НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Постање, стварање и рани човек

Постање, стварање и рани човек

ПРВИ ДЕО – ШЕСТ ДАНА СТВАРАЊА

3. Зашто Шест дана?

Већ смо цитирали св. Јефрема Сиријског који каже да „није дозвољено да се тако говори као да је оно, што је према опису створено током Шест дана, створено у једном тренутку.“ Свети Оци су сасвим непоколебиви у својој оданости тексту Књиге Постања: кад текст каже „дан“, они сматрају недозвољеним да се под тим подразумева бесконачно дуга епоха, будући да су стваралачки чинови Божији тренутни. Међутим, они сматрају да није дозвољено ни да се тих шест дана тумачи као пуко књижевно средство којим ће се изразити тренутно стварање[1]. Иако је сваки стваралачки чин тренутан, целокупно стварање састоји се од устројеног низа тих стваралачких чинова.
Свети Григорије Богослов пише: „У данима Стварања постоји нешто што је прво, друго, треће, итд, до седмог дана починка од дела. Према тим данима подељено је све што је створено, будући устројено према неизрецивим законима, али не и саздано у једном тренутку свемогућом Речју Божијом, за коју већ и мишљење или изговарање значи и извршење дела. Ако се човек најкасније појавио у свету, почаствован рукоделањем и образом Божијим, онда то ни најмање не изненађује, јер је за њега, као за цара, морало бити припремљено царско обитавалиште и цар је тек тада уведен у њега, у пратњи свих створења.“[2]
Свети Јован Златоусти пише на сличан начин: „Није свемогућој руци Божијој и бесконачној мудрости било немогуће и у једном дану све да створи. И шта кажем: у једном дану? Ма и у магновеном трену. Али како ништа од онога што постоји није створио ради сопствене користи, јер Сушти Непотребити нема потребу ни за чим него све сазда по човекољубљу и доброти, Он због тога ствара део по део и јасно нас обавештава, језиком блаженога пророка, о ономе што настаде, како нас не би, пошто сазнасмо истину, поразили они који се поводе за људским расуђивањима… И зашто је, питаш се, ако је од свега часнији, човек створен касније? С разлогом је то тако. Јер као што је, када се цар намери да уђе у град, природно да копљеносци и сви други иду напред, како би цар ступио у своје одаје тек кад буду биле ваљано припремљене, тако и сада /Господ/, намеравајући да над свим на земљи постави неког цара и владара, претходно сав овај украс створи и онда приведе онога који је назначен да началствује, показујући нам тиме колико Он цени то биће.“[3]
Свети Григорије Нисијски понавља исто учење према којем се човек, као цар, појавио тек након што је његово царство било припремљено за њега. Он, међутим, има још једно, мистичније тумачење низа од Шест дана које су неки покушали да протумаче као израз теорије еволуције. Погледајмо изблиза то учење. Он пише: „Писмо нам саопштава да је Божанство применило једну врсту постепеног и устројеног напредовања према стварању човека. Након што су постављени темељи васељене, као што је историја забележила, човек се није појавио одједном: претходило му је стварање животиња, претходиле су му и биљке. У вези с тим, Писмо показује да су се животне снаге измешале с вештаственим светом и да су се, у складу са степеновањем, најпре улиле у неживу природу; у наставку су напредовале ка живој природи, а затим се уздигле до умних и словесних бића… О човековом стварању казује се да је дошло на крају, као о стварању онога који је у себе упио сваки поједини облик живота, како онај из биљака, тако и онај који видимо код животиња. Он своју исхрану и раст црпи из биљног света, јер се такав ток може видети чак и у растињу, када се храна увучена његовим корењем предаје плодовима и лишћу. Своје чувствено устројство он црпи из животињског света. Међутим, његова способност мишљења и словесност не могу се преносити, и то је особит дар нашој природи… Није могуће да та способност расуђивања постоји у животу тела без постојања уз помоћ чувствовања, а како се већ зна да чувствовање постоји у животињском свету, нужно је, може се рећи, да услед тог једног услова наша душа буде у додиру са другим стварима које су с њим испреплетане. То су све оне појаве у нама које се зову ‘страсти’.“[4]
На крају другог описа и у другој књизи, св. Григорије закључује: „Ако нам дакле Писмо саопштава да је човек створен на крају, после сваког живог бића (бића с душом, „одушевљеног бића“), онда Законодавац не објављује ништа друго до учење о души, узимајући у обзир да оно што је савршено долази на крају, сагласно извесном нужном низу у поретку ствари… На тај начин, можемо да претпоставимо да природа прави успон и да се, да тако кажемо, креће корак по корак – при чему мислим на разна својства живота, од нижег ка савршенијем облику.“[5] То је један од неколицине одломака у списима Светих Отаца у којем верници еволуционе космогоније налазе сличност са својим гледиштима. Он говори о „успону корак по корак…“, „од ниже ка савршеној срорми“, тврдећи да човек на неки начин учествује у животу ниже творевине. Међутим, еволуциона теорија порекла захтева много више од ових општих ставова, које нико не може да оспори. Теорија еволуције захтева да се човек покаже као потомак ниже творевине, као онај који је из ње „еволуирао“. У предавањима која следе исцрпније ћемо размотрити шта Свети Оци кажу о човековом пореклу. Овде ћемо рећи једино то да св. Григорије не само да није рекао ништа што би наговестило да је веровао у таква становишта, него и да се његова остала становишта томе противе. Дакле, он је сагласан с осталим Оцима који су о Постању записали да је стварање Божије било тренутно. У истом трактату он каже да су „свака косина, падина и долина биле крунисане младом травом, и различитим плодовима дрвећа које тек што је поникло из земље а ипак је моментално нарасло у својој савршеној лепоти“,[6] као и да је творевина, да тако кажемо, „сместа начињена Божанском силом, и да је на Његову заповест одмах постала.“[7]
Осим тога, св. Григорије каже да је једини разлог због којег људска природа има везе с нижом творевином тај што с њом дели чувствену природу; та (људска) природа уистину потиче од оне исте земље од које су потекла и нижа створења. Тврдња да то значи да је човек „потекао“ од животиња представља потпуно произвољан додатак светитељевом мишљењу. У том случају могло би се исто тако тврдити и да је човек (као и животиње) потекао од биљака, јер у себи има нешто и од њихове природе. Међутим, еволуциона теорија не учи да су животиње „еволуирале“ из биљака него да су та два царства раздвојени и паралелни огранци који потичу од заједничког примитивног претка.
Мисао светог Григорија о „успону корак по корак“ нипошто не указује на човеково хронолошко порекло од биљака и животиња. Напротив, она указује само на његово сродство са нижом творевином посредством заједничког својства исхране и чувствене природе, тј. особинама заједничким за сва земнородна бића и то у оном степену у којем им је Бог то дао. Он не описује човекову историју него човекову природу.
Касније ћемо одређеније видети шта је св. Григорије подразумевао под „мешањем природа“, које је садржано у еволуционој теорији.


НАПОМЕНЕ:

  1. У суштини, то је оно о чему погрешно учи бл. Августин. У својој књизи Дословно значење Књиге Постања он саветује (али не захтева) да се дани стварања не схвате као временски периоди него као књижевно средство којим ће се описати ангелско созерцавање чинова Стварања које се у стварности догодило у једном једином тренутку. (Изд.)
  2. Свети Григорије Богослов: 44. омилија – О новој седмици, пролећу и у помен мученика Мамаса
  3. Свети Јован Златоусти: Омилије на Књигу Постања, 3: 3
  4. Свети Григорије Нисијски: О души и васкрсењу
  5. Свети Григорије Нисијски: О стварању човека
  6. Исто, 1: 5
  7. Исто, 1: 5

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *