НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Постање, стварање и рани човек

Постање, стварање и рани човек

ПРВИ ДЕО – ЖИВЉЕЊЕ ИЗВАН РАЈА

2. Каин и Авељ

4: 1 Након тога позна Адам Еву, жену своју, и она затрудне, и роди Каина, и рече: добих човека од Господа. И роди опет брата његовог Авеља.

(Име „Каин“ значи „добијени“).
Четврто поглавље почиње првом причом о живљењу након пада, када је Адам живео у свом новом обитавалишту: причом о Каину и Авељу.
Овде видимо прву разлику између живљења Адама и Еве у Рају и живљења изван Раја: брачни живот и рађање деце започели су тек након њиховог прогонства. Као што смо видели, Свети Оци су врло одређени у тврдњи да је Ева пре пада била девственица. Свети Јован Златоусти о томе пише: „Након непослушања и након изгнанства из Раја, започео је брачни живот. Пре свог непослушања, први људи су живели као ангели и није било ни говора о полном општењу.“[1]
Разуме се да установљење брака није због овога лишено части и благослова Божијег. То једноставно показује да Адамово првобитно стање није био брачни живот какав ми познајемо. Првобитно стање било је слично стању у које ћемо се вратити, кад се неће ни женити ни удавати (в.Мт. 22,30) и кад ће сви бити у стању девствености.
Свети Оци постављају питање: како би се деца рађала да Адам није пао? Они одговарају да би се деца рађала на начин који је познат Богу а не на начин који је познат нама и који је, како о томе расправља свети Григорије Нисијски, повезан с нашом палом, животињском природом. Тај начин (начин полног размножавања) неће постојати у будућем Рају, као што није постојао ни у оном првобитном.

4:2-5 И Авељ поста пастир а Каин ратар. А после неког времена догоди се да Каин принесе Господу принос (жртву) од рода земаљског. А Авељ принесе од првина стада својега и од њихове претилине. И Господ погледа на Авеља u на његов принос (жртву), а на Каина и на његов принос не погледа. Зато се Каин расрди веома, и лице му се промени.

Одакле Каину и Авељу идеја о жртвоприношењу? Свети Оци кажу да је идеја о жртвоприношењу Богу, односно, о томе да Му се врате најбоље овоземаљске ствари, усађена у човекову свест још од самог почетка његовог постојања. Бог је створио људе да би Му служили и због тога је прво о чему су размишљали било да Му у знак захвалности принесу оно што су имали.
Због чега је Бог благонаклоно погледао на Авељеву а не на Каинову жртву? Да ли је Он имао миљенике? Чак и из овог оскудног текста видимо да је Авељ принео Богу најбоље што је имао, односно „првину и претилину“ од свог стада, док је Каин принео само нешто плодова од „рода земаљског“, не марећи да принесе најбоље што је имао. Он је имао идеју жртве, али је имао следећи став: „Ево, принећу нешто од онога што имам!“ То за њега није имало посебан значај, док се Авељ побринуо да принесе најбоље што је имао. Жртвоприношење је било у Каиновој природи, али јој он (тј. својој природи) није додао и жељу свог срца да покаже благодарност. За разлику од њега, Авељ је то учинио. Због тога је Богу била угодна Авељева, а не Каинова жртва.[2]
Свети Јефрем пише: „Он је принео жртву од најодабранијег, а Каин без одабирања. Авељ је одабрао и принео првину и претилину, док је Каин принео или класје или заједно с њим плодове којих је било у то време. Иако је његово жртвоприношење било сиромашније него (жртвоприношење) његовог брата, да га није принео с ниподаштавањем и његово приношење била би угодно као и оно што га је понудио његов брат… Он то, међутим, није учинио, иако је било лако да то учини. Није се побринуо за најбоље класје или за најбоље плодове. У души онога који је жртву приносио није било љубави за Онога Који жртву прима и будући да је жртву принео с ниподаштавањем, Бог ју је одбио.“[3]
Каин се није расрдио само због тога што је његова жртва одбијена, него и због дубоке страсти која се овде први пут показала у људској историји: због зависти. Свети Јован Златоусти о овом одломку каже: „Његова срџба проистекла је из два разлога: не само због чињенице да је он сам био одбијен, него и због чињенице да је дар његовог брата био прихваћен.“[4]
Свети Јефрем указује да се Божје прихватање Авељевог дара потврдило ватром која је сишла са небеса да би га спалила, док Каинова жртва није била спаљена.[5]
Међутим, овде се поново показује милост Божија. Као што је дошао код Адама кад је овај сагрешио и упитао га: Где си, дајући му тиме прилику да се покаје, Бог је сада дошао код Каина нудећи му исту погодност.

4: 6-7 Тада рече Господ Каину: Што се срдиш? Што ти се лице промени? Нећеш ли бити мио кад добро чиниш? А кад не чиниш добро гpex је на вратима. Воља је његова под твојом влашћу, јер ти си му старији.

О овим стиховима свети Јован Златоусти каже: „Погледај ово неисказиво снисхођење брижности! Бог је видео да је Каин, да тако кажемо, обузет страшћу зависти; међутим, погледај како Он у Својој благости примењује на њега одговарајуће исцелење, као да га истог часа подиже и не допушта да се утопи… Бог му каже: ‘Будући да си погрешио, смири се и успокоји своје помисли, ослободи се налета таласа који ошшљавају твоју душу, умири своју пометњу да свом греху не би додао и грех који ће бити много озбиљнији…’ Бог је унапред знао да ће Каин устати на свог брата и овим речима га је упозоравао… Желео је да ублажи Каинову јарост и свирепост и да га спречи да устане на брата. Видевши кретања његовог ума и знајући за суровост његове убилачке намере, Бог је желео да омекша његово срце и да примири његов ум. Из тог разлога му потчињава брата и не одузима му власт над њим. Међутим, чак ни од такве бриге ни од таквог поступка Каин није имао користи. Таква је разлика у унутрашњем расположењу (Каина и Авеља)! Таква је сила зла!“[6]
Ту исту појаву видимо и данас, као што је видимо и у целокупној људској историји: Бог кажњава тек након што људима да прилику да се покају и да се промене.

4: 8 После говораше Каин с Авељем, братом својим, али кад беху у пољу, скочи Каин на Авеља, брата свога, и уби гa.

У првим поглављима књиге Постања видимо почетке свега што ће се касније понављати кроз људску историју. Овде видимо прво убиство, и то убиство рођеног брата.[7]
И овде се, као и у случају Адамовог пада, најпре показује Божије настојање да се кривац покаје, да би се затим показала Његова милост чак и кад нема покајања.

4: 9-16 Тада рече Господ Каину: Где ти је брат Авељ? А он одговори: Не знам! Зар сам ја чувар брата својега? А Бог рече: Шта учини! Глас крви брата твојега виче са земље к Мени! И сада, да cu проклет на земљи, која је отворила уста своја да прими крв брата твојега из руке твоје. Кад земљу обрадиш, неће ти више давати блага својега. Бићеш потукач и бегунац на земљи. А Каин рече Господу: кривица је моја велика да ми се не може опростити. Ево ме тераш данас из ове земље да се кријем испред Тебе, и да се скитам и потуцам по земљи, па ће ме убити ко ме удеси (сретне). А Господ му рече: за то, ко убије Каина, седам ће се пута покајати. И начини Господ знак на Каину да гa не убије ко гa удеси (сретне). И отиде Каин испред Господа, и насели се у земљи Наидској, на истоку према Едему.

О овоме свети Јефрем каже: „Бог се појављује пред њим без гнева, тако да би, уколико се покаје, молитва са његових усана спрала грех братоубиства почињен његовим рукама, али да, ако се не покаје, на њега буде наложена тешка казна, као што злочинци и заслужују. Каин је, међутим, уместо покајањем испуњен негодовањем и Свезнајућем, Који га пита за брата не би ли Каина привукао к Себи, овај гневно одговара: Не знам! Зар сам ја чувар брата својега!“[8]
Свети Јован Златоусти наглашава разлику између проклетства изреченог Адаму и оног које је изречено Каину: „Колико је тај грех (Каинов) био већи него преступање Првоствореног (Адама) види се и у разлици међу проклетствима. Тамо (Господ) каже: Земља нека је проклета због тебе и излива проклетство на земљу, показујући бригу за човека… овде, међутим… будући да је то неопростив злочин, проклетству је изложен сам починилац (злочина): нека си проклет на земљи. Он (Каин) готово да је поступао као змија, која је послужила као оруђе ђавољег плана. И као што је она преваром увела смрт, тако је и он, преваривши брата и изводећи га у поље, наоружао своје руке против њега и починио убиство. И као што је Господ рекао змији: Да си проклета мимо свих звери пољских (Пост.3,15), тако је рекао и Каину, јер је и он поступио на сличан начин.“[9]
Након тога, Каин је коначно признао своју кривицу, али је било касно. Свети Јован Златоусти каже: „Он је исповедио (свој грех), и исповедио га је с великом тачношћу. Међутим, од тога више није било никакве користи, јер га је исповедио у погрешно време. Требало је да га исповеди правовремено, како би Судију приклонио ка милосрђу!'[10]
Овде би требало додати да је његово исповедање у већој мери било признавање кривице него наговештај покајања. Он је жалио, али се није покајао за свој грех, што је све до дана данашњег врло уобичајена појава међу људима.
Каин је, дакле, отишао да живи у земљи Наидској, нижој области која, међутим, још увек није била далеко од Раја. У том периоду људске историје, географско ширење становништва још увек је било веома ограничено. Како тврди свети Јефрем, од тада па надаље није више било брачних веза између Каинових потомака и остале Адамове деце.[11] На Каина је стављен знак да би тиме његови рођаци били спречени да му се освете.[12] На тај начин се издвајају две паралелне линије људског рода: једни су били истински следбеници Божији а други отпадници од Њега или, како је то касније описао блажени Августин, била је то држава Божија и држава људска.

4:17-22 И позна Каин жену своју, а она затрудне ироди Еноха. И сазида град, и прозва га по имену сина свojeгa, Енох. А Еноху се роди Гаидад, а Гаидад роди Малелеила, а Малелеило роди Матусала, а Матусал роди Ламеха. И узе Ламех две жене, једној беше име Ада а другој Села. И Ада poдu Јовила; од њега се народише који живе по шаторима и стоку пасу. А брату његовом беше име Јувал; од њега се изродише гудачи и свирачи. А и Села роди Товела, који беше вешт ковати свашта од бакра и гвожђа; а сестра Товелу беше Ноема.

Одакле је дошла Каинова жена? Она је дошла од кћери Адамових. Адам је једини од којег су сви потекли. Књига Постања помиње као његову децу само Каина, Авеља и Сита, али они су били само најстарији; он је имао још много деце. Касније, у Књизи Постања 5; 45, читамо да је након Ситовог рођења поживео још седам стотина година „рађајући синове и кћери“. Адаму је дата заповест да рађа и да се множи, а он је поживео деветсто тридесет година. Према томе, морао је имати на стотине деце.
Ово нас доводи до следећег питања: „Како то да је Каин могао да ожени своју рођену сестру? Зар то није противно законима Православне Цркве?“ То се, наравно, дешавало на почетку времена, и тада је постојао другачији закон; они нису живели под законом под каквим ми данас живимо.[13] У то доба, људи су живели деветсто година. Очигледно да је човечанство тада, чак и у физичком погледу, било сасвим другачије од оног које данас знамо.
У Књизи Постања, 4: 17-22, видимо зачетке цивилизације какву познајемо: први град, први занати, прве уметности. Очигледно је да нам овде није дато ништа друго до наговештај онога што се догађало, али и то је довољно да нам створи представу која је сасвим другачија од оне какву нам представља еволуциони став о човековом пореклу. Према библијском становишту, оно што се назива „напредним“ карактеристикама цивилизације појављује се на самом почетку, и први град основао је син првог човека. Ништа није речено о светском становништву у Адамовом нараштају, али је очигледно да су, због дугог живота првих патријараха и Божије заповести да се рађају и да се множе, после неколико првих генерација морале постојати многе хиљаде ако не и милиони људи.
(Рационалистички усмерени библијски научници, који почетке човека виде у примитивним пећинским људима каменог доба, поричу чак и само постојање Каина и Авеља као историјских личности. За њих је то само морална прича.)
Ламех је први човек за којег је речено да је имао две жене. Очигледно да је овај обичај, који ће након потопа постати учесталији, у доба првих патријараха сматран за реткост.
4: 23-24 И рече Ламех својим женама, Ади и Сели: чујте глас мој, жене Ламехове, послушајте речи моје. Убићу човека за рану своју и младића за масницу своју. Кад ће се Каин осветити седам пута, Ламех ће седамдесет седам пута.

Овај одломак је тумачен на различите начине, али најједноставније објашњење даје свети Јован Златоусти: он каже да то указује на глас савести у Ламеху, који отворено исповеда свој грех и сматра себе достојним веће казне него Каин (јер он већ беше видео Каинову казну за злочин убиства).[14]

4: 25-26 А Адам опет позна жену своју, и она роди сина, и даде му име Сит јер ми, рече, даде Бог сина за Авеља, којег уби Каин. И Ситу се роди син, којему даде име Енос. Тада се поче призивати име Господње.

Текст се овде враћа главној линији која потиче од Адама (кроз којега се може пратити Спаситељева генеалогија). Сит значи „замена“.
Што се тиче 26. стиха, он очигледно указује на почетке установљеног богослужења, које се везује за Еносово име. Управо због тога се Ситови потомци у 6. поглављу називају „синовима Божијим“.


НАПОМЕНЕ:

  1. Свети Јован Златоусти, Омилије на Књигу Постања, 18; 4
  2. О Каиновој и Авељевој жртви говори се на још два места у Светом Писму, али само уопштено – в. 1. Јн. 3; 12 и Јевр. 11; 4.
  3. Свети Јефрем, Тумачење Књиге Постања, 4
  4. Свети Јован Златоусти, Омилије на Књигу Постања, 18; 5
  5. Свети Јефрем Сиријски, Тумачење Књиге Постања, 4
  6. Свети Јован Златоусти, Омилије на Књигу Постања, 18; 6
  7. У Лк. 11; 50-51 Христос говори о убиству праведног Авеља: Да се иште oд poдa овога крв свију пророка проливена oд постања света; oд крви Авељеве (сина Адамовог) све go крви Захарије (оца св. Јована Крститеља), који погибе између жртвеника и храма. Потврђујући да се Авељево убиство десило у време „постања света“, речи Христове поново противурече модерној еволуционој идеји да је земља у време појаве човека већ била стара милијардама година.
  8. Свети Јефрем Сиријски, Тумачење Књиге Постања, 4
  9. Свети Јован Златоусти, Омилије на Књигу Постања, 19; 3
  10. Исто
  11. Свети Јефрем Сиријски, Тумачење Књиге Постања, 4
  12. Исто
  13. „Видите да је тада, будући да се то дешавало на почетку и да је људски род морао да се умножи, било дозвољено да се жене чак и рођеним сестрама“, објашњава свети Јован Златоусти („Омилије на Књигу Постања“, 20; 3, енглеска верзија, Оци Цркве, 82. том, с. 37).
  14. Свети Јован Златоусти, Омилије на Књигу Постања, 20; 2

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *