НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Постање, стварање и рани човек

Постање, стварање и рани човек

ТРЕЋИ ДЕО – ПИТАЊА И ОДГОВОРИ – Са курса о Постању

24. Светоотачко тумачење против модерног текстуалног критицизма

Слушалац: Да ли је Мојсеј записао сваку реч у првих пет библијских књига? Да ли знамо када су тачно оне написане?

О. Серафим: Кад се на почетку каже „књига Мојсејева“, то значи „према Мојсеју, према његовом предању“. Једна од књига (Закони поновљени) помиње Мојсејеву смрт, што значи да Мојсеј није могао да напише тај део. На сличан начин, ни Давид није написао све Псалме Давидове. Можда је он написао половину тих псалама, док су другу половину написали други људи. Православну цркву не интересује много да ли је баш сваку реч написала личност којој се приписује. Ми се не бринемо толико о томе будући да имамо идеју предања, односно, то је књига Мојсејева у смислу „према Мојсејевом предању“. Основни део потиче од његове руке, док су остали делови касније додати, али су сви ти делови у оквирима Мојсејевог предања,
Не могу вам дати прецизне податке о томе када су ове књиге записане. Много тога се сачувало у усменом предању. Основни текст Књиге Постања био је откривен пророку Мојсеју. Ми чак не бринемо ни о томе да ли је свака поједина реч управо онаква какву ју је примио. Протестанти могу да буду веома узнемирени због овог питања. Нас то, међутим, не узнемирава: ако се она тумачи у Цркви, онда је сама Црква гаранција да ће она бити сачувана у свом изворном духу. Јеврејски и грчки текст размимоилазе се у неким посебним и мање важним тачкама – у погледу старости патријараха, на пример.

Слушалац: Прво поглавље гoвopu о Шестодневу и стварању човека и жене. Затим се чини да у другом поглављу све почиње испочетка, јер се казује како је човек начињен од праха земаљско! а жена од Адамово! ребра. Изгледа као да су то две приче.

О. Серафим: Не, то је само понављање исте приче, али са друге тачке гледишта. Један од тих видова бави се самим стварањем човека, други се бави особитим постањем првих људи, Адама и Еве.
Модерни научници воле да кажу: ‘Ето, то значи да су постојала два различита аутора и ви их морате раздвојити и испитати тачку гледишта сваког од њих – шта покушавају да нам кажу?’ То се не тражи јер, чак и у случају да је текст забележен у нешто исквареној форми, до нас је дошао основни текст и ми знамо да се све то односи на Истину.
Према томе, тумачење Цркве је наш кључ за разумевање уклапања ова два извештаја. Кад се сретнемо са стварима као што је ова, ми једноставно кажемо да је једна иста прича исприповедана са две тачке гледишта – да би се нагласила. То није суштински проблем.
Идеја да су морала постојати два аутора или да постоје двојица или тројица Исаија јер се у тој књизи говори о три различита периода веома је детињаста. Модерни научници полазе од становишта да нико не може да говори о будућности. Са том идејом ви ћете, наравно, уклонити све пророке.

Слушалац: Понекад заборављамо да постоји цела научна богословска школа која је у основи хуманистичка и која износи претпоставку да су све књиге у којима се говори о будућности морале бити написане касније и да се заправо осврћу уназад.

О. Серафим: Да, и то је чисто њихова претпоставка. Сагласно нашој вери, ми то једноставно не можемо да прихватимо, јер верујемо да постоје пророци. Постоји само једна књига пророштава која се још није испунила: то је Апокалипса или Откровење Јованово. Према неким модерним научницима, она не говори о будућим догађајима. Ми, међутим, верујемо да ћемо пред собом видети испуњење тих догађаја, увек у донекле прикривеној форми. Ми не можемо тачно да кажемо да ће 2005. или неког таквог датума свет доћи до свог свршетка; међутим, како видимо да се догађаји испуњавају, схватамо дубоко значење тог пророштва које је записано много пре догађаја.
Иако је могуће да су различите делове Књиге Постања записали различити аутори у различитим периодима, то се може односити на разлику у језику, али она ја потпуно другоразредна и ни најмање не погађа суштину. Суштина је у следећем: о каквој се Истини говори у том тексту? То је основна ствар коју морамо имати на уму кад год тумачимо неки свети текст: о чему текст говори и какво је његово значење? Сва та ситна питања о томе кад је записана и на колико је различитих начина записана (научници анализирају чак и колико је пута употребљена нека реч, издвајајући различите синониме да би доказали да су постојала два аутора, итд) – представљају, у суштини, губљење времена. Понављам да је главно питање каква се Истина садржи у томе. Наш кључ за разумевање онога што је записано у Књизи Постања или у било којој другој књизи Светог Писма јесте учење Цркве које су нам пренели Свети Оци.
Веома је важно да прихватимо да текст сам по себи представља целину и да говори о Истини. Према њему морамо показати највеће поштовање као према речи Божијој. Када се сусретнемо са нечим што би нам се могло учинити противуречним, морамо се у то дубље загледати и видети како су Свети Оци разрешили ту противуречност. Понекад можемо да иступимо и са неким својим мањим тумачењем. На пример, овде смо расправљали о своду. Ниједан Свети Отац није посебно говорио о тој теорији. О томе су размишљали савремени људи и то има своју тежину као теорија, али не припада истој категорији као откривена истина. То је једноставно помоћ у тумачењу текста.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *