Постање, стварање и рани човек

ПРВИ ДЕО – СТВАРАЊЕ ЧОВЕКА

Стварање човека
(Пост. 1,2631 и 2,47)[1]

Потом рече Бог: Хајде да начинимо човека по свом образу и подобију, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских, и од стоке, и од целе земље и од свих животиња што се мичу по земљи. И створи Бог човека по Свом сопственом образу, по образу Божијем створи гa; мушко и женско створи их.

Видели смо да је шестодневно Стварање било дело Пресвете Тројице, посебно да је на Очеву заповест: “Нека буде” Син стварао. Међутим, стварању човека претходило је посебно саветовање међу Лицима Пресвете Тројице. Свети Василије о томе каже:
“Да начинимо човека… Та реч не беше употребљена ни за једно од створених бића; створена је светлост, а беше дата само једноставна заповест – И рече Бог. нека буде светлост. Створена су небеса, а не беше договарања за њихово стварање. Овде, пак, човека још нема, али постоји договор о човеку. Бог није рекао, као за друга бића: Нека буде човек! Препознај достојанство које ти припада. Он није узроковао твоје постање једноставном заповешћу него је постојао договор у Богу, да би знао како да то живо биће, достојно части, уведе у живот…
Зашто Бог није рекао: да начиним него: хајде да начинимо! Да би ти могао да препознаш врховну власт. Он жели да ти, обраћајући пажњу на Оца не занемариш Сина. Он жели да знаш да је Отац стварао кроз Сина и да је Син стварао по вољи Очевој и да би требало да прославиш Оца у Сину и Сина у Духу Светоме…
Он, међутим, није рекао: Они су створили, да ти у томе не би нашао изговор за многобоштво…”[2]
Нешто слично каже и св. Јован Златоусти: “Зашто, кад су стварана небеса, није речено: хајде да начинимо него: нека буде светлост и тако даље, у погледу васцеле творевине? Међутим, само је тада додао: хајде да начинимо, чиме се изражава саветовање, договор и општење с Неким Ко је раван по части. Ко је тај, који је требало да буде створен, кад му је указана таква част? То је човек, велико и чудесно живо биће, које је Богу драгоценије од све остале творевине… Постојао је савет, договор, општење, али не зато што је Богу потребан савет – далеко од тога! – него зато да би се тим изразом исказало достојанство онога који је створен…
А Ко је Онај, Којем Бог каже: Хајде да начинимо човека! То је дивни Саветник, Бог силни, Кнез мира и Отац будућег века – Сам Јединородни Син Божији. Њему Он каже: Хајде да начинимо човека по нашем образу и подобију. Он није рекао: по мом и твом нити по мом и вашем, него по нашем образу и подобију, наговештавајући тиме један образ и једно подобије.”[3]
Свети Григорије Нисијски говори веома поетично о стварању човека као о мешавини виших и нижих светова, које Бог већ беше створио: “Он је привео у биће мислени свет (тј. свет логосних, словесних бића, ангела), колико ја могу да расуђујем о томе и да велике ствари оценим својим оскудним језиком. Онда, када је ово прво Стварање било доведено у добар поредак, Он је замислио и други свет, вештаствен и видљив: устројство овог неба и земље и свега што је у њима, уистину задивљујуће творевине када се загледамо у прекрасне облике сваког појединог дела, али утолико више задивљујуће када разматрамо хармонију и склад целине, и уклапање сваког дела са другима у прекрасном поретку… То је требало да покаже да он није призвао у биће само природе које су му сличне (тј. ангелски, невидљиви свет), него и оне које су му потпуно несличне. Божанству су подобне природе које су умне (словесне, логосне) и које се једино умом могу појмити: међутим, све оне (природе) које се могу чувствено познати потпуно су Му стране, док су међу њима од Њега најудаљеније оне које су потпуно лишене душе и моћи кретања.
Према томе, ум и чувства, који се толико разликују једно од другог, остали су унутар својих сопствених граница и, као неми хвалитељи и ликујући гласници Његовог силног дела, у себи носе величанственост Творца – Логоса. Тада још не беше никаквог сједињавања између ово двоје нити било каквог мешања ових супротности, знамења веће мудрости и племенитости у стварању природа, као што до тада није било познато ни сво обиље доброте (Божије). Сада је Творац – Логос, одлучивши да то покаже и да и од једног и од другог (мислим и од видљиве и од невидљиве творевине) створи једно живо биће, уобличио човека. Његово тело узео је од већ саздане твари и у њу је удахнуо дах који је узео од Самога Себе (јер је Логос знао да ће то бити словесно, разумно биће и образ Божији); створио га је као једну врсту другог света, у маломе великог. Настанио га је на земљи као видљивог ангела, као поклоника Богу начињеног сједињењем двеју природа, потпуно посвећеног у видљиву, али само делимично у умну (невидиву) творевину, као цара над земљом али потчињеног Цару на небесима. Створио га је као земног и небеског, као привременог а ипак вечног, као видљивог а ипак умственог, као половину пута између величине и маленкости, сједињујући у једној личности и дух и плот; дух због благонаклоности коју му је подарио, а плот због висине на коју га је узнео, дух да би могао да настави да живи и да прославља свог Доброчинитеља, а плот да би могла да страда и да запамти то страдање, како би се поправио уколико би се погордио због своје величине; створио је живо биће, уобличено овде да би затим могло да пређе негде другде и да извршава тајинства, обожено својом наклоношћу према Богу.”[4]
Шта је заправо тај “образ” Божији? Различити Свети Оци наглашавали су различите видове образа Божијег у човеку. Неки су помињали човекову власт над нижом творевином (која се посебно помиње у тексту Књиге Постања), неки његов разум, а неки пак његову слободу. Свети Григорије Нисијски је најсажетије сумирао значења “образа” Божијег:
“Он човека није створио ни због чега другог него због Своје бесконачне доброте. Будући такав и имајући то за разлог да приступи стварању наше природе, Он силу те доброте неће испољити у несавршеном облику, дајући нашој природи неку од оних ствари које су Њему на располагању и оклевајући да јој да удео у другој. Међутим, савршени облик доброте овде се може видети како и у Његовом стварању човека ни из чега, тако и у томе што га је у потпуности обдарио свим добрим даровима. Како је низ свих тих добрих дарова веома дугачак, не долази у питање да се они разумеју бројчано. Према томе, језик Светог Писма изражава то сажимањем у разумљив израз, говорећи да је човек створен по образу Божијем. То је исто као да је речено да је Он људску природу начинио причасном сваком добру, јер ако је Божанство пуноћа добра, а човек је његов образ, онда образ, будући испуњен сваким добром, налази своју сличност са Првообразом (Прволиком, Архетипом).”[5]
