Постање, стварање и рани човек

ТРЕЋИ ДЕО – ПИТАЊА И ОДГОВОРИ – Са курса о Постању

20. Свод

Слушалац: Шта је представљао свод?

О. Серафим: Веома занимљиво питање. Дозволите ми да укратко сумирам то питање. Текст Књиге Постања каже да је постојао “свод (утврда) који је делио воду под сводом од воде над сводом” (в. Пост. 1,17). Касније, у старој Грчкој, појавила се теорија према којој је земља састављена од десет сфера, при чему земља, месец и свака планета заузимају своју сопствену сферу.[1] Под утицајем ове теорије, неки људи су мислили да текст Књиге Постања учи да је изнад земље постојала нека врста стаклене кугле. Свети Василије Велики је посебно расправљао о овом питању и он каже да нешто такво није постојало: постојала је само природна сила која је воду задржавала горе, односно неку врсту разређеније воде, раздвајајући је од воде која је била испод.
У Нојево време, кад је започео потоп, отвориле су се уставе небеске и спустила се вода. Другим речима, чини се да се свод “сломио”, тако да се та природна сила, која је задржавала те воде, некако расплинула. То је један од разлога због којих је потоп представљао свеопшту катастрофу. Вода која је била под земљом се подигла, док се вода, која је раније била над сводом, спустила.
Веома је изазовна теорија коју су неки људи поставили у вези с чињеницом да је дуга дата Ноју као знак да више неће бити потопа, указујући да су се киша коју ми познајемо и дуга која је из ње проистекла, тада појавиле први пут. Неке студије су показале да је пре пет хиљада година дошло до извесне промене у атмосфери која је допустила да продре космичка радијација.[2] Сасвим је вероватно да је свод над водом био својеврсни облачни слој над целом земљом који је стварао ефекат стаклене баште.[3] Фосилни остаци, који су пронађени свуда у свету, потврђују чињеницу да је у прошлости на земљи свуда владала умерена клима, са обиљем влаге за биљни и животињски свет.[4]
Поред фосилних остатака, то потврђује и постојање животињских остатака у залеђеном тлу на Арктичким острвима северно од Сибира – у областима у којима те животињске врсте при садашњим климатским условима не би могле да постоје.[5]


НАПОМЕНЕ:

[1] Пророк Мојсеј, аутор Књиге Постања, живео је у 16. веку пре Христа. Грчку идеју о сферичном универзуму најпре је изнео Питагора у 6. веку пре Христа, да би је затим у 4. веку (пре Христа) преиспитао Евксодос.
[2] Те студије заснивају се на мерењу формирања радиоугљеника у земљиној горњој атмосфери који се појављује путем сложеног низа реакција између приспеле космичке радијације и атмосферског азота 14. Период од пет хиљада година утврдио је Роберт Л. Уајтлоу, нуклеарни консултант и професор механичког инжењеринга на Политехничком институту у Вирџинији и на Државном универзитету. В. Научни креационизам, с. 165-166.
[3] В. Хенри Морис, Библијски потоп, с. 240-258, и Joseph С. Dillow, The Waters Above: Earth’s Pre Flood Vapor Сапору
[4] Према E. H. Colberty, еволуционисти, “многе линије диносауруса еволуирале су током 100 милиона или више година историје мезозоика, у којој су они живели… У то време на земљи је у већини области владала тропска или суптропска клима. Широко распрострањене тропске области обиловале су вегетацијом. Земља је била ниска и нису постојале високе планине, које би формирале физичку или климатску препреку” (“Evolutionary Growth Rates in the Dinosaurs”, Scientific Monthly, август 1949, c. 71). W. J. Arkel у својој књизи Jurastic Geology of the World пише: “Веома богата флора на површинама са умереном климом бујала је унутар или у непосредној близини Арктика, Антарктика и источног Гренланда.”
[5] Фосилни остаци диносауруса – биљоједа дугачког од 25 до 30 стопа, пронађени су у једној стени у унутрашњости Антарктика, удаљеној око 400 миља од јужног пола. Чак су и ближе полу (на даљини од 250 миља) геолози пронашли на хиљаде добро очуваних листова, који су сачували своју првобитну ћелијску структуру и органски састав” (в. Raymond Chriss, Chronicle of Higher Education, 20. март 1991). ‘) У својој књизи Ера квартара (том 2, с. 650), Џ. К. Чарлсворт тврди: “Огромна крда мамута и других животиња (међу 66 животињских врста, на новосибирским острвима на далеком северу Азије живели су и мамути, длакави носорози, мошусна говеда, саига антилопе, собови, тигрови, поларне лисице, несити, медведи и коњи) захтевала су за своју исхрану шуме, долине и степе… и нису могла да живе у климатским условима какви данас постоје, са леденим ветровима, снежним зимама, смрзнутим тлом и маховином у тундрама током читаве године.”

One Comment

  1. Пожаже Бог, зар нема дватесет шест потомка Симових, а укупно седамдесет једно име? Молим Вас за одговор. Бројао сам више пута и увек дођем до броја дватесет шест.