НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Постање, стварање и рани човек

Постање, стварање и рани човек

ФИЛИП Е. ЏОНСОН – ОТАЦ СЕРАФИМ РОУЗ И НАУКА 20. ВЕКА

Увод

За оца Серафима Роуза први пут сам чуо у лето 1996. године, док сам одржавао предавања у области Сиетла. Један младић, који је контактирао са монасима из манастира Светог Германа у Платини у Калифорнији, донео ми је хрпу књига и рекао да би монаси желели да напишем есеј који ће прикључити збирци радова оца Серафима Роуза о Постању и еволуцији. У моју канцеларију послали су велики број књига, али сам ја изабрао најтању (Нихилизам), да бих је прочитао током путовања. Био сам фасциниран проницљивошћу испољеном у овом раном раду, тако да ме касније није требало наговарати да прочитам и остале материјале које сам добио, укључујући и биографију оца Серафима, дело оца Дамаскина Кристенсена и претходно необјављене радове, обухваћене овом књигом. Отац Серафим Роуз је веровао и живео учењем ранохришћанске цркве али је (или би требало да кажем: „зато је“) темељито разумео и проблеме савременог доба. Почаствован сам што су ме позвали да помогнем у предочавању овог учења широј јавности.
Мој задатак је да размотрим стање у којем се данас налазе научна питања, да читаоцима омогућим увид у то колико вреди критика еволуционизма и натурализма коју је изнео отац Серафим, тако да је у свету дошло до значајног преиспитивања дарвинизма. Најпре би требало да објасним да се моје бављење темом еволуције у потпуности разликује од његовог. Превасходни циљ оца Серафима био је да објасни учење Светих Отаца Цркве, посебно имајући у виду њихово разумевање Светог Писма, тако да православни верници не буду доведени у заблуду напорима да се та учења поново протумаче у светлу модерне еволуционистичке науке. Он се научним питањима бавио углавном у контексту одбране светоотачких списа и своја учења усмеравао је углавном према својој браћи, православним хришћанима. Иако је врло дубоко појмио философске корене еволуционе теорије, није био широко укључен у научне кругове. Чини се да је о овој теми расправљао једино са др. Каломиросом који је, како се чини, био веома уважен у једном делу православне заједнице, али чији су научни погледи били конфузни и преоптерећени погрешним информацијама.
Моји сопствени списи су упућени целом свету, укључујући како световне интелектуалце тако и вернике који припадају различитим традицијама. Моје писање и говори доводе ме у сталне расправе са мноштвом мање или више познатих научних ауторитета. Већина мојих критичара не би разматрала Свете Оце као поуздане ауторитете, па чак не би ни препознали њихова имена. Поред тога, многи од њих имају снажне предрасуде у погледу свега што подсећа на „фундаментализам“ па чак и на „религију“, због чега ће их свако упућивање на Библију и њене тумаче много више одбити него што ће их убедити. Да бих избегао бесконачну конфузију и пометњу и да бих пажњу задржао усредсређеном на најважнију тачку, непоколебиво сам одложио сва питања библијског тумачења и верског ауторитета да бих своју енергију усмерио на тему. Моја тема је, према речима оца Серафима, образложење „да еволуција уопште није научна чињеница него философија“. Философија о којој је реч је натурализам (доктрина према којој је природа ‘све постојеће’) и која је у том циљу поистовећена са материјализмом (доктрина према којој се стварност не састоји ни од чега другог осим од честица које изучавају физичари). Ако је материјализам у праву, онда природа мора бити способна да ствара сама од себе и постојање материјалистичког еволуционог процеса следи као неизбежна логичка последица. Према томе, доказао сам да научни материјалисти верују у природну еволуцију не због доказа него упркос њима.
Иако су ме моји сопствени планови подстакли да избегавам питање светоотачког ауторитета којим се углавном бавио о. Серафим, неки од мојих противника у овој расправи (као др. Каломирос) наводили су речи Светих Отаца у искривљеној форми, користећи их за своје сопствене циљеве. Због тога сам веома задовољан што видим да је о. Серафим темељито побио једну од омиљених дезинформација оних који су склони прилагођавању, не само у православним, него и у римокатоличким и протестантским круговима. Очајнички тражећи нешто што ће подржати њихов програм стапања хришћанства са еволуционим натурализмом, ови богослови и научници су тврдили да тако узвишени оци као што су Василије или Августин износе доктрину која је, у већој или мањој мери, примитивна верзија модерне теорије еволуције. Не треба ништа више да кажем на ову тему јер нико, ко разуме излагања оца Серафима о Постању и Стварању, садржана у овој књизи, неће бити у опасности да буде доведен у заблуду овим изопаченим, погрешним тумачењима.[1]
Уз ове узгредне уводне коментаре, објаснићу уобичајена погрешна схватања везана за тему којом је морао да се бави отац Серафим и док то будем чинио, покушаћу да доведем ову расправу до најсавременијих сазнања. Мисао оца Серафима била је у великој мери неусаглашена са науком двадесетог века, уобличивши се на уверењу да та наука сама по себи мора а приори бити привржена метафизичком материјализму. Могуће је, међутим, да ће наука у следећем веку бити скромнија и, самим тим, реалистичнија. У том случају, он би могао изгледати као човек који је био далеко испред свог времена.
Шта је „еволуција?“
Сажета и прецизна дефиниција „еволуције“, у оној форми у каквој је схватају водећи научници и предавачи, дата је у званичном саопштењу Националног удружења предавача биологије (САД 1995)[2]: „Разноликост живота на земљи је резултат еволуције: ненадзираног, безличног, непредвиђеног и природног процеса привременог наслеђивања, уз генетске модификације изазване природним одабирањем, историјском случајношћу и променом животне околине.“
Оваква дефиниција садржи три елемента:
1. Еволуција је ненадзиран и безличан процес, другим речима, њоме није управљао и руководио Бог.
2. Еволуција је природни процес наслеђивања уз модификације,због којих су сви данашњи живи организми у једном природном процесу потекли од јединственог прапретка који се, опет, развио из неживих-хемијских елемената, без помоћи нечег натприродног.
3. Механизам еволуције је комбинација случајних генетских промена (сл.учаја) и природног одабирања, које дејствује у контексту историјске случајности и промене животне околине.
У даљем тексту расправљаћу о ова три елемента, али обрнутим редом. Превасходно, међутим, морам исправити једно од многих погрешних тумачења дра Каломироса. Еволуцију, у оном смислу у којем се та реч данас користи, не чини сваки пример промене у природи. Израстање џиновског храстовог дрвета из жира није еволуција, као што еволуција није ни развој људског новорођенчета из ембриона у мајчиној утроби. Они процеси, које биолози називају „развојем“ темељно су различити од биолошке еволуције, јер су они програмирани информацијама које су наслеђене од родитеља и, према томе, у великој мери предвидиви. Људски ембрион никада неће израсти у животињу нити у било шта друго осим у људско биће, као што ни жир никада неће скренути са своје програмиране стазе и постати бор или ружин жбун.
Међу еволуционистима постоји тврдокорна легенда о томе да „онтогенеза понавља филогенезу“, односно да је развој људског новорођенчета једна врста понављања еволуционе историје, будући да се ембрион развија од рибљег до рептилског стадијума, итд. Тај непостојећи феномен се често назива „Хекелов закон“, према Дарвиновом најистакнутијем ученику у Немачкој. Другим речима, овај „закон“ тврди да ембрион не пролази кроз стадијуме одрастања него кроз ембрионалне форме ранијих, „предачких“ организама. У другачијој форми, „закон“ не постоји и квалификовани ембриолози га не заступају у стручној литератури. Ту и тамо, међутим, могу се пронаћи стадијуми који сведоче о карактеристикама које би се, уз помоћ маште, могле прилагодити обрасцима Хекеловог закона и оне се у популарним расправама непрестано износе пред јавност као докази за „еволуцију“. Најпознатији је пример тобожњих „шкржних прореза“ („шкржних дупљи“) које људски ембрион поседује у једном стадијуму свог развоја, иако ти прорези (дупље) нису шкрге и никада се не развијају у шкрге.
Иако је Хекелов закон дискредитован пре више деценија, он тако неодољиво привлачи машту дарвиниста да се још увек предаје на многим школама широм света. Чак и угледни музеји и универзитети настављају да пропагирају једну његову верзију, у замагљеној и искривљеној форми. На пример, на Интернет презентацији Палеонтолошког музеја калифорнијског Беркли универзитета о Хекеловом закону се каже следеће:
„Закон рекапитулације“ дискредитован је још почетком 20. века. Експерименти морфологиста и биолога показали су да не постоји аналогија између филогенезе и онтогенезе. Иако крута форма рекапитулације није исправна, филогенеза и онтогенеза се међусобно прожимају и многи биолози су почели како да истражују, тако и да разумевају основу за ову повезаност.“[3],[4]
У суштини, истраживања у области ембриологије показала су да је то чврсто усмерен процес који уопште не одговара Дарвиновом обрасцу. Напор да се увођењем мутација преиначи овај процес може створити деформитете различитих врста, али оне нису успеле да измене пут развоја тако да се ембрион развије у биће друге врсте.


НАПОМЕНЕ:

  1. Види чланак Џонатана Велса, „Злоупотреба богословља: ‘Заборављена доктрина о функционалној целовитости Стварања’ Хауарда Ван Тила“ (Jonathan Wells, „Abusing Theology: Howard Van Till’s Forgotten Doctrine of Creation’s Functional Integrity) у часопису Origins and Design, vol. 19. no. 1).
  2. Целовит текст изјаве NABT-а (National Association of Biology Teachers – Национално удружење предавача биологије) објављен је у часопису American Biology Teacher јануар 1996), стр. 61-62 и у збирци Voices of Evolution (Гласови еволуције), (Вегкеку, Calif.: National Centerfor Science Education, 1995), стр 140144. Следећи јавну критику коју сам, између осталих, упутио и ја, NABT је исправио изјаву изостављајући речи „ненадзирано“ и „безлично“. Та исправка није ни на који начин изменила суштину NABTовог става: тиме су само поништене несмотрене речи, које су биле исувише очигледне и неоспорне. Кругови дарвиниста су склони да упорним инсинуацијама истакну своју основну идеју о томе да Бог нема никаквог удела у еволуцији, више него да разумљивим језиком побуде супротна мишљења. Основно дарвинистичко учење и даље је идеја да еволуцијом никада није руководио интелигентан извршилац, све док научници нису развили генетски инжењеринг.
  3. Као пример континуираног промовисања идеје рекапитулације у јавности, види NOVA програм на American Public Television, који је посвећен људској ембриологији, у мојој интернет – дискусији с професором Кенетом Милером са Браун универзитета:
    http: //www.pbs.org/wgbh/pages/nova/odyssey/debate/index.html.
  4. Хекелова страна у презентацији Берклијевог музеја може се видети на следећој интернет адреси: http://www.ucmp.berkeley.edu/history/haeckel.html

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *