Постање, стварање и рани човек

ПРВИ ДЕО – РАЈ

Рај
(Пост. 2,8-24)

2:8 И засади Господ Бог врт у Едему на истоку, и онде уведе човека којег створи.

У рајском врту (грчки παραβεισος), где је Адам обитавао пре пада, приступамо теми која је деликатна и тајинствена и која, истовремено, представља неопходан кључ за разумевање целокупног хришћанског учења. Као што ћемо видети, овај Рај није тек нешто што је постојало пре пада. Он постоји и сада, и неки су у њему били још док су живели на земљи. Осим тога, он је (у нешто другачијем облику) циљ целокупног нашег живота на земљи – то је блажено стање којем тежимо да се вратимо и којим ћемо се у целости наслађивати на свршетку овог палог света (уколико будемо међу спасенима).
Према томе, наше знање о Рају је, у извесном смислу, потпуније од знања о свету какав је био у време шестодневног Стварања. Међутим, будући да је природа Раја истовремено и тајинствена, веома је тешко да се о њему дају било каква “прецизна” саопштења.
Погледајмо шта о њему кажу Свети Оци.
У првом поглављу своје расправе “О Рају” свети Амвросије Медиолански подсећа нас да морамо бити веома опрезни расправљајући о “месту” Раја и о његовој природи: “Приступајући овој теми, чини се да сам обузет необичном ревношћу у свом покушају да онима, који жуде за оваквим знањем, разјасним чињенице везане за Рај, за његово место и природу. То још више побуђује пажњу с обзиром да апостол није знао да ли је био у телу или изван њега, иако каже да је био однесен до трећега неба (2. Кор. 12,2) а затим понавља: И знам да тај човек – да л? у телу, не знам, да ли изван тела, не знам, Бог зна – би однесен у Рај и чу неисказане речи које човеку није допуштено говорити (2. Кор. 12,35)… Уколико је Рај такве природе да је само Павле, или неко као Павле, за живота једва могао да га види и при том није могао да се сети да ли га je видео у телу или изван њега, као и да, осим тога, чује речи које није смео да понови, колико је онда нама могуће да утврдимо положај Раја који нисмо у стању да видимо? Поред тога, чак и кад бисмо успели да га видимо, било би нам забрањено да та саопштења поделимо са другима. И, опет, будући да је Павле био опрезан да не велича себе због узвишености откровења, ми утолико више морамо тежити да не жудимо исувише за разоткривањем онога што води у опасност и самим својим откровењем! Према томе, питању Раја не сме се олако приступати.”[1]
И поред тога, упркос тешкоћи да се о њему говори, на основу тумачења Светих Отаца постоје извесне ствари које знамо о Рају.
Као прво, Рај није чисто духовни феномен који се сада може посматрати у виђењу, као што га је посматрао апостол Павле (о томе ћемо говорити касније). Рај је, исто тако, део историје земље. Свето Писмо и Свети Оци уче да се на почетку, пре човековог пада, Рај налазио управо овде на земљи. Свети Амвросије пише:
“Имајте на уму да Бог човека није настанио (у Рају) због образа Божијег него због човековог тела. Бестелесни не обитавају на једном одређеном месту. Он је човека поставио у Рај као што је сунце поставио на небеса.”[2]
Исто тако, свети Јован Златоусти учи: “Блажени Мојсеј забележио је чак и име овог места (Едем), тако да они, који су склони празнословљу, не могу да обману неуке слушаоце говорећи да Рај није био на земљи него на небесима, нити да бунцају сличне бајке… Као што сте чули да засади Господ Бог врт у Едему на истоку, реч засади разумите о Богу на богодоличан начин, односно да је Он заповедио; међутим, што се тиче следећих речи, верујте да је Рај уистину био створен и то управо на оном месту које је Писмо назначило… Реч уведе разумимо онако како је и речено: Он је заповедио човеку да живи тамо, како би му поглед на Рај и обитавање у њему донели велику насладу и подстакли осећање благодарности.”[3]

2: 9 И учини Господ Бог те пониче из земље свакојако дрвеће, лепо за гледање и добро за јело, и дрво живота усред Раја, и дрво познања добра и зла.

