Постање, стварање и рани човек

ЈЕРОМОНАХ ДАМАСКИН – ПРЕДГОВОР ИЗДАВАЧА

10. Развој током 80-тих

Био је то вероватно главни разлог због којег је отац Серафим желео да измени првобитни редослед књиге. Међутим, вероватно је постојао још један разлог: током последње две године живота оца Серафима, почело је да долази до промена и у јавном прихватању еволуције. Претходно смо поменули да су током 60тих и 70тих година нарастајуће сумње научника у неодарвинизам у већини случајева биле скривене иза зидина затворене научне заједнице. Крајем 70тих, ти зидови су почели да се руше. Прва пукотина појавила се кад су истакнути палеонтолози Нил Елдриџ и Стефан Џеј Гулд објавили своју нову еволуциону теорију о “прекинутој равнотежи” да би објаснили недостатак прелазних, еволуционих форми у фосилним остацима (према класичном неодарвинизму, такве форме биле би сасвим очекиване). Ова нова теорија није била нарочито занимљива за ширу јавност; међутим, оно што се сматрало за вест достојну пажње била је чињеница да се, противно популарном веровању, фосилни остаци нипошто не уклапају у Дарвинова очекивања. Гулд је ишао тако далеко да је недостатак прелазних форми назвао “професионалном тајном палеонтологије”. Ово откриће је постало интернационална вест и покренуло је нову фазу у рушењу Дарвинове тврђаве.
Почев од 80тих година, важну развојну етапу представљало је оживљавање теорије катастрофизма у геологији. Геолози су почели да оспоравају владајући униформистички модел који је надахнуо Дарвина (идеја да су се седиментни слојеви постепено формирали, у константним наслагама), показујући да се њиме не могу објаснити слојеви стена у земљиној кори, а посебно не фосилни остаци. Један број геолога, који су себе називали “неокатастрофичари”, вратио се на тај начин идеји да су се практично сви слојеви формирали у потопима и сличним катастрофама. Иако су порицали библијске катастрофе и задржали стандардни еволуционо-униформистички оквир који је подразумевао билионе година, ови геолози-некреационисти понудили су световну потврду о Потопу о којем су геолози као Хенри Морис говорили годинама.
У годинама које су уследиле након упокојења оца Серафима 1982, могле су се запазити нове развојне етапе. Било је све више научника, нехришћана и некреациониста, који су знали за околност да неодарвинистичка теорија не може да објасни нове чињенице у области геологије, палеонтологије, астрономије, генетике, физике, биохемије и других наука. Неки од њих су трагали за новим моделом, иако би се тешко могло рећи да су знали у ком правцу да крену. Разуме се да би било нереално претпоставити да ће се сви они окренути ка “моделу Стварања” будући да се, као што је приметио отац Серафим, ни стварање ни еволуција не могу убедљиво доказати: и једно и друго је ствар вере и философије, ствар избора претпоставки.
Након смрти оца Серафима, изашао је један број изврсних књига које су помогле да се јавности предоче грешке неодарвинизма. Године 1985. појавила се књига аустралијског микробиолога Мајкла Дентона, Еволуција: теорија у кризи која је на основу различитих научних дисциплина понудила систематску критику прихваћеног еволуционог модела. Полазећи од своје сопствене специјалности, Дентон је доказао да открића молекуларних биолога уносе све више и више сумње у дарвинистичке тврдње.

One Comment

  1. Пожаже Бог, зар нема дватесет шест потомка Симових, а укупно седамдесет једно име? Молим Вас за одговор. Бројао сам више пута и увек дођем до броја дватесет шест.