НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Постање, стварање и рани човек

Постање, стварање и рани човек

ПРВИ ДЕО – ЖИВЉЕЊЕ ИЗВАН РАЈА

1. Адамово изгнанство

Четврто поглавље почиње Адамовим изгнанством. Где је Адам протеран? У грчком тексту Књиге Постања читамо: И изгна Адама, и настани гa насупрот Рају насладе (Пост.3,23).
Будући да је Рај, као што смо видели, стварно место, тако је и земља где је Адам избачен била стварно место, недалеко од Раја. У 2. поглављу Књиге Постања (ст.78) видели смо да је Адам створен од земље а затим уведен у Рај, тако да је сада био изгнан на место где је и створен. Свети Оци су изненађујуће „географични“ у погледу овог места, за које су сматрали да се налази у близини Раја, па чак и у његовом видокругу, нудећи духовне погодности које ће за позније човечанство бити изгубљене. Свети Јефрем Сиријски пише:
„Кад је Адам сагрешио, Бог га је изгнао из Раја, али му је Он у Својој доброти дао да обитава изван граница Раја, у долини поред Раја. Међутим, људи су и ту грешили, и због тога су били расејани…
Породица двојице браће се раздвојила: Каин је отишао и почео да живи у земљи Наидској, ниже од места у којима су живеле Ситова и Енохова породица. Међутим, потомци оних који су живели горе и били називани синовима Божијим напустили су своју земљу, сишли доле и ступили у брак са кћерима људским, кћерима оних што су живели доле.“[1]
Овој теми вратићемо се поново кад будемо говорили о шестом поглављу Књиге Постања. Сада ћемо приметити само то да се Адамово стање изван Раја – које је потрајало до краја његовог дугог живота, а у каквом су вероватно живели и његови потомци до потопа – у великој мери разликовало од стања у каквом се данас налази пало човечанство. Ми ћемо током овог курса испитати неке од физичких карактеристика те разлике. Овде ћемо истаћи само духовну корист од обитавања у непосредној близини Раја, од могућности да се још увек види место и стање од којег је човек отпао и у које је призван да се врати. Свети Јован Златоусти пише:
„Чак и у случају да је поглед на Рај изазивао у Адаму неподношљив бол, он му је истовремено донео и велику корист: стални поглед на Рај послужио је ожалошћеноме као упозорење за будућност, како не би поново пао у исти преступ.“[2]
Видевши да је Рај још увек тамо, Адам је на неки начин још увек близак Богу; он ни приближно није био онако далеко од Бога колико ће то човечанство касније постати. Осим тога, он је духовно могао да сагледа и да види шта је изгубио. Према томе, можете да претпоставите да је Адам био у стању покајања и подвига. Он је једном пао и био лишен свог првобитног стања: гледајући Рај који је изгубио, требало је да сада буде мање искушаван.
Ово учење изложено је и у богослужењу Православне цркве на Недељу праштања, када се православним хришћанима, као надахнуће за покајање и као припрема за ступање у подвиг Великог поста, даје изображење Адама који седи изван Раја и посматра оно што је изгубио:
‘Адам сеђаше испред Раја и, оплакујући своју голотињу, јецаше: „Авај мени, злобном преваром бејах наговорен и заведен, и сад сам изгнан из славе…“ („Слава“ на Господи возвах“)[3]


НАПОМЕНЕ:

  1. Свети Јефрем Сиријски, Рај, 1
  2. Свети Јован Златоусти, Омилије на Књигу Постања, 18; 3
  3. Мати Марија и архимандрит Калист Вер, превод Великопосног Триода, с. 169.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *