није довољно да би опстала. Трећи пут голубица се није вратила, што је значило да је пронашла околности повољне за живот. Према томе, Ноје је знао да је дошло време да изађе.

8:15-19 Тада рече Бог Ноју говорећи: Изађи из ковчега ти и жена твоја и синови твоји и жене синова твојих с тобом; све звери што су с тобом од свакога тела, птице и стоку и све што гмиже по земљи изведи са собом, нека се разиђу по земљи, и нека се плоде и множе на земљи. И изиђе Ноје и синови његови, и жена његова и жене синова његових с њим. Све звери, све ситне животиње, све птице и све што се миче по земљи по својим врстама и изађоше из ковчега.

Овде видимо Ноја у обличју Адамовом. Преостао је само он, заједно са својом породицом, и он ће започети поновно стварање људског рода. Њему је дата иста она заповест која је дата и Адаму: рађајте се и множите. Он је постао отац свих људи после потопа.
Запазите како Ноје чека док Бог не проговори, иако је вероватно знао да је безбедно да изађе, будући да се голубица није вратила. Он је за све то време стрпљиво ишчекивао Бога.

8: 20-22 И начини Ноје жртвеник Господу, и узе од сваке чисте стоке и од свих птица чистих, и принесе на жртвенику жртве паљенице. И Господ омириса мирис угодни, и рече у срцу Своме: нећу више проклињати земљу због људи, што је мисао срца човечијег зла од малена, нити ћу више убијати све што живи, као што учиних.

Видимо да је Ноје пре свега осталог принео жртву јер је, као и Авељ, знао да доликује да изрази благодарност након што је избављен. Он приноси чисте животиње – како птице тако и четвороножне животиње, односно голубице и овце.
Видели смо, дакле, како се испољило милосрђе Божије. Бог види да ће људи и даље бити зли, због чега допушта да једу месо, сагласно нижем стању послепотопског људског рода. Он, међутим, обећава да више неће кажњавати земљу због људи (како је учинио у Адамовом случају), нити да ће истребљивати људски род. Уобичајени живот ове пале земље наставиће се све до њеног свршетка.
У потопу је све било убијено. Међутим, пред свршетак света доћи ће до обнављања земље. У суштини, људи који онда буду живели неће ни умрети. Оно што ми називамо “свршетком света” неће бити исто што и његово уништавање. Биће то преображај васцелог света.


НАПОМЕНЕ:

[1] Овако гласи текст Септуагинте и црквенословенског превода; у већини осталих верзија (Вулгата, Библија краља Џејмса, руски и новогрчки превод, као и превод Ђ. Даничића) у овом стиху се каже: “Покаја се Бог што створи човека на земљи и ражалости се у срцу Своме.” (Прим. прев.)
[2] Свети Јован Златоусти, Омилије на Књигу Постања, 24; 3
[3] Исто, 24; 5
[4] В. John Woodmorappe: Noah’s Ark: A Feasibility story, 1996 (Нојева барка: студија o вероватноћи)
[5] Код Грка постоји традиција клепала, односно обичај да лупате у дрво кад позивате људе на јутрење, слично као што је Ноје изашао и позвао животиње да уђу у ковчег.
[6] Свети Јефрем: Тумачење Књиге Постања, 7
[7] В. Dr. Joanne Stefanatos: Animals and Man: A State of Blessedness (1992).
[8] Као што је добро познато из зборника које су саставили световни историчари Р. Андре, X. Јузенер и Џ. Г. Фрејзер, извештаји о великом потопу могу се наћи у древним културама широм света и на свим континентима. У већини њих се тврди да је до потопа дошло због грехова палог човечанства. Стари свет је био погружен у воду и спасла се само неколицина људи и животиња. Тако је настао нови свет (в. Мирча Елијаде, Историја веровања и религијских идеја, том 1). Међу најинтересантнијим причама о потопу је предање аустралијских Абориџина које је препуно упадљивих паралела са извештајем Књиге Постања (в. Howard Coates, Australian Aborigines Flood Stories и Aboriginal Flood Legend, Creation Ех Nihilo, vol. 4, nos. 1 и 3). Као што Џон Мекеј пише у Стварању ни из чега, готово универзално распростирање паралелних прича о Потопу “представља задивљујуће исцрпно сведочанство да је Ноје заједнички предак Абориџина, Јевреја и уистину свих модерних људских раса.”
[9] Свети Јован Златоусти, Омилије на Књигу Постања, 25; 2
[10] Исто, 25; 6
[11] Исто, 25; 6

One Comment

  1. Пожаже Бог, зар нема дватесет шест потомка Симових, а укупно седамдесет једно име? Молим Вас за одговор. Бројао сам више пута и увек дођем до броја дватесет шест.