Постање, стварање и рани човек

ЈЕРОМОНАХ ДАМАСКИН – ПРЕДГОВОР ИЗДАВАЧА

15. Превасходни допринос ове књиге савременом свету

Оно што ову књигу чини јединственом није, међутим, расправа о научним темама. Као што смо видели, сада постоји обиље изврсног материјала који су објавили и креационисти и некреационисти и којим се расветљавају ове теме.
Било би боље да кажемо да ова књига даје јединствену димензију расправи о постању / еволуцији, представљајући на проницљив, исцрпан и неизвештачен начин неземаљски дух Светих Отаца којим су разумевали стварање, првостворени свет, природе створених ствари и првобитну природу човека.
Надвладавајући искушење које је потхрањивано још од детињства а то је осећање да боље познаје ствари од људи древних времена, отац Серафим је открио колико је племенит и крајње драгоцен светоотачки дух. Из његових списа јасно се може запазити да то није обичан људски дух него нешто уистину божанско.
Пророк Мојсеј, писац Књиге Постања, примио је своје сазнање о стварању кроз боговиђење (созерцање) које се на грчком назива theoria.
Свети Оци, који су коментарисали Свето Писмо, такође су били причасници боговиђења или теорије и, услед тога, они су једини поуздани тумачи Мојсејевог текста. Погрузивши се у дух Светих Отаца, отац Серафим представља модерном свету светоотачко виђење космоса, и на тај начин уздиже ову расправу далеко изнад чисто рационалистичке и научне.
Сви креационисти, било да су “библијски” или “небиблијски”, могу много да науче из излагања оца Серафима. “Небиблијски” креационисти наћи ће у светоотачком учењу мистичко (тајинствено) просветљење Књиге Постања и на тај начин могу ближе сагледати ову књигу као богонадахнуто “пророштво прошлости”. “Библијски” креационисти ће, исто тако, открити да светоотачко сведочанство отвара нову димензију у њиховом разумевању Библије, односно нове нивое значења које никад не би могли достићи уобичајеним егзегетичким путем[1].
Кад човек једном задобије дух Светих Отаца, као што је учинио отац Серафим, никада више неће моћи да посматра Књигу Постања као обичну алегорију. Штавише, ни садашњи свет неће моћи да посматра онако, како га је посматрао до тада. Зашто? Зато што су Свети Оци, исто као и пророк Мојсеј, сагледали свет онаквим, какав је створен на почетку. На основу сопственог опита учили су да је свет створен као непропадљив и на узвишенијем нивоу него свет који се појавио након човековог пада. Савремени Свети Отац, Варсануфије Оптински (1845-1913), изражава то на следећи начин:
“Прекрасне ствари овога света само су наговештаји оне лепоте којом је био преиспуњен првостворени свет, који су угледали Адам и Ева. Ту лепоту је уништио грех првих људи.
Замисли прекрасну скулптуру, дело великог уметника, а затим замисли да ју је неко разбио као ударцем грома. Шта ће остати од ње? Само делови. Ми можемо да их сакупимо; можемо да потражимо врат, делове руке или лице. У овим појединачним деловима, у обрисима, сачувани су наговештаји лепоте, али они више не стварају некадашњу хармонију, некадашњу целовитост и красоту. Исто тако је и грехопад првих људи уништио лепоту света Божијег, а нама су остали само његови делови, на основу којих можемо да судимо о тој првоствореној лепоти.”[2]
Када је једном, током ноћи, стајао на прозору, свети Варсануфије се загледао у месец и рекао својим духовним чедима:
“Погледајте – каква слика! То нам је остало као утеха. Није чудно што је пророк Давид рекао: Развеселио си ме Господе, делима Својим (Пс. 92,4). Развеселио си ме, каже он, а то су само наговештаји оне чудесне лепоте, непојмљиве људском уму, која је првобитно створена. Ми не знамо како је онда изгледао месец, какво је било сунце, каква је била светлост… Све се то променило након грехопада.”[3]
Светоотачко виђење првоствореног света било је истовремено и блесак будућег доба. Као што каже свети Варсануфије:
“Доћи ће време светске катаклизме, и читав свет ће изгорети у пламену. Изгореће сунце, месец и земља, све ће изгорети; све ће ишчезнути и појавиће се нови свет, још лепши од онога који су созерцавали првостворени људи. Тада ће започети вечни, радосни живот, савршено блаженство у Христу. За тим блаженим животом људска душа чезне још док је овде, на земљи.”[4]
Задобијајући светоотачки дух, отац Серафим је живео имајући такав призор пред очима. Ујутро, пре јутрења, обишао би читаво манастирско двориште. Док се златни сјај јутарње светлости пробијао кроз густе засторе храстовог лишћа, о. Серафим би благословио, па чак и целивао дрвеће:
“Шта је то”, упитао га је једном о. Герман, “љубите дрвеће?”
Отац Серафим је подигао поглед, озарено се насмешио и наставио да корача.
Отац Серафим је боље него ико знао да ова стара земља, повијена под бременом човековог пада, неће дуго живети, да ће “бити уништена за трен ока” и да ће се преобразити у нову земљу. Па ипак, како је разумео о. Герман посматрајући га током шетње, о. Серафим је целивао и делове изгубљене лепоте првобитне творевине. “Желео је да умре”, каже о. Герман, “да би се стопио са земљом која ће се преобразити…
И сама идеја да целива дрвеће била је неземаљска јер је, према учењу св. Григорија Синајског, првобитно дрвеће у Рају било створено као непропадљиво.”
У свом коментару на Књигу Постања, о. Серафим је открио сопствена осећања која потврђују ове речи:
“Зар у мирном шапату шума (у које је утекло тако много подвижника) не можемо да видимо подсећање на рајско растиње, првобитно намењено за наше обитавање и за исхрану и које још увек постоји за оне што су, слично светом Павлу, способни да се узвисе и да га посматрају?”
Отац Серафим је био веома наклоњен и животињском царству, како разним дивљим животињама које су лутале око манастира, тако и многобројним манастирским домаћим животињама. Ову наклоност показао је још као дете и она га је подстакла да тромесечни школски распуст проведе изучавајући зоологију на Летњој школи науке за младе у Сан Дијегу. Сада, кад је као православни монах живео у пустињи, посматрао је животиње у узвишенијем светлу, па чак и разумевајући да су и оне биле погођене човековим првобитним падом. Отац Герман се сећа тренутака кад би им пришле неке од манастирских животиња. “Шта бисте ви, с ваше тачке гледишта, могли да кажете о животињама”, замишљено је упитао о. Герман.
“Мислим да су оне на неки начин повезане са Рајем”, одговорио је отац Серафим.