Каква је разлика између “образа” и “подобија”? Свети Оци објашњавају да нам је “образ” дат у целини и да се не може изгубити док нам је “подобије” у почетку дато само као могућност и да човек мора сам да се потруди да би га задобио у свом његовом савршенству. Свети Василије Велики учи:
“Хајде да начинимо човека по свом образу и подобију. Једно смо задобили самим стварањем, друго задобијамо слободном вољом. У првом устројству дато нам је да будемо рођени по образу Божијем, док слободном вољом у себи уобличавамо подобије Божије… Хајде да начинимо човека по свом образу: нека он самим стварањем поседује оно што је образ, али нека постане сагласан и са подобијем. Бог нам је дао силу за то: да ти је Бог дао и подобије, где би била твоја заслуга? Због чега би ти био крунисан? Да ти је Творац дао све, како би ти се отворило Царство Небеско? Доликовало је да ти један део буде дат, а да други остане непотпун, како би га ти употпунио и удостојио се награде Божије.”[6]
У самом оном одломку Књиге Постања у којем се описује стварање човека, каже се да Бог створи”мушко и женско”. Да ли је ово разликовање део “образа Божијег”? Свети Григорије Нисијски објашњава да се Писмо овде позива на двојако стварање човека:
“Оно што је створено ‘пo образу’ је једно, а оно што се сада пројављује у искварености је друго. И створи БОГ човека, каже, по образу Божијем створи гa. У томе што је створено ‘пo образу’ налази се крај стварања, а затим (Мојсеј) сажето излаже стварање и каже: мушко и женско створи их. Претпостављам да сви знају да је то удаљавање од Првообраза, јер у Христу Исусу, како каже апостол, нема ни мушког ни женског. Дакле, овај израз казује да је човек тиме подељен.
На тај начин је стварање наше природе у неком смислу двојако: једно је створено на подобије Богу, а друго је подељено сагласно овом раздвајању, јер овај одломак, говорећи о њеном устројству, замагљено изражава нешто слично овоме када најпре каже да створи Бог човека, по образу Божијем створи гa а затим ономе што је речено додаје мушко и женско створи их – што је страно нашем поимању Бога.
Сматрам да нам Писмо овим исказом преноси велико и узвишено учење, а оно се састоји у следећем. Док су две природе, односно божанствена и бестелесна природа и природа бесловесна и зверска, раздвојене једна од друге као крајности, људска природа представља средину између њих две (овај став је сличан идеји светог Григорија Богослова који смо већ навели). У сложеној човековој природи можемо уочити део сваке од природа које сам поменуо – од оне божанствене, и то је словесни и умни елемент, која не допушта разликовање мушког и женског, као и од оне бесловесне, која се огледа у нашем телесном облику и грађи, подељенима на мушко и женско, јер се сваки од тих елемената сигурно може пронаћи у ономе што је причасно људском животу. Да је умни елемент претходио осталима дознајемо од онога који по реду саопштава о стварању човека, а такође дознајемо и да је човеково заједништво и сродство са бесловеснима представљало његову припрему за рађање… Онај Који је све ствари призвао у биће и који је по Својој вољи уобличио човека да буде саздан по Његовом образу… Својом свевидећом силом провидео је слабост њихове воље да се непосредно придржавају онога што је добро, што ће их затим довести до отпадања од ангелског живота, и да мноштво људских душа не би било грубо прекинуто због овог пада… Он је за нашу природу уобличио начин за умножавање какав доликује онима што су пали у грех, усађујући у човечанство, уместо ангелског величанства природе, онај животињски и бесловесни начин помоћу којег сада смењују (наслеђују) једни друге!’[7],[8]
Видели смо, дакле, да се, према учењу Светих Отаца, образ Божији налази у човековој души а не у његовом телу и да нема ништа заједничко са поделом на мушко и женско. Могло би се рећи да у Божијој идеји човека, онаквог какав ће се наћи у Царству Небеском, нема ни мушког ни женског пола. Бог је, међутим, прозирући човеков пад, начинио ову разлику која је нераздвојни део човековог земаљског постојања.
И поред тога, стварност полног живота није се десила пре човековог пада. Тумачећи одломак Тада Адам позна Еву, жену своју, и она затрудне (Пост.4,1), што се десило након пада, свети Јован Златоусти каже: “Брачни живот је започео након непослушања и након изгона из Раја. Пре непослушања, први људи су живели као ангели и није било ни говора о полном општењу. Како би до тога уопште могло и доћи, кад су били слободни од телесних потреба? Тако је у почетку живот био девствен. Међутим, кад се услед немарне непослушности првих људи појавио грех и кад је ступио у свет, девственост их је напустила јер су постали недостојни таквог добра, и уместо ње почео је да дејствује закон брачног живота.”[9]
Свети Јован Дамаскин пише: “У рајском врту живели су у девствености… а након преступања заповести… уведен је брак, да не би човечији род смрћу био затрт и истребљен, те да би се рађањем деце сачувао и спасао род људски.
Можда ће неко рећи: шта су онда значиле речи мушко и женско или рађајте се и множите cel На то ћемо овако одговорити: речи рађајте се и множите се не указују на размножавање остварено брачним сједињењем, јер могао је Бог умножити људски род и неким другим начином, да су људи до краја држали заповест неповређеном. Али је Бог, Који све зна пре него што се збуде, знајући својим предзнањем да ће они да допадну преступа и да буду осуђени смртном казном, предухитрио то и створио мушко и женско, и заповедио им да се рађају и да се множе.”[10]
Као што ћемо видети касније, пре пада се човек, као и сва остала творевина, у том као и у другим погледима налазио у сасвим другачијем стању него након пада, иако између та два стања постоји непрекидност коју је Бог провидео Својим предзнањем о паду.
Не треба, међутим, помислити да неки од Светих Отаца брак посматрају као “нужно зло” или да поричу да је то стање које је Бог благословио. Они сматрају да је брак добар за наше садашње стање, али да је то добро које је другоразредно у односу на узвишеније стање девствености у каквом су Адам и Ева живели пре пада и каквом су чак и сад причасни они који следе савет апостола Павла дa буду као што сам и ја (l.Kop. 7,78). Свети Григорије Нисијски је управо онај отац који учи да се порекло брака налази у нашем сродству са животињама, иако сасвим јасно брани његово установљење (тј. установљење брака). Тако он у својој расправи “О девствености” пише:
“Нека нико не помисли да ми оспоравамо брак као установу. Сви смо ми свесни да њему није туђ благослов Божији… Међутим, наш поглед на брак је следећи: док би задобијање небеских ствари требало да буде прва човекова брига, он ипак не би требало да презире овај вид служења уколико преимућства брака користи разборито и умерено… Брак је последњи ступањ наше раздвојености од живота какав је вођен у Рају; брак је прва ствар која се мора напустити и то је, да тако кажемо, прва постаја за наш одлазак Христу.”[11]

1: 28 И благослови их Бог и рече им Бог: рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом, и будите господари од риба морских и од птица небеских, и од свега звериња што се миче по земљи.

“Рађајте се и множите се” су исте оне речи које Бог већ беше упутио воденим створењима и оне указују на човеково сродство са нижом творевином а, посредством његовог пада, и с њиховим начином полног размножавања. Постоји, међутим, и дубље значење ових речи. Свети Василије пише:
“Постоје две врсте раста: раст тела и раст душе. Раст душе је увећање знања с циљем савршенства, док је раст тела развој од малог до нормалног узраста.
Бесловесним животињама је, дакле, рекао: ‘растите’ саобразно телесном развоју, у смислу употпуњавања природе. Међутим, нама је рекао ‘растите’ саобразно унутрашњем човеку, у правцу напредовања које води ка Богу. Управо то је учинио Павле, стремећи ономе што је пред њим, а заборављајући оно што је иза њега (в. Филипљ. 3,13). Такав је раст духовних ствари…
‘Множите се.’ Овај благослов се тиче Цркве. Нека божанствена реч не буде ограничена само на појединца и нека се Еванђеље спасења проповеда по читавој васељени. ‘Множите се! Коме су упућене ове речи? Онима који рађају сагласно Еванђељу…
Према томе, ове речи примењују се подједнако добро на бесловесне животиње, али оне добијају сасвим посебно значење кад се бавимо бићем које је створено ‘по образу’ којим смо почаствовани.”[12]
Човеку је такође дато да влада, и то не само над спољашњом творевином него и над звероликим страстима које вребају унутар њега. Свети Василије пише: “Ти имаш власт над дивљим зверима сваке врсте. Међутим, рећи ћеш ти, да ли и у себи самоме имам дивљу звер? Имаш, и то многе од њих. Ти у себи носиш чак неизмерно мноштво дивљих звери. Немој ово схватити као увреду. Зар гнев, када залаје у теби, није дивља зверчица? Зар није разјаренији од првог пса којег угледаш? Зар лукавство које се притајило у подмуклој души није свирепије од медведа у пећинама?… Коју то дивљу звер не носимо у себи?… Створен си да би имао власт; ти си господар над страстима, господар над дивљим зверима, господар над змијама, господар над птицама… Буди господар над помислима које су у теби да би загосподарио над свим бићима. Према томе, моћ која нам је дата кроз жива бића припрема нас да покажемо власт над самима собом.”[13]
Зверолике страсти налазе се у нама услед нашег сродства са дивљим животињама посредством пада. Свети Григорије Нисијски пише: “Кад је зверски живот први пут ступио у живот и кад је човек из разлога који су већ поменути преузео нешто од њихове природе (мислим на начин рађања), он је на тај начин истовремено узео учешће и у осталим својствима која сагледавамо у тој природи. Човеково подобије са Богом не огледа се у гневу, као што ни наслада није знак узвишене природе; исто тако су и кукавичлук, дрскост, чежња за добитком и страх од губитка далеко од оног знамења које указује на Божанство. Та својства је, дакле, људска природа присвојила од звери.”[14]
Ово је веома дубоко учење. Људи који верују у еволуционе идеје кажу: “Човек потиче од мајмуна, према томе, ми смо зверолика бића.” Међутим, Свети Оци кажу да смо ми сложена творевина, једним делом небеска а једним делом земаљска. У том нашем земаљском делу Бог је допустио животињски начин размножавања и због тога видимо колико зверолики постајемо кад допустимо да страсти загосподаре над нама. Ми у себи носимо те “звери” али исто тако поседујемо и ону небеску страну, којој тежимо да се вратимо.

1; 29-30 И још рече Бог: ево, дао сам вам све биље што носи семе по свој земљи, и сва дрвета родна која носе семе; то ће вам бити за храну. А свему зверињу земаљском и свим птицама небеским и свему што се миче на земљи и у чему има душа жива, дао сам сву траву да једу. И би тако,

