НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Постање, стварање и рани човек

Постање, стварање и рани човек

ПРВИ ДЕО – КАКО ДА ЧИТАМО КЊИГУ ПОСТАЊА

4. Дословно или символично тумачење?

Ово питање представља велики камен спотицања за нас, људе модерног доба, одгајене уз „научно“ образовање и поглед на свет који нас је лишио разумевања символичног значења у књижевности. Као резултат свега тога, често нам се догађа да исхитрено изводимо закључке: ако неке представе у Светом Писму имају символично значење (нпр. „дрво познања добра и зла“), веома смо склони да кажемо: „То је само символ!“ И најмањи наговештај фигуративног или метафоричког значења често нас води ка порицању дословног значења. Понекад нас такав став може довести до пренагљеног расуђивања о читавим деловима или књигама Светог Писма. Уколико, на пример, у казивању Књиге Постања о Едемском врту постоје символички или фигуративни елементи, олако долазимо до закључка да је целокупно ово казивање „символ“ или „алегорија“.
Наш кључ за разумевање Књиге Постања је следећи: како су Свети Оци разумевали ово питање, најпре посебно – у односу на издвојене одломке, а затим и уопштено – у односу на књигу као целину?
Наведимо један пример:
1. Свети Макарије Велики Египатски, светитељ најузвишенијег светотајинског живота и човек којег нипошто не можемо сумњичити за претерано дословно схватање Светог Писма, о 24. стиху 3. главе Књиге Постања записао је следеће: „Рај је био затворен а херувиму је заповеђено да пламеним мачем спречи човека да тамо уђе. О овоме верујемо да је у видљивом облику било управо онако као што је и написано, и да се, истовремено, то тајинствено дешава и у свакој души“[1]. То је одломак за који би многи од нас могли помислити да има искључиво тајинствено значење. Међутим, овај велики прозорљивац божанских ствари уверава нас да је уистину било тако „као што је и написано“ за оне који су у стању да то виде.
2. Свети Григорије Богослов, значајан по својим дубоким, мистичким тумачењима Светог Писма, о дрвету познања добра и зла каже следеће: „То дрво је, како ја сматрам, созерцање, а оно је сигурно само за оне који су достигли зрелост навике да у њега ступају.“[2] Да ли то значи да је он ово дрво сматрао само символом а не и дрветом у дословном значењу те речи? Чини се да у својим списима он не даје одговор на то питање. Међутим, то је учинио други велики Свети Отац (кад излажу православно учење и кад не износе само своје сопствено мишљење, сви велики Оци су сагласни један с другим, па чак и помажу у међусобном тумачењу). Свети Григорије Палама, отац – исихаста 14. века, даје коментар на овај одломак:
„Григорије Богослов је дрво познања добра и зла назвао созерцањем… отуда, међутим, не следи да је при том мислио на уобразиљу или на символ који сам по себи није постојао. За божанског Максима (Исповедника) Мојсеј је такође символ суда, а Илија символ прозорљивости! Зар ћемо, дакле, претпоставити да ни они нису уистину постојали него да су били „символично“ измишљени?“[3]
3. Ово су посебна тумачења. Што се тиче општих приступа „дословној“ или „символичкој“ природи текста Књиге Постања, осврнимо се на речи неколицине других Светих Отаца који су написали коментаре на Књигу Постања. Свети Василије Велики у свом Шестодневу пише:
„Они који не прихватају општа и уобичајена значења штива, веле да вода није вода него неко друго суштаство, па растиње и рибе тумаче по сопственом нахођењу… Међутим, када ја чујем реч трава имам на уму траву; или кад чујем растиње или риба или звер или стока, све то како је речено тако и примам јер ја се не стидим еванђеља (Рим. 1,16)… Чини ми се да има неких који то нису схватили, те су, вођени властитом памећу, узели на себе да ономе што је у Писму речено придодају неку тобожњу озбиљност, наводећи низ извештачених доказа и алегоријских тумачења. То би значило чинити себе мудријим од речи Светога Духа и, под видом тумачења, уводити властита схватања. Према томе, схватићемо штиво онако како је написано.“[4]
4. Свети Јефрем Сиријски каже нешто слично у свом Коментару на Књигу Постања:
„Нико не сме да мисли да је шестодневно стварање алегорија; није дозвољено да се тако говори, као да је оно, што је према опису створено током шест дана, створено у једном тренутку, нити као да су у овом опису представљени само називи који или ништа не означавају или пак означавају нешто друго. Напротив, као што су небо и земља који су првобитно створени уистину небо и земља а не нешто друго што се подразумева под именом неба и земље, тако треба да се зна да и оно, што је речено о свему осталом, створеном и устројеном након стварања неба и земље, не садржи у себи само празне називе и да сили тих назива одговара сама суштина створених природа (елемената, стихија).“[5]
5. Говорећи посебно о рајским рекама, свети Јован Златоусти каже:
„Може бити да они који воле да говоре по сопственој мудрости опет не допуштају ни да су реке реке, нити воде воде, него уверавају оне који трпе да их слушају да се (под тиме) мисли на нешто друго. Молим вас да их ми не слушамо, него затискујмо уши за њихове приче и слушајмо Божанствено Писмо, па следећи што оно каже настојмо да у своје душе полажемо права учења!'[6]
Ово показује да су се Свети Оци и у своје време, у 4. веку, суочавали с овим питањем. И тада је било много људи који су текст Књиге Постања тумачили као алегорију, ничим не ограничавајући символичне интерпретације и поричући да овај текст има било какво дословно значење, а посебно прве три главе које ћемо овде изучавати. Због тога су се Свети Оци посебно побринули да нагласе да ова књига има дословно значење, а ми морамо тачно разумети какво је то значење.
Требало би да нам ово буде довољно да покаже како су Свети Оци, који су писали о Књизи Постања, уопштено говорећи били „дословни“ у својим тумачењима иако су у многим случајевима исто тако допуштали и символично или мистичко (тајинствено) значење. Као и у свим осталим књижевним делима, и у Светом Писму постоје очигледне метафоре и нико, ко исправно размишља, неће ни помислити да их схвати „дословно“. На пример, у Псалму 104. се каже: Сунце познаје запад свој (ст. 19). Уз сво поштовање текста, нема потребе да верујемо како сунце поседује свест и дословно зна када ће да зађе. То је, једноставно, нормална помоћ песничког језика и то никоме не би требало да ствара невољу.
Осим тога, постоји у Светом Писму једна важна врста исказа – а за њу постоји много примера управо у Књизи Постања – за коју нам Свети Оци особито напомињу да не треба да је схватимо у дословном смислу. То су антропоморфни искази о Богу, где се о Њему говори као о човеку који шета, говори, гневи се итд. Требало би да све такве исказе схватимо на „богодоличан“ начин, односно, ослањајући се на наше знање о православном учењу да је Бог чисто духован, да нема телесне органе и да су Његова дела у Светом Писму описана онако како нама изгледају. Оци су у том погледу врло опрезни с текстом Књиге Постања. Тако св. Јован Златоусти каже:
„Када чујеш, љубљени, да засади Бог рај у Едему према истоку, ово ‘засади’ схватај богодолично – да Бог то заповеди. А за остало веруј да и Рај настаде, и то на оном месту где и Писмо назначи…“[7]
Што се тиче „научних“ података изнетих у Књизи Постања – а будући да она говори о настанку света који познајемо, тамо морају постојати неки научни подаци – насупрот широко распрострањеном мишљењу, тамо нема ничега „застарелог“. Истина је да су њена запажања у целини изнета као она која су виђена са земље и која се тичу човека. Она не износе ниједно посебно учење о, на пример, природи небеских тела и њиховом узајамном кретању, тако да ову књигу може читати свако поколење и разумети је у светлости свог сопственог научног знања. Открића последњих векова о бесконачности простора и непрегледном мноштву небеских тела у нашим умовима нису учинила ништа друго осим што су додала величанственост једноставном извештају из Књиге Постања.
Када Свети Оци говоре о Књизи Постања они, наравно, покушавају да је илуструју примерима преузетим из природних наука њиховог доба. То исто чинимо и ми данас. Сав тај илустративни материјал отворен је за научни критицизам и нешто од тога је, у суштини, заиста застарело. Међутим, такав критицизам ни најмање не погађа сам текст Књиге Постања и ми можемо само да се дивимо колико је он свеж и савремен за сваку генерацију. Богословски коментари Светих Отаца на овај текст имају исто својство.


НАПОМЕНЕ:

  1. Свети Макарије Велики: Седам омилија, 4: 5, с. 385.
  2. Свети Григорије Богослов: Беседа на Богојављење, 12, с. 348
  3. Свети Григорије Палама: У одбрану светих исихаста, Тријаде, 2: 3, с. 432.
  4. Свети Василије Велики, Шестоднев, 9: 1
  5. Свети Јефрем Сиријски: Тумачење Књиге Постања, 1.
  6. Свети Јован Златоусти: Омилије на Књигу Постања, 13: 4.
  7. Исто, 13: 3

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *