Постање, стварање и рани човек

ДРУГИ ДЕО – КРАТКА КРИТИКА ЕВОЛУЦИОНОГ МОДЕЛА

Примедба издавача: Ово поглавље је транскрибовано са трака на којима су снимљена предавања о. Серафима одржана током његовог “Курса православног опстанка” у лето 1975. године. Поднаслови и извесни додаци који се налазе у тексту преузети су из његових припремних бележака за овај курс. Додаци су преузети и из претходних предавања одржаних током овог курса и представљају неопходну позадину за расправу која је овде изложена.

1. Увод

Сада смо дошли до кључног појма који је од највећег значаја за разумевање како религиозног тако и световног гледишта савременог човека. Та идеја је крајње сложена и овде можемо дати само скицу проблема који су укључени у ово питање.
Порекло врста Чарлса Дарвина појавило се 1859. године и одмах га је прихватило много људи, тако да је ово дело убрзо постало веома популарно. Људи као Т. X. Хаксли и Херберт Спенсер у Енглеској или Ернст Хекел (писац Загонетке свемира, 1899) у Немачкој а заједно с њима и други, популарисали су Дарвинове идеје и учинили их самим средиштем своје философије. Чини се да то све објашњава. Наравно, људи као Ниче сакупили су те идеје и искористили их за своја такозвана духовна пророчанства. На тај начин су људи, који су били у главној школи западне мисли – а то је био рационализам – прихватили еволуцију. Може се рећи да је еволуционизам све до данашњег дана средишња догма “напредних” мислилаца, људи који живе у складу с временом.
Међутим, од самог почетка постојали су и људи који су га оспоравали. У Дарвиново време живео је римокатолички мислилац, Џорџ Џексон Миварт (писац књиге О постању врста, 1871) који је веровао у еволуцију, али не и у Дарвинову идеју природне селекције. То је Дарвина довело до очајања, будући да је Миварт открио да се Дарвинова идеја не може доказати. Током последњих десет до тридесет година појавило се мноштво критичких саопштења о еволуцији, потеклих из објективне тачке гледишта. Као што показују ови радови, већина оних књига које подржавају еволуцију започиње извесним премисама и претпоставкама проистеклим из натуралистичког становишта.
Сада у Сан Дијегу постоји чак и друштво које је названо Институт за истраживање Стварања (Institute for Creation Research) које je иступило с неколико изврсних књига. Они сами су религиозни, али имају неколико књига у којима о еволуцији расправљају сасвим објективно а не са верске тачке гледишта. Они кажу да постоје два модела за поимање свемира: један је модел еволуције, а други модел стварања. Они су прихватили сведочанство о старости земље – као што су геолошки слојеви и сл. – и покушавају да разјасне који им модел одговара. Открили су такође да се морају начинити мање корекције уколико се следи модел стварања, односно ако постоји Бог који је у почетку све створио и ако земља није стара милијардама година него само неколико хиљада година. С друге стране, модел еволуције захтева многе и значајне корекције. У том погледу, он се може упоредити са старим моделом птоломејског свемира (насупрот коперниканском)[1]. Као и птоломејски модел, и модел еволуције се сада доказује као гломазан.
Неки од чланова овог Инст итута путују на разне универзитете. За последњих годинудве, одржали су неколико расправа пред хиљадама слушалаца на универзитетима у Тенесију, Тексасу итд. Постојало је веома велико интересовање. Они који су бранили еволуцију нису били у стању да изнесу поуздане доказе којима ће је подржати. Штавише, у неким тачкама били су затечени у непознавању недавних открића у палеонтологији.
Постоје веома образовани и учени људи који бране оба становишта. Овде нећемо чак ни расправљати о питању атеистичке еволуције јер је то очигледно философија безумника[2], људи који верују да ћете, како каже Хаксли, давши групи мајмуна писаће машине, према закону случајности од њих на крају добити Енциклопедију Британику уколико им дате довољно времена за то – ако не милионе, онда милијарде година. Неки су еволуциону теорију разматрали у складу са законом случајности и открили да се такве ствари никада не би догодиле. Свако ко у то поверује може да поверује у било шта.
Много озбиљнија расправа води се између теистичке еволуције, односно гледишта да је Бог створио свет који је затим еволуирао, и хришћанског гледишта. Овде морамо рећи и да је протестантско фундаменталистичко гледиште у многим случајевима неисправно, јер фундаменталисти не знају како да тумаче Свето Писмо. Они, на пример, тврде како Књигу Постања треба дословно схватити а то се не може учинити. Свети Оци нам говоре које делове треба схватити дословно, а које не.
Први неспоразум који се мора разјаснити пре него што уопште почнемо да расправљамо о овом питању јесте онај који захтева да направимо разлику између еволуције и варијације, а што узрокује да многи људи забораве на суштину. Варијација је процес на основу којег људи стварају различите хибриде грашка, различите расе мачака итд. На пример, након педесет година експеримената, појавила се нова раса мачке, настала укрштањем сијамске и персијске, коју су назвали хималајска мачка. Она има дугу длаку као персијска мачка, док њене боје одговарају бојама сијамске мачке. То се најпре случајно догодило, али та мачка никада није била у стању да се репродукује у чистом облику. Тек сада, након толиких година експериментисања, појавила се нова раса, која је уистину способна за размножавање. Осим тога, постоје и различите расе паса, различите врсте биљака, као и различите “расе” људи које се међусобно разликују: Пигмеји, Хотентоти, Кинези, северни Европљани – све су то различити типови људских бића које потичу од истог претка. Према томе, питање варијација је једна ствар, и мора се разликовати од еволуције[3].
Нема сумње да постоји мноштво варијација у оквиру једне врсте створења, али те варијације никада не стварају нешто ново; оне једноставно стварају различите варијетете међу мачкама, псима, махунаркама или људима. У суштини, то је у већој мери чињеница која говори против еволуције него у њену корист јер још нико никада није био у стању да се појави са новом врстом створења. Различите “врсте” – а овај термин је сам по себи потпуно произвољан – у већини случајева нису у стању да једна са другом дају потомство. И у оних неколико случајева где је то успело, то потомство није у стању да се даље репродукује. Због тога свети Амвросије Медиолански (Милански) каже: “То ти је пример, човече, да престанеш да се мешаш у путеве Господње. Бог сматра да сва створења треба да буду раздвојена”.


НАПОМЕНЕ:

[1] Птоломејски модел је тврдио да се Сунце и планете окрећу око земље. Заменио га је коперникански модел, који је утврдио да се Земља и остале планете окрећу око Сунца. (Изд.)
[2] Рече безумник у срцу своме: нема Бога (Пс. 14; 1). (Изд.)
[3] У својим белешкама, о. Серафим пише: “Простонародни дух прихвата обичне ‘варијације’ као доказ за много крупније питање ‘еволуције’. Научницима препуштамо да дефинишу границе промене која је за њих видљива. Према својој грандиозној замисли, еволуција као таква не може се доказати малим варијацијама које су видљиве за данашњу науку…”
“Нека научници дефинишу границе варијације и нека реч и појам ‘еволуција’ користе објашњавајући промену – али нека напусте метафизичке шеме које настоје да мале промене примене на свеобухватно начело. Ако је то истина, нека се онда до тога дође природно и на основу података, уместо да се чињеницама намеће одређено тумачење.” (Изд.)

One Comment

  1. Пожаже Бог, зар нема дватесет шест потомка Симових, а укупно седамдесет једно име? Молим Вас за одговор. Бројао сам више пута и увек дођем до броја дватесет шест.