НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Постање, стварање и рани човек

Постање, стварање и рани човек

ДРУГИ ДЕО – ХРИШЋАНСКИ ЕВОЛУЦИОНИЗАМ

7. Тејар де Шарден

Осврнућемо се сада на великог „пророка“ еволуције нашег доба: на Тејара де Шардена. Он је несумњиво најистакнутији „хришћански еволуциониста“ 20. века, за којег неки „православни богослови“ сматрају да је на истом нивоу на којем и православни Свети Оци!
Пјер Тејар де Шарден (1881-1955) био је француски језуита, „богослов“ и палеонтолог, који је био присутан приликом ископавања многих фосилних остатака човека у 20. веку. Заједно са још двојицом људи, учествовао је у тобожњем „открићу“ Пилтдаунског човека. Он је открио зуб који је био обојен. Не зна се да ли је и он учествовао у томе. Касније је један од оне двојице људи оптужен да је „створио“ Пилтдаунског човека, и тада се заташкало да Тејар де Шарден има било какве везе с тим. Међутим, из ранијих књига већ се увелико знало да је управо он открио зуб!
Тејар је био присутан код ископавања остатака „јаванског човека“ који су затим нестали негде у Холандији и није било дозвољено да буду испитани. Био је присутан и код многих ископавања остатака „пекиншког човека“, иако не од самог почетка. Био је присутан и кад су остаци „пекиншког човека“ ишчезли. Према томе, од „пекиншког човека“ нису сачувани фосилни остаци, и познат је само на основу модела и скица.
Изнад свега, Тејар де Шарден је одговоран за тумачење ових открића. Како он сам каже: „имао сам срећу, необичну у научној каријери, да будем на местима где су на светлост дана изашли кардинални фосилни остаци човека.“
Међутим, један од водећих еволуционих писаца, Ф. Кларк Хауел, писац дела Рани човек, каже: „Једна од највећих тешкоћа садржи се у чињеници да су истински значајни фосили људских лобања изузетно ретки; већи део онога што је нађено може се положити у ковчег, док би се оно остало могло односити и на нешто друго.“
Тејар де Шарден био је и научник и „мистик“. Не изненађује толико чињеница да је био спој једног и другог (најзад, био је језуита), колико чињеница да га подједнако поштују и богослови – не само римокатолички него и многи православни такозвани богослови – и научници.
У једном чланку објављеном у тромесечнику Академије Светог Владимира, Теодосије Добжањски сумира оно што Тејар де Шарден покушава да изложи у својим књигама. Он каже да Тејар описује три стадијума кроз које мора проћи еволуциони развој: „Први је космогенеза, еволуција неживе природе; други је биогенеза, биолошка еволуција, а трећи ноогенеза, еволуција људске мисли.“
Тејар такође говори о „сферама“: „биосфери“, сфери живота, и „ноосфери, сфери ума. Он каже да је читава земљина кугла сада прожета мрежом мисли, коју он назива „ноосфера“. Међутим, Тејарове сопствене речи не остављају никакву сумњу да је страствено волео свет и земљу: „Свет (његове вредности, његова непогрешивост и његова добра) је прва, последња и једина ствар у коју сам веровао.“
Како саопштава један од његових биографа, сматрао је да „спасење више не треба тражити у удаљавању од света, него у активном учешћу у његовој изградњи.“ Он је свесно напустио „старе“ облике хришћанске духовности ради оних нових, световних. Веровао је да нам „у већој или мањој мери, у овом тренутку недостаје нова дефиниција светости“ и записао:
„Модерни свет је свет у еволуцији; према томе, статичне идеје о духовном животу морају се преиспитати а класично Христово учење мора се поново протумачити.“
Тејар није био само заљубљеник у свет, у целокупан „модерни прогрес“ и у развој науке. За њега је карактеристично да је тим стварима дао религиозно значење. Еволуција за њега не представља идеју која уништава религију, него је управо она сама по себи религиозна идеја: „Хришћанство и еволуција нису два непомирљива виђења него две перспективе предодређене да се уклопе једна у другу и да једна другу допуне.“
Као и Леконт ди Нуј и уистину сви мислиоци који су имали „религиозни“ поглед на еволуцију, Тејар поистовећује „натчовечанство“ које еволуира са Христом и, обрнуто, тумачи Христа помоћу „натчовечанства“.
Еволуциона философија Тејар де Шардена је, строго говорећи, спој модерне философије и римокатолицизма. У тејардизму је римокатолицизам уистину дошао до крајње границе своје хуле на истинско учење Цркве Христове. Оно, што се у овој философији назива Христом је управо оно што Православље именује као антихриста: лажни христос који човечанству обећава „духовно“ царство овога света. У тој философији је идеја и предукус другог света, којим се православни хришћани разликују од других људи, потпуно поништена.
Иако недовољно познати већини православних хришћана, Свети Оци Православне цркве изложили су јасно учење о природи света, о Божијем стварању и о првоствореном човеку, којим одговарају на сва питања која би модерни православни „богослови“, не знајући за православно светоотачко учење, могли сматрати неизвесним и тешким.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *