Постање, стварање и рани човек

ПРВИ ДЕО – ШЕСТ ДАНА СТВАРАЊА

1. Дан први (Пост. 1,15)

1: 1 У почетку…

Ова књига говори о самим почецима света. Међутим, ове речи могу имати и тајинствено значење, као што учи свети Амвросије Медиолански:
“На почетак у тајинственом смислу указују речи: Ја сам први и последњи, почетак и свршетак (Отк. 1,8). Уистину, Онај Који је на основу Свог Божанства почетак свих ствари такође је и свршетак… према томе, у том почетку, односно у Христу, Бог је створио небо и земљу јер све кроз Њега постаде, и без Њега ништа не постаде што је постало (Јн. 1,3).[1]
Наредни чинови Стварања започињу речима: И рече Бог. Свети Василије испитује шта то значи и даје нам следећи одговор: “Покушајмо, дакле, пре свега да испитамо како Бог говори. Да ли, попут нас, најпре образује у Своме уму утисак о стварима, а затим, уз помоћ дејства маште, од образованих представа изабира оне које одговарају, и које су ближе сваком појму, и тада их објављује? Затим, те умствене представе предаје на служење говорним органима, и тако ударањем ваздуха, које бива при кретању осмишљеног гласа, скривени појам бива јасан? И како да није празнословно говорити да је Богу потребан сав тај заобилаз да би изразио оно што је замислио? Није ли благочесније рећи да божанска воља и први покрет њеног умственог кретања већ представљају реч Божију? Но, Свето Писмо описно представља ту реч да би показало да Бог није желео само да творевина постане, већ и да покаже да се то стварање збило уз нечије садејство. Јер, како је говорио на почетку, тако је могао говорити и о свему осталом: У почетку створи Бог небо и земљу; затим створи светлост; затим створи свод. Сада, међутим, приказујући Бога како заповеда и како разговара, Свето Писмо на прећутан начин показује онога коме Он заповеда и са ким разговара; не зато да би нас лишио знања, већ да би распалио нашу чежњу, подстичући је некаквим траговима и указањима на оно што је неизрециво… и како би подстакло ваш ум на испитивање онога лица коме су речи биле упућене…”[2]
На тај начин видимо да је Христос Творац, о чему сведочи и свети Јован Еванђелиста: У почетку беше Логос… све кроз Њега постаде, и без Њега ништа не постаде што је постало (Јн. 1,1,3). О томе говори и апостол Павле: Бог је… све саздао кроз Исуса Христа (в.Еф. 3,9) и Њиме (Христом) би саздано све што је на небесима и на земљи, што је видљиво и што је невидљиво, били престоли или господства, или началства или власти, све је Њиме и за Њега саздано (Кол. 1,16).
Према томе, у традиционалној православној иконографији Постања не видимо Микеланђеловог старца (Бога Оца) који ствара Адама (фреска на своду Сикстинске капеле) него Христа. У Стварању, разуме се, учествују сва три Лица Пресвете Тројице: Отац заповеда а Син ствара, и у једном тренутку видећемо да у овом делу учествује и Свети Дух који се креће или се “надноси” над водом. О овоме пише свети Јефрем Сиријски: “Дух Свети се уздизао ради потврђивања да је својом стваралачком силом раван Оцу и Сину, јер је Отац изрекао а Син спровео у дело, па је требало да и Дух Свети да свој удео. Он је то учинио надношењем над водом, јасно показујући да је све створила и извршила Тројица.”[3]

1.12 …Створи Бог небо и земљу. А земља беше без обличја и пуста (према тексту Септуагинте: “невидљива и неуобличена, тј. недовршена”, грч. ???????; ?? ? ?????????????).

Свети Василије пита: “Пошто су обоје, и небо и земља, по постању били исте части, како то да је небо доведено до савршенства, а да је земља створена још увек несавршена и неуређена? И уопште, шта је то на земљи неустројено? И из ког разлога је земља била невидљива? Коначно саздавање земље представља изобиље које је на њој: клијање сваковрсног биља, бујање високог дрвећа – и плодног и неплодног – лепота боја и миомирис цвећа, као и оно биље које ће заповешћу Божијом касније изнићи из земље и украсити њу која га је изнедрила. А пошто тада још не беше постало ништа од свега овога, повест о стварању с правом је називала земљу пустом. То исто бисмо могли рећи и за небо: ни оно не беше у целости саздано, нити беше у потпуности украшено, пошто га нису обасјавали ни месец ни сунце, нити је било украшено венцем звезда, јер ништа од тога још не беше створено. Према томе, нећеш се огрешити о истину ако кажеш да је небо било неуређено.”[4]
О делима Првог дана свети Амвросије говори као о “темељима” света: “Добар архитекта најпре поставља темеље а затим, кад су темељи постављени, један за другим поставља различите делове грађевине, да би на крају додао украсе… Зашто Бог није… елементима (стихијама) додао украсе оног тренутка кад су се појавили као да, у тренутку Стварања, није било у Његовој моћи да небеса заблистају и да буду обасута звездама, или да се земља заодене цвећем и плодовима? Сасвим је поуздано да се могло тако догодити. Међутим, Писмо наглашава да су ствари најпре биле створене а да су тек након тога биле устројене, да се не би претпоставило како оне заправо нису ни биле створене и како немају свој почетак.”[5]
Свети Јефрем каже: “Ово је рекао желећи да покаже како је пустош постојала пре природе. Ја, уосталом, не кажем да је пустош нешто што уистину постоји и хоћу само да покажем да је тада постојала само земља и да осим ње ничега није било.”[6]

1: 2… и беше тама над безданом…

Воде “бездана” створене су када и земља и потпуно су преплављале земљу. То је разлог њеног недовршеног изгледа. Оци претпостављају да је са небом створена и извесна светлост, будући да је небо област светлости али да су, уколико је тако, облаци који су прекривали земљу спречавали да та светлост досегне до земље. Свети Јефрем пише: ‘Ако је све што је створено створено за шест дана, онда су облаци створени првог дана… јер је било потребно да све буде створено за шест дана.”[7]
(Случајно постоји још један наговештај да се дело Стварања током шест дана разликује од непрекидног стваралачког делања Божијег које је уследило након тога и да шестодневно Стварање не можемо реконструисати на основу нашег садашњег искуства.)
Свети Амвросије одбија мишљење да се “тама”, која се овде помиње, алегоријски односи на силе зла.[8]

1: 2 … и Дух Божији дизаше се над водом

Овде видимо учешће Трећег Лица Пресвете Тројице у Стварању. Свети Амвросије пише: “Тек је требало да се пуноћа делања оствари у Духу, као што је писано: Речју Господњом небеса се утврдише и Духом уста Његових сва сила њихова (Пс.32,6)… Дух се кретао над земљом, предодређеном да донесе плодове, јер је она уз помоћ Духа садржала семе новог рађања које је требало да проклија, сагласно речима пророка: Kaд им пошаљеш Духа Tвога опет се изграђују, и (тако) обнављаш лице земље (Пс. 103,30).[9]
Свети Јефрем даје сликовит опис делања Духа Светога током Првог дана: “Дух Свети је загревао, оплодио и учинио плоднима воде, слично птици која раширених крила седи на јајима и у то време, кад су јој крила раширена, загрева их својом топлотом и оплоди их. Дух Свети нам је тада представио и праобраз крштења када Он, надносећи се над водама, рађа чеда Божија.”[10]
Дух Свети учествује и у осталим данима Стварања. Тако, на пример, Јов каже: Дух Божији створио ме је (Јов ЗЗ,4).

1: 3 И рече Бог: нека буде светлост. И бu светлост.

Свети Амвросије пише: “Бог је творац светлости, а место и узрок таме је свет. Међутим, добри Творац изговара реч “светлост” како би, уливајући у њега блиставост, открио свет у свој његовој лепоти. Према томе, ваздух је изненада заблистао и тама се са страхом повукла пред сјајем те нове блиставости. Блиставост светлости која се изненада проширила целокупном васељеном преплавила је таму и збацила је у бездан.”[11]
Сагласно осталим Светим Оцима, и свети Јефрем јасно каже да та светлост нема ничега заједничког са Сунцем, које је створено тек четвртог дана: “Светлост која се појавила на земљи била је слична или светлом облаку или излазећем сунцу или пак стубу који је обасјавао Јевреје у пустињи. У сваком случају, јасно је да светлост не би могла развејати таму која је све обавијала да није, слично излазећем сунцу, свуда распростирала или своју суштину или своје луче. Првобитна светлост се свуда распростирала и није била ограничена само на једно место. Она је свуда расејала таму, а да се при том није кретала и њено кретање се састојало у појављивању и ишчезнућу. Након њеног изненадног ишчезнућа наступила је владавина ноћи, а са њеним појављивањем та владавина се окончавала. Тако је светлост створила и три следећа дана… Она је, како се каже, садејствовала зачетку и рођењу свега што је земља требало да да трећег дана. Сунце, утврђено на своду, требало је да доведе до зрелости оно што је већ створено садејством првобитне светлости.”[12]

1: 4 И виде Бог светлост да је добра…

Сваки стадијум Свог делања Бог назива “добрим”, сагледавајући његову савршену и неискварену природу и, како учи свети Амвросије, унапред се наслађујући савршенством целокупног дела: “Као Судија васцелог дела, Бог, сагледавајући оно што ће се догодити као нешто већ довршено, похваљује овај део Свог делања које је још у почетном стадијуму, будући већ упознат са његовим свршетком… Он похваљује сваки поједини део као достојан онога што ће доћи.”[13]

1: 45 … u растави Бог светлост од таме. И светлост назва Бог дан, а таму назва ноћ.

Свети Василије коментарише овај одломак: “И растави Бог светлост од таме. Другим речима, учини Бог да њихова суштаства буду неспојива и у потпуности противна, јер их је великом раздаљином раздвојио и удаљио једно од другога.
И назва Бог светлост дан, а таму назва ноћ. Сада, пошто је створено Сунце, дан је ваздушни простор осветљен Сунцем које сија на полулопти неба која је поврх земље, а ноћ је сенка земље која настаје кад се Сунце заклони. Тада је, међутим, дан настајао а ноћ га смењивала, не због кретања Сунца већ по томе како се она првобитна светлост разливала и сабирала по мери коју је Бог одредио.”[14]

1: 5 И бu вече, u би јутро, дан један.

Свети Василије наставља: “Вече, наиме, представља заједничку границу дана и ноћи; на сличан начин јутро представља размеђу ноћи и дана. И тако, да би првенство стварања подарио дану, пророк је најпре поменуо завршетак дана а потом ноћи, јер ноћ следи за даном. Стање које владаше светом пре стварања светлости не беше ноћ већ тама; ноћу је, међутим, названа она тама која је у супротности са даном. Због тога јој је и припало да као млађа буде именована после дана…
Због чега није рекао први већ један? Премда би било доследније да он, који ће касније навести други, трећи и четврти дан назове првим онај дан који им претходи. Па ипак, рекао је један. Можда да би одредио границу дана и ноћи и да би спојио време дана и ноћи…”[15]
Први дан Стварања (ма колико “дуго” да је трајао) представља почетак циклуса од седам дана (при чему је сваки укључивао “дан” и “ноћ”), који се наставља све до данашњег дана. Они рационалистички коментатори који у тих седам дана и у чињеници да је “вече” претходило “јутру” виде пуку пројекцију јеврејских обичаја, показују да су потпуно неусклађени са светоотачким посматрањем тих ствари и да стога нису у стању да одговоре на питање: где су и зашто Јевреји попримили те обичаје? Према светоотачкој тачки гледишта, богооткривени текст може да пружи и он уистину пружа дословно излагање постанка света и то је разлог за јеврејски обичај (који је сада и хришћански, јер и наша црква почиње рачунање дана од вечери, тј. од вечерње службе).
Тако се завршио “дан један”, Први дан Стварања. Тада је утврђено рачунање времена за сва доба која ће уследити (јер “пре” тога није постојало време; време почиње од тог тренутка). У другачијем смислу, тај дан био је сасвим различит од оних који су за њим уследили, као што објашњава свети Јефрем Сиријски: “Тако су, према сведочењу Писма, небо, земља, ватра, ваздух и вода створени из ничега, светлост је створена првога дана, а све оно што је створено након тога, саздано је из онога, што је претходно створено. Када Мојсеј говори о створеноме из ничега употребљава речи створи (јеврејски: “бара”) или створи Бог, мада није речено да су ватра, ваздух и воде створени, нити је речено да су настали из нечега што је претходно постојало. Они су дакле створени ни из чега, као што су из ни из чега створени и небо и земља. Када пак Бог почиње да ствара из нечега што је претходно већ постојало, Писмо употребљава одговарајући израз: рече Бог: нека буде светлост и све остало. Ако је речено: и створи БОГ китове велике (ст.21), онда се пре свега каже: нека врве по води живе душе (ст.20). Због тога је само пет твари које су претходно поменуте створено ни из чега, док је све остало створено из тога, што је створено ни из чега.”[16]
“Пет твари” које помиње свети Јефрем јесу пет елемената (пет стихија) од којих се, према одређењу древне науке, састоји све што постоји на земљи, уз додатак “неба”. Ми не морамо нужно да прихватимо овај посебан начин анализирања творевине да бисмо схватили да је у првом дану Стварања било нешто уистину “фундаментално”: он садржи почетке свега што је након тога уследило. Ми бисмо заиста могли спекулисати о питању одакле је потекла твар од које су саздана жива бића, небеска тела и остала творевина, настала током наредних пет дана: да ли је она била поново саздана ни из чега или је то био само преображај већ постојеће твари? То би могла бити бескорисна расправа која, у сваком случају, не мора нужно да противуречи истини да је основна структура и твар из које ће све настати створена Првог дана. Дела која су уследила током наредних пет дана мање су “коренита” од онога, што је створено Првог дана и могло би се рећи да је, строго посматрано, оно што је уследило у већој мери било “уобличавање” него “стварање”.
Сама идеја стварања “ни из чега” или “из небића” прави оштру разлику између извештаја Књиге Постања и свих осталих паганских митова и спекулација о Стварању, У тим митологијама обично постоји “демијург” или “бог – уобличитељ” који ствара свет из већ постојеће твари и која је, како кажу Свети Оци, на тај начин и сама нека врста “божанства”. Књига Постања описује апсолутни почетак васцелог света а не његов развој из нечега што је већ постојало: као што ћемо видети, чак су и творевине наредних пет дана, иако проистекле из твари која је већ била створена, биле нешто коренито ново, што се не може схватити као пуки развој првостворене материје. Спекулације модерних мислилаца који покушавају да за почецима света следе уназад до крајње просте материје (твари) која се развила сама од себе, подсећају на древне паганске спекулације о почецима света. Коренитост објашњења Књиге Постања превазилази и једне и друге управо стога што потиче од откровења Божијег а не од људских нагађања и пројекција.
Хришћанин који поима апсолутност стваралачког дела Божијег током ових Шест дана посматра свет другачијим очима него неко ко га посматра као постепен развој или “еволуцију” из првобитне материје (без обзира на то да ли је она схваћена као Божија творевина или као нешто самопостојеће). Према овом другом гледишту, свет се посматра као “природан” и може се пратити уназад до најједноставнијих облика, од којих се, опет, сваки може “природно” разумети. Међутим, према претходном гледишту, гледишту “Књиге Постања”, човек је постављен између два радикална пола егзистенције: оног који сада постоји и апсолутног ништавила из којег је потекао, изненада и искључиво вољом Божијом.
За нас постоји само још једно питање које бисмо поставили везано за Први дан Стварања: где се у њега може уклопити ангелски свет? Мојсеј описује само стварање видљивог света. Кад је створен невидљиви свет духовних бића? Неки Оци сматрају да је тај свет био укључен у стварање “небеса”; остали нису тако одређени, иако знају да је и свет духовних бића створен “у почетку”. Свети Василије поучава; “Пошто, по природи ствари, почетак претходи ономе што је из њега произишло, нужно је да, говорећи о ономе што је у неком времену постало, пре свега осталог придодамо речи које кажу: У почетку створи, јер, као што се види, постојало је нешто и пре овога света, нешто што наш ум може замислити, али је оно схваћено као неистраживо, јер није прикладно за оне који се тек уводе у знање и који су деца по знању. Било је то стање које је старије од постанка света, подобно небеским силама: стање надвремено, вечно и бесконачно. У такво стање је Саздатељ и Творац свега превео створења: умствену светлост која доликује блаженству оних који љубе Господа, словесна и невидљива бића, и сав хармонични свет умствених бића која надилазе наш разум, којима ни имена не можемо изнаћи. Та створења сачињавају суштину невидљивог света.”[17]
Нешто слично пише и свети Амвросије: “Иако су истовремено настали, ангели, Господства и Власти, већ су постојали кад је свет створен, јер нам је речено да су све ствари, све што је на небесима и што је на земљи, што је видљиво и што је невидљиво, били Престоли или Господства, или Началства или Власти, биле Њиме саздане”[18]
Уистину, и Бог је рекао Јову: Кад настадоше звезде, cвu ангели Моји громогласно Ме прослављаху (Јов 38,7 према Септуагинти). Тумачећи Шести дан, видећемо да је сатана искушавао Адама, што значи да се битка палих ангела, описана у Откровењу (12; 78) већ беше одиграла пре тога и да сатана већ беше пао с неба као муња (Лк. 10,18).[19]


НАПОМЕНЕ:

[1] Свети Амвросије Медиолански, Шестоднев, 1; 15
[2] Свети Василије Велики, Шестоднев, 3; 2
[3] Свети Јефрем Сиријски, Тумачење Књиге Постања
[4] Свети Василије Велики, Шестоднев, 2; 1
[5] Свети Амвросије Медиолански, Шестоднев, 1; 7
[6] Свети Јефрем Сиријски: Тумачење Књиге Постања
[7] Исто
[8] Свети Амвросије Медиолански, Шестоднев, 1; 8
[9] Исто
[10] Свети Јефрем Сиријски: Тумачење Књиге Постања
[11] Свети Амвросије Медиолански, Шестоднев, 1; 9
[12] Свети Јефрем Сиријски, Тумачење књиге Постања
[13] Свети Амвросије Медиолански, Шестоднев, 2; 5
[14] Свети Василије Велики, Шестоднев, 2; 8
[15] Исто
[16] Свети Јефрем Сиријски, Тумачење Књиге Постања
[17] Свети Василије Велики, Шестоднев, 1; 5
[18] Свети Амвросије Медиолански, Шестоднев, 1; 5
[19] За сумарно излагање православног учења о стварању и природи ангела в. Св. Јован Дамаскин, О православној eepu (на српски језик преведено под називом Тачно изложење православне вepe).

One Comment

  1. Пожаже Бог, зар нема дватесет шест потомка Симових, а укупно седамдесет једно име? Молим Вас за одговор. Бројао сам више пута и увек дођем до броја дватесет шест.