Постање, стварање и рани човек

ПРВИ ДЕО – ШЕСТ ДАНА СТВАРАЊА

5. Дан пети (Пост. 1; 20-23)

1: 20-23 Потом рече Бог: нека врве по води живе душе, и птице нека лете изнад земље под свод небески. И створи Бог китове велике и све живе душе што се мичу, што проврвеше по води по врстама својим, и све птице крилате по врстама њиховим. И виде Бог да је добро. И благослови их Бог говорећи: рађајте се и множите се, и напуните воду по морима и птице нека се множе земљи. И би вече u би јутро, дан пети.

У свом коментару на Пети дан Постања свети Јован Златоусти наглашава прецизност и тачност у поретку којим се описује Стварање; „Стога нас управо блажени Мојсеј толико подробно и обавештава, поучаван Божанственим Духом… да бисмо тачно знали и след стварања и појединачно како је све створено. Да није Бог тако водио језик пророков из бриге према нашем спасењу, довољно би било рећи да Бог створи небо и земљу, море и животиње, и не ставити ни редослед дана, нити шта беше прво, а шта после… Мојсеј, међутим, разговетно раздваја и поредак настајања и број дана и о свему нас обавештава са великим снисхођењем, како познавши сву истину не бисмо више обраћали пажњу на оне који, прелешћени, све говоре по сопственом расуђивању, него да бисмо знали неизрециву силу Творца.“[1]
Тако он о Петом дану Постања пише: „Као што за земљу каза само: нека исклија, и даде се шаренило цветно и биљно и семење и, речју, све створено беше, тако и овде рече: нека изведу воде Гмизавце душа живих и птице које лете над земљом по своду небеском – и сместа се створише толике врсте гмизаваца и толико шаренило птица да их није могуће набројати.“[2]
Свети Василије пише: „Тако је свака вода похитала да изврши стваралачку заповест. Велика и неизрецива сила Божија, која је водама, заједно са заповешћу, подарила и умеће рађања, одмах је устројила и покренула живот животиња, којих се врсте не могу ни побројати.“[3]
Код светог Амвросија налазимо следеће: „На ову заповест, вода је одмах излила своје потомство. Реке су ужурбано делале, језера су давала свој удео у животу. И сама мора почела су да порађају све врсте гмизаваца… Ми нисмо у стању да набројимо сво мноштво имена оних врста које су на заповест Божију дошле у живот у само једном једином тренутку. У истом часу призвани су у живот и суштински облик и животно начело… Китови су, као и жабе, постали у исто време и истом стваралачком силом.“[4]
И овде је, као и приликом стварања свих живих бића, Бог створио „првину“ од сваке врсте: „Овде заповест Божија заповеда да се појаве првине сваке врсте као какво семе њенога рода. Њихово мноштво положено је у јединку, како би се каснијим размножавањем показало, кад буде требало да се рађају и множе.“[5]
Требало би да на овом месту испитамо значење израза који се понављао током сва три дана кад су стварана жива бића, тј. израза „сваки по својој врсти“.
Ма шта да су Свети Оци под тим подразумевали, не може бити никакве сумње да су они јасно и једногласно тврдили да је Бог током ова три дана створио све врсте живих бића које данас познајемо. То се може видети и у њиховој често понављаној тврдњи да је Бог стварао тренутно и моментално, да је сама Његова реч стварала жива бића и да стварање живих бића није природно својство воде или земље. На то указује и свети Василије (пишући о Шестом дану):
„Пошто је Бог рекао: Нека земља пусти из себе, није она сама произвела из себе нешто што је у њој почивало одраније, већ Онај који је ту заповест издао, Он јој је подарио и силу да може из себе пустити душе живе. Јер, ни кад је земља чула заповест: Нека изникне из земље трава, биље и дрво родно, није она пустила из себе траву која је у њој била скривена; нити је палму или храст или кипарис најпре држала скривене негде доле у својим лагумима, па их је потом извела на површину. Но божанска реч се налази у природи свега што постаје. Речено је: Нека изникне из земље, не да би она испустила оно што у себи има, већ да би стекла оно чега нема, а Бог јој је подарио силу да то оствари“[6]
Свети Оци нуде веома одређено учење о „врстама“ творевине. Ми, међутим, морамо имати на уму да не постоји потреба да прецизно дефинишемо границе тих „врста“. „Врсте“ с којима се сусрећемо у модерној таксономији (наука о класификацији) понекад су сасвим произвољне и не морају нужно одговарати „врстама“ које се помињу у Књизи Постања. Уопштено, могло би се рећи да су Оци сматрали да „врста“ укључује она створења која су способна да рађају плодно потомство, а што ће се видети из онога што следи.[7]
Свети Василије учи да ће „врсте“ из Књиге Постања (наравно, изузев оних које би могле изумрети) задржати своју природу до краја времена: „Отуда је веома истинита тврдња да у свему што ниче постоји семе или некаква семена сила. То значе речи: по својим врстама. Изданак трске не ствара маслину, већ из трске настаје друга трска, а из свакога семена ничу њему сродне врсте. И тако, оно што је приликом првобитног стварања изникло из земље сачувано је досад, јер се непрекидним прејемством очувава врста.“[8]
Свети Василије у наставку каже: „… природа бића, покренута једанпут заповешћу Божијом, која се равномерно распростире кроз постајање и пропадање творевине, може да очува животињске врсте кроз непрекидно прејемство њихове узајамне истоветности, све док не доспеју до свог испуњења, јер, коњ настаје од коња, лав од лава, а орао од орла. Свака животиња узастопним прејемством чува неизмењивост своје врсте, све до окончања васељене. Никакав временски период није у стању да изопачи или да избледи својства која свака животиња има, већ њена увек млада природа, која као да је овог часа створена, напредује заједно с временом.“[9]
Нешто слично говори и свети Амвросије: „У природи борове шишарке је да изрази своје сопствено обличје. Она чува своја особита својства која је примила од оне божанствене и небеске заповести, понављајући их путем прејемства (наслеђивања) и током низа година свог рађања, све док се не испуни свршетак времена.“[10]
Исти Свети Отац говори још одлучније: „Реч Божија је током устројавања света продрла у свако створење. Према томе, чим је то Бог наредио, земља је брзо породила све врсте живих бића. Сагласно установљеном закону, оне су из поколења у поколење наслеђивале једна другу, у складу са својим видом и врстом. Лав рађа лава, тигар рађа тигра, бик рађа бика, лабуд рађа лабуда а орао рађа орла. Оно што је једном заповеђено, у природи постаје уобичајено за сва времена… Од тог доба земља није престајала да верно извршава своје служење. Посредством нараштаја који у својој врсти смењују један другога, првобитне врсте живих бића умножавају се за будућа времена.“[11]
Чак и кад би успели, покушаји узгајивача (како биљака тако и животиња), да парењем јединки различитих врста створе нове „врсте“, у свим временима су само потврђивали светоотачку максиму о постојаности врста: ови „хибриди“ су неплодни и не могу да се репродукују. Свети Амвросије користи овај пример да би упозорио људе на ово „неприродно сједињење“, које се противи законима Божијим, установљеним током Шест дана Постања:
„Како чисти и непомућени нараштаји происходе тамо, где нема мешања једних са другима! Тако, на пример, моржеви рађају моржеве, а фоке рађају фоке… и морска шкорпија чува неоскрнављеном своју брачну постељу… рибе не знају ништа о мешању са другим врстама. Оне не ступају у неприродна укрштања, као што се намерно чини са животињама двеју различитих врста какво је, на пример, укрштање магарца са кобилом или пак укрштање коња са магарицом. И једно и друго представљају пример неприродног сједињења. Свакако да постоје случајеви у којима природа више страда због оваквог скрнављења него што оно штети јединки. За то је одговоран човек, као подстрекач неплодности ових мешанаца. Он сматра да је укрштена животиња вреднија од оних чисте врсте. Ти, дакле, мешаш различите врсте и на тај начин мешаш различита семена.“[12]
Различитост и целовитост „семена“ сваке од врста насталих током Постања у тој мери је део библијске и светоотачке мисли да је она у Еванђељу послужила као основа за параболу којом је наш Господ указао на различитост добра и зла, врлине и греха. Свети Амвросије користи ову параболу (в. Мт. 13,2430) да би илустровао целовитост семена сваке „врсте“:
„Не постоји опасност да заповест Божија, на коју је природа навикла, у будућности буде укинута због пропуста у расплођавању, будући да је све до данас целовитост једне врсте очувана у њеном семену. Ми знамо да се коров и друга туђа семена која се често расејавају међу плодовима земаљским у Еванђељима називају кукољем. Она, међутим, припадају посебним врстама и нису се путем мутације (измене) житног семена дегенерисала (изопачила) у нешто друго. Господ нам је рекао да је то тако говорећи: Царство Небеско је као човек што посеја добро семе на њиви својој. А кад људи поспаше, дође његов непријатељ и посеја кукољ по пшеници (Мт. 13,2425). Отуда можемо да закључимо да су кукољ и жито различити и по врсти и по имену. Због тога су и слуге домаћинове рекле: Господару, ниси ли ти добро семе сејао на њиви својој? Откуда, дакле, кукољ? А он им рече: Непријатељ човек то учини (Мт. 13,27-28). Једно је семе демонско, а друго семе Христово које је засејано у складу са правдом. Према томе, Син Човечији сеје једно а ђаво сеје друго. Због тога је и природа ових семена другачија, будући да су сејачи различити. Христос сеје Царство Небеско, док ђаво сеје грех. Како би, дакле, ово Царство могло бити исте врсте као и грех? Царство Небеско је као човек што посеја добро семе по њиви својој, рекао је Он.“[13]
Као што је разликовање врста повезано са разликовањем добра и зла, тако и пометња међу врстама води ка моралном релативизму. Сигурно да је сасвим добро познато да они, који верују у релативност добра и зла или врлине и порока, користе космолошку теорију о свеопштој еволуцији да би одбранили своја убеђења као „научна“ и „чињенична“: уколико је човек некад био нижа животиња и ако је затим еволуирао у нешто друго, како се онда од његове непостојане природе може захтевати да буде послушна заповестима које су дате у само једном од степена његовог „развоја“?[14] Марксистички атеизам везао се од самих својих почетака за теорију еволуције и све до дана данашњег проповеда га као једну од кардиналних доктрина своје релативистичке философије.
Идеја о постојаности природе и целовитости и разликовању „врста“ протеже се кроз целокупну светоотачку књижевност. Она, на пример, служи као узор за васкрсење људског тела. У својој расправи о васкрсењу свети Амвросије пише:
„Природа остаје постојана у свему што ствара… семе једне врсте не може се променити у семе друге биљке, нити се плод може разликовати од свог семена, као што ни човек не може потећи од змије нити плот од зуба. Утолико се више, уистину, мора веровати да се све, што се посеје, поново рађа у својој сопственој природи и да се плодови не разликују од свог семена, да меке ствари не могу проистећи из тврдих, нити да се отров може претворити у крв; плот се васпоставља из плоти, кости из костију, крв из крви, телесни хумор из телесног хумора[15]. Можеш ли сада, безбожниче, да порекнеш васпостављање природе?“[16]
На сличан начин пише и свети Григорије Нисијски: „Будући да смо из Писма на основу извештаја о првом Стварању сазнали да је земља најпре породила ‘зелене биљке’, и да се затим у тим биљкама појавило семе које, засејано у земљу, поново даје ону првобитну биљку, Апостол објављује да се то исто дешава и у васкрсењу. Од њега нисмо научили само чињеницу да ће наша људска природа бити преображена у нешто племенитије, него и то да тамо не можемо очекивати ништа другачије од онога што је било на почетку.“[17]
Између модерне теорије свеопште еволуције и древног паганског учења о сеоби душа (реинкарнацији) може се запазити једна чудна паралела. Светоотачко одбацивање ове идеје која је опште осуђена показује колико су се они бринули да очувају устројство творевине и разликовање створених врста. Свети Григорије Нисијски пише:
„Чини ми се да они који тврде да се душе селе у природе које су међусобно раздвојене поништавају све природне разлике, да на сваки могући начин мешају и повезују разумно и неразумно, чувствено и нечувствено, односно, тврде да оне прелазе једна у другу, без јасног природног поретка који би им онемогућио узајамни прелазак. То би, да тако кажемо, значило да једна те иста душа, кад је окружена телом, у једном тренутку бива словесна и умна а да након тога гмиже са рептилима, бива у јату птица, бива товарна животиња, месождер или пак рони у воденим дубинама; и не само то, него се спушта до безосећајних створења, тако да пушта корење, па чак постаје и дрво чије гране добијају пупољке, а из тих пупољака и цветове, или пак постаје трн, или јестив или шкодљив плод. Оне, који то кажу, ништа не спречава да тврде да су све ствари исте и да верују да једна једина природа пролази кроз сва бића, да међу њима постоји повезаност која безнадежно замагљује и уклања сва обележја према којима би се једно могло разликовати од другог.“[18]
Идеја да „једна једина природа пролази кроз сва бића“ налази се, наравно, у корену теорије о свеопштој еволуцији. Еразмус Дарвин (деда Чарлса Дарвина) је још крајем 18. века усмерио научне спекулације у том правцу. Таква идеја је дубоко туђа библијској и светоотачкој мисли.


НАПОМЕНЕ:

[1] Свети Јован Златоусти, Тумачење Књ. Постања, 7; 3
[2] Исто
[3] Свети Василије, Шестоднев, 7; 1
[4] Свети Амвросије, Шестоднев, 5; 12
[5] Свети Василије, Шестоднев, 7; 2
[6] Исто, 8; 1
[7] Дефиниција „врста“ била је предмет бројних расправа у научним круговима. Током прве половине двадесетог века, врсте су уопштено биле дефинисане као групе биљака или животиња које су способне да се укрштају и да дају плодно потомство. Почев од 1942. године, биолог Ернст Мајр предложио је дефиницију која је далеко мање ограничавала: врста је група која је „репродуктивно изолована“ од других таквих група (тј. уопштено се не пари са другом групом, иако би могла бити у стању да то учини). Многи данашњи биолози прихватили су ову нову дефиницију врста. Будући да је она тако неодређена, помоћу ње је далеко лакше доказати да једна „врста“ (у ствари, популација која се размножава) може „еволуирати“ у другу. Тако су, на пример, у модерној таксономији поларни (бели) медвед и гризли класификовани као две различите врсте, иако могу да се паре и да дају плодно гготомство. Међутим, са тачке гледишта светоотачког учења о „врстама“ описаним у Књизи Постања, чини се да ове две различите „врсте“ медведа нису ништа друго него варијетети унутар једне, првобитно створене „врсте“. Опширнију расправу о промени дефиниције врсте у модерној науци в. Richard Milton, Shattering the Myths of Darwinism, c. 143-153
[8] Исто, 5; 2
[9] Исто, 9; 2
[10] Свети Амвросије, Шестоднев, 3; 16
[11] Исто, 6; 3
[12] Исто, 5; 9
[13] Исто, 3; 10
[14] Олдос Хаксли (брат Џулијана Хакслија) оставио је мемоаре у којима саопштава како га је теорија свеопште еволуције ослободила окова „застарелог морала“: „За мене, а несумњиво и за већину мојих савременика, философија бесмисла представљала је суштински инструмент ослобађања. Ослобађање за којим смо чезнули било је, истовремено, ослобађање од извесног политичког и економског система, и ослобађање од извесног система моралности. Побунили смо се против моралности јер је она ометала нашу сексуалну слободу.“ (Олдос Хаксли, Исповест убеђеног атеисте, Report, јун 1966, с. 19)
[15] Хумор овде означава течности у телу, од којих је, према схватањима древне медицине, зависило човеково здравље и његово расположење. Тако се, на пример, веровало да доминација одређене течности у телу одређује човеков темперамент, због чега је извршена подела на колерике, сангвинике, меланхолике и флегматике. (Прим. прев.)
[16] Свети Амвросије Медиолански, О вери у васкрсење, 2; 63
[17] Свети Григорије Нисијски, О души и васкрсењу
[18] Исто

Један коментар

  1. Пожаже Бог, зар нема дватесет шест потомка Симових, а укупно седамдесет једно име? Молим Вас за одговор. Бројао сам више пута и увек дођем до броја дватесет шест.