Постање, стварање и рани човек

ПРВИ ДЕО – ЖИВЉЕЊЕ ИЗВАН РАЈА

4. Кварење људског рода

6: 24 А кад се људи почеше множити на земљи, и кћери им се народише. Видевши синови Божији кћери човечије како су лепе узимаше их за жене које хтеше. А Господ рече: неће се дух мој до века прети с људима, јер су тело. Нека им још сто и двадесет година.

Према светоотачком схватању, „синови Божији“ су потомци Ситови, изабрани људи који је требало да се сачувају у врлини. Они су живели на узвишенијем месту, непосредно уз границе Раја. Они су називани „синовима Божијим“, јер је требало да се од њих роди Христос.
„Кћери људске“ су Каинови потомци. Они су били презрени људи и изгнаници. Требало је да синови Божији очувају себе чистима, а не да се жене Каиновим потомцима (касније ће се овај завет чистоте везати за Јевреје, јер је предвиђено да се они издвоје од осталих народа). Тако је требало да се синови Божији издвоје од осталих, како би могли да постану прародитељи Спаситељеви.
Свети Јефрем тврди да су међу Каиновим потомцима преовладавале кћери, указујући на изумирање Каинове расе, али да су оне чезнуле да се удају за Ситове синове, како би очувале своју расу. Подстакнути плотском жудњом, „синови Божији“ су напустили заповест Божију да се издвоје од свих који су били Каиново потомство. Они су пали у замку и тако се искварило целокупно човечанство – постали су „тело“ или „телесни“.[1] Свети апостол Павле каже: Који су по телу не могу угодити Богу (Рим.8,8).
„Сто двадесет година“ не односи се на људски век него на време пре потопа, које је људима дато да се покају, што поново указује на милосрђе[2] Божије.
Неки су спекулисали да се под „синовима Божијим“ подразумевају небеска бића или ангели. Свети Оци су били свесни овог тумачења и одлучно су га одбили, говорећи да ангели не могу да рађају људе.[3] И древне спекулације о браку ангела са људима, као и модерне спекулације о ванземаљцима, представљају, наравно, празне приче засноване на бескорисним маштаријама.

6: 5 А беше тада дивова на земљи, а и после, кад се синови Божији састајаху са кћерима човечијим па им оне рађаху синове; то бејаху силни људи, од старине на гласу.

Не би требало да под дивовима подразумевамо људе необичног раста. Према светом Јефрему, потомци Ситови, изабрана раса, били су високи и стасити, док су потомци Каинови, проклетници, били ниски.[4] Кад су се ове две расе помешале, преовладала је стаситост Ситових потомака. Изгледа да је дивовски раст људи, Ситових потомака пре потопа, једна од оних особина људског рода које ће се изгубити у новим климатским условима послепотопског света.
Вероватно је да се у подвизима ових „дивова“ (можда извршених у ратовима с Каиновим потомцима) може наћи порекло „богова“ из митова старе Грчке и осталих земаља.


НАПОМЕНЕ:

[1] Свети Јефрем Сиријски у наставку објашњава да су се „кћери Каинове улепшавале и постале замка за очи синова Ситових… који су помахнитали за њима… Пошто су синови Ситови почели долазити кћерима Каиновим, одвратише се од својих жена које најпре беху узели. Тада су и те жене презреле своју уздржаност и сада, због својих мужева, брзо почеле да напуштају своју скромност, коју су због њих (мужева) чувале. Због те раскалашности која је обузела и мушкарце и жене свако тело оскрнави cвoj пут (Пост. 6; 13), како каже Писмо.“ (Коментари на Књигу Постања, енглеска верзија, с. 135)
[2] Свети Јефрем пише: „Да су се током тог времена покајали били би спасени од гнева који је требало да их сустигне. Међутим, како се нису покајали, својим делима призивали су тај гнев да се спусти на њих. Милост (Божија) подарила је сто двадесет година за покајање нараштају који, сагласно Правди, није био достојан покајања.“ (Тумачење Књиге Постања, енглеска верзија, с. 136)
[3] Идентификовање „синова Божијих“ као ангела или небеских бића делимично се заснива на апокрифној Књизи Еноховој. То су уобичајена рабинска тумачења из 1. и 2. века и могу се наћи код јеврејских писаца Јосифа Флавија (Јудејске старине, 1; 3) и Филона Александријског (Дивови), као и у неким гностичким списима (нпр. код Валентинијана). Неки од раних хришћанских писаца погрешно су прихватили ово тумачење (в. Vander Kam and Adler, Jewish Apocalyptic Heritage in Early Christianity, c. 61-88). Најстарије сачувано хришћанско тумачење „синова Божијих“ као потомака Ситових може се наћи у спису Пет књига о хронологији ранохришћанског писца Јулијана Африканца (200-245). Ово тумачење постало је општеприхваћено у Цркви, да би му богословске основе дали свети Јован Златоусти (Тумачење Књиге Постања, 22; 67), свети Јефрем Сиријски (Тумачење Књиге Постања, 6; 3, Божићне химне, 1; 48. Химне о вери, 46; 9, Химне против јереси 19; 18 и Химне о Рају, 1; 11), свети Јован Касијан, блажени Августин (О држави Божијој, 15; 23), свети Григорије Палама (Теме из природне и богословске науке), свети Атанасије Велики (Четири расправе против аријанаца, 4; 22), свети Кирил Александријски и други.
[4] Свети Јефрем Сиријски објашњава како је дошло до тога: „Будући да је земља због њега била проклета, да му није давала своју силу и да је давала слабу жетву, дом Каинов био је лишен своје снаге, као што и данас нека семена, плодови и траве дају снагу а друга не. Како су у то време били проклети и синови проклетог, обитавали су на проклетој земљи и скупљали су и јели плодове који нису били хранљиви, тако да су и они, што су их јели, били лишени снаге као и плодови које су сабирали. С друге стране, што се тиче Ситових потомака, они су били потомци благословенога (Сита) и обитавали су у земљи која се простирала поред граница Раја, тако да су њихови плодови били обилни и преиспуњени снагом, због чега су и тела оних што су их јели била силна и моћна.“ (Тумачење Књиге Постања, енглеска верзија, с. 136).

Један коментар

  1. Пожаже Бог, зар нема дватесет шест потомка Симових, а укупно седамдесет једно име? Молим Вас за одговор. Бројао сам више пута и увек дођем до броја дватесет шест.