Свети Јефрем Сиријски је везу Раја са земљом схватио толико дословно да у свом Тумачењу Књиге Постања изричито напомиње да је Рај, као место дрвећа, настао током Трећег дана, кад су створене и остале биљке.[4]
Међутим, каква веза може постојати између овог земаљског Раја, у којем је расло дрвеће, и очигледно духовног Раја који је созерцавао свети Павле? Одговор на ово питање можемо пронаћи у опису Раја који је оставио свети Отац најузвишенијег духовног живота, свети Григорије Синаит, који је у Рају обитавао у оном истом стању божанског виђења у којем је у њему боравио и апостол Павле:
“Едем је место у којем је Бог засадио све могуће врсте миомирисног биља. Он није потпуно непропадљив, али није ни пропадљив. Налазећи се између пропадљивости и непропадљивости, он увек обилује воћем и расцветалим цвећем, и зрелим и незрелим. Зрело дрвеће и воће преображава се у миомирисну земљу која не шири никакав задах трулежности (пропадљивости), као што је случај са дрвећем у овоме свету. То потиче од обиља благодати освећења која непрестано тамо извире.”[5]
Из житија светих и праведника познато је неколико случајева да су они, који су били узнети до Раја, отуда донели истинско воће – такве су, на пример, јабуке које је донео свети Евфросиније Кувар и које су побожни људи јели као неку свету ствар чија је природа сасвим другачија од природе овоземаљског воћа (Житија светих, 11. септембар).
Упечатљив доживљај Раја налазимо и у житију светог Андреја Христа ради јуродивог (9. век). Његов опит забележио је светитељев пријатељ Никифор на основу речи самог светог Андреја: “Једном приликом, током страшне зиме, када је свети Андреј укочен од мраза и готово мртав лежао на градској улици, изненада је у себи осетио топлину и угледао прекрасног младића чије је лице блистало као сунце. Он је светога спровео до Раја и до трећег неба. ‘Божијом вољом остао сам две недеље у слатком виђењу… Нашао сам се у прекрасном и блиставом Рају. Моји ум и срце били су задивљени неописивом красотом Раја Божијег и ја сам се наслађивао корачајући по њему. Тамо сам видео мноштво вртова пуних високог дрвећа које је њихањем својих врхова радовало моје очи. Са његових грана распростирао се снажан миомирис… То дрвеће се по својој лепоти не може упоредити ни са једним овоземаљским дрветом. У тим вртовима било је много златокрилих птица, снежнобелих или најразличитијих боја. Седеле су на гранама рајског дрвећа и певале тако чудесно да сам од лепоте њиховог појања био у иступљењу…”‘[6]
Слично природи света пре човековог пада, Рај, који је првобитно био стварност ове земље, био је саздан од “вештаства” које се разликује од вештаства света какав данас познајемо и које се налазило између пропадљивости и непропадљивости. То у потпуности одговара човековој природи пре пада: као што ћемо видети, “кожне одежде” у које је човек обучен након изгона из Раја символично представљају грубљу плот, какву је тада добио. Од тог доба, човек у том огрубелом стању није више способан чак ни да види Рај док се не отворе његове духовне очи и док не буде “узнесен” као свети Павле. Садашња “локација” Раја, који је по својој природи остао непромењен, налази се у вишој сфери и чини се да она дословно одговара “узношењу” са земље. И заиста, неки Свети Оци тврде да се Рај и пре пада налазио на неком узвишеном месту, будући “на висини већој од целе земље” (в. Св. Јован Дамаскин, Тачно изложење православне вере, 2,11 и св. Јефрем Сиријски, Тумачење Књиге Постања, 2).
О два рајска дрвета – дрвету живота и дрвету познања добра и зла – говорићемо касније.

2: 10-14 А река истицаше из Едема натапајући Рај, и оданде се разлучиваше на четири огранка[7]. Првом је име Фисон, и он окружује сву земљу Евилску. Тамо има злата и злато ове земље је добро. Онде има и бдела и драгог камена оникса. Другој реци је име Геон, и она окружује сву земљу Етиопску (Хуску). Трећа је река Tuгap (Хидекел), и она тече око земље Асирске. Четврта је река Еуфрат.

Овај одломак наглашава да се Рај пре пада налазио на сасвим одређеном месту на земљи. Свети Оци забрањују да се ове четири реке тумаче алегоријски. Тако свети Јован Златоусти каже:
“Можда они који воле да говоре по свом сопственом умовању овде неће допустити да су реке уистину реке или да су воде уистину воде, него ће онима, који одлуче да их слушају, уливати да имена река и вода представљају нешто друго. Међутим, ја вас преклињем да не обраћате пажњу на ове људе. Затворимо свој слух за њих и верујмо божанственом Писму.”[8]
Уопштено посматрано, Свети Оци ове четири реке схватају као Тигар, Еуфрат, Нил и Дунав (према некима Ганг). Област овоземаљског Раја налазила се, дакле, у колевци древне цивилизације. У другој расправи, свети Јован Златоусти о овом одломку каже: “Отуда треба да знаш да Рај није био баштица која је заузимала неко безначајно место. Њега је наводњавала таква река да су из њеног изобиља истекле четири реке.”[9]
Било би бесплодно спекулисати о томе како је могуће да се једна рајска река делила на четири реке које, какве су нам данас познате, имају четири различита извора. Данашњи свет се толико разликује од света пре пада, па чак и од света пре Потопа из Нојевог времена, да се таква географска питања не могу истраживати.
За наш модерни менталитет, уобличен на основама буквалистичке науке, много је теже да одгонетне како Оци могу да говоре не правећи разлику између Раја као географске локације (пре пада) и Раја као места духовног обитавања праведника (у садашњем времену). Тако свети Јован Златоусти у већ поменутој беседи, каже да је једна од рајских река била тако обилна због каснијих патријараха, пророка и осталих светитеља (почев од разбојника на крсту – в. Лк. 23,43) који ће се ту настанити.[10] Очигледно да су наше модерне идеје постале исувише дуалистичке: ми олако делимо ствари на “дух против материје”, док је у стварности Раја учествовало и једно и друго.

2: 15 И узе Господ Бог човека којега сазда, u уведе гa у Рај едемски, да гa обрађује и да гa чува.

Према тумачењу Светих Отаца, у овом одломку можемо да видимо нешто од Адамових духовних занимања у Рају. Пре пада није било потребе за физичким обрађивањем Раја и ово се односи на Адамово духовно стање. Свети Јован Златоусти пише (у учењу које је истоветно са Тумачењем Књиге Постања светог Јефрема Сиријског, 2):
“Да гa обрађује. Шта је недостајало у Рају? Чак и да је земљоделац био неопходан, где је плуг? Где су била остала земљоделачка оруђа? Обрађивање (или делање) у Богу састојало се у очувању заповести Божијих, у верности заповестима Божијим… Као што је веровање у Бога дело Божије (в.Јн. 6,29), дело вере била је и заповест према којој ће умрети уколико дотакне забрањено дрво и да ће живети уколико га не додирне. Делање је било очување духовних речи… Да га обрађује и дa га чува, речено је. Од кога да га чува? Није било нити лопова нити пролазника, нити рђавих намера. Од кога да га чува? Да га чува за самога себе, како га преступањем заповести не би изгубио; да надзирући заповест чува Рај за себе самога.”[11]
Свети Григорије Богослов открива дубље значење овог “обрађивања” Раја: “Ово биће настанио је у Рају… да обрађује бесмртне биљке, под којима се вероватно подразумевају божанствене мисли, како оне једноставне, тако и оне савршеније.”[12]
Уопштено говорећи, оци – подвижници везују “обрађивање” и “чување” за духовно дело молитве. Тако, на пример, свети Нил Сорски, коментаришући тумачење овог места које је дао древни отац, свети Нил Синајски, пише:
“Овај светитељ нам сада из древних времена поручује шта треба обрађивати и чувати. Писмо каже да је Бог створио Адама и настанио га у Рају, да га чува и да га обрађује. Свети Нил Синајски на овом месту назива молитву обрађивањем Раја, док под чувањем подразумева стражење над рђавим помислима након молитве.”
Свети Пајсије Величковски, коментаришући са своје стране дела ове двојице Светих Отаца, пише: “Из ових сведочења јасно је да је Бог човека, којег је створио по Свом образу и подобију, увео у Рај насладе да би, према светом Григорију Богослову, обрађивао бесмртне вртове, односно, најчистије, узвишене и савршене божанске помисли. То није значило ништа друго него да чисте душе и срца остане у созерцатељној, облагодаћеној молитви, бавећи се освештаним делањем ума, односно, најслађим боговиђењем. Да је то одлучно чувао, као зеницу свога ока, то би било рајско делање, и он никада не би ослабио у души и срцу. Велика је слава освештане и божанствене умне молитве, чију је границу и врх, односно почетак и савршенство, Бог дао човеку у Рају, тако да она управо овде има свој почетак.”[13]

2: 16-17 И запрети Господ Бог човеку говорећи: једи слободно од свакога дрвета у врту; али са дрвета познања добра и зла не једи, јер у који дан окусиш од њега, смрћу ћеш умрети.

Уколико се приликом тумачења Стварања и Раја човек нађе у искушењу да их тумачи алегоријски, на овом месту, због казивања о два дрвета, искушење бива још јаче. Једно је “дрво живота”, а друго “дрво познања добра и зла”. Међутим, целокупни “реализам” светоотачког тумачења Књиге Постања, исто као и чињеница да је Рај био (и да заправо и јесте) “врт” са вештаственим (или полувештаственим) дрвећем, указује на чињеницу да је и ово дрвеће било дрвеће у истинском смислу те речи. Као што смо већ видели, ту чињеницу наглашава и свети Григорије Палама, говорећи у име светог Григорија Богослова и осталих Отаца.
Према томе, извештај о искушењу у Рају није алегорија или духовна лекција одевена у бајку о врту; то је историјски извештај о ономе што се уистину догодило нашим прародитељима. Разуме се да је оно што се догодило превасходно било духовни догађај, као што је и Адамово обитавање у Рају превасходно било духовно обитавање (што ћемо јасније видети у наставку). Међутим, начин на који се збио овај духовни догађај представљао је истинско окушање воћа са “забрањеног дрвета”. Свети Јован Дамаскин изврсно описује двојаки вид, вештаствени и невештаствени (“чувствени и умствени”), Адамовог обитавања у Рају:
“Неки су Рај замишљали чувственим (вештаственим) а други, опет, умственим (духовним). Мени се, међутим, чини да, као што је човек створен истовремено и чувственим и умственим, тако је и његов најсветији сасуд створен истовремено и чувствен и умствен, те има двоструко обличје: јер човек је, као што смо већ казали, телом био настањен у најбожанственијем и прекрасном простору, док је душом пребивао на узвишенијем и још краснијем месту, пребивајући у Божијем станишту и имајући Њега као свеславну одежду. Одевен је био у Његову благодат и наслађивао се јединственим прекрасним плодом, гледањем у Њега, као неки други ангео, и тиме се хранио, тако да је оно достојно названо дрветом живота, јер сладост божанског заједничења онима који се Њиме причешћују предаје живот који се не прекида смрћу.”[14]
И опет, свети Дамаскин каже да Адам у Рају “иако је живео телесно у чулном и земаљском Рају, душом је општио са ангелима, узгајајући божанске помисли и хранећи се њима, бивајући наг због своје простодушности и неизвештаченог живота и само се ка Творцу узвисивао кроз творевину, и гледајући у Њега наслађивао се и веселио.”[15] Сврха човековог обитавања у Рају и његово једење “од сваког дрвета” очигледно није била пуко наслађивање красотама овог чудесног места, него гледање и стремљење ка нечему узвишенијем. Само присуство дрвета познања добра и зла и заповест да не једе од њега представљали су изазов и пробу кроз коју човек мора да прође пре него што се узнесе на већу висину. Свети Дамаскин говори о успону ка савршенству које је постављено пред Адама у Рају:
“Бог је рекао: једи слободно са сваког дрвета у врту мислећи, како ја сматрам, следеће: кроз сваку творевину уздигни се до Мене, Творца, и од свих плодова узбери један, то јест Мене, истински живот. Нека ти све плодоноси живот, и да се причешћујеш Мноме, Који сам саставни део твога бића, јер тако ћеш бити бесмртан… створио га је као живу душу овде, односно у овом животу, и која прелази негде другде, односно у будући век, а врхунац тајне је у томе што се човек обожује приклањајући се Богу; обожује се, наиме, учествујући у божанској светлости, а не заједничарећи са божанском суштином.”[16]
На тај начин је Рај, а заправо и човеков целокупан овоземаљски живот створио Бог, и то, према речима светог Василија Великог, “најпре као школу и училиште умствених душа.”[17] Човеку је у почетку дата стаза усхођења из славе у славу, од Раја до чина духовног житеља Небеса, кроз училиште и искушења која би му Бог послао, почев од заповести да не окуша са дрвета познања добра и зла. Човек је постављен у Рај као место између Небеса, где могу да обитавају само духовна бића, и пропадљиве земље која је, као што ћемо касније видети, таква постала због човековог пада.
Шта је, дакле, представљало дрво познања добра и зла и због чега је оно било забрањено за Адама? Према класичном тумачењу светог Григорија Богослова, Бог је Адаму у Рају дао “Закон као правило према којем ће се владати. Овај закон био је заповест у погледу воћа које може да узима а које не сме да додирне. Ово друго било је дрво познања добра и зла, али не зато што је оно било зло од самог почетка, тј. кад је засађено, нити зато што нам Бог није био наклоњен – нека непријатељи Божији не покрећу своје језике у том правцу и нека не подражавају змију. И ово дрво било је добро, али само уколико се окуси у право време, јер је, како ја сматрам, ово дрво било Созерцање: оно је безбедно само за оне који су стекли зрелу навику у узношењу, али није добро за оне који су још увек прости и лакоми, као што ни чврста храна није добра за оне који су још нежни и којима је потребна млечна храна.”[18]
Свети Јован Дамаскин пише: “Дрво познања добра и зла представља распознавање многообразног знања, а то знање је спознавање сопствене природе које је, наравно, добро за оне који су савршени и који су доспели до божанског созерцања (духовног виђења), јер то знање из себе објављује величанствено дело Створитељево онима који се не боје пада. Они су временом доспели до таквог ступња созерцања, али то знање није добро за младе и оне чије су жеље лакоме, за оне које старање за сопствено тело привлачи к себи, одвраћајући њихову пажњу. То бива због несталности њиховог пребивања у добру и због тога што се нису чврсто утврдили у привржености јединоме добру.”[19]
Сумирајући православно учење о два рајска дрвета, свети Јован Златоусти пише: “Дрво живота налазило се усред Раја као награда, а дрво познања као предмет подвига и борбе. Ако очуваш заповест која се односила на ова два дрвета, примићеш награду. Погледај ову чудесну ствар: свуда у Рају налази се најразноврсније расцветало дрвеће, свуда су стабла која обилују плодовима, а само се у његовој средини налазе два дрвета која су предмет борбе и подвига.”[20]
Ово је дубока тема, која је многоструко повезана са нашом људском природом.[21] У суштини, данас у људским животима запажамо оно исто искушење које је имао и Адам. Иако Адам тад још не беше пао – тако да се у том погледу његово тадашње стање разликовало од онога у којем се ми налазимо – његов положај подсећао је на положај младе особе од шеснаест, седамнаест или осамнаест година која је одрасла у добру и која сада долази у узраст када сама мора да изабере хоће ли или неће бити добра. Тако се дешава зато што имамо слободу па, према томе, мора постојати и избор. Човек мора свесно хтети да чини добро. Ви не можете да будете добри једноставно зато што вам је неко рекао да будете такви. Пре или касније ви ћете, захваљујући својој слободи, морати делатно да изаберете добро. Уколико не буде тако, оно неће постати део вас. То је истинито у сваком случају осим, наравно, у случају детета које умре врло младо.
Према томе, када неко дође до узраста у којем треба да постане човек, он онда мора да начини исти избор који је начинио и Адам – или да свесно изабере да чини добро или пак да начини грешку и да ступи у зло, у живот у греху.
Свети Оци кажу да је дрво познања добра и зла нешто што је намењено само зрелим људима. Будући да поседујемо слободу, не може се десити да немамо и знање о злу. Једини избор састоји се у томе хоћемо ли то знање стећи посредством грешака других људи или тако што ћемо сами надјачати зло.
Да би постао добар хришћанин и да би се утврдио на путу творења добра, свако мора имати знање о злу. Човек мора знати шта је зло да би изабрао да га не чини. То знање се може задобити и без падања у теже грехове – уколико желите да прихватите примере других. Уколико сте у стању да посматрате кад неко чини страшан грех, готово као да се ради о вашем властитом искуству, и уколико сте у стању да сагледате последице тог греха, онда можете да га учините делом свог личног искуства а да при том ви сами не паднете у грех.
Очигледно да је Адам могао то да учини. Да се успротивио том искушењу, видео би да постоји искушење, односно, да није све савршено и да постоји неко ко жели да га зграби. Онда би, кад се појави друго искушење, видео да змија (или нешто друго што би ђаво употребио) жели да он падне. Ту ствар би почео да схвата као зло: као злу вољу која ће учинити да он пожели да изгуби свој Рај. На тај начин би задобио знање о злу и, на крају крајева, окусио од тог дрвета.
Само то дрво представља познање зла, јер је окушање његовог плода значило непослушање заповести. Адам је посредством свог непослушања стекао знање о злу. Он је изабрао пут греха и тако својим горким искуством научио шта значи бити зао, покајати се због тог зла и вратити се добру.
Такав је пут који је изабрао Адам. Због тога се променила целокупна наша природа. Свака личност је слободна – исто као и Адам – с тим што смо ми већ рођени у греху. Чак су и мала деца испуњена свим врстама грехова. И поред тога, стварно зло не наступа све док неко свесно не изабере да буде зао. То је избор зрелог доба.
Сви, дакле, у извесном смислу окушају од овог дрвета или се уздржавају да окусе од њега и да корачају путем добра. На жалост, околности су врло често противне човековом живљењу без пада у та зла, иако нема разлога да пада у њих. Сада видимо да је зло свуда око нас, али за своје руководитеље имамо Свете Оце, како бисмо наставили да корачамо путем добра. Човек може бити вашитан у хришћанском окружењу – као свети Сергије Радоњешки или други светитељи који су још од детињства живели у манастирима – и може бити окружен добрим примерима. Он последице зла може да види у другима, и да одлучи да он сам то не чини. Теоретски, то је сасвим могуће. У горкој пракси, међутим, обично се дешава да лично окушамо дрво сагрешења.

2:18-20 И рече Господ Бог: није добро да је човек сам; да му начинимо помоћника према њему. Јер Господ Бог створи од земље све звери пољске и све птице небеске, и доведе их Адаму да види како ће коју назвати, па како Адам назове коју душу живу, онако да јој буде име. И Адам надену име свакој животињи и свакој птици небеској, и свакој звери пољској, али се Адаму не нађе помоћник који би му био подобан.

Ни у овом одломку нећемо трагати за “противуречностима” за које неки рационалистички усмерени научници сматрају да су их овде пронашли, будући да текст описује стварање животиња након стварања човека, противуречећи поретку стварања у првом поглављу. Тема овог одломка је Адамово давање имена свим животињама. Текст само узгредно помиње да Бог већ беше створио те животиње и да се међу њима није нашао помоћник за Адама, што је могао да буде само неко ко је исте природе као и он (то је жена, о чему се говори у следећем одломку).
Животиње су “доведене” Адаму стога што њихово место није било у Рају него на земљи изван њега. Рај је замишљен тако да у њему борави једино човек – предзнак да је међу свим земаљским створењима једино човек предвиђен за Царство Небеско у које ће се, очувањем заповести Божијих, узнети из Раја. Свети Јован Дамаскин пише да је Рај “био истински божанско место и достојно пребивалиште онога који је створен по образу Божијем; у њему ниједна од бесловесних животиња није пребивала, него само човек, створење руку Божијих.”[22]
Свети Јован Златоусти учи: “Адаму је дата читава земља, али је његово изабрано пребивалиште био Рај. Он је могао да изађе из Раја, али земља изван Раја није била одређена за човеково пребивање него за пребивање бесловесних животиња, четвороножаца, дивљих звери и гмизаваца. Човеково царско и владарско обитавалиште био је Рај. Због тога је Бог животиње довео Адаму, јер су оне биле одвојене од њега. Робови не стоје увек пред својим господаром, него само онда кад су му потребни. Животиње су добиле имена и истог тренутка биле удаљене из Раја. У Рају је остао једино Адам.”[23]
Адамово давање имена свим животињама Свети Оци тумаче дословно и у томе виде знак човекове власти над њима, непомућене хармоније каква је постојала између њих, као и мудрости и умности првог човека које далеко превазилазе све што се до сада сазнало о човеку. Свети Јефрем Сиријски пише о томе следеће:
“Речи доведе их к Адаму указују на Адамову мудрост и на мир који је постојао између њега и животиња све док човек није прекршио заповест. Оне су човеку приступале као пастиру испуњеном љубављу; све врсте и родови приступали су му у стадима, не плашећи га се, нити стрепећи једна од друге… Није немогуће да човек измисли неколицину имена и да их запамти. Међутим, измишљање хиљада имена, при чему се не дешава да се имена првих дају последњима, превазилази моћ човечије природе и представља велику тешкоћу за човека… То је дело Божије, а ако је човек то и учинио, онда му је то дато од Бога.”[24]
Другим речима, био је то знак уистину божанске мудрости у Адаму. Свети Јован Златоусти пише: “Бог то чини да би нам показао велику мудрост Адамову… а исто тако и да би се у давању имена видео знак власти… Помисли само колика је мудрост била потребна да би се дала имена толиким врстама птица, гмизаваца, дивљих и домаћих животиња и других бесловесних бића… да би се свима њима дала имена, имена која им припадају и која одговарају свакој врсти… Само помисли како су лавови и леопарди, отровнице, шкорпиони и змије, па чак и окрутније звери прилазиле Адаму као господару, са свом покорношћу, да би од њега добиле имена, док се Адам није плашио ниједне од тих дивљих звери… Имена која им је дао Адам остала су им до дана данашњег: Бог их је потврдио како бисмо се стално сећали части коју је човек добио од Свегосподара када је под своју власт добио животиње, и разлоге за губитак (те части) можемо приписати само човеку који је кроз грех изгубио своју власт.”[25]
Будући да човек, као што смо видели, поседује нешто од животињске природе и да је та природа услед пада преовладала у њему, Адамово именовање животиња указује и на првобитну превласт човековог ума над овом нижом, страсном природом. Свети Амвросије пише:
“Звери пољске и птице ваздушне које су доведене јесу наша бесловесна чувства, јер звери и животиње представљају разнолике телесне страсти, било да су снажније или умереније… Бог ти је подарио силу да коришћењем здравог разума разликујеш сваку поједину ствар, да би те подстакао да створиш суд о свима њима. Бог ти је на сваку од њих скренуо пажњу, како би схватио да је твој ум надмоћнији од свих њих.”[26]

2: 21-22 И Господ Бог пусти тврд сан[27] на Адама те овај заспа, и узе једно од ребара његових и место попуни месом. И Господ Бог ствоpu жену од ребра које узе Адаму, u доведе је к Адаму.

Вероватно да ниједан одломак из Књиге Постања не представља у тој мери камен – темељац за наше тумачење целокупне књиге као овај кратки одломак о стварању Еве од Адамовог ребра. Уколико то схватимо “као што је написано” и како су то и Оци чинили, нећемо имати тешкоћа да и остатак књиге разумемо на исти начин. Међутим, уколико нам је тешко да то схватимо на једноставан начин, онда ћемо у Књизи Постања наићи на још много тога што ћемо тешко разумети онако, како су то разумели Свети Оци.
Исто тако, овај одломак представља и камен спотицања за оне који би хтели да узвеличају еволуциони поглед на порекло живота и људског рода. Према овом становишту, човек (или бар његово тело) представља потомка нижих животињских врста. Отуда следи да би “отац” првог човека морало бити неко не – људско створење, веома блиско вишим мајмунима. Главна тачка еволуционог становишта садржи се у томе да су се и човек и свако живо биће развили из примитивнијих организама деловањем природних закона који су сада познати науци или се пак износе као хипотезе. Прихватити да је први човек еволуирао из нижих животињских врста, а затим тврдити да је жена за њега чудесно створена узимањем једног од његових ребара сигурно је нешто са чим се ниједан еволуциониста неће сложити. Уколико је Адам “природно еволуирао” из животињске врсте, онда се исто морало десити и са Евом. Међутим, уколико прихватите чудесан извештај о Евином постању онако, како је он описан у Књизи Постања, отварате се за разумевање свих Шест дана Стварања на светоотачки а не на натуралистички начин.
Шта Свети Оци кажу о стварању Еве? Свети Амвросије пише: “Жена је начињена од Адамовог ребра. Она није начињена од оне исте земље од које је начињен он, како бисмо схватили да је телесна природа мушкарца и жене истоветна и да је постојао један извор за умножавање људског рода. Из тог разлога, у почетку човек и жена нису створени истовремено, као што нису створена ни два мушкарца и две жене, него је најпре створен човек а затим жена. Бог је благоволео да људска природа буде утврђена као јединствена. Тако је Он од самог зачетка људске врсте уклонио могућност да се појаве многе суштински различите природе… Размисли о чињеници да Бог није узео део Адамове душе него ребро од његовог тела, другачије речено, ова жена неће бити названа ‘душом од моје душе’, него кост од мојих костију и тело од мојега тела’.[28]
Настојећи да хришћани – почетници схвате девствено рођење Христово, свети Кирил Јерусалимски пише: “Од кога је у почетку рођена Ева? Која је мајка зачела њу, рођену без мајке? Писмо, међутим, каже да је она рођена од Адама. Да ли је Ева могла бити рођена од човека, без мајке, а да дете не може бити рођено без оца, из девичанске утробе? Тај дуг благодарности женски род дугује мушкарцима, јер је Ева била рођена од Адама и није била зачета у мајчиној утроби него је, да тако кажемо, рођена једино од мушкарца.”[29]
(Касније ћемо видети како Црква налази паралелу између Еве и Пресвете Богородице и између чуда првог стварања и чуда васпостављања – поновног стварања – кроз Христа.)
Упозоравајући нас да реч “узе” морамо разумети на начин какав доликује Богу Који нема “руке”, свети Јован Златоусти јасно указује на дословно тумачење овог одломка: “Велике су ове речи и оне превазилазе сваки људски ум. Њихова величина може се разумети једино ако се посматрају очима вере… И Господ Бог пусти тврд сан (према Септуагинти: иступљење) на Адама те овај заспа. То није било обично иступљење нити уобичајен сан, јер је најмудрији и најумешнији Створитељ наше природе благоволео да узме једно од Адамових ребара, али да овај не би осетио бол и због тога био непријатељски расположен према оној која је створена од његовог ребра и да не би, сећајући се бола, омрзнуо створено биће, Бог је погрузио Адама у дубок сан и, да тако кажемо, заповедио му да буде обузет неком врстом обамрлости, пустивши на њега такав сан да овај уопште није осетио шта се догодило… Узимајући извесни делић од већ припремљене творевине, Он је од тог делића створио васцело живо биће. Какву је силу морао имати Најузвишенији Уметник Бог кад је од овог делића створио биће сложено од толико удова, кад је устројио толико чувствених органа и уобличио целину, савршено и потпуно биће које је способно да говори и да, услед јединствености њихових природа, понуди човеку велику утеху!”[30]
У другој расправи, исти свети Отац пише: “Како то да Адам није осетио бол? Како то да није патио? Ишчупајмо једну длаку из тела и осетићемо бол, па чак и ако је човек погружен у дубок сан, бол ће га пробудити. Штавише, ишчупан је тако велики део, ишчупано је ребро, а уснули се није пробудио? Бог није насилно уклонио ребро да се Адам не би пробудио, Он га није истргао. Желећи да покаже брзину којом је Творац дејствовао Писмо каже: Узе.”[31]
Свети Јефрем пише: “Све дотле будан, човек се наслађивао блистањем светлости и не знајући шта је починак, а сада се обнажен спустио на земљу и препустио сну. Вероватно да је Адам у том сну видео све што се с њим тада дешавало. Кад му је у једном тренутку извучено ребро и кад је његово место заузело месо, огољена кост је примила потпун изглед и сву лепоту жене; тада ју је Бог привео и представио Адаму.”[32]
Све се то дешавало на сами дан човековог стварања, односно током Шестог дана. За наше ограничене умове стварање мушкарца и жене је управо толико несхватљиво, толико чудесно и толико “спектакуларно” као и стварање свих осталих творевина Божијих, које су саздане “у почетку”.

2: 23-24 А Адам рече: сада ето кост од мојих костију, и тело од мог тела. Нека јој име буде жена, јер је узета од мужа cвojeга. За то ће оставити човек оца cвoгa и матер своју и прилепиће се к жени својој, и биће двоје једно тело.[33]

Овде Адам именује прву жену баш као што је и животињама дао имена. Адам истовремено указује да је она истоветне природе као и он јер је дословно постала од његовог тела, као што указује и на установљење брака, будући да је у пророчком виђењу прозрео да ће, услед пада, брачно јединство постати неопходно.
Тумачећи овај одломак, свети Јефрем пише: ‘”Она, која ми је пришла после животиња, није као оне: оне су саздане од земље, а ово је кост од мојих костију и тело од мога тела’. Адам је ово изрекао или пророчки или на основу виђења у сну, као што смо раније споменули. И како су све животиње тога дана од Адама добиле своја имена, тако и кост, уобличену у жену, није назвао њеним личним именом, Евом, него именом жене, које припада читавом роду.”[34]
О истом одломку свети Јован Златоусти каже: “Како му је дошло на ум да то изговори? Како је знао будућност и чињеницу да ће се људски род умножавати? Како му је било познато да ће између мушкарца и жене доћи до (полног) општења? Најзад, то се догодило након пада; пре тога, међутим, живели су у Рају као ангели и нису били подстицани телом, као што нису били распламсавани ни другим страстима.
Нису их обремењивале телесне потребе тако да, будући створени као непропадљиви и бесмртни, нису имали потребу чак ни да се покрију одећом… Реци ми, онда, одакле му је дошла мисао да то каже? Зар није јасно да је пре преступа био причастан благодати пророштва и да је све то прозрео духовним очима?”[35]
Отуда закључујемо да Адам није био само веома уман и велики видилац стварности овога света, којем је била дата способност да именује животиње. Он је истовремено био и пророк који је видео будућност.

2: 24 И беху обоје наги, u Адам u његова жена, u не беше ux срамота.

Као и сва остала творевина, и Адам и Ева били су створени у цвету младости и лепоте. Иако је међу њима већ постојала полна разлика која ће бити неопходна у њиховом палом стању, између њих нису постојале ни чежња ни страсне помисли. Према светоотачком становишту, у томе се најјасније огледају њихово бестрашће пре пада и чињеница да су њихови умови превасходно били усмерени према слави вишњег небеског света. Свети Јефрем пише: “Они се нису стидели стога, што су били обучени у славу.”[36]
Свети Јован Златоусти казује то исто: “Пре него што су се појавили грех и преступ, били су одевени у вишњу славу и нису се стидели. Међутим, кад су прекршили заповест, они су се и застидели и постали свесни своје нагости.”[37]
Свети Јован Дамаскин пише: “Бог је, дакле, хтео да будемо толико бестрасни, јер је то знак крајњег бестрашћа.”[38]
Сумирајмо стање у каквом су Адам и Ева живели у Рају речима једног од Отаца који су живели у не тако давној прошлости, тј. светог Серафима Саровског:
Адам је био отпоран на дејствовање стихија (природних елемената): нити га је вода могла потопити, нити га је ватра могла спалити, нити га је земља могла прогутати у својим безданима, нити му је ваздух могао нашкодити било каквим дејствовањем. Као возљубљеном од Бога, као цару и господару васцеле творевине, све му је било потчињено и све је гледало у њега као у савршену круну створења Божијих. Адама је толико мудрим учинио онај дах живота који су у његово лице удахнула стваралачка уста Бога, Творца и Сведржитеља, тако да на земљи никада није било мудријег и умнијег човека од њега, а вероватно да га неће ни бити. Кад му је Господ заповедио да да имена свим створењима, он је сваком створењу дао име које у потпуности изражава сва његова својства, силе и особине које му је Бог дао приликом стварања. Благодарећи самом том дару натприродне благодати која је у њега уливена дахом живота, Адам је могао да види и да препозна Господа док корача по врту, да појми Његове речи, да разуме беседовање светих ангела и језик свих звери, птица и гмизаваца, као и све оно што је сада скривено од нас, палих и грешних створења, али што је било сасвим јасно Адаму пре пада. Господ Бог је и Еви подарио исту такву мудрост, силу и безграничну снагу, као и све остале добре и свете Особине.”[39]
У извесној мери, човек чак и данас благодаћу Божијом може да задобије нешто од тог рајског стања, што се може видети из житија многих светитеља, чија чуда световним људима изгледају невероватно. Житије светог Георгија, на пример (23. април), којем нису нашкодили ни најсуровија мучења ни смртоносни ударци, подсећа нас на Адамову нерањивост у Рају.
И поред тога, човек у свом палом стању може да достигне само одблесак Адамовог стања; тек ће у будућем веку Рај бити васпостављен у свој својој пуноти и тада ћемо (али само уколико будемо међу спасенима) видети шта је ангелско стање (и шта је било). Свети Григорије Нисијски пише:
“Васкрсење не обећава ништа друго него васпостављање палих у њихово негдашње стање, јер је благодат за којом трагамо извесни повратак првом животу, поновни повратак у Рај онога, који је из њега прогнан. Ако је, дакле, живот тих васпостављених тесно повезан са животом ангела, онда је јасно да је живот пре преступа био једна врста ангелског живота и зато се наш повратак негдашњим условима живота пореди с ангелима.”[40]
У православној подвижничкој књижевности, где је циљ који се стално има на уму наше васпостављање у рају, као образац и сврха наше подвижничке борбе поставља се Адамова неискварена и бестрасна природа пре пада. На самом почетку својих “Духовних поука” авва Доротеј пише:
“У почетку, кад је створио човека, Бог га је поставио у Рај и украсио сваком врлином, али му је дао заповест да не окуша од дрвета које се налазило усред Раја. Тако је остао тамо у рајским насладама: у молитви, у виђењима, у свакој части и слави, имајући здрава чувства и будући у оном истом природном стању у којем је и створен, јер је Бог створио човека по Свом сопственом образу, односно као бесмртног, као господара над собом и украшеног сваком врлином. Међутим, када је прекршио заповест и окусио плод са оног дрвета са којег му је Бог заповедио да не окуша, био је прогнан из Раја и отпао је од свог природног стања. Пао је у противприродно стање и почео да обитава у греху, славољубљу, љубави према насладама овога века и осталим страстима. Оне су загосподариле над њим и он је, прекршивши заповест, постао њихов роб.”[41]
Свест да је Адамово стање у Рају природно човеково стање и да можемо да се надамо да ћемо се, уз помоћ благодати Божије, вратити у њега, представља један од главних подстицаја за подвижничку борбу. На тај начин, ова свест је од највеће практичне користи за хришћане који се надају да ће наследити Царство Божије. Са човековим падом, Рај је престао да буде стварност ове земље и постављен је ван нашег домашаја. Међутим, благодаћу Божијом, хришћанима је поново постао доступан кроз Другог Адама, Господа Исуса Христа, и ми можемо да се надамо да ћемо га задобити. Ми, у ствари, кроз Христа не само да можемо да се вратимо у стање у којем је Адам био пре пада него можемо да се узнесемо и до стања узвишенијег од тога, односно до стања које би Адам задобио да није било пада.
Зар природа што нас окружује не може да нас, чак и у нашем палом стању, подсети на Рај од којег смо отпали? Зар се у животињама не виде страсти којима је требало да загосподаримо, али које су нас у великој мери обузеле; зар у мирном роморењу шума (у које је утекло толико подвижника) не видимо подсећање на Рај биљака, првобитно намењен да у њему обитавамо и да се хранимо, и који још постоји за оне који могу да се узнесу и да га созерцавају заједно са свети апостолом Павлом?


НАПОМЕНЕ:

[1] Свети Амвросије Медиолански, Рај, 1
[2] Исто
[3] Свети Јован Златоусти, Омилије на Књигу Постања, 13; 34
[4] Свети Јефрем Сиријски, Тумачење Књиге Постања, 2
[5] Свети Григорије Синајски, Поглавља о заповестима и догмама, 10
[6] цит. по књизи о. Серафима Роуза, Душа после смрти
[7] Црквенословенски: “на четири начала”, што је много ближе тексту Септуагинте “εις τεοσαρας αρχας”. (прим. прев.)
[8] Свети Јован Златоусти, Омилије на Књигу Постања, 13; 4
[9] Свети Јован Златоусти, О стварању света, 5; 5
[10] Исто
[11] Исто
[12] Свети Григорије Богослов, Друга Васкршња беседа
[13] Блажени Пајсије Величковски, Свитак – шест поглавља о умној молитви, The Orthodox World, бр. 48,1973, стр. 1819 (у Малом руском Добротољубљу,том 4, овај одломак налази се на 31. страни)
[14] Свети Јован Дамаскин, Тачно изложење православне вере, 2; 11
[15] Исто, 2; 30
[16] Исто, 2; 11-12
[17] Свети Василије Велики, Шестоднев, 1; 5
[18] Свети Григорије Богослов, Друга Васкршња беседа
[19] Свети Јован Дамаскин, Тачно изложење православне вере, 2; 11
[20] Свети Јован Златоусти, О стварању света, 5; 7
[21] Следећа расправа преузета је из усменог излагања оца Серафима. Многи од оних који су га слушали били су или тинејџери или у раним двадесетим годинама и он је ову тему применио непосредно на њихову ситуацију.
[22] Свети Јован Дамаскин, Тачно изложење православне вере, 2; 11
[23] Свети Јован Златоусти, О стварању света, 6; 1
[24] Свети Јефрем, Тумачење Књиге Постања, 2
[25] Свети Јован Златоусти, Омилије на Књигу Постања, 14; 5
[26] Свети Амвросије, Рај, гл. 11
[27] Према тексту Септуагинте “εκοτασις”, чему одговара и црквенословенски превод – “иступљење”. (прим. прев.)
[28] Исто, гл. 1011
[29] Свети Кирил Јерусалимски, Катихетске поуке, 12; 29
[30] Свети Јован Златоусти, Омилије на Књигу Постања, 15; 23
[31] Свети Јован Златоусти, О стварању света, 5; 8
[32] Свети Јефрем, Тумачење Књиге Постања, 2
[33] Сам Христос наводи ове стихове из Књиге Постања (в. Мт. 19; 5 и Мк. 10; 78 додајући и речи: Што је Бог саставио човек да не раставља.
[34] Исто
[35] Свети Јован Златоусти, Омилије на Књигу Постања, 15; 4
[36] Свети Јефрем, Тумачење Књиге Постања, 2
[37] Свети Јован Златоусти, Омилије на Књигу Постања, 15; 4
[38] Свети Јован Дамаскин, Тачно изложење православне вере, 2; 11
[39] Свети Серафим Саровски, Мало руско Добротољубље, том 1, стр. 81-82
[40] Свети Григорије Нисијски, О стварању човека, 17
[41] Свети авва Доротеј, Духовне поуке, 1

One Comment

  1. Пожаже Бог, зар нема дватесет шест потомка Симових, а укупно седамдесет једно име? Молим Вас за одговор. Бројао сам више пута и увек дођем до броја дватесет шест.