Постање, стварање и рани човек

ДРУГИ ДЕО – НАУКА И СВЕТИ ОЦИ

2. Наука и хришћанска философија

Руски научник Иван В. Кирјејевски (1806-1856), ученик старца Макарија Оптинског, пише[1]:
“Науке се у свом суштинском делу, односно као знање које подједнако припада и хришћанском и паганском свету, разликују једино по својој философској страни. Католицизам им није могао дати ту философску страну хришћанства будући да је ни сам не поседује у чистој форми. На тај начин видимо да су се науке, као наслеђе паганизма, снажно расцветале по читавој Европи али да су се завршиле атеизмом, што је била неизбежна последица њиховог једностраног развоја.[2] Једино хришћанска философија може дати науци здраве темеље.[3] У Русији су (за разлику од Запада) превођени и читани сви грчки Свети Оци, не изузимајући ни најдубље мислиоце, а њихова дела су умножавана и изучавана у нашим манастирима, тим светим зачецима университета који нису постојали. Дела светог Исаака Сиријског, најдубљег мислиоца међу философима, сачувала су се све до данас у копијама које постоје од 12. и 13. века. Ти манастири су, поред тога, били у живој и непрекидној вези с народом.”[4] То је темељ истинског просветљења.
Науке су сада далеко застраниле и њихово знање се изопачило јер немају хришћански темељ; сматрајући да ће поставити свој сопствени темељ спотакле су се на сопственим несвесним претпоставкама и непромишљено усвојиле предрасуде “духа времена”. Данашње науке живе у стању “ученог незнања”, масе појединости у контексту ступидности. Савремена наука живи у стању филососрског варваризма, истинског мрачног доба незнања и једино им право хришћанство може дати истинску философију.


НАПОМЕНЕ:

[1] Током Курса о опстанку, о. Серафим је о Кирјејевском рекао следеће: “Будући да је он сам био дете Запада и да је отишао у Немачку да тамо студира код најистакнутијих философа – Хегела и Шелинга – био је у потпуности проникнут западњачким духом, да би се затим у потпуности преобратио у Православље. Према томе, увидео је да се те две ствари не могу сагласити једна с другом. Желео је да открије због чега се оне разликују и какав је одговор у човековој души, шта човек треба да одабере… Он се није вратио Православљу да би био против света који није разумео. Напротив, он је у Православљу открио кључ за разумевање западног света и онога што се тамо догодило.” Требало би истаћи да је да су некадашњи учитељи Кирјејевског, Хегел и Шелинг, које је он и лично познавао, били први значајни философи на Западу који су разматрали философију “духовне еволуције”. Било је то много година пре него што је Дарвин иступио са својим биолошком теоријом.
Поред тога што је писао сопствена философска дела, Кирјејевски је помагао свом старцу, Макарију Оптинском, у приређивању и објављивању најважнијих светоотачких дела која су затим слали широм Русије. В. О. Леонид Кавелин, Старац Макарије Оптински (Fr. Leonid Kavelin, Elder Macarius oj’Optina), стр. 287-307. (Прим. изд.)
[2] И. В. Кирејевски, Сабрана дела, т. 1, с. 118.
[3] Исто, с. 119.
[4] Исто

One Comment

  1. Пожаже Бог, зар нема дватесет шест потомка Симових, а укупно седамдесет једно име? Молим Вас за одговор. Бројао сам више пута и увек дођем до броја дватесет шест.