Постање, стварање и рани човек

ПРАВОСЛАВНО СХВАТАЊЕ ЕВОЛУЦИЈЕ – ОТАЦ СЕРАФИМ РОУЗ

(Писмо Александру Каломиросу)

Православни поглед на природу човека

Сада приступамо последњем и најважнијем питању које савремена еволуционистичка теорија поставља пред православно богословље: питању природе човека и, конкретно, питању природе првоствореног човека Адама. Кажем да је то “најважније питање”, јер се учење о човеку, антропологија, најтешње тиче богословља, и ту се указује, вероватно, најбоља могућност да се са становишта (православног) богословља раскринка грешка еволуционизма. Добро је познато да Православље, потпуно друкчије од римокатолицизма, учи о природи човека и о Божанској благодати, и ја ћу сад покушати да покажем да схватање природе човека, који теорија еволуције подразумева, и који Ви богословски образлажете у Вашем писму, заправо није православно схватање човека, већ схватање које је много ближе римокатоличкој антропологији; а то је, пак, само потврда чињенице да теорија еволуције, коју не заступа нико од православних Светих Отаца, није ништа друго до плод западног одступничког (апостатичког) начина мишљења, као и да је сама теорија еволуције, без обзира на чињеницу што је првобитно и настала као “реакција” на римокатолицизам и протестантизам, уствари дубоко заснована на папистичкој схоластичкој традицији.
Поглед на људску природу и стварање Адама који Ви образлажете у свом писму је, у великој мери, под утицајем Вашег мишљења да је Адам по телу био “еволуирала животиња”. То мишљење нисте преузели од Светих Отаца (јер не можете наћи ниједног од Светих Отаца који је у то веровао, и ја сам Вам већ показао да су Оци сасвим “буквално” веровали у то да је Адам био створен од праха, а не од неке друге твари), већ из савремене науке.
Размотримо најпре православно светоотачко схватање природе и вредности световног, научног знања, нарочито у односу на богооткривено, богословско знање.
То светоотачко схватање је веома добро изложио велики Отац исихаста св. Григорије Палама када је био принуђен да отворено брани православно богословље и духовност од западног рационалисте Варлаама, који је настојао да духовност и знање исихазма сведе на нешто што се може процењивати науком и философијом. Одговарајући Варлааму, св. Григорије поставља опште принципе, сасвим применљиве у наше дане, када научници и философи мисле да могу да схвате тајне стварања и природе човека боље од православног богословља. Он пише:
“Почетак мудрости је бити довољно мудар да би разликовао и претпоставио мудрости ниској, земаљској и сујетној – истинску, корисну, небеску и духовну, која од Бога исходи и к Њему узводи, која оне што је стичу чини угоднима Богу” (У одбрану светих исихаста, Триада 1,2).
Он учи да је искључиво ова друга мудрост – добра по себи, а да је прва и добра и зла: “Знање различитих језика, моћ реторике, историјска знања, откривање тајни природе, разне методе логике… све је то истовремено и добро и зло, не само зато што се пројављује сагласно са идејом оних који се њиме користе и лако поприма облик који му даје мишљење оних што владају њиме, већ и зато што је то учење добро све дотле док души даје проницљивост. Али, оно је лоше за оног ко се предаје тим истраживањима толико да остаје у њима до старости” (Исто, Триада 1, 6).
Осим тога:
“Ако неки од Отаца и говори исто што и (људи) спољашњи, та сагласност је само у речима, а мисли су потпуно различите. Први, по речима Павла, имају ‘ум Христов’ (l.Kop.2,16), а други у најбољем случају изражавају људско поимање ствари. “Него колико су небеса више од земље, толико су путеви Моји виши од ваших путова, и мисли моје од ваших мисли”, каже Господ (Ис. 55,9). Даље, и када би мисли тих људи понекад биле, чак, и исте као код Мојсија, Соломона или њихових подражавалаца, каква им је од тога корист? Зар човек који при здравом уму и који припада Цркви може одатле да изведе да је њихово учење од Бога?” (Исто, Триада 1,11).
Од световног знања, пише даље, св. Григорије Палама:
“Ми апсолутно не можемо да очекујемо никакву тачност у познању Божанских ствари; јер је немогуће извући из њега некакво одређено учење о Божанском. Јер Бог га учини неразумним! (Исто, Триада 1,12).
И то знање може да буде штетно и непријатељско у односу на истинско богословље:
“Моћ поимања, које је постало безумно, ступа у борбу против оних који прихватају Предање у простодушности срца; (безумно) поимање презире дела Духа, следећи пример људи који су се према тим делима опходили немарно и окренули твар против Творца” (Исто, Триада 1,15).
Тешко да се може дати боља оцена онога што су “хришћански еволуционисти” покушали да учине, сматрајући себе мудријима од Светих Отаца и применивши световно знање на тумачење Светог Писма и учења Светих Отаца. Зар свима није очигледно да је рационалистички, натуралистички дух Варлаамов сасвим близак духу савременог еволуционизма ?
Али, напоменимо да св. Григорије говори о научном знању које, када је на свом нивоу, јесте истинито; оно постаје лажно тек онда када почиње да ратује против вишег, богословског знања.
Да ли је теорија еволуције истинита макар научно?
Већ сам у овом свом писму рекао да су научни “докази” у корист еволуције веома сумњиве природе, о чему ћу Вам радо писати у другом писму. Овде сам дужан да кажем коју реч конкретније о научним “доказима” у корист еволуције човека, пошто већ почињемо да додирујемо област православног богословља.
У свом писму Ви кажете да сте срећни што нисте читали дела Тејара де Шардена и осталих присталица еволуције на Западу. Ви прилазите (како кажете) целом том питању “једноставно”. Овде сте, бојим се, и начинили грешку. Добро је и корисно узимати Свето Писмо и Свете Оце “једноставно”; тако их и треба примати, што се и сам трудим да чиним. Али зашто бисмо дела савремених научника и философа узимали, такође, “једноставно”, тј. верујући им на реч када они за нешто тврде да је истинито, чак и тада када нас прихватање њиховог става нагони да мењамо наше богословске погледе? Напротив, ваљало би да будемо веома критични када нам савремени мудраци говоре како да тумачимо Свето Писмо. Ми треба да будемо критички настројени не само према њиховој философији, већ и према “научним доказима”, који, како они стврде, говоре у прилог њихове философије, јер су често управо ти “научни докази” сами по себи – философија.
То је нарочито тачно у погледу ученог језуите Тејара де Шардена; јер он не само да је конструисао најразрађенији и најутицајнији философско-теолошки систем, заснован на појму еволуције, већ је лично био повезан са откривањем и тумачењем готово свих фосилних доказа у корист “еволуције човека”, који су били откривени за време његовог живота.
А сад морам да Вам поставим једно елементарно научно питање: који су докази “еволуције човека”? У детаљно излагање овог питања такође не могу да улазим у овом писму, али ћу га укратко размотрити. Касније, ако будете хтели, могу написати и више.
Научни докази у корист “еволуције човека” су: пронађени остаци неандерталца (доста примерака); синантропуса (неколико лобања); такозваних јаванског, хајделбершког и пилтдаунског “човека” (пре двадесетак година) и скорашњи налази у Африци (сви су они доста фрагментарни) и још мали број других остатака. Сви фосилни остаци који доказују “еволуцију човека” могу да се сместе у врло мали ковчег и воде порекло из локалитета који су веома удаљени једни од других, немају поузданих показатеља макар релативне (а камоли “апсолутне”) старости, као ни података о томе како су ти разни “људи” повезани међусобно сродством или пореклом.
Осим тога један од тих “еволуционистичких предака човекових”, “пилтдаунски човек”, како се испоставило пре двадесет година, пред ставља намерни фалсификат. Интересантно је да је Тејар де Шарден био један од “проналазача” “пилтдаунског човека” – чињеница је коју ћете наћи у већини уџбеника или у његовим биографијама. Он је “открио” очњак тог измишљеног створења – зуб који је, када је пронађен, већ био вештачки измењен са намером да се људи доведу у заблуду у погледу његове старости! Ја немам доказа да је Тејар де Шарден свесно учествовао у превари; мислим да је вероватније да је сам био жртва правог аутора преваре, и да је он толико тежио да нађе доказе “еволуције човека” у коју је већ веровао, да једноставно није обратио пажњу на анатомске препреке које је овај грубо направљени “човек” откривао објективном посматрачу. Ипак у уџбеницима еволуције, који су штампани пре раскринкавања преваре, пилтдаунски човек прихвата се неоспорно као еволуционистички предак човеков; (већ је била направљена чак и “реконструкција” његове “лобање”, иако су били откривени само фрагменти); са сигурношћу се тврдило да “пилтдаунски човек спаја људске особине са другим, далеко мање прогресивним” (Трејси Л. Сторер, “Општа зоологија” Њујорк, 1951). То је, наравно било оно што је потребно да надомести “карику која недостаје” између човека и мајмуна, јер се пилтдаунски фалсификат управо и састојао од мешавине људских и мајмунских костију.
Мало касније исти Тејар де Шарден учествовао је у открићу, а још више у “тумачењу” синантропа. Пронађено је неколико лобања тог створења, и то је био најбољи кандидат од пронађених до тог доба за “карику која недостаје” између савременог човека и мајмуна. Захваљујући његовом (Де Шарденовом) “тумачењу” (а до тог доба он је већ стекао репутацију једног од водећих палеонтолога света), “синантроп” је, такође, ушао у уџбенике еволуције као предак човеков, уз потпуно пренебрегавање неоспорне чињенице да су кости савременог човека биле пронађене у истим наслагама, што је сваком човеку без “еволуционистичких” предрасуда довољно да закључи да су тог мајмуна користила као храну људска бића (у основи сваке лобање “синантропа” је била рупица кроз коју се вадио мозак).
Тејар де Шарден је био умешан у откриће, а што је још важније у тумачење неких налаза “јаванског човека” који су били фрагментарни. Укратко, где год да је био налазио је “сведочанства” која су у потпуности одговарала његовим очекивањима – а то је да је човек “настао” од мајмуноликих бића.
Ако објективно проучите све налазе у корист “еволуције човека”, мислим да ћете открити да убедљивих или иоле разумних доказа те “еволуције” нема. “Докази” постоје зато што људи хоће у то да верују; они верују у философију која захтева да човек настаје од мајмуноликих бића. Од свих “нађених људи”, само је неандерталац (и, наравно, кромањонац који је једноставно савремени човек) оригиналан; али и он је само Homo sapiens који се не разликује од савременог човека више него што се савремени људи међусобно разликују, тј. ради се варијацији у оквиру одређене подврсте или врсте. Молим Вас да обратите пажњу на то да су слике неандерталског човека у уџбеницима из еволуције измишљотине цртача који, полазећи од еволуционистичке философије, имају предубеђења о томе како треба да изгледа “примитивни човек”!
Сматрам да сам довољно рекао, али не да бих показао да могу да оповргнем теорију “еволуције човека” (ко уопште може ишта да оповргава или потврђује уз тако фрагментарне доказе?!), већ да бих подвукао да треба да се веома критички односимо према необјективним тумачењима оваквих оскудних доказа. Оставимо савременим паганима и њиховим духовним инспираторима-философима да се усхићују открићима сваке нове лобање, кости па, чак, и једног јединог зуба, о којима се, онда, у новинским насловима каже: “Нађен нови предак човека”. То чак није област испразног знања; то је област савремених скаски и бајки, оног мудровања које је, заиста, застранило у крајњу апсурдност.
Где да се обрати православни Хришћанин ако пожели да сазна истинско учење о стварању света и човека? Св. Василије Велики нас јасно саветује:
“О чему пре говорити? Од чега започети тумачење? Да ли раскринкавати сујетност пагана? Или величати истину нашег учења? Јелински мудраци су много расправљали о природи и ниједно њихово учење није остало чврсто и непоколебљиво: јер свако наредно учење је увек оповргавало оно претходно. Зато нема потребе да разобличујемо њихова учења; довољни су сами да једни друге међусобно оповргну” (Шестоднев, Беседа 1, 2).
Дакле, слично св. Василију “спољашња учења остављајући спољашњим (људима), вратимо се црквеном учењу” (Шестоднев, Беседа 111, 3).
Као и он, “истраживаћемо свет, разматрати васељену не по начелима световне мудрости, већ како је научио служитеља Свога Бог Који је говорио са њим ‘из уста к устима’ (4. Мојс. 12,8)” (Шестоднев, Беседа 6,1).
Сада ћемо видети да еволуционистички погледи на порекло човека не само да нас ничему не уче о пореклу човека, већ заправо лажно говоре о човеку, као што Ви и сами показујете када сте принуђени да излажете то учење да бисте одбранили идеју еволуције.
Излажући свој поглед на природу човека, који је заснован на прихватању идеје еволуције, Ви пишете: “Човек по природи није Божија икона (“по образу Божијем”). По природи он је животиња, еволуирала звер, прах земни. Човек је икона Божија – натприродно”. И још: “Ми видимо да човек сам по себи није ништа и немојмо да се скандализујемо због његовог природног порекла”… “Божији удах живота је преобразио животињу у човека без промене једне једине анатомске одлике тела, једне једнине ћелије”… “Не бих се зачудио ако би тело Адамово било у сваком погледу тело мајмуна”. И још: “Човек је оно што јесте не због његове природе која је прах, већ због натприродне благодати коју му је Бог удахнуо”.
Пре него што се обратимо светоотачком учењу о природи човека, признаћу да реч “природа” (nature) може да буде донекле двосмислена, и да се могу пронаћи места на којима Свети Оци користе израз “људска природа” онако како се он користи у обичном разговору, као оно што се односи на ту палу људску природу, чије су последице очигледне свакодневно. Али постоји још узвишеније светоотачко учење о људској природи, нарочито учење, дато Божанским откривењем, које не може бити ни схваћено или прихваћено од стране оних који верују у еволуцију. Еволуционистичко учење о људској природи, које разматра палу људску природу са позиција “здравог разума”, јесте заправо учење римокатоличко, а не православно.
Православно учење о људској природи најсажетије је изложено у “Душекорисним поукама” авве Доротеја. Та књига је прихваћена у Православној Цркви као азбучник, основни уџбеник православне духовности; то је прво духовно штиво које се даје православном монаху, које остаје његов стални сапутник током целог живота и које се стално изнова чита. Изузетно је важно да се православно учење о људској природи излаже одмах на првој страници ове књиге, пошто је то учење основа свеколиког православног духовног живота.
Какво је то учење? Авва Доротеј већ на првим страницама своје Прве Поуке пише:
“У почетку, када је Бог створио човека (1 Мојс. 2,20), Он га је сместио у Рај, како каже Божанствено и Свето Писмо, и украсио га сваком врлином, давши му заповест да не окуша са дрвета које се налазило усред раја. И тако је он тамо живео у рајским сладостима: у молитви, созерцању, у свакој слави и части, имајући здрава чула и налазећи се у оном природном стању у коме је био створен. Јер је Бог створио човека по обличју Својем, тј. као бесмртног, самовласног, украшеног свим врлинама. Али, када је човек прекршио заповест окусивши плод дрвета са кога му је Бог заповедио да не узима, био је изгнан из Раја (1. Мојс.З), отпао је од природног стања и пао у противприродно, и већ се обрео у греху, славољубљу, љубави према насладама овога века и у другим страстима, био је запоседнут њима, јер је сам постао њихов роб кроз преступ.
(Господ Исус Христос) је примио саму нашу природу, почетак нашег састава и постао Нови Адам, по обличју Бога Који је створио првог Адама, обновио је природно стање и чула исцелио, (учинивши их онаквим) каква су и била у почетку.
А плодови смиреноумља су: самоукоравање, неповерење у сопствени разум, мржња према својој вољи; јер преко њих човек успева да дође себи и да се врати у природно стање чишћењем себе Светим Христовим заповестима”.
Исто учење нуде и други Оци – аскете. Тако, авва Исаија учи:
“… У почетку, када је Бог створио човека, настанио га је у Рају, и човек је тада имао здрава чула, која су била природно уређена; али када је послушао оног што га је завео, сва његова чула су постала неприродна, тада је био лишен своје славе” (Слово 11, “О природном закону”, Добротољубље, т. 1).
И даље каже исти отац:
“Дакле, онај који жели да доспе у своје природно стање, нека одсече све своје плотске жеље да би се довео у стање по природи ума (тј. духовно)” (Исто).
Свети Оци јасно уче да човек, када је Адам згрешио, није једноставно изгубио нешто што му је било придодато природи, већ да се сама људска природа изменила, искварила онда када је човек изгубио благодат Божију. Богослужења Православне Цркве, која су основа нашег православног догматичког учења и духовног живота, јасно уче да људска природа, каквом је данас видимо, није природна, већ се налази у исквареном стању:
“Исцјељаја человјеческоје јестество, древњим преступљенијем истљевшеје, без тљи нов рождајетсја Младенец, и в Твојих њедрех, јако на престоље, сједит, Безневјестнаја..!’ “Природу човечанску исцељујући, древним преступом отрулежену, непорочно рађа се нови Младенац, и, у недрима Твојим као на престолу, седи, Неневестна…” (Минеј 22. децембра, Богородичан шесте песме канона на јутрењу).
И још:
“Спасти хотја от тљи истљевшеје человјеческоје јестество Зиждитељ и Господ, во утробу очишчену Свјатим Духом вселивсја, неизречено вообразисја”. “Хотећи да спасе отрулежену природу човечанску, Творац и Господ, у утробу очишћену Духом Светим се уселивши, неисказиво се (у њој) образова”. (Минеј 23. јануара, Богородичан пете песме канона на јутрењу).
Можемо да напоменемо да се у оваквим химнама свеколико наше православно схватање о Ваплоћењу Христовом и о нашем спасењу кроз Њега повезује са одговарајућим схватањем људске природе каква је била у почетку и коју је Христос у нама обновио. Верујемо да ћемо једнога дана бити са Њим у свету који ће бити веома налик на свет који је постојао овде на овој земљи, пре Адамовог пада, и да ће наша природа тада бити као Адамова природа, само још узвишенија, јер ће све материјално и променљиво бити надиђено, о чему јасно говори већ наведено место из св. Симеона Новог Богослова.
А сада морам да Вам покажем да је Ваше учење о људској природи, каква је у садашњем палом свету, чак и нетачно, тј. да не одговара учењу Светих Отаца. Није немогуће да је то што сте написали (тј. да “без Бога човек по својој природи није ништа, јер је његова природа прах, као и природа животиња”) последица немарности у изражавању мисли: међутим, ја, ипак, сматрам да је то последица Ваше обманутости вером у теорију еволуције. Будући да верујете у еволуционистичку философију, Ви или да верујете да је људска природа – ниска, животињска, како Ви и кажете да “човек по својој природи није икона Божија”; или, у најбољем случају (пошто, мислим да Ви у тако нешто, као православац, ипак, не верујете), Ви делите људску природу вештачки на два дела: на оно што је од “природе” и оно што је од Бога. Али, истинска православна антропологија учи да је људска природа једна и од Бога; ми немамо никакву природу “од животиња” или “од праха” која би била друкчија од оне у којој нас је Бог створио. Дакле, и ова пала, изопачена људска природа коју сад имамо није “ништа”, како Ви кажете, него чува у извесној мери ону “доброту” са којом је Бог створио.
Ево шта авва Доротеј пише о том учењу:
“… Ми природно поседујемо врлине које нам је дао Бог. Јер када је Бог створио човека, у њега је засејао врлине, како је рекао: да начинимо човека по Својему обличју (1. Мојс. 2,26). ‘По образу’ (Своме), јер је Бог створио душу бесмртном и самовласном, а ‘по подобију’ (Своме) јесте оно што се односи на врлине. Јер Господ Бог каже: будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив (Лк. 6,36), и на другом месту: будите Свети, јер Ја сам свет (1.Петр. 1,16). Исто каже и апостол: будите међу собом благи (Еф.4,32). И у псалму је речено: добар је Господ према свима (Пс. 145,9) и слично; ето шта значи ‘по подобију’. Дакле, Бог нам је по природи дао врлине. Страсти нам не припадају по природи, јер оне чак немају никакву суштину или састав, већ као што тама по суштини својој нема састав, него је стање ваздуха, како каже св. Василије, које бива због одсуства светлости; тако су и страсти (неприродне нама): али душа, уклонивши се због сластољубља од врлина, у себи угнежђује страсти и јача их против себе” (Поука 12, О страху од будућег мучења).
Осим тога, те богодане врлине још увек делују, чак и у нашем палом стању. У том погледу је изузетно важно православно учење св. Јована Касијана, који је оповргао погрешно мишљење блаженог Августина да је човек ван Божије благодати опште узевши – “ништа”.
Свети Касијан учи у Тринаестој беседи:
“Да род људски није после пада изгубио познање добра, у то нас уверава апостол који каже: ‘Јер када незнабошци немајући закона чине од природе што је по закону, они немајући закон сами су себи закон; они доказују да је у срцима њиховим написано оно што је по закону, пошто сведочи савест њихова, и пошто се мисли њихове међу собом оптужују или оправдавају, на дан када Бог узасуди тајне људске’ (Римљ.2,14-16)… И фарисејима је говорио да могу да знају добро: ‘А зашто и сами од себе не судите оно што је праведно’ (Лк. 12,57). Он ово не би рекао да они природним разумом нису могли да разликују праведно. Зато не треба мислити да је људска природа способна само за зло” (Беседа 13, глава 12).
Исто тако у вези са праведним Јовом, св. Касијан пита да ли је он победио “разноврсне сплетке непријатеља у овој борби без своје врлине, већ само уз помоћ благодати Божије”, и одговара:
“… Јов је победио сопственим снагама. Уосталом, и благодат Божија није остављала Јова; да га кушач не би преоптеретио искушењима преко његових снага, она је дозволила да га куша онолико колико је могла да издржи врлина искушаваног” (Беседа 13, глава 14).
Даље, у вези са патријархом Авраамом:
“Правда Божија је хтела да искуша Авраамову веру, не ону коју му је Господ улио, већ ону коју је он по својој слободи испољио…” (Исто).
Наравно, разлог због кога је Августин (и после њега римокатолицизам и протестантизам) сматрао да је човек без благодати – ништа јесте у томе што је он имао нетачну представу о људској природи, засновану на натуралистичком схватању човека. С друге стране, православно учење о људској природи какву је Бог створио у почетку и каква се, чак и данас, делимично чува у нашем палом стању, не дозвољава нам да паднемо у такав, лажни дуализам у погледу шта је “људско”, а шта је “Божије”. Наравно, све добро што човек има јесте од Бога, па и сама његова природа, јер Свето Писмо каже: “Шта ли имаш а што ниси примио?” (l.Kop.4,7). Човек нема “животињску природу” као такву и никада је није ни имао; он има искључиво пуну људску природу какву му је Бог дао на почетку и коју, чак, ни до сада он није потпуно изгубио.
Треба ли Вам наводити мноштво јасних светоотачких сведочанстава у корист тога да се “образ Божији”, који се находи у души, односи на природу човека, и није нешто придодато споља? Довољно је навести чудесно сведочанство св. Григорија Богослова које показује како човек по свом саставу стоји између два света и слободан је да следи ону страну своје природе коју сам изабере:
“Не памтим како сам се са њим (телом) сјединио и како сам се, будући образ Божији, помешао са блатом!… Каква се то премудрост открива на мени и каква је то велика тајна! Није ли нас Бог увео у ову борбу са телом да се ми, као део Божанства и пореклом свише, не бисмо надимали и гордили својим достојанство и не бисмо заборављали Творца, него к Њему стално управљали очи своје, и да би слабост, која нам је својствена, ограничавала наше достојанство? Да бисмо знали да смо уједно и веома велики и веома мали, земаљски и небески, пролазни и бесмртни, удеоничари светлости и удеоничари огња или таме у зависности од тога којој се страни приклонимо. Тако смо саздани и то је, колико ја могу да видим, (из разлога)да би нас прах земаљски смиривао ако бисмо помислили да се преузносимо образом Божијим” (Беседа 14, О љубави према сиромашнима).
Овај образ Божији који човек има по својој природи нису потпуно изгубили чак ни пагани, како учи св. Јован Касијан; он није изгубљен, чак, ни данас када човек, под утицајем савремене философије и еволуционизма, покушава себе да претвори у зверполучовека, јер и данас Бог чека обраћење човеково, буђење у њему истинске људске природе која постоји у њему.
То ме доводи до веома важне тачке Вашег тумачења учења једног од, нама готово савремених, богоносних Отаца, преподобног Серафима Саровског, изложено у његовом чувеном “Разговору са Мотовиловом”.
Преподобни Серафим је мој свети заштитник, и управо наше братство Светога Германа је први пут штампало потпун текст тог “Разговора” на руском језику, на коме је он и вођен (јер је издање тог разговора које је било објављено пре револуције било непотпуно), као и друге његове изворне поуке, које дотад нису биле штампане. Тако ћете моћи да се уверите да ми не сматрамо да је преп. Серафим лажно учио о природи човека, нити да је противречио другим Светим Оцима.
Али испитајмо шта каже сам Преподобни. Преподобни Серафим каже, како Ви тачно наводите:
“Ето, на пример, многи тумаче да када се у Библији каже – ‘духну му у нос дух животни’ – да је то као значило да Адам до тада није имао душу и дух људски, него да је био само тело створено од праха земаљског. Нетачно је то тумачење, јер је Господ Бог створио Адама од праха земаљског онаквог како Свети апостол Павле тврди: “Нека буде савршен ваш дух, душа и тело за долазак Господа наше1 Исуса Христа”. И сва та три дела нашег бића су створена од земаљског праха, и Адам није био створен мртав, већ као делатно живо биће, попут других створења Божијих које живе на земљи. Али, ево у чему је сила, јер да Господ Бог није удахнуо дух животни у његов нос, тј. благодат Господа Бога Духа Светога… Адам колико год се издизао изнад осталих Божијих створења, као венац творевине на земљи, ипак не би поседовао у себи Дух Свети Који му даје Богоподобно достојанство, и био би попут свих осталих бића која, иако имају тело, и душу, и дух, свако по врстама својим, али Духа Светога унутар себе немају. Када је Господ духнуо Адаму дах живота, тада, по речима Мојсијевим, Адам ‘поста душа жива’, то јест у свему Богу слична и, као и Он, занавек бесмртна”.
Ову светоотачку мисао Ви наводите, јер сматрате да може да подржи Ваше мишљење о томе да је човек прво био животиња, а онда (касније у времену) добио образ Божији и постао човек. И, доиста, Ви у то и треба да верујете ако прихватате теорију еволуције, и драго ми је што имате довољно смелости да отворено изрекнете оно у шта верују сви “православни еволуционисти”, мада они то често и скривају из страха да не увреде друге православне, који су, по њиховом мишљењу, веома наивни, јер у својој “наивности” неће да верују да је човек стварно “настао од мајмуна” или мајмуноликог бића.
Сетићемо се овде речи св. Григорија Паламе, кога сам већ наводио:
“Ако неко од Отаца и каже исто што и (људи) спољашњи, онда се ради о сагласју само у речима, а мисли су (им) потпуно различите. Први, по Павлу, имају ‘ум Христов* (l.Kop.2,16), а други, у најбољем случају, изражавају људско разумевање ствари… Који човек здравог ума и који припада Цркви може одатле да изведе (закључак) да је учење таквих (спољашњих људи) од Бога?” (У одбрану светих исихаста, Триада 1,11).
У ствари, морам да Вам кажем да уопште нисте схватили учење преп. Серафима, који никако не учи исто што и еволуционистичко учење. То Вам могу доказати, цитирајући како јасно учење других Светих Отаца, тако и учење самог преп. Серафима.
Али у почетку морам да објасним оно што се једном рационалисти може учинити “противречношћу” између учења преп. Серафима и других Отаца. Прво треба да објаснимо да када преп. Серафим каже да се човек састоји од “духа, душе и тела”, он не противречи другим Светим Оцима који под природом човека подразумевају само “душу и тело”; он само прави разликовање разних аспеката душе и говори о њима одвојено, као и многи други Свети Оци. Друго, када каже да”дах животни”, који је Бог дунуо у лице Адаму, јесте благодат Светога Духа, он не противречи бројним Светим Оцима, који уче да је “дах животни” јесте – душа; он само даје, вероватно, дубље и тачније тумачење овог места из Светог Писма. Али, да ли он стварно прави рационалистичко разликовање које Ви успостављате између природе човека што је постојала “пре” тог даха и благодати дароване тим дахом? Прихвата ли православно богословље ту строгу дихотомију коју римокатоличко учење повлачи између “природе” и “благодати”, као да људи знају све што треба да знају о ове две велике тајне?
Не, православно богословље не зна за ту строгу дихотомију и зато рационалистички научници налазе толико међусобних “противречности” између различитих православних Отаца у погледу ове ствари, што ће се објаснити само једним примером: припада ли бесмртност људској души по природи или по благодати? Различити православни Оци, са подједнаким ауторитетом, одговарају на различит начин на ово питање, не због тога што различито уче о човеку и тако “противрече” један другоме, већ због различитог прилаза питању. Они који приступају питању природе човека више из перспективе данашње пале људске природе кажу да је људска душа бесмртна и по благодати; а они Оци (нарочито аскете и мистици) који у разматрању природе човекове полазе од тога каква је она била на почетку, посматрају душу као бесмртну по природи. Може се десити чак да један исти Отац прилази датом питању час са једне, час са друге стране, како то чини св, Григорије Нисијски, када на једном месту каже (Одговор Евномију, Књига друга): “Оно што просуђује, што је смртно, способно да мисли и сазнаје јесте човек”; а на другом месту каже: “Човек у првом свом пореклу није сјединио са самом суштином своје природе склоност ка страстима и смрти” (О девству, гл. IX). Да ли то велики Отац противречи сам себи? Наравно, не.
Шта припада првоствореном Адаму по природи, а шта по благодати? Нећемо повлачити лажне рационалистичке разлике, већ ћемо признати да ту тајну не схватамо потпуно. И природа и благодат јесу од Бога. Природа првоствореног Адама је била толико узвишена да ми можемо да имамо само слабу представу о њој из нашег сопственог искуства благодати која нам је дата преко Другог Адама, Господа нашег Исуса Христа; али стање Адамово, такође је било изнад свега што можемо да замислимо, чак, и из нашег сопственог благодатног искуства, јер је његова узвишена природа била додатно усавршена благодаћу; и он је био, како каже преп. Серафим, “потпуно и у свему Богу сличан и, као и Он, заувек бесмртан”.
Оно што је апсолутно јасно и што нам је довољно да знамо јесте да стварање човека, његовог духа, душе и тела, и (даривање човеку) божанске благодати, која је учинила његову природу савршеном, јесте јединствени акт стварања и да у њега не може бити унесена вештачка подела, као да је један део човеков настао “пре”, а други “касније”. Бог је створио човека у благодати, али ни Свето Писмо ни Свети Оци нас не уче да је та благодат дошла временски “касније” у односу на стварање природе човекове. Овакво учење припада средњевековној латинској схоластици, што ћу показати нешто касније.
Само се на први поглед може учинити да преподобни Серафим исповеда овакво учење, јер он говори на начин једноставног приповедања Књиге Постања. Али сасвим је очигледно, како каже св. Григорије Палама, да је “сагласност само у речима, док су мисли различите”.
Да бисмо се уверили у то треба само да проучимо како нас Свети Оци уче да тумачимо свето казивање Књиге Постања у вези са овим питањем.
На срећу, управо су ово питање постављали Свети Оци и на њега одговарали. Овај одговор је за нас сумирао св. Јован Дамаскин:
“Бог је Својим рукама створио човека и од видљиве и од невидљиве природе, по Своме образу и подобију: тело сачинивши од земље, а Својим дахом удахнувши му словесну и умну душу, што управо ми и називамо Божанским образом… Тело и душа су створени истовремено; а не онако како је празнословио Ориген најпре једно, а потом друго” (Тачно изложење Православне вере, књ. 2, гл. 12).
Мада св. Јован Дамаскин и други говоре о даху Божијем као о удахњивању душе, они не уче другачије од преп. Серафима за кога је тај дах – благодат Светога Духа. Свети Јован Дамаскин уопште тешко да говори о благодати у стварању човека, јер се подразумева да она постоји у целом процесу стварања, пре свега у стварању образа Божијег, душе која је, како он учи, део наше природе.
Св. Григорије Нисијски, такође, говори о стварању човека, не посвећујући посебну пажњу томе шта је од “природе”, а шта од “благодати”, него завршавајући своје дело речима:
“Али, вратимо се опет оној Боговидној благодати којом у почетку Бог створи човека рекавши: да начинимо човјека по Својему обличју” (О стварању човека, XXX, 34).
Св. Јован Дамаскин и други који су говорили о даху Божијем као о удахњивању душе разматрају ово питање из, донекле, другачије перспективе него што је то чинио преп. Серафим; али очигледно је да учење свих ових Отаца у погледу стварања човека и, конкретно, у погледу питања да ли је, из казивања Књиге Постања, могуће извести закључак о постојању временске разлике између “стварања” и “одуховљавања” човека, јесте истоветно. Св. Јован Дамаскин говори у име свих Отаца када примећује да су стварање и одуховљавање (човека) извршени “истовремено, а не најпре једно, а потом друго”.
Говорећи ово, св. Јован Дамаскин, конкретно, одбацује Оригенову јерес о “преегзистенцији душе”. Али, постојала је и супротна јерес, која је учила о “преегзистенцији” људскога тела, и то на потпуно исти начин као што то уче савремени “хришћански еволуционисти”. Ову јерес је оповргавао нарочито св. Григорије Нисијски.
Размотривши Оригенову грешку у погледу “преегзистенције душе”, св. Григорије наставља:
“А други, држећи се поретка стварања човека који описује Мојсије, кажу да је душа временски друга у односу на тело. Пошто је Бог прво, узевши прах земаљски створио човека (1. Мојс.2,7), а тек касније му удахнуо дух животни; на овом темељу се доказује да се тело претпоставља души, која је ушла у претходно створену плот. Душа је, кажу они, створена ради тела, да оно не би било беживотна и непокретна твар. А све што се чини ради нечега, наравно, мање је вредно од онога ради чега се чини… Ни ово ни оно учење подједнако је неприхватљиво” (О стварању човека, XXVIII).
Конкретно оповргавајући учење о “преегзистенцији тела” свети Григорије каже:
“Ја мислим да се наше учење налази заиста негде између ове две претпоставке. То значи да не треба мислити у складу са јелинском преваром по којој су душе што се окрећу заједно са васељеном отежале од неког порока и, неспособне да достигну брзину кретања, пале на земљу; и, такође, не тврдити да је Логос створио човека најпре као земљану кип, и да се ради тог кипа (потом) појавила душа (јер тада би испало да је умна природа мање вредна од земљаног кипа)…
Пошто човек, који се састоји од душе и тела, јесте јединствен, треба претпостављати један јединствени почетак његовог битовања, заједнички и души и телу, тако да човек не испадне ни старији ни млађи од самога себе што би било у случају да је тело временски било прво у њему, а остало (потом) следило (телу)… Апостоли поучавају да се наша природа доживљава као двојака: као видљива и као скривена (1.Петр.3,4). Да је једно претходило, а друго се појавило касније, сила Творчева која нас је створила открила би се као донекле несавршена, недовољна за тренутно стварање целога (човека), тј. као она која раздељује дело (стварање), бавећи се одвојено сваком половином”(Исто, XXVIII, XXIX).
Зар је потребно још показивати да је “бог хришћанске еволуције” управо онакав бог који је неспособан “за тренутно стварање целога (човека)”. Сам разлог због чега је и било измишљено еволуционистичко учење је у томе да се објасни козмос, полазећи од претпоставке да Бог или не постоји, или је неспособан да створи свет за шест дана и приведе га у биће искључиво Својом Речју.
Они који верују у Бога Коме се клањају православни Хришћани никада не би ни помислили на еволуцију.
Казивање о стварању човека у Књизи Постања треба, дакле, схватати “богодолично”. Овде сте направили грешку прихвативши буквално тумачење текста управо тамо где га Свети Оци не допуштају! Како је важно за нас да читамо Свето Писмо онако како уче Свети Оци, а не у складу са нашим поимањем!
Потпуно је очигледно да преп. Серафим Саровски није схватао текст Књиге Постања онако како га Ви тумачите. Друга места из истог “Разговора са Мотовиловом” показују да је преп. Серафим Саровски схватао стварање и природу Адамову исто онако као што то чини свеколико светоотачко Предање.
Тако, непосредно после места које цитирате долазе речи које Ви не наводите:
‘Адам је био створен тако да не подлеже дејству ниједне од Богом створених стихија: ни вода га није потапала, ни ватра га није палила, ни земља га није могла прогутати у своје бездане, нити је ваздух могао да му нашкоди ни једним својим дејством. Све му је било покорно…”.
Овде је дат тачан опис непропадљивости првостворенога Адамовог тела, када се оно покоравало потпуно другачијим законима него што су данашњи “закони природе”, у шта Ви као “еволуциониста” не можете да поверујете, јер, заједно са савременом философијом, верујете да је материјална творевина била “природна”, тј. пропадљива још пре Адамовог пада!
И опет преп. Серафим Саровски каже:
“Исту такву премудрост и снагу и свемоћ и све остале добре и свете особине Господ Бог је даровао и Еви, створивши је не од земаљског праха, већ од Адамовог ребра у Едему, у Рају који је насадио посред земље”.
Верујете ли Ви у ово стварање Еве од Адамовог ребра као у историјску чињеницу, као што верују сви Свети Оци? Не, Ви не можете да верујете, јер је то са тачке гледишта еволуционистичке философије потпуно апсурдно; зашто би “Бог” у еволуцији развијао Адамово тело на “природан начин”, од животиња, а онда на чудесан начин створио Еву? “Бог” еволуције не чини таква чудеса!
Размотримо сада конкретно православно и светоотачко схватање тела првостворенога Адама, које је, по еволуционистичком учењу, требало да буде пропадљиво, као што је био пропадљив и свет из кога је оно “еволуирало”, и које је, како Ви тврдите, могло бити, чак, и тело мајмуна.
Свето Писмо јасно учи: “Јер Бог сазда човека непропадљивог” (Прем.2,23).
Свети Григорије Синаит учи:
“Тело је, кажу богослови, створено непропадљиво, какво ће и васкрснути, као што је и душа створена бестрасна; али као што је душа имала слободу да сагреши, тако је и тело имало могућност да подлегне пропадању” (Главе о заповестима и догматима, 82).
И још: “Непропадљиво тело ће бити земаљско, али без влажности и грубости, неизрециво претворено из душевног у духовно, тако да ће бити и земаљско и небеско. Какво је било створено у почетку, такво ће и васкрснути, да би се саобразило Сину Човечијем потпуним учествовањем у обожењу” (Исто,46).
Приметимо овде да ће тело у будућем веку, ипак, бити “од праха” (земаљско). Гледајући пролазни прах овог палог света, ми се смиравамо размишљајући о овој страни наше природе; али када размишљамо о оном непропадљивом праху првоствореног света од кога је Бог саздао Адама, како се усхићујемо величином, чак и тог најнижег дела неизрециве творевине Божије!
Св. Григорије Богослов предлаже символичко тумачење “кожних хаљина” у које је Господ обукао Адама и Еву после њиховог преступа, по коме се наша данашња плот разликује од плоти првоствореног Адама:
“(Адам) се облачи у кожно рухо (можда у веома грубо, смртно и противборствујуће тело)” (Слово на Рождество Спаситеља, 38).
Св. Григорије Синаит такође каже:
“Човек је створен као непропадљив, какав ће и васкрснути, не као непроменљив нити, пак, као променљив, већ као онај који ће имати снагу да се, по сопственој жељи, мења или не.
Пропадљивост је пород плоти. Узимање хране и избацивање сувишног, усправно држање главе и спавање у лежећем положају су природна својства животиња и стоке, која су и наша, јер смо и ми због непослушности постали слични стоци, од богодарованих нам добара смо отпали, тако да смо се, будући разумни, уподобили стоци, и будући божанствени, постали налик на животиње” (Главе о заповестима и догматима, 8, 9).
У погледу стања Адамовог у Рају св. Јован Златоуст учи:
“Човек је живео на земљи као какав ангео – био је у телу, али није имао телесних потреба; као цар украшен порфиром и дијадемом слободно је уживао у рајском станишту, живећи у изобиљу… До тога (пада) људи су живели у Рају као ангели, није их распаљивала похота нити друге страсти, нису их оптерећивале телесне потребе, није им била потребна, чак, ни одећа да се покрију” (Омилије на Књигу Постања, XIII, 4; XV, 4).
Св. Симеон Нови Богослов, такође, јасно говори о првоствореном Адаму у рају и његовом коначном стању у будућем веку:
‘Ако су се сада, пошто смо прекршили заповест и осуђени на смрт, људи тако много намножили, онда замисли колико би их било да нису умирали сви рођени од стварања света? И какав би им био живот као бесмртнима и непропадљивима, слободним од греха, жалости, бриге и оскудице?! И како би они, предњачећи у чувању заповести и у благоустројству срчаних расположења, хрлили ка најсавршенијој слави, и, преображавајући се, приближавали се Богу, и душа сваког од њих би постала светла и сјајна, јер би је обасјавала Божанска светлост! И ово чулно и грубо, материјално (вештаствено) тело би постало као нематеријално (невештаствено) и духовно, изнад сваког чула; а радост и весеље којим би се испуњавали тада од узајамног међусобног општења би, уистину, били неизрециви и незамисливи за људски разум…
Живот њихов у Рају није био оптерећен радом и отежан невољама. Адам је био створен са телом непропадљивим, али материјалним, а не духовним… О телу нашем апостол каже: Сеје се тело душевно, а устаје не онакво какво је било тело првоствореног пре прекршења заповести, тј. материјално, чулно, пролазно, које има потребу за чулном храном, већ устаје тело духовно (1. Кор. 15,44) и непролазно, онакво какво је, после Васкрсења, било тело Господа нашег Исуса Христа, Другога Адама, Прворођенога од мртвих, које је неупоредиво више од тела првостворенога Адама” (Слово 45).
Из искуства са нашим пропадљивим телом нам је немогуће да схватимо стање непропадљивога тела Адамовог, који није имао природних потреба, као што знамо, који је јео “од сваког дрвета” у Рају без избацивања сувишног, који није знао за сан (док га Бог Својим непосредним дејством није принудио да заспи да би начинио Еву од ребра његовог). А колико смо тек мање способни да схватимо неупоредиво узвишеније стање наших тела каква ће она бити у будућем веку! Али ми довољно знамо из учења Цркве да бисмо оповргли оне који сматрају да могу да схвате те тајне путем научног знања и философије. Стање Адама и првостворенога света је, услед баријере Адамовог греха, који је променио саму природу Адама и свеколике творевине, а нарочито природу самог знања, заувек постављено ван граница научнога знања.
Савремена наука зна само оно што види и што може разумом да закључи на основу посматрања; њене претпоставке о самом настанку света нису ни од мањег ни од већег значаја него што су то митови и бајке древних пагана. Истинско знање о Адаму и првоствореном свету – колико нам је корисно да то знамо – доступно је искључиво кроз Божије откривење и кроз Божанствено созерцање Светих.

One Comment

  1. Пожаже Бог, зар нема дватесет шест потомка Симових, а укупно седамдесет једно име? Молим Вас за одговор. Бројао сам више пута и увек дођем до броја дватесет шест.