НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Постање, стварање и рани човек

Постање, стварање и рани човек

ПРВИ ДЕО – ШЕСТ ДАНА СТВАРАЊА

6. Дан шести (Пост. 1: 24-31)

1: 24-25 Потом рече Бог: нека пусти земља из себе душе живе по врстама њиховим, стоку и ситне животиње и звери земаљске по врстама њиховим. И би тако. И створи Бог звери земаљске по врстама њиховим, и стоку по врстама њезиним, и све ситне животиње на земљи по врстама њиховим. И виде Бог да је добро.

Учење Светих Отаца о стварању копнених животиња током Шестог дана углавном понавља оно што је већ речено о осталим живим бићима. Тако свети Јефрем пише: „Тако је земља, по Божијој заповести, без оклевања пустила гмизавце, пољске и дивље звери и животиње, колико год их је било потребно да би служиле оном, што је тог истог дана преступио заповест свог Господа.“[1]
Свети Василије учи: „Свакако да се душа бесловесних животиња није из земље појавила пошто је претходно почивала у њој, већ је настала оног часа када је заповест дата.“[2]
Овим чином стварања све је било припремљено за појаву човека, који је требало да господари над васцелом творевином. Међутим, ово величанствено стварање није намењено само зато да би га човек користио. У њему има и нешто тајинствено: будући добра творевина Свеблагог Бога, она је у стању да узнесе наш ум ка Њему. Тако свети Златоуст пише: „Није све створено ради наше користи, него и да бисмо, гледајући на изобилно богатство Његове творевине, поразили се силом Творчевом и знали како све ово беше створено некаквом премудрошћу и неисказивим човекољубљем ради части човека који је тек требало да буде саздан.“[3]
Дивећи се величанству творевине Божије, свети Василије каже:“… верујући Мојсеју да створи Бог небо и земљу, прославимо врхунског Уметника свега што је створено са толико мудрости и умећа – на основу красоте онога што је видљиво замислимо Прекраснога, а на основу величанства ових чувствених и ограничених тела просудимо о Бесконачноме и преузвишеноме, о Ономе Који мноштвом Својих сила превазилази сваки ум. Уосталом, ако и не познајемо природу творевине, ипак све оно што у потпуности потпада под наша чула толико је чудесно да се и најокретнији ум показује нижим од најмање творевине у свету, и то толико нижим да није у стању да је достојно истражи, као ни да исплете достојну хвалу Творцу, Коме приличи свака слава, част и сила, у векове векова. Амин.“[4]
„Пошто се, дакле, благи и преблаги Бог није задовољавао тиме да посматра само себе, него је из Своје превелике доброте благоизволео да постану нека бића која би примила Његову благодетељ и постала учесници Његове доброте“, пише свети Јован Дамаскин.[5]
Можда ниједан други део Светог Писма не изражава у тој мери застрашујућу величанственост Бога у Његовој творевини и човекову ништавност пред Њим као што то чини онај одломак у којем Бог из вихора говори Јову:
Где си био кад сам постављао темеље земљи? Реци ми, ако знаш. Знаш ли ко јој је одредио меру? Ко је растегао уже преко ње? На чему су учвршћени њени темељи, ко јој је поставио камен угани? Кад настадоше звезде, сви ангели Моји громогласно Ме прослављаху. Вратима сам затворио море кад је провалило, изашавши као из мајчине утробе. Од облака сам начинио одећу његову, и од маше пелене његове. Ја сам му одредио границе, и ставио му катанце и epaта, рекавши: Довде ћеш долазити и нећеш прећи, и овде је граница твојим гордим таласима. Да ли сам у твоје време заповедао јутру, да ли си зори показао место њено, да се ухвати земљи за крајеве и да се растерају с ње безбожници? Да ли си ти са земље узео глину и саздао живо биће, и обдаривши гa даром говора, населио гa на земљи (Јов 38,414 – према Септуагинти).
Извештај Постања о стварању човека дат је у два описа, од којих се један налази у првој, а други у другој глави. То ћемо испитати у наредном поглављу.

2:13 Тако се доврши небо и земља и cвa војска њихова. И сврши Бог доo седмог дана дела Cвoja која учини; и почину у седми дан од свих дела Својих која учини. И благослови Бог седми дан, и посвети гa, јер у тај дан почину од свих дела Својих која учини.

О овом, Божијем „суботњем“ починку од Стварања свети Јован Златоусти пише: „Овде Божанствено Писмо каже да Бог почину од дела Својих, док у Еванђељима Христос каже: Отац Мој до сада дела и Ја делам (Јн.5,17). Не чини ли се из ових речи да ту постоји нека противуречност? Далеко било! Никаквих опречности у ономе што лежи у Божанственом Писму нема. Рекавши овде да почину Бог од дела Својих, Писмо нас учи да је Он престао у седми дан са стварањем и привођењем од небитија у битије. А Христос говорећи: Отац Мој до сада дела и Ја делам објављује нам Његов непрестани промисао, а делањем назива Његово одржавање постојећег, то што их дарова трајношћу и што управља њима целим током времена. Да није тако, како би постојала ова васколикост, ако свим видљивим и људским родом не управља и не господари рука свише?“[6]
Посматрајући чуда која се свакодневно дешавају у ономе што смо навикли да називамо природом – на пример, развијање потпуно зреле биљке, па чак и људског бића из сићушног семена – неминовно морамо уочити наставак стваралачке делатности Божије. Она, међутим, није иста каква је била у време Стварања током првих Шест дана, када је све што постоји призвано у биће. Прво поглавље Књиге Постања описује ово јединствено и непоновљиво Стварање.
Привикнувши се на „делање“ Божије у наше време, тешко да можемо и да замислимо другачију врсту делања, каква се везује за првих Шест дана. Будући савршен и потпуно уобличен, свет је тада био „нов“. Наглашавајући да је Бог желео да Адама начини од глине, свети Григорије Богослов каже: „Узевши део новостворене земље, Логос је Својим бесмртним рукама уобличио мој образ.“[7] Свети Јефрем Сиријски учи: „Као и дрвеће и траве, и животиње, птице и човек су у исто време били и стари и млади: стари по изгледу својих удова и по својој грађи, а млади по времену свог стварања: тако је и месец у исто време био и стар и млад; млад је био по томе што је тек створен, а стар по томе што је био пун као у петнаести дан.“[8]
Свети Јефрем[9] и остали Оци наглашавају ову „новину“ тврдњом да је свет створен у пролеће. Свети Амвросије то повезује са чињеницом да је код Јевреја година почињала у пролеће:
„Он је небо и земљу створио у време кад месеци почињу, јер доликује да од тог времена свет узраста. Тада је владала умерена пролећна топлота, и то је доба које свему погодује. Према томе, и година носи жиг рађања света… Да би показало да се стварање света збило у пролеће, Писмо каже: Oвaj месец да вам је почетак месецима, да вам је први месец у години (Изл. 12,2), називајући први месец пролећем. Доликовало је да почетак године буде и почетак рађања.“[10]
Након што смо се осврнули на светоотачко, сасвим реалистичко разумевање Шест дана Стварања, окренимо се сложенијем питању постанка круне створења Божијих, односно човеку.


НАПОМЕНЕ:

  1. Свети Јефрем Сиријски, Тумачење Књиге Постања
  2. Свети Василије Велики, Шестоднев, 9; 3
  3. Свети Јован Златоусти, Омилије на Књигу Постања, 7; 5
  4. Свети Василије, Шестоднев, 1; 1
  5. Свети Јован Дамаскин, О Православној вери(Тачно изложење православне вере), 2; 2
  6. Свети Јован Златоусти, Омилије на Књигу Постања, 10; 7
  7. Свети Григорије Богослов, 7. омилија, „О души“
  8. Свети Јефрем Сиријски, Тумачење Књиге Постања
  9. Исто
  10. Свети Амвросије Медиолански, Шестоднев, 1; 13

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *