НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Постање, стварање и рани човек

Постање, стварање и рани човек

ТРЕЋИ ДЕО – ПИТАЊА И ОДГОВОРИ – Са курса о Постању

16. Адамов ум

Слушалац: Знање које је поседовао Адам било је откровење. Он није поседовао акумулирано знање какво ми данас поседујемо. Да ли је то тачно?

О. Серафим: Да. Кад су му пришле животиње, он ништа није знао о њима. Он је истог тренутка давао оно што му је Бог положио у ум.

Слушалац: Све је то било духовно.

О. Серафим: Да. Била је то веома узвишена ствар. Обличје тога имамо у примеру прозорљивих стараца који, видевши некога први пут, кажу његово име и његове грехе и саопште му начин на који ће се спасти. То је потпуно иста ствар. Он то чини, али само кроз дејствовање Божијг благодати. Његов ум даје ту запрепашћујућу информацију, али он то може да учини само зато што непосредно општи са Богом.

Слушалац: Да ли Свети Оци уче дa је фантазија дeo наше пале природе?

О. Серафим: Да.

Слушалац: Фантазија данас чини велики део нашег размишљања.

О. Серафим: Тачно.

Слушалац: Како је Адам размишљао? Шта Оци кажу о томе какво је било стање његовог ума?

О. Серафим: Било је то стање које се назива трезвоумље или нипсис на грчком. Другим речима, он је посматрао ствари и видео их онаквима какве и јесу. Није постојало „двоумљење“[1]. У ствари, он није само гледао у њих и видео их онаквима какве заправо јесу него је, осим тога, дао и имена свим живим бићима која су му прилазила.

Слушалац: Чуо сам како људи кажу да је машта (имагинација) повезана с нашим стваралачким снагама које су, опет, одраз Божијих стваралачких снага. То је добра ствар, јер на тај начин стварамо лепе ствари…

О. Серафим: То зависи од онога што подразумевате под речју „машта“. Она има неколико видова. Један од тих видова је и стваралачка способност, која је део наше првобитне природе.

Слушалац: Адам је, дакле, дао имена животињама захваљујући тој способности?

О. Серафим: Тачно. Међутим, у нашем палом стању тај стваралачки талант се измешао с двоумљењем, односно с посматрањем ствари и замишљањем да оне представљају нешто друго. Према томе, реч „машта“ има двојако значење, али је у нашем палом стању увек повезана с двоумљем[2].

Слушалац: Због чега је, према Светим Оцима, машта увек повезана с двоумљем?

О. Серафим: Чини се да је то једноставно природни део нашег палог стања. Ми ствари више не гледамо непосредно онаквима какве заправо јесу, јер смо слаби; ми смо, на неки начин, неспособни. Кад постанемо трезвоумни, ми смо у стању да то учинимо. Међутим, ми обично нисмо у том стању.

Слушалац: „Сад видимо као у огледалу, у загонетки“ (l. Кор. 13; 12).

О. Серафим: То је истина. Адам је васцелу творевину видео јасно, како ону доле, тако и ону горе. Према томе, он је у потпуности поседовао чињенице о свему и једино му је било потребно искуство да би био испробан.

Слушалац: Негде сам прочитао да људи користе машту у својој тежњи да поново задобију представу о Рају који су изгубили.

О. Серафим: Добро, можете то тако да кажете, јер је очигледно да човек, откад је пао, стреми ка срећи. Чак и неверници или људи који мисле да не верују у Бога и не прихватају Рај или било шта слично томе, стреме ка срећи. Наравно, ми само у Цркви можемо да примимо пуноту те среће и да нађемо пут до ње, а то ћемо постићи ако следимо Христа на крсту. Ако се припремате да пишете поезију, једног дана ћете лебдети у облацима, а наредног ћете се наћи доле у блату. Ви једноставно, нисте у стању да на тај начин превазиђете своју природу. Мора да вас уздигне неко одозго. Мора да вас промени Онај Који је створио саму природу.

Слушалац: Занима ме да чујем нешто више о Адамовом давању имена животињама.

О. Серафим: Будући да је Адам првобитно био у стању бесшрашћа, његов ум се налазио у крајње узвишеном стању када је Бог у Рају довео животиње испред њега да би им он дао имена. Адам је животињама дао имена у складу с њиховим особинама. Другим речима, он је поседовао једну врсту натприродне способности; његов ум био је кристално чист, тако да је одмах видео какве су особине сваког живог бића и какво би име требало да има. Наравно, ми смо изгубили језик којим је он говорио. Ми не поседујемо такву бистрину ума. То је у потпуности изван нас.
Свети Симеон Нови Богослов каже да је Адам био „бесмртни цар над бесмртном творевином“, не само у Рају, него на васцелој земљи. Рај је, наравно, створен као његово обитавалиште. Он је створен изван Раја, на земљи, а затим је уведен у Рај, у свој дом. Животиње нису биле непосредно у Рају. Оне су тамо „доведене“. Оне би се нама могле учинити као рајска створења мада су се, у ствари, налазиле изван граница Раја и биле су уведене у њега кад им је Адам давао имена.
Кад је Адам пао, вратио се на земљу у којој је створен. Поново је био изведен тамо да би у зноју лица свог живео на земљи.


НАПОМЕНЕ:

  1. Свети Григорије Синаит (1265-1346) пише: „Памћење је првобитно било просто и усредсређено на једно, али су се као последица пада наше природне силе изопачиле: памћење је изгубило своју сабраност у Богу и постало је сложено уместо просто, расејано уместо усредсређено на једно“ (Добротољубље, 4. том, с. 222). (Изд.)
  2. Свети Максим Исповедник (580-662) учи: „У Адамов ум на почетку није била утиснута машта, која се налази између ума и мисли, постављајући зид око ума и не допуштајући му да ступи у најпростије и безобличне суштине (грч. „логои“) створених бића.“
    Свети Никодим Светогорац (1748-1809) објашњава како ђаво прелешћује посредством маште: „Ђаво је врло близак и сродан машти… Будући првобитно од Бога створен као чист и једноставан ум без облика и лика, као и остали божанствени ангели, касније је заволео облике и машту. Маштајући да свој престо може подићи изнад Небеса и постати сличан Богу, пао је из стања у којем је био ангео светлости и постао демон таме… Ђаво користи машту као свој орган. Он је Адама обмануо посредством маште и у његовом уму уздигао уобразиљу да ће бити једнак Богу. Пре непослушања, Адам није имао особину маштања.“ (Никодим Светогорац, Приручник духовних савета, с. 149-150). (Изд.)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *