НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Постање, стварање и рани човек

Постање, стварање и рани човек

ФИЛИП Е. ЏОНСОН – ОТАЦ СЕРАФИМ РОУЗ И НАУКА 20. ВЕКА

2. Теза о заједничком претку

Разлика између тобожње непобитне „чињенице еволуције“ и „Дарвинове теорије“ је нејасна јер и само оправдање пуког постојања обрасца сродства нема великог значаја док не буде постојала теорија о томе како је настао тај образац. Та „чињеница“ се обично објашњава као „заједнички предак“, односно претпоставка да људска бића (и остале животиње) деле заједничког претка са биљкама, печуркама и бактеријама. Претпостављени доказ за ову чињеницу је околност да жива бића постоје у групама и да су групе повезане обрасцем веће или мање сличности. Људи су по много чему слични мајмунима, нешто мање су слични зечевима, још мање змијама, а још мање дрвећу итд. Свака од различитих група таксономијског поретка (бактерије, биљке, животиње, итд) има заједничку биохемијску основу, која указује да оне потичу са заједничког извора. Дарвинистичко објашњење овог обрасца је да то потиче од заједничког претка, наводећи да су оне групе које имају већи степен сличности уједно и оне које имају и релативно недавног заједничког претка. У стварности, заједнички преци се претпостављају као теорија, која има за циљ да објасни чињеницу класификације и сродства.
„Преци“ подразумевају веома постепен процес промене, будући да се у свакој генерацији потомци тек незнатно разликују од својих родитеља. Према томе, теза о заједничком претку не подразумева само да су заједнички преци постојали на земљи него, исто тако, и веома дугу линију постепених потомака који повезују древне претке са њиховим претпостављеним модерним потомцима. Ништа од овога не може потврдити изучавање фосила, али дарвинисти верују да се, без обзира на то, тај процес морао одиграти, јер мисле да је то једино научно (тј. натуралистичко) објашњење за образац живота.
Напротив, чини се да је образац већих или мањих сличности или варијација у оквиру једног типа у већој мери сведочанство о јединственом плану него о природном еволуционом процесу. То је ненамерно показано (1990) у књизи дарвинистичког зоолога који „чињеницу еволуције“ илуструје тако што наводи пример линије аутомобила:
„Све еволуира, у смислу наслеђивања са модификацијама, било да је у питању политика владе, религија, спортски аутомобили или организми. Револуционарна корвета од фибергласа развила се 1953. из својих путничких аутомобилских предака. Други високи домет у еволуционом рафинирању подразумевао је модел из 1962, кад је првобитни модел од 102 инча скраћен на 98 инча, а уведен је и нови Стингреј модел са затвореним кровом. Следио је модел из 1968, претходник данашњег облика Корвете, који је настао од модела са покретним кровом. Најзад, 1978. појавио се јубиларни сребрни модел са дугачким и косим задњим прозором. Данашња верзија наставља рафинирање чија је акумулација започела још 1953. године. Поента је у томе да се Корвета развијала кроз процес селекције, уз рад на варијацијама које су резултирале у серијама прелазних форми и крајњој тачки која се прилично разликује од полазишта. Сличан процес обликује еволуцију организама.“[1]
Разуме се да корвете, као и организми, имају неке заједничке црте јер су оне биле замишљене у уму дизајнера а не зато што је неки безумни процес начинио било коју од њих. Другим речима, чињеница сродства није доказ о постојању чисто натуралистичког или безумног механизма стварања. Бетовенове симфоније следе образац истог плана са варијацијама, али тај образац ни на који начин нема тенденцију да подржи теорију да су симфоније саме себе компоновале, без Бетовенове помоћи.
Теорија еволуције се данас налази у стању конфузије, у којој се главне фигуре као Стивен Џеј Гулд и Ричард Докинс жестоко размимоилазе по питању како је дошло до еволуције (види 4. поглавље моје књиге Разлог у равнотежи – Reason in the Balance ради прегледа главних неслагања). Ове непомирљиве идеологије имају заједнички програм врста, али то је у већој мери философски него научни програм. Оно у чему су по сваку цену сагласни јесте идеја да се Бог мора искључити из те слике. То нас доводи до трећег и најважнијег дела дефиниције еволуције.


НАПОМЕНЕ:

  1. Tim Berra, Evolution and the Myth of Creationism, c. 118-119.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *