НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Постање, стварање и рани човек

Постање, стварање и рани човек

ПРАВОСЛАВНО СХВАТАЊЕ ЕВОЛУЦИЈЕ – ОТАЦ СЕРАФИМ РОУЗ

(Писмо Александру Каломиросу)

Закључак

Све оно што сам у овом писму изложио строго по Светим Оцима зачудиће и многе међу православнима. Они који су „читали“ Свете Оце ће се зачудити, сигурно, што то „нису чули раније“. Одговор је једноставан: да су довољно прочитали из Светих Отаца, нашли би и православно учење о Адаму и стварању; али они су досад гледали на светоотачке текстове кроз призму модерне науке и философије, те тако заслепљени нису били у стању да схвате истинско светоотачко учење. Истина је, такође, да се учење о телу Адамовом и материјалној природи првостворенога света најјасније и најподробније излаже код познијих Светих Отаца дубоког духовног живота као што су св. Симеон Нови Богослов и св. Григорије Синаит, но дела ових Отаца се данас више готово и не читају ни на грчком, ни на руском, а тешко да постоје на неким другим језицима.
Било ми је веома интересантно да прочитам правилно светоотачко учење, које сте изнели у Вашем писму, о томе да је: „Божија творевина, чак и ангелски свет, у поређењу са Богом увек нешто што је материјално (вештаствено). Ангели су бестелесни у поређењу са нама, биолошким људима. Али у поређењу са Богом, они су, такође, материјална и телесна бића“. Ово учење, које је најбоље изложено код Отаца-аскета као што су св. Макарије Велики и св. Григорије Синаит, помаже нам да схватимо то треће стање нашег тела какво је имао првостворени Адам пре преступа. То учење је, такође, неопходно за схватање делања духовних бића, ангела и демона, чак у данашњем пропадљивом свету.
Велики руски православни отац XIX века, св. Игњатије Брјанчанинов, посвећује цео (трећи) том својих Сабраних дела овом питању и поређењу истинског православног светоотачког учења са савременом римокатоличком доктрином, како је она излагана у латинским изворима прошлог века. Он изводи закључак да је православно учење о тим стварима – ангелима и демонима, Небу и аду, о Рају – иако нам је дато само делимично у Светом Предању, ипак сасвим тачно у оном делу који ми можемо да познамо; док је римокатоличко учење крајње неодређено и нетачно. За разлогом те неодређености не треба дуго трагати: од доба од када је папство почело да напушта светоотачко учење, оно је све више потпадало под утицај световнога знања и философије, у почетку таквих философа као што је Варлаам, а на крају и модерне науке. Већ у XIX веку, римокатолицизам више није имао своје сопствено учење о овим питањима, него је навикао да прихвата све што каже „наука“ и њена философија.
Нажалост, наши данашњи православни хришћани, а међу њима у великој мери и они који су стекли образовање на „богословским факултетима“, угледали су се на римокатолике и нашли се у скоро сличном стању непознавања светоотачког учења. Ето зашто су чак и православни свештеници тако мало обавештени о православном учењу о Адаму и првоствореном свету и слепо прихватају све што наука говори о тим стварима. Богословија Свете Тројице у Џорданвилу (Њујорк) вероватно представља једну од последњих православних школа на којима се Свети Оци не изучавају „академски“ већ као живи део целовитога Предања. Значајно је што је професор ове богословије др И. М. Андрејев, који је, такође, и доктор медицине и психологије (упокојио се 1976) стајао на становишту исте идеје коју сам покушао у овом писму да објасним и која се, како се чини, налази ван разумевања оних који прилазе Светим Оцима кроз призму премудрости овога света, а не обрнуто. Професор И. М. Андрејев пише:
„Хришћанство је увек гледало на савремено стање материје као на резултат пада… Човеков пад је изменио сву природу, па и природу саме материје, коју је (због човека) Бог проклео (1.Mojc.3,17)“.
Професор Андрејев сматра да су Бергсон и Поанкаре наслутили ту идеју у наше доба – али да, наравно, само наши православни Оци говоре о њој јасно и ауторитативно.
Нејасно учење о постању и Рају код римокатолика и оних православних који су у том погледу потпали под западни утицај, има своје дубоке корене у прошлости Западне Европе. Римокатоличка схоластичка традиција је, чак, у зениту своје средњевековне славе већ лажно учила о човеку и несумњиво је баш она утрла пут за касније прихватање еволуционизма, најпре на од истине отпалом Западу, а онда и у умовима оних православаца који нису довољно упознати са својим отачким Предањем и који су потпали под (духовно) туђинске утицаје. У суштини, учење Томе Аквинског за разлику од православног светоотачког учења може у потпуности да се пореди са идејом еволуције коју Ви подржавате.
Тома Аквински учи да је:
„У стању невиности људско тело било само по себи пропадљиво, али је могло да се штити од пропадања уз помоћ душе“.
И још: „Човеку је својствено да зачиње потомство због свог, по природи, пропадљивог тела“ (Summa theologiae, I, Питање 98, ст. 1).
И још: „У рају је човек требало да буде као ангео по својој духовности ума, али са животињским животом у телу“ (Исто, I, 98,2).
„Тело човеково је било нераспадљиво, али не због некакве унутрашње, својствене му, чврстине бесмртности, већ због натприродне силе коју је Бог дао души, због које је она способна да штити тело од пропадања, све док би сама остајала потчињена Богу… Та моћ чувања тела од пропадања није била природна за душу, она је била дар благодати“ (Исто, I, 97,2).
„Дакле, јасно је да такво потчињавање тела души и нижих моћи разуму (какво је Адам има у Рају) није било по природи, иначе би остало и после греха“ (Исто, I, 95,1).
Овај последњи цитат јасно показује да Тома Аквински не зна да се природа човека променила после пада. Ево још:
„Бесмртност првобитног стања је била заснована на натприродној сили у души, а не на неком унутрашњем стању тела“ (Исто, I, 97, 3).
Тома Аквински се толико удаљио од истинског православног виђења првоствореног света да га схвата као и савремени „хришћански еволуционисти“, тј. искључиво са тачке гледишта данашњег палог света; и он тако бива присиљен да верује, упркос сведочанству Светих православних Отаца да је Адам природно спавао у Рају (Исто, I, 97,3) и да је излучивао фекалије, што је знак пропадљивости:
„Неки кажу да у стању невиности човек није узимао хране више него што је потребно, тако да није било ничег сувишног. Међутим, неразумно је тако нешто претпостављати, јер би то значило да онда није било ни фекалија. Према томе, постојала је потреба за избацивањем сувишног, али је она била од Бога тако устројена да не буде недолична“ (Исто, I, 97, 4).
Како су ниски погледи оних који се труде да схвате Божију творевину и Рај узимајући за полазну тачку свакодневне увиде нашег палог света! Упоредите чисто механичко објашњење рационалистичког питања: „Шта се дешавало када је чврсто тело долазило у додир са меким телом Адамовим“, које даје Тома Аквински са чудесним виђењем неповредивости човека од стихија у Рају које је имао преп. Серафим Саровски. Тома Аквински пише:
„У стању невиности људско тело је могло да се чува од задобијања повреда од чврстих тела делимично коришћењем свог разума, чиме је избегавао оно што је било штетно; а, делимично, и Божанским провиђењем које га је чувало да ништа штетно по природи није могло да га изненади“ (Исто, I, 97, 3).
Коначно, сам Тома Аквински није, али други средњевековни схоластичари (Вилијам Оксерски, Александар Халски, Бонавентура…) јесу заправо учили самој суштини данашњег „хришћанско-еволуционистичког“ погледа на питање настанка човека:
„Човек није био створен у благодати, већ му је благодат била ниспослата касније, а пре сагрешења“ (в. Тома Аквински, „Summa theologiae“, 1, 95,1).
Укратко: у складу са православним учењем, које је плод Божанског созерцања, природа Адамова у Рају је била друкчија од данашње људске природе, и по телу и по души, и та узвишена природа је била усавршавана Божијом благодаћу. А у складу са латинском доктрином, која је заснована на рационалистичким дедукцијама из данашњег палог света, човек је по (првоствореној) природи био пропадљив и смртан какав је и данас, а његово стање у Рају је било нарочити, натприродни дар.
Навео сам сва ова места из инославног извора не да бих се спорио око детаља живота Адамовог у Рају, већ само да бих показао колико људи изопачују чудесно светоотачко виђење Адама и првостворенога света када му прилазе кроз призму мудрости палога света. Ни наука ни логика нам не могу ништа рећи о Рају, па, ипак, многи православни су у тој мери обманути од стране модерне науке и њене рационалистичке философије да се плаше да озбиљно прочитају прве главе Књиге Постања, знајући да модерни „мудраци“ тамо налазе толико „сумњивог“ или „замршеног“ или онога што подлеже „реинтерпретацији“, или, пак, да можеш да задобијеш репутацију „фундаменталисте“ ако се усудиш да тај текст прочиташ једноставно, то јест онако „како је написано“ и како су га сви Свети Оци читали.
Обичног православног Хришћанина сама здрава логика одвраћа од наводно „дубински“ заснованог модерног становишта по коме је човек настао од мајмуна или од неког другог нижег бића, или бар (како Ви кажете) да је Адам имао тело мајмуна. Св. Нектарије Егински је, с правом, изразио свој праведни гнев против оних који се труде да „докажу да је човек мајмун, од кога су, како се сами хвале, они и настали“. Православна светост зна да стварање света није било онакво каквим га описују модерни мудраци у својим испразним философијама, већ онакво каквим га је Господ открио Мојсију „из уста к устима“, и каквим су га видели Свети Оци у созерцању. Људска природа се суштински разликује од мајмунске и никада се са њом није мешала. Да је Господ Бог, ради нашега смирења, пожелео да сачини такву мешавину, Свети Оци, који су у божанским созерцањима видели сам „састав видљивих ствари“, би то свакако знали.
Колико ће још православни Хришћани да робују испразној западној философији еволуиџонизма!
Много тога је речено о „западном ропству“ православног богословља последњих векова; али када ћемо коначно схватити да се у још страшнијем „западном ропству“ данас налази сваки православни Хришћанин, као беспомоћни заробљеник „духа времена“, владајућег правца свугдаприсутне световне философије, коју ми удишемо у богоодступничком, богоотпадничком друштву; Православац који се не бори свесно против испразне философије овога века, већ је прима у себе и мири се са њом, јер је његово сопствено схватање Православља искривљено и несагласно са светоотачким учењем?
Људи искусни у световноме мудровању подсмевају се онима који еволуционизам сматрају за „јерес“. И заиста, право говорећи, еволуционизам није јерес, као што то, строго говорећи, није ни хиндуизам; али као и хиндуизам (са којим он има везе и који је, вероватно, утицао на његов развој), еволуционизам је идеологија суштински туђа православном хришћанском учењу. Еволуционизам садржи у себи мноштво нетачних учења и мишљења тако да би, уствари, било много боље да је он једноставно јерес, коју би онда лако било препознати и поразити. Еволуционизам је тесно повезан са апостасијским [одступничким] менталним склопом исквареног „западног хришћанства“; он је оруђе „нове духовности“ и „новог хришћанства“, обмана у које сатана данас жели да увуче и последње преостале истинске Хришћане. Еволуционизам нуди објашњење настанка света и човека које се искључује са светоотачким; он на такав начин утиче на православне да они читају Свето Писмо и не разумеју га, аутоматски „прилагођавајући“ његов текст (еволуционистичкој) природној философији. Али ако прихватимо еволуционистичко објашњење настанка света, немогуће је да не прихватимо и алтернативно објашњење и других делова Божанског откривења, то јест аутоматско „прилагођавање“ и свих осталих текстова Светог Писма и Светих Отаца модерној „мудрости“.
Верујем да сте Ви, по свом осећању Божије творевине, (како га описујете у свом писму) Православац; али зашто онда сматрате да то осећање треба уништити модерном „мудрошћу“ и зашто оправдавате ту нову (еволуционистичку) идеологију, која је толико страна Православљу? Веома сте убедљиво писали „Против лажног јединства“; и како бисмо хтели да Ви и сада поревнујете ревношћу великом „против лажног (еволуционистичког) мудровања“ и да православним грчким Хришћанима, који су некритички прихватили ово ново учење, посведочите да једина мудрост долази од Светих Отаца, а да све што јој противречи јесте лаж, чак и онда када се назива „науком“.
Молим Вас да ми опростите ако Вам се неке моје речи учине исувише оштрима; само сам покушао да изложим истину онакву какву је видим код Светих Отаца. Ако ми је у цитатима које сам наводио и промакла која грешка, молим Вас да их исправите, али нека Вам ситне омашке не буду препрека да схватите оно што сам желео да кажем.
Још би много тога могло да се напише о овом питању, али ћу прво сачекати Ваш одговор. Од свег срца желим да и Ви и ми схватимо истинско светоотачко учење у вези са питањем које је толико важно за свецели православни поглед на свет.
Помените, молим Вас, и мене и наше Братство у молитвама својим.

С љубављу у Христу Спаситељу,
монах Серафим

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *