НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Постање, стварање и рани човек

Постање, стварање и рани човек

ДРУГИ ДЕО – НАУКА И СВЕТИ ОЦИ

1. Истинско богословље и световно знање

Напад модерне атеистичке мисли на хришћанство био је толико упечатљив да се многи православни хришћани повлаче и осећају подређено због своје сопствене православне мудрости. Осим тога, они бивају веома спремни да признају постојање истине и мудрости која се може наћи у модерном световном знању а о којем Православље „нема своје мишљење“. Они на тај начин обезвређују неизмерно богато предање Светих Отаца које хришћанину даје мудрост и она сигурно није ограничена на уско црквене и богословске теме, него обухвата и много тога другог. Светоотачка мудрост обухвата целокупну философију живота једног православног хришћанина, укључујући и став према модерним удобностима, научно знање и друге ствари које у свом модерном облику нису постојале у време кад су живели Свети Оци из прошлости.
Римокатоличко богословље је већ одавно одустало од покушаја да постави мерило мудрости за савременике, што је за последицу имало да је сада „општеприхваћено“ да се одговори на многа модерна питања могу пронаћи код савремених мудраца – научника па чак и философа.
Православни хришћани знају нешто боље од тога и морају бити сасвим опрезни када одлучују о томе колико ће веровати овим „мудрацима“.
Једна од области у којима обично долази до пометње јесте и тумачење Књиге Постања, посебно са становишта „научне“ теорије еволуције. Неће бити претерано да се каже да многи, чак и међу православним хришћанима, претпостављају да наука има много тога да каже чиме ће помоћи хришћанима да „протумаче“ текст Постања. Овде ћемо испитати ову претпоставку – не тако што ћемо најпре непосредно испитати теорију еволуције о којој Свети Оци, наравно, нигде не говоре директно, будући да је она творевина „просветитељске“ мисли 18, и 19. века, за коју се није ни чуло у првим вековима – него углавном тако што ћемо, с једне стране, испитати став Светих Отаца према световном знању, а са друге начела за разумевање и тумачење књиге Постања (а такође и њихово тумачење саме Књиге Постања).
Нико се неће одважити да каже да су Свети Оци, као и православни хришћани уопште, „противници науке“, односно да се противе научном знању све дотле док оно уистину представља знање о природи. Будући да је Бог творац и откровења и природе, не може бити никаквог сукоба између богословља и науке све дотле док је свака од њих истинита и док остаје у сфери која јој природно припада. Осим тога, они Свети Оци који су писали коментаре на Књигу Постања, нису оклевали да употребе научна сазнања о природи која су им у то време била доступна, али у оној мери у којој су се могла применити на ту тему. У проницљивом чланку у којем пореди Хексаимерон (Шестоднев) светог Василија Великог са Омилијама на Дане стварања светог Јована Кронштатског, о. Михаил Помазански[1] примећује да је „Шестоднев светог Василија Великог у извесном степену енциклопедија знања о природним наукама његовог времена, у њиховим позитивним достигнућима“ и да је његова намера да покаже величину Божију која се може сагледати у видљивим створењима. Захваљујући новим открићима до којих се долази посматрањем и експериментима, знање о природним наукама је, сасвим сигурно, једна од области које су стално отворене за преиспитивања. Из тог разлога се чак и у списима светог Василија и осталих Светих Отаца могу открити грешке, као што се могу открити и у било чијим списима, уколико се тичу научних чињеница. Те грешке ни у ком случају не умањују изванредну вредност таквих дела какав је Шестоднев, будући да су научне чињенице коришћене искључиво као илустрација оних начела која нису изведена из знања о природи него из откровења. Што се тиче познавања природних чињеница, разумљиво је да модерна научна дела далеко превазилазе „научни“ део Шестоднева и сличних светоотачких дела, будући да су заснована на прецизнијем посматрању природе. То је један и једини вид за који се може рећи да је наука надмоћнија или да „превазилази“ списе Светих Отаца. Међутим, то је област која је сасвим споредна у односу на њихова остала, морална и богословска учења.
Требало би, међутим, да брижљиво направимо разлику између стварних научних чињеница и нечега сасвим другачијег што се данас, кад се обично догађа да се не уочава разлика између различитих врста знања, често изједначује са „чињеницама“. Отац Михаил Помазански наставља:
„Св. Василије признаје све научне чињенице везане за природне науке. Он, међутим, не прихвата философске идеје или тумачења оних чињеница чији је савременик био: механицистичке теорије о настанку света, учења о вечности и беспочетности природног света и сл. Свети Василије зна како да се уздигне изнад њему савремених теорија везаних за основна начела о свету, и његов Шестоднев се издваја као блистав, узвишен систем који открива значење Књиге Постања и доминира над претходним (теоријама) као што птица лебди над оним створењима која су способна да се крећу једино по земљи.“[2]
Идеје и теорије данашње науке (као што је „теорија еволуције“) јасно припадају истој оној врсти којој је припадао и онај део њему савремене „науке“ коју свети Василије није прихватао у оној мери у којој је он био противан хришћанском откровењу. У ономе што следи видећемо да ли је – или није – теорија еволуције изузетак од оног општег правила да независне философске спекулације нехришћана (које увек, у већој или мањој мери, привидно располажу „научним чињеницама“) немају удела у православном хришћанском погледу на свет, утемељеном на божанском откровењу које су нам протумачили и предали Свети Оци.
Још једну ствар би требало рећи везано за разлику у самој природи и квалитету богословског и научног знања. Богословско знање потиче од Божијег откровења и о њему се суди на основу верности том откровењу. Оно душу узноси до њеног Извора. Научно знање потиче од чињеница физичког света и оно нема другог циља осим да буде верно чињеницама. Човеку је потребно само да прочита коментаре на Књигу Постања које су написали свети Василије Велики, свети Јован Златоусти, свети Јован Кронштатски или било који од Светих Отаца и да увиди како ови Свети Оци непрестано користе знање које им је доступно – било да је то богословско знање о делима Божијим или само научно знање о створењима Божијим – и да се читаочев духовни поглед подигне ка Творцу, да му понуди моралну поуку и сл, али му никада неће оставити пуко задовољство због апстрактног познавања ствари…[3]
Касније ћемо имати прилику да се сетимо разлике између световног и богословског знања. Засад ће бити довољно да знамо да нас световно знање не може научити ничему о Божијем откровењу што у њему самом (откровењу) већ није садржано. Уколико покушава да то учини, оно покушава да људским умовањем измери божанско. Посебно се они који мисле да ће делове Књиге Постања „протумачити“ помоћу теорије еволуције морају припремити да открију јасно, богословско сведочанство о тој теорији у Божијем откровењу.


НАПОМЕНЕ:

  1. Отац Михаил Помазански (1888-1989) био је један од последњих живих дипломаца пререволуционарне Богословске академије и богословски писац према којем је о. Серафим Роуз гајио велико поштовање. Отац Серафим је превео и написао примедбе за енглеско издање његовог капиталног дела Православно догматско богословље (Прим. изд.)
  2. О. Михаило Помазански, Беседе о Шестодневу светог Василија Великог и беседе о Шестодневу светог Јована Кронштатског, годишњак Православни пут, 1958.
  3. Овде о. Серафим цитира речи св. Григорија Паламе о разлици између истинског богословља и световног знања. (Изд.)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *