Постање, стварање и рани човек

ЈЕРОМОНАХ ДАМАСКИН – ПРЕДГОВОР ИЗДАВАЧА

16. Човекова природа

Према о. Серафиму, “најважније питање које модерна теорија еволуције поставља православном богословљу јесте човекова природа, а посебно природа првоствореног човека, Адама. Захваљујући рационализму, а посебно еволуционизму, модеран световни човек је изгубио свест о томе какав је био пре пада кад је, као и сам Рај, био непропадљив. Као што је схватио о. Серафим, већина савремених хришћана, укључујући и православне хришћане, такође је изгубила ту свест – и то је један од највећих проблема данашњег хришћанства. Без свести о нашој првобитној природи, ми не можемо ни знати шта је то чему би требало да тежимо да се вратимо. Не можемо знати због чега смо створени. Једини начин да опет задобијемо ту свест је, понављам, да задобијемо дух Светих Отаца. Због тога ова књига додаје животно важну димензију не само текућој расправи о стварању или еволуцији него дословно свим видовима људског живота.
“Када су им се након сагрешења отвориле очи”, пише отац Серафим, “Адам и Ева су већ изгубили живот у Рају… Од тог доба, њихове очи су биле отворене за ниже ствари на земљи и само су уз велики напор могли да виде и узвишеније ствари Божије. Више нису били бестрасни, него су започели острашћени земаљски живот, каквим и ми данас живимо.”
Постајући бестрасни представом молитве и подвижничке борбе, православни светитељи свих времена су, иако још у пропадљивом телу, у извесној мери у себи васпостављали Адамово стање пре пада. Слично њему, показало се да су и они неосетљиви на дејствовање стихија (елемената), да су, слично њему, господари и управитељи творевине и да су им послушна сва створења.
“Адам је био у стању трезвеноумља”, свуда је говорио о. Серафим. “Посматрао је ствари и видео их онаквима какве и јесу. За њега није постојала ‘дилема’ каква је уобичајена за нас у овом палом стању… он није гледао ствари и замишљао нешто друго.”
Светитељи су се кроз Христа враћали у стање трезвеноумља (грчки “нипсис”), какво је постојало пре пада. Својом чистом и отвореном свешћу нису опажали само првобитну човекову природу, него и особите природе створених ствари или “идеје” стваралачког ума Божијег.
Читајући житија ових светитеља (а посебно подвижника – пустиножитеља), отац Серафим је био задивљен тим готово савременим ликовима који су показивали какав је човек био на почетку и, исто тако, какав ће бити у будућем веку, када устане у непропадљивом телу. Следећи њихове трагове, о. Серафим се много молио негујући узвишене врлине трезвеноумља и бестрашћа и узносећи се, заједно са овим светитељима, изнад пропадљиве земље.
“Могао сам да видим”, сећа се о. Герман, да не дела само његов ум него и његово срце и да његово срце разумева оне ствари које, као разумна бића, не можете научити из књига. Ствари су за њега биле отворене, али он о томе није говорио јер га остали не би разумели. Због тога би изговорио само неколицину речи, чак и онда када бих га убеђивао да ми открије плодове својих созерцања…”
“У овом свету он није био ‘код куће’, нити је чезнуо за животом, и због тога је могао да продре тако високо, у надсвест.”
Захваљујући тој околности, отац Серафим је делио искуство светитеља у сагледавању човекове првобитне природе и природе створених ствари. Према томе, он је еволуцију видео као неодрживу не само зато што тако кажу Свети Оци (иако је то само по себи за њега био довољан разлог) нити зато што за њу не постоје истински научни докази, него и зато што је кроз светлост унутрашњег виђења разумео да еволуционизам поништава човекову првобитну природу, да човека лишава свести о Рају и његовом отпадању од њега, да разара божански утврђену разлику међу природама створених ствари.
Посредством вишњег откровења, пророк Мојсеј је описао стварање и првостворени свет. Посредством благодати Христове која је дејствовала у њима, светитељима је расветљено значење Мојсејевих речи. Најзад, дејствовањем те исте благодати, свети отац наших дана, о. Серафим Роуз, прозрео је заблуду еволуционизма и расветлио светоотачко учење за савремене тражитеље Истине.
Надамо се и молимо да што више таквих тражитеља добије ову поруку. Кроз дела таквих људи као што су професори Џонсон, Шпетнер и Дембски могу, ако ништа друго, увидети да еволуција није доказана и да се не може ни доказати. Кроз дела научника – креациониста могу испитати огромну масу научних података који указују на веродостојност постања као историјске чињенице. Најзад, посредством Светих Отаца Православне цркве могу узнети свој ум и срце изнад ове пале, пропадљиве земље. Одатле ће и свет и саме себе моћи да виде онаквима какви заиста јесу и какви су предодређени да буду.

Јеромонах Дамаскин
манастир Светог Германа Аљаског
Помен св. Јована Максимовића
19. јун / 2. јул 1999.

One Comment

  1. Пожаже Бог, зар нема дватесет шест потомка Симових, а укупно седамдесет једно име? Молим Вас за одговор. Бројао сам више пута и увек дођем до броја дватесет шест.