НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Постање, стварање и рани човек

Постање, стварање и рани човек

ТРЕЋИ ДЕО – ПИТАЊА И ОДГОВОРИ – Са курса о Постању

9. Људска еволуција

Слушалац: „Шта мислите о фосилним остацима људи који су досад откривени?

О. Серафим: Последњих година појавило се мноштво теорија. Ликијеви[1] у Африци сваке године прогласе неко ново откриће. Разуме се да свако ко дође до таквог открића жели да управо „његов“ човек буде предак целокупног људског рода, да одбаци све претходне идеје и да иступи са новима, проглашавајући да је пронашао „карику која недостаје“. Према томе, увек морамо бити сумњичави у погледу онога шта ти људи говоре.
Луис и Мери Лики су 1959. године открили лобању изумрлог мајмуна аустралопитекуса („јужног мајмуна“) за којег се уопштено претпостављало да је мајмунски предак свих оних људи чији су фосилни остаци пронађени – homo erectusa, итд. Пет година касније, они су објавили да су у истом слоју, у којем су открили фосилне остатке аустралопитекуса, открили и људске фосилне остатке[2]. Будући да су тамо откривена и камена оруђа, они су своје ново откриће назвали homo habilis („спретан човек“)[3]. Ово је целокупан сценарио еволуције одбацило уназад, јер се еволуциони предак не може налазити у истом слоју у којем је и његов потомак. Homo erectus[4] је такође избачен из низа и постављен је после homo habilisa. Сад се говори да су људска бића, која су користила камено оруђе, живела пре два милиона година.
Све су то, наравно, само нагађања. Постоји много празнина и тешкоћа у различитим теоријама и постоји много тога што сваки еволуциониста покушава да наметне као своју тврдњу.
Постоје чак и директне преваре. Када сам током 50-тих година на колеџу изучавао зоологију, један од доказа за људску еволуцију био је и „пилтдаунски човек“. Почев од 1890. године постојало је усаглашено трагање за открићем карике која недостаје и за коју се очекивало да ће бити полумајмун, получовек. Тако је 1911. г. један врло бистар човек у Енглеској, по имену Чарлс Досон, узео људску лобању и комбиновао је са чељусти мајмуна, испуњеном мајмунским зубима. Годину дана касније, Тејар де Шарден је открио очњак који је недостајао. Уз овако примитивну чељуст и веома развијену лобању, „пилтдаунски човек“ је сматран човековим еволуционим претком. Неки научници су то довели у питање и развила се велика расправа, али је огромна већина ово прихватила[5]. Најзад су током 50тих година неки научници тестирали ову лобању помоћу датовања угљеником 14, који даје сасвим поуздане резултате за 2000-3000 година уназад. Открили су да је један део нешто старији док је други део новији и да ти делови, очигледно, припадају различитим бићима[6]. На тај начин је читава ствар била одбачена.

Слушалац: Шта је са откривеним лобањама неандерталског човека?

О. Серафим: Неандерталац је данас прихваћен као homo sapiens. Он, дакле, припада истој врсти којој и човек, али као различит варијетет и од човека се не разликује више него што се, на пример, Енглези разликују од Кинеза[7].
У суштини, пронађена је само неколицина људских фосилних остатака[8]. Све се, наравно, заснива на вашем тумачењу: да ли је то човек или мајмун? Није једноставно да се открије нешто што би било између једног и другог. Без обзира који фосил да угледате, било да се ради о „примитивном човеку“ или о „напредном мајмуну“, он вам неће рећи: „Ја сам предак данашњих људи.“ Према томе, не можете рећи да ли је то предак, рођак или неко ко с тим ни на који начин није повезан. То је ваше тумачење. До сада у суштини није пронађен ниједан „убедљив“ древни човек који уистину изгледа као да се налази на половини пута од човека ка мајмуну. Постоје различите врсте фосилних остатака људи: неки су „примитивни“, неки имају веће а неки мање лобање, али се они међусобно не разликују више него што се разликују данашњи људи. Сматрам да је у овом питању „бреме доказа“ на онима који желе да докажу да једно проистиче из другог.
Разуме се да целокупно питање о томе да ли једно происходи од другог покреће читаво мноштво питања у тексту Књиге Постања – о генеалогијама, на пример. Уколико је човек стар милионима година, ви морате начинити велике епицикле да бисте објаснили генеалогије патријараха. У ствари, неки кажу да патријарси нису људи него називи за велика раздобља.


НАПОМЕНЕ:

  1. Лики, Луис, Мери и Ричард – породица археолога која је радила на ископавању људских фосилних остатака у Африци, посебно у Танзанији. (Прим. прев.)
  2. Статус аустралопитекуса као изумрлог мајмуна установио је 1954. г. зоолог Соли Цукерман, који се бавио компаративним анатомским истраживањима. Чињеница да су истински људи живели у исто време кад и аустралопитекус указује да овај мајмун нема ништа заједничко са људским пореклом. Следећи открића Луиса и Мери Лики, њихов син Ричард Лики је такође пронашао остатке аустралопитекуса и homo erectusa у истом слоју. – Изд.
  3. „Од 1964. године“, пише Ричард Милтон, „homo habilis је поново процењен и тада је наговештено да је једна од костију његове руке део кичменог стуба, да би још две његове кости могле припадати мајмуну који живи на дрвету и да још шест његових костију потиче од неког неодређеног нечовеколиког бића. Међутим, ма какве да су заслуге првобитног описа, остаје чињеница да је „спретан човек“ људско биће, а не карика која недостаје. Калкулисало се и са чињеницом да је homohabilis имао малу мождану масу, која је тежила приближно колико и половина мождане масе просечних модерних људи. Међутим, како је запазио др А. Ј. Вајт,homo habilis је био прилично ниског раста, тако да његов мозак и није био малиу односу на тело, што је случај и код модерних Пигмеја.
    Уистину, један од ироничних видова открића homo habilisa садржи се у податку да су дарвинисти, усредсредивши своју пажњу на тумачење костију шаке и кичменог стуба у Олдуваи Горгеу (где су откривени фосилни остаци homo habilisa) и покушавајући да ово биће акредитују као карику која недостаје, превидели чињеницу да само неколико стотина миља западно од тог места, у шумама Заира, живе Мбути људи чија је просечна висина око 140 цм и који се по расту, можданом капацитету, па чак и по начину живота могу упоредити са homo habilis-ом. И поред тога, Мбути су модерни људи у сваком смислу те речи, осим што не гледају телевизијски документарни програм и не добијају дотације од фондова за развој науке“ (Рушење дарвинистичких митова, с. 206207. В. такође Љубенов, Bones of Contention (Костури раздора), с. 157166. (Изд.)
  4. Исцрпну расправу о homo erectusy в. код Љубенова, с. 120-157. (Изд.)
  5. О „пилтдаунском човеку“ написано је преко 500 докторских дисертација! (Изд.)
  6. Током 1982. године, непосредно након упокојења о. Серафима, непобитно је утврђено да је ова чељуст припадала орангутану. (Изд.)
  7. У периоду позних 80-тих, неки еволуционисти су напомињали да би неандерталцу поново требало дати његову ранију ознаку, homo neanderthalensis. Међутим, чак и они признају да су неандерталци били савременици модерних људи и да су се могли укрштати с њима. В. Љубенов, Костури раздора, с. 68. (изд.)
  8. Ричард Лики је навео речи свог сународника, палеонтолога Дејвида Пилбима, који каже: „Ако уведете проницљивог научника који се бави другом дисциплином и покажете му оскудне доказе, будите сигурни да ће рећи; ‘Заборавите на то; то није довољно да би се ишло даље.’ Ни Дејвид ни други који су укључени у трагање за човечанством не могу прихватити овај савет, али ми остајемо потпуно свесни опасности од извођења закључака на основу доказа који су тако непотпуни.“ (Ричард Е. Лики, Стварање човечанства – Making the Mankind), 1981.) (Изд.)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *