Постање, стварање и рани човек

БОЖИЈИ УДАХ У ТЕЛО ЧОВЕКОЛИКОГ МАЈМУНА – ДР АЛЕКСАНДАР КАЛОМИРОС

(Из писма о. Серафиму Роузу о еволуцији човека)

Против приговора

Рекли сте да „људска природа јесте једна и стална и да се није ‘развила’ од неке друге природе, нити ће се променити у нешто ‘ново“. Као што знамо, човек јесте оно што јесте не због своје природе, која је прах земаљски, већ због натприродне благодати која му је дата удахом Божијим. Ако говорећи о људској природи, мислите на икону Божију, онда сте у праву: икона Божија у човеку јесте једна и непроменива и није се „развила“ ни од чега другог (створеног), нити ће се изменити у будућности. Али, икона Божија у човеку јесте не по природи, већ по благодати. Природа, то јест наше биолошко биће, није уопште једно и непромениво, већ се непрестано развија и мења. Веома је интересантно то што они који су против еволуције не виде ово мењање људске природе које се дешава свакодневно пред њиховим очима, а посебно у таквим земљама као што су Сједињене Државе. Реците ми, молим вас, које је расе био Адам: беле, црне, црвене или жуте? Како смо постали међусобно тако различити када смо потомци једног јединога пара? Зар диференцирање човека у различите расе није производ еволуције?
Икона Божија (у човеку) је постојана и непроменива. На њу не утичу ни здравље ни болест, ни боја коже, ни телесна старост, нити развијеност или заосталост нашег мозга. Адам је, можда, и био биолошки мање развијени човек од данашњега човека, као што су деца биолошки несавршенија у поређењу са одраслима. Но, икона Божија, тј. обитавајућа благодат Духа Светога била је савршена у Адаму као што је то и у деци.
Биолошки (а то значи, такође, и психолошки), људи се веома разликују један од другога, не само у простору већ и у времену. Али, унутарњи човек, дубљи човек је увек исти у сваком узрасту и раси.
Чини нам се врло природним да постоји разлика у својствима спољашњега човека међу људима у простору, тј. на различитим географским просторима, али се нам се истовремено чини скандалозним да сматрамо да се људи разликују, такође, и у времену, тј. да су људи у прошлости били различити од нас. За већину људи чини се много хришћанскијим рећи да је Адам по свим својим својствима био попут нас. Али, на кога је онда он личио? Да ли је био беле, црне, жуте или црвене расе? Схватате, дакле, да Адам није био попут нас, јер ни сви ми нисмо налик једни на друге.
Али, спољашњи аспект човековог тела, какво је оно било у првим данима по његовом стварању, и није од неког нарочитог значаја, чак и у случају да је он био управо попут човеколиког мајмуна. Тек пошто је Бог духнуо у његову унутарњост „дах животни“, тек пошто је Бог његову душу запечатио Својом иконом (образом), тај човеколики мајмун је, заиста, постао човек.
Али, ви ћете можда поставити следеће питање: „Човек је, за разлику од човеколике животиње, разумно створење. Како је створење са мозгом мајмуна могло да буде разумно?“.
Прво, не верујем да је Адам имао мозак мајмуна. Адам је био узет са врха еволуционе лествице развоја антропоида [човеколиких бића]. Човек није настао од мајмуна, већ од друге гране антропоида, која је имала паралелну еволуцију. Ми немамо на основу чега да закључимо у ком стадијуму еволуције је Бог духнуо свој дах таквој (човеколикој) животињи… Могуће је да се то десило релативно недавно, када је мозак ове гране антропоида достигао степен данашњега квалитета људскога мозга. Али, претпоставка да је Адам имао мозак мајмуна је нама врло корисна зато што нам пружа прилику да схватимо какво је хришћанско значење појма „разумност“.
Да ли је беба која још не уме да говори разумно створење или не? У светском смислу те речи сасвим сигурно није. Али у хришћанском смислу те речи оно сасвим сигурно јесте људско биће. У чему се, онда, састоји разлика између ова два схватања? Када свет говори о разумности онда мисли на „памет“, тј. на добро и складно функционисање мозга. Али, таква „памет“ постоји и код неразумних животиња. Животиња је много „паметнија“ од новорођенчета. Но, упркос томе, животиња није разумно биће, а новорођенче јесте. Памет је нешто што зависи од развијености телесног органа који се зове мозак. Али, оно што човека за разлику од свих осталих створења чини разумним бићем јесте нешто сасвим друго. То је дах животни, који је Бог удахнуо у човека. То је ум [нус] у значењу које су Свети Оци давали овој речи, нус који је средиште и дубља суштина човекова, нус који карактерише људски мозак и изражава га, али који не обитава у мозгу већ у срцу, нус који може бити просветљен или помрачен слободном вољом човековом, којом човек или допушта или не допушта Духу Светоме да активира нус [ум] као пријемник Божије благодати. Анатомско савршенство мозга служи као добра илустрација нуса [ума]. Могуће је да неки човек и није баш нарочито интелигентан, да је чак и ментално ретардиран или потпуни идиот, али, он због тога не престаје да буде разумно биће у хришћанском смислу те речи. Када кажемо да је човек „разумно биће“ и када кажемо „овај човек је разуман“ ми уопште не мислимо на исту ствар. У првом случају мислимо на дах животни, који је Бог удахнуо у човека и који битује у човеку без обзира на то да ли је изражен или је остао скривен у дубинама тајанствене људске егзистенције. У другом случају, мислимо на складно функционишућу интелигенцију људскога мозга, која постоји само дотле док је мозак здрав, а која нестаје са смрћу мозга. Али, лоше функционисање мозга, његова заосталост, његова умртвљеност или смрт не уништавају, нити утичу на нус [ум]. Напротив, нус [ум] је тај који дубински утиче на функционисање мозга. Човек помраченога нуса [ума] може врло разумно [логично] размишљати о животу, човеку и свету, али његове мисли, иако логичне, ипак, нису истините. Човек просветљенога нуса [ума] познаје истину, чак, и онда када не уме да нађе речи којим би на правилан начин говорио о њој, чак и онда када су његови аргументи логички неодрживи или нису интелигентни. Нус [ум] је најдубља суштина човекова, његово језгро. Када се мозак и тело не налазе у добром стању, нус [ум] не може бити изражен и остаје скривен као дрво у своме семену када ово још увек из себе није дало младицу.
Адам, дакле, није био само разумно биће, већ је имао и ум. То је претпостављало својеврсну развијеност његовога мозга. Зато Бог није удахнуо живот птици, на пример, већ је то учинио једном сисару и то највишем од свих сисара, човеколикој животињи, У сваком случају, оно што је Адама учинило царем свеколике творевине није био развој његовога мозга, већ (Божији) удах животни. Св. Серафим Саровски каже:
„Адам се од овога даха животног, који је био удахнут у његово лице из творачких уста Бога Творца и Господа свега, толико испунио премудрошћу да никада на земљи не беше и тешко да ће икада бити човека мудријег и умнијег од њега. Када му је Бог заповедио да именује свако створење, он је свакоме створењу наденуо управо оно име које је потпуно изражавало сва својства, моћи и одлике какве је том створењу дао Бог када га је створио. И, захваљујући управо овом дару натприродне благодати, која му је ниспослата удахом животним, Адам је могао да види Господа како корача Рајем, и да Га позива и да разуме Његове речи, разговоре Светих Ангела и језик свих створења – животиња, птица и гмизаваца који живе на земљи и уопште све оно што је данас скривено од нас, палих и грешних створења, а што је било тако разумљиво Адаму пре грехопада.[1]
Видимо, дакле, да Адамов ум, како га описује Свето Писмо, није био плод Адамове природе, нити је дошао од његовога мозга, већ од натприродне благодати коју је у њега удахнуо Бог. Чим је прекршио Божију заповест човек је изгубио тај дар.
Свети Серафим Саровски вели:
„Но, будући да Адам и Ева окушањем од Дрвета познања добра и зла – превремено и супротно заповести Божијој – упознаше разлику између добра и зла, и подвргоше се свим невољама које су последица кршења заповести Божије, (тада) изгубише и бесцени дар благодати Духа Божијега, тако да, све до доласка у свет Богочовека Исуса Христа, „Дух Свети још не беше дат“ свету, јер „Исус још не беше прослављен“ (Јн7,39)[2].
Тако је човек који беше „у части“ пре Грехопада, после истога пао „заједно са животињама и постао попут њих“ (како се вели у Псалмима), управо зато што је изгубио оно што га је чинило различитим од животиња, а то је – благодат Духа Светога.
Надам се да је сада постало јасно како је могуће да створење са мозгом мајмуна – ако прихватимо да је Адам, заиста, имао мозак мајмуна и ништа савршенији од тога – могло бити разумно биће и како је могуће да данашњи човек, са савршеним мозгом, није разумно биће када затвара врата (свог срца) благодати Духа Светога, која је тако преобилно дарована свету кроз Икономију Логоса у Педесетници. Икона Божија, дакле, није ни у савршености нити у било ком другом аспекту тела, нити зависи од великих капацитета људскога мозга, већ јесте натприродни дар енергије Духа Светога.


НАПОМЕНЕ:

[1] Ибид.
[2] Ибид. Стр. 12.

Један коментар

  1. Пожаже Бог, зар нема дватесет шест потомка Симових, а укупно седамдесет једно име? Молим Вас за одговор. Бројао сам више пута и увек дођем до броја дватесет шест.