Овде нам је речено да су се у почетку, када су земља и сва створења у њој још увек били нови и док човек још не беше пао, чак и дивље звери храниле биљкама. Није замишљено да звери буду месождери и оне то у почетку нису ни биле. Свети Василије о овоме каже:
“Нека Црква ништа не занемари: све је закон. Бог није рекао: ‘Дао сам вам рибе за храну, дао сам вам стоку, гмизавце и четвороношце.’ Он их није створио ради тога, каже Писмо. У суштини, прво законодавство допуштало је коришћење плодова, јер се тада сматрало да смо достојни Раја.
Какво се тајинство крије испод овога?
Вама, дивљим животињама и птицама, дато је воће, биљке и траве, каже Писмо… Ми, међутим, видимо да се многе дивље животиње и птице не хране биљним плодовима. Коју ће биљку прихватити пантер да би се нахранио? Којим ће се биљем задовољити лав?
И поред тога, ова бића су се потчинила законима природе и хранила су се биљним плодовима. Међутим, кад је човек променио начин живота и прекорачио границу која му је била одређена, Господ је након Потопа, знајући да су људи прождрљиви, допустио да користе све врсте хране: Што се log миче и живи, нека вам буде за јело, све вам то дадох као зелену траву (Пост. 9,3). Овим допуштењем су и животиње добиле слободу да буду месождери.
Од тада је лав месождер, од тада и лешинари трагају за стрвинама. До тада лешинари нису надгледали земљу од самог тренутка кад се животиња роди; у ствари, ништа од онога што је примило своје одређење или је постало још не беше умрло да би га лешинари могли појести. Природа још не беше раздвојена, и још је поседовала сву своју свежину. Ловци још нису пленили, јер то људи још нису чинили. Звери, са своје стране, још нису тргале свој плен, јер нису биле месождери… сви су следили пут лабудова и сви су пасли траву у долинама…
Таква је била прва творевина и такво ће бити њено васпостављање након овога века. Човек ће се одбијањем зла, живота оптерећеног бригама и робовања душе свакодневним обавезама вратити свом првобитном устројству. Кад се одрекне свега тога, вратиће се рајском животу у којем није робовао телесним страстима и који је слободан, животу у близини Божијој, и биће причасник ангелског живљења.”[15]
Требало би напоменути да живот првобитне творевине још увек није био живот у Рају, у који човек још не беше уведен. То је живот земље изван Раја, коју Бог већ беше благословио као човеково обитавалиште након пада. Свети Јефрем Сиријски пише о томе следеће:
“Бог је благословио наше прародитеље на земљи јер им је, пре него што су сагрешили, припремио земљу као обитавалиште, будући да је Бог, и пре него што су сагрешили, знао да ће сагрешити… Бог је благословио човека и пре настањивања у Рају, на земљи, да би благословом, којем је претходила доброта, умањио силу проклетства каквим ће правда ускоро погодити земљу.”[16]
У почетку, дакле, пре човековог пада, цела земља била је једна врста Раја. Свети Симеон Нови Богослов учи: “Бог није, како су неки склони да мисле, првосазданима на самоме почетку само Рај дао и није само њега створио нетрулежним, него је много пре њега сву ову земљу коју ми сада насељавамо и све што је на њој, али и небо и оно што је на њему, привео у постојање у пет дана. У Шести дан саздао је Адама и поставио га за господара и цара целокупне видљиве творевине. Тада не беху створени ни Ева ни Рај, него овај свет Бог сазда као какав Рај – нетрулежан, додуше, али ипак вештаствен и чувствен, те је њега, како је речено, даровао Адаму и његовим потомцима на уживање (в. Пост. 1,26-30)… Бог је у почетку човеку преда свет као какав Рај… Адам је, дакле, саздан од нетрулежног тела, али свакако вештаственог и још не у целости духовног, и Бог – Творац га је поставио као бесмртног цара у нетрулежном свету, значи не само у Рају него у свему што је под небом… Тако је у почетку васцелу творевину Бог створио нетрулежном и у чину Раја, а затим је проклета и предата трулежности и ропству и потчињена је људској таштини.”[17]
То је изванредан увид у првобитну творевину.

1: 31 Тада погледа Бог све што је створио и, гле, добро беше веома. И би вече, u би јутро, дан шести.

Прво поглавље Књиге Постања у потпуности је посвећено шестодневном Стварању. У другом поглављу је стварање човека описано са више појединости. Могло би се рећи да прво поглавље Књиге Постања описује стварање људског рода, како у узвишеном смислу образа Божијег, тако и у његовом подељеном, земаљском виду, као стварање мушкарца и жене. У другом поглављу описује се особитост стварања првог човека Адама и прве жене Еве. У другом поглављу помињу се још неке творевине шестодневног Стварања, али не у онако прецизном хронолошком поретку као у првом поглављу. Требало би да то имамо на уму, како бисмо избегли елементарне грешке рационалистичке критике која проналази “противуречности” између ова два поглавља и због тога претпоставља да су их морала саставити два различита аутора.

2: 46 То је постање неба и земље, кад посташе, кад Господ Бог створи земљу и небо. И сваку биљку пољску, док је још не беше на земљи, и сваку травку пољску док још не ницаше, јер Господ Бог још не пусти дажда на земљу нити беше човека да обрађује земљу. Али се подизаше пара са земље да натапа сву земљу.

Ово је кратак опис стања у којем се налазио свет пре него што се појавио човек, и њиме се наглашава да без Бога ништа не би постојало и да је Он све призвао у биће “ни из чега”. Свети Јован Златоусти тумачи овај одломак:
“Када Писмо говори о небу и земљи, оно мисли на све што је на небесима и на земљи. Према томе, као што у приказу творевине (у првом поглављу) не говори о свима њима по реду него помиње само оне најважније, не приповедајући нам опширно о сваком од њих, тако се и читава ова књига, иако у себи садржи још много тога, назива књигом ‘постања неба и земље’, допуштајући нам да из њиховог помињања закључимо да у ту књигу мора бити укључено све видљиво што постоји на небу и на земљи… Дух Свети указује шта се најпре појавило а шта је уследило након тога, као и на чињеницу да је земља на реч и заповест Божију створила своја семена и да је почела да рађа а да јој при том није била потребна ни сунчева помоћ ни влажност кише, као што јој не беше потребно ни да је обрађује човек који, уосталом, још није ни био створен… Овај одломак значи да је оно, што претходно није постојало, призвано у биће, и да се оно чега није било, изненада појавило на Његову реч и заповест… То је речено стога да бисмо ми знали да земљи за рађање семена није потребно Садејство осталих стихија (елемената) и да јој је за то довољна само реч Божија.”[18]

2:1 А створи Господ Бог човека узевши од праха земаљског, и дуну му у лице дах животни, и поста човек душа жива.

Овде нам је речено све што можемо да знамо о томе како је створен човек. Нема никакве сумње да су Свети Оци под “прахом земаљским” подразумевали истински прах земаљски. Међутим, када говоре о “рукама” Божијим које су узеле тај прах, они наглашавају велику бригу Божију и Његово непосредно дејствовање у овом делу. Блажени Теодорит[19] пише:
“Када из Мојсејевог казивања чујемо да је Бог са земље узео прашину и од ње уобличио човека и када испитамо значење овог исказа, откривамо посебну благонаклоност Божију према људском роду. Велики пророк је забележио да је Бог сва остала створења створио Својом речју, док је човека створио Својим рукама… Ми не кажемо да Божанство има руке… али потврђујемо да сваки од тих израза указује на то да је Бог много више бринуо о човеку него о осталим створењима.”[20]
Свети Василије саопштава да овај стих наглашава колико је човек по свом пореклу различит од животиње: Торњи текст каже да је Бог створио, а овај казује и како је створио. Да је стих једноставно рекао да је Бог створио, онда би ти могао да поверујеш да га је (човека) Он створио као што је створио звери, животиње, биљке или траву. Да би те спречила да га сврсташ с дивљим животињама, Божанствена реч те упознала са посебним умећем које је Бог искористио за тебе: Узе Бог од праха земаљског.[21]
Исти свети Отац указује на разлику између човековог “стварања” и “обликовања”:
“Бог је створио унутрашњег, а обликовао спољашњег човека. Обликовање је погодно за глину, а стварање за оно што је ‘по образу’. Према томе, тело је било обликовано, али је душа створена.”[22]
Човеково стварање подједнако указује и на његову величину и на његову ништавност: “Бог је узео од праха земаљског и обликовао човека. У овом свету открио сам две потврде да је човек ништа и да је велики. Уколико разматраш само природу, он је ништа и нема никакву вредност. Међутим, уколико разматраш част која му је указана, човек је нешто велико. Кад сагледаш шта је Бог узео (да би саздао човека), шта је онда човек? Међутим, кад размишљаш о Ономе Који га је уобличио, помислиш да је човек уистину велики! Тако је човек истовремено ништаван због вештаства и велики због части” (св. Василије).[23]
Према уобичајеном тумачењу Светих Отаца, оно што је Бог удахнуо у човека била је душа. Свети Јован Златоусти пише: “И Господ Бог сазда човека од праха земаљског, u удахну у његове ноздрве (у његово лице) дах животни. Мојсеј користи овај груби начин изражавања јер се обраћа људима који нису били у стању да га другачије слушају, како смо ми у стању да учинимо, али и зато да би нам показао да је љубави Божијој према човеку било угодно да то вештаство, начињено од земље, постане причасник словесне природе душе, чијим се посредством ово живо биће показало као изванредно и савршено. И удахну у његове ноздрве (у његово лице) дах животни, односно удахнуће је створеном од земље пренело дах живота и тако је саздана природа душе, тако да Мојсеј додаје: и поста човек душа жива, то јест да је оно, што је створено од праха, примивши удахнуће, дах живота, постало душа жива. Шта значи душа жива? Душа делатна, која има телесне удове као оруђа свог делања, потчињена његовој вољи.”[24]
У свом “Разговору са Мотовиловим” свети Серафим Саровски даје нешто другачије тумачење овог одломка. Он тврди да је оно, што је настало од земље, била васцела човекова природа – тело, душа и дух (“дух” као виши део душе) и да је оно, што је удахнуто у ову природу била благодат Духа Светога. Ово је другачији поглед на стварање човека (какав налазимо и код неколицине других Отаца), али он није уистину противуречан уобичајеном тумачењу да је у човека удахнута душа. Они, који се придржавају овог гледишта, такође верују и да је човек створен у благодати Божијој.
Свети Григорије Богослов говори о човековој узвишеној природи, будући да најузвишенији део те природе не потиче од земље него од Бога: “Душа је дах Божији и, будући да је небеска, она трпи зато што је помешана са прашином. То је светлост затворена у пећини, али још увек божанствена и неугасива… Реч (Логос) је проговорила, узевши део новостворене земље, и Својим бесмртним рукама саздала је мој образ и дала му Свој живот, јер је у њу послао Духа, Који је луча невидљивог Божанства.”[25]
Овакви изрази, међутим, не би требало да нас воде ка погрешном закључку да је душа сама по себи божанствена или део Бога. Свети Јован Златоусти о томе пише: “Неки неразумници, заведени својим сопственим умовањем, ни о чему не размишљајући на богодоличан начин и не обраћајући пажњу на прилагођавање израза (Светог Писма), усуђују се да кажу да је душа проистекла из суштине Божије. О, махнитости! О, безумља! Колико је само путева пропасти ђаво отворио онима, који хоће да му служе! Према томе, кад чујеш да Бог удахну у његово лице дах животни, ти разуми да, као што је створио бесплотне силе, исто тако Му је било угодно да човеково тело, саздано од праха, има разумну душу, способну да користи телесне удове.”[26]
Данас постоје они који радо користе редослед човековог стварања у овом стиху како би “доказали” да је човек постао од нижих животиња: да је као прво настало његово тело или његова земаљска природа, а да је као друго уследила његова душа или стање обитавања у Божијој благодати. Такво тумачење је апсолутно немогуће уколико прихватимо светоотачко поимање човековог стварања.
На почетку смо видели да су, према светоотачком становишту, дани Стварања били врло кратки временски периоди, ма колико да је била њихова тачна “дужина”; да су се дела Божија у сваком од тих дана извршавала брзо и уистину моментално; да је на крају Шестог дана свет још увек био “нов” и да још увек није био предат трулежности и смрти.
Као друго, сами Свети Оци инсистирају на томе да стварање човека не треба схватити хронолошки; боље би било рећи да је то онтолошки опис који објашњава човекову природу али не и хронолошки поредак којим је уобличена. Када свети Јован Златоусти каже да је пре удисања духа животног у човека овај био “беживотна лутка”[27] или када свети Серафим каже да он није био “беживотна лутка” него живо и делатно људско биће, речцу пре морамо схватити у онтолошком смислу, тј. као без. Међутим, стварање самог човека – душе и тела, заједно са благодаћу у којој је човек створен – било је тренутно. Оци су сматрали да је нужно да ово учење изложе сасвим јасно, јер су у древна времена постојала два супротстављена, али подједнако погрешна учења о овом питању. Једно је учење оригениста који су учили да су душе постојале и пре стварања тела и да су у своја тела ступиле услед “пада” из вишег стања; друго је учење о томе да је тело постојало пре душе и да је услед тога племенитије природе. Свети Јован Дамаскин учи:
“Од земље је Он обликовао његово тело а Својим сопственим дахом дао му је словесну и умну душу, за коју смо рекли да је божански образ… тело и душа створени су истовремено – не једно пре а друго после, као што је Ориген празнословио!’[28]
Свети Григорије Нисијски исцрпније се бави овом темом (како у односу на првобитно стварање човека, тако и на схватање данашњих појединачних људи), након што побија противно Оригеново учење:
“Други, напротив, излажући поредак у стварању човека, о чему сведочи Мојсеј, кажу да је временски душа настала после тела, будући да је Бог најпре узео прах земаљски, па тек онда Својим дахом оживео биће које је начинио: овом тврдњом доказују да је тело племенитије од душе и да је оно што је пре створено племенитије од онога што је затим уливено у њега… Исто тако, нисмо склони да своје учење започнемо од стварања човека као глинене фигуре и да кажемо да је душа настала ради ње, јер би се у том случају сигурно показало да је умна природа мање драгоцена од глинене фигуре. Међутим, како је човек јединствен, биће које се састоји од душе и тела, ми претпостављамо да је и почетак њиховог постојања јединствен, заједнички за оба дела, тако да он у себи самом не може да пронађе оно што је претходило и оно што је уследило, као да су временски најпре настали телесни удови а да је остало касније додато… Будући да се, према апостолском учењу, наша природа сматра двојаком, начињеном од видљивог и скривеног човека, у случају да је један претходио а други следио за њим, Његова сила која нас је створила показала би се на неки начин као несавршена и недовољна да одједном изврши целокупно дело и да је морала да га подели и да се најпре бави једном, а затим другом половином.”[29]
Идеја о човековом “еволуирању” из нижих животињских врста не може се ускладити са светоотачким и библијским погледом на стварање човека и захтева да се међу њима начини оштра разлика. Ако је човек “еволуирао” искључиво према законима природе, онда се његова разумна природа, његова душа, образ Божији, од животиња не разликује квалитативно него само квантитативно. Он је у том случају искључиво земаљска фигура и ту нема места за светоотачко тумачење да је он “делом земни а делом небески” и мешавина двају светова, да употребимо израз светог Григорија Богослова. Да би избегао то земаљско умовање, хришћански еволуциониста признаје божанско стварање човекове душе – “кад је тело за њу било спремно”, како неки кажу. Међутим, у том случају он не само да се раздваја од научних мислилаца који у свом идејном оквиру неће дозволити постојање божанских чинова, него бива неусаглашен и са хришћанским гледиштем, будући да насумце меша научне спекулације и “откривено” знање. Према светоотачко – библијском становишту, целокупно шестодневно Стварање представља низ чинова Божијих; према униформистичком научном гледишту, постанак свих ствари (онолико колико научници мисле да се он може пратити) није ништа друго до природни процес. Ова два гледишта су онолико противна колико то само могу бити два супротна становишта и сваки покушај њиховог мешања мора бити сасвим произвољан и маштовит.


НАПОМЕНЕ:

[1] Ови стихови делимично су наведени према Септуагинти и према црквенословенском преводу Старог Завета. (Прим. прев.)
[2] Свети Василије Велики, О човековом пореклу, 1: 3
[3] Свети Јован Златоусти, Осам омилија на Књигу Постања, 2:1
[4] Свети Григорије Богослов, Друга Васкршња беседа, 67
[5] Свети Григорије Нисијски, О стварању човека, 16:10
[6] Свети Василије Велики, О човековом пореклу, 1: 16-17
[7] Другачије речено, сматра се да је целокупна човекова сексуалност преузета из животињског света. У почетку није замишљено да буде тако.
[8] Свети Григорије Нисијски, О стварању човека, 16-17
[9] Свети Јован Златоусти, Осам омилија на Књигу Постања, 8: 4
[10] Свети Јован Дамаскин: Тачно изложење православне вере, 4: 24
[11] Свети Григорије Нисијски, О девствености, 8:12
[12] Свети Василије Велики, О човековом пореклу, 2: 5
[13] Исто, 1:19
[14] Свети Григорије Нисијски, О стварању човека, 18
[15] Свети Василије Велики, О човековом пореклу, 2: 67
[16] Свети Јефрем Сиријски, Тумачење Књиге Постања, 1
[17] Свети Симеон Нови Богослов, Етичко слово
[18] Свети Јован Златоусти, Омилије на Књигу Постања, 12: 2
[19] Блажени Теодорит, епископ града Кира недалеко од Антиохије, припада Оцима петог века и, између осталог, писао је Тумачења Светог Писма
[20] Блажени Теодорит, наведено у Догматском богословљу митрополита Макарија,том 1, стр. 430-43
[21] Свети Василије Велики: О човековом пореклу, 2: 4
[22] Исто, 2: 3
[23] Исто, 2: 2
[24] Свети Јован Златоусти, Омилије на Књигу Постања, 12: 5
[25] Свети Григорије Богослов, Омилија 7, О души
[26] Свети Јован Златоусти, Омилије на Књигу Постања, 13: 2
[27] Исто, 12: 5
[28] Свети Јован Дамаскин, Тачно изложење православне вере, 2: 12
[29] Свети Григорије Нисијски, О стварању човека, 28-29.

One Comment

  1. Пожаже Бог, зар нема дватесет шест потомка Симових, а укупно седамдесет једно име? Молим Вас за одговор. Бројао сам више пута и увек дођем до броја дватесет шест.