НАПОМЕНЕ:

[1] Списи неких креациониста садрже погрешна схватања о Светим Оцима, заснована на идеји да је хришћанство било искварено од времена св. Константина до Протестантске реформације. Надамо се да ће их ова књига охрабрити да преиспитају Свете Оце, тако да библијски креационисти, без обзира на њихово порекло, увиде да Свети Оци уистину поткрепљују становишта савремених креациониста и да уствари уздижу њихово поимање на виши ниво. Чини се да су таква преиспитивања већ започела. У Тромесечнику Друштва за истраживање Стварања (Creation Research Society Quarterly) 1991. штампан je један чланак који потврђује тумачење Књиге Постања светог Василија Великог (Рано становиште о Постању – An Early View of Genesis – CRS Quarterly, vol. 27, стр.138139). Taj чланак је прерађен и прештампан у још један од водећих креационистичких часописа, Стварање ни из чега – Creation Ех Nihilo (“Постање означава управо оно што каже – “Genesis Means What It Says”, Creation Ех Nihilo, vol. 16. no. 3, стр. 23). Још скорије, молекуларни биолог Џонатан Велс задивљујуће је одбранио учење Светих Отаца о Постању (види његов чланак “Злоупотреба богословља” – “Abusing Theology”y Origins and Design, vol. 19, no. 1,1998), као и британски научник – креациониста, Малколм Боуден (видети његову књигу из 1998. године – Истинска наука сагласна је са Библијом – True Science Agrees with the Bible, стр. 38-40).
[2] “St. Barsanuphius, Elder of Optina”, Orthodox Word, nos. 200-201 (1998), стр.197-198.
[3] Преузето из књиге “Старац Варсануфије Оптински” која ускоро излази из штампе у издању Братства светог Германа.
[4] “St. Barsanuphius, Elder of Optina”, Orthodox Word, nos. 200-201, стр. 198.

One Comment

  1. Пожаже Бог, зар нема дватесет шест потомка Симових, а укупно седамдесет једно име? Молим Вас за одговор. Бројао сам више пута и увек дођем до броја дватесет